Вести

Захвалност Божијој Промисли Правог Славља!
Зато што је Веровање Вера Верног народа, чујмо прво “глас верног народа“ о такозваном “службеном озваничењу“ не-канонске

за новинар.де Часлав М. Дамјановић; 09.05.2010

+++

“одлуке СА Сабора“ о свргавању и прогонству владике Артемија:

“Па сада је ваљда и птицама на грани јасно да од Тита и Германа Српска Православна Цркве није Црква Српскога Народа него само скуп Папиних инквизитора и слуга свих досадашњих режима“!

То каже једна верна Православка која трезвено и поштено и не-злонамерно образлаже свој закључак:
“Лепо нам је пензионер Таса поручио пре Сабора“:

“Какав Устав и канони – окачите то мачку о реп“!“(1)

Иако је то “јасно и птицама на грани“, друга Православка се ипак пита:

“И, шта ћемо сад?!“(2)

Питање – “И, шта ћемо сад?!“ – је искрено, болно, па чак и тачно…

Па ипак, питање – “И, шта ћемо сад?!“ – то није питање Православља:

Јер да Православље и једног јединог тренутка у току свог постојања од тренутка Распећа до данас… да и једног јединог тренутка пред чељустима звери и пред чељустима инквизије Ватиканове капларске солдатеске Православље није – да није знало “И, шта ћемо сад?!“ – онда… Вера у Бога не би преживела… јер искрено и болно питање “И, шта ћемо сад?!“ – није питање Оптимизма Веровања у Господа… јер песимизам и сумња муче српске посластичаре.. муче српске капларице и “лојтере“… муче српске сараднике са окупатором… једном речју – сумња и песимизам муче српск издајнике.

Ова дефиниција се наравно не односи – не односи се на искреност и бол вернице која је поставила питање – ова дефиниција односи се на Божију Промисао која је нас Србе, као и много пута до сада, благосиљала и озарила Радошћу да је један од нас данашњих, један од нас међу нама данас живим Србима – владика Артемије – да се његов Дух и Моћ Његовог Веровања винула испаштањем и благошћу у Радост Истине – да се Дух једног од нас Срба винуо у Духовну Радост вечитости постојања Вере у нама!

Та Радост постојања Вере – Њена вечита Моћ и Њена вечита Радост и Њен вечити Оптимизам – не никаква осветољубивост, не никаква сатисфакција, не никаква инквизиција, не никакво злопамћење, не никакво замајавање лажима – та Вечита Радост и тај Вечити Оптимизам Вере – то је оно чиме је нас Србе данас подарила Божија Промисао светачким трпљењем владике Артемија и величанственом победом Његовог Духа и тиме величанственом победом Српске Духовности.

На том узвинућу Српског Божијег Духа треба да будемо захвални Православљу.
То је све што се заиста догодило – и то је једино што се заиста догодило:
Треба да будемо захвални Православљу.

Треба да будемо захвални Божијој Промисли што је данас нас Србе озарила овим узвишеним винућем Вере. Јер… “Христос воскресе, Тугу однесе, Радост донесе“ – речено Божијим речима којима нас је некад надахњивала мудра духовност владике Николаја.

У Радости овог Божијег тренутка уопште није важно ко ће од нас Срба то схватити… нити је уопште важно ко од нас Срба то неће схватити… без обзира да ли смо закићени одорама, без обзира да ли смо закићени посластичарским кецељама, без обзира да ли смо закићени часничким или чак надчасничким звањима солдатеске… или смо обични, незакићени… не ради се о кићењу, нити о марципанима – ради се о Вери – а према томе ради се о духовном доживљају – и према томе ради се о слободном духовном доживљају… а не ни о каквом прогонству, натеравању, натеривању, растеривању, прилагођавању…

Напротив:

Ради се о Слободи Вере!
Ради се о Њезиној Божијој Лепоти!
Ради се о Оптимизму Вере!
Ради се о Радости Вере… јер и патња за Веру – јесте Радост Вере!

Ватиканова солдатеска:  “Ноћ после које нема сванућа“

И зато што је глас те Слободе Господње “један“ – а не “гласови“ у множини – јер “гласови“ у множини су “политика“ и баш у томе и јесте “разлика између Цркве и политике“(3) – и баш зато што наша данашња Црква не схвата да су “гласови“ у множини “политика“ – зато наводим један подужи “глас“ стварне Вере – “глас“ за каквим чезнемо а какав већ дуго не чујемо од оних послужитеља којима би ширење тог “гласа“ требалo да jе једина одговорност и дужност:

“Косово, “најскупља српска реч“, “Лазаревско питање“, симбол српског опредељења, “Видовданско косовско огледало“ – вековима служи и позива да се определимо, да се у њему огледамо, да се препознамо, и, како у прошлости тако и у садашњости, поставља исто питање, сваком Србину, ма где био, ма где се налазио, “Лазаревско питање“ – “коме ће се царству приволети“, потсећа владика Артемије и у својој беседи упозорава:

“И пред нашом генерацијом је то судбоносно питање и Срби се поново сврставају у два табора, стају под два барјака. Они који одолевају на Косову јесу следбеници честитога кнеза.“

“Стога, док је времена, загледајмо се добро у то огледало, препознајмо себе на којој смо страни, ревидирајмо свој став док времена има јер иде ноћ када нико неће делати, после које нема сванућа.“

“Кога благосиља Видовдан? пита владика Николај и одговара:

“Оне који вером Христовом дишу, и за Христову веру страдају и гину.“(4)

Може се слободно закључити да је на ово духовно винуће Др Крстићеве у вечиту мудрост духовности Православља – позивањем на духовну моћ Светог Николаја Велимировића и владике Артемија – одговор директно скрнављење Вере које је СА Сабор починио покоран лажној “службеничкој принципијелности“ свејереси канонства римокатоличког папства.

Није владика Артемије “пензионисан“  “Пензиоонисана“ је Вера!

Оно што се заиста догодило врло је једноставно:

“Пензионисана“ је Вера!

Није уопште важно да натеривање на пензионисање није никакво пензионисање – већ фолирантски изговор за присилно уклањање са положаја политчки неподобне – не верски – него политички неподобне особе – што заправо нема никакве везе са Црквом – па према томе уопште није важно што је поступак био нелегалан, незаконски, анти-канонски…

Зато је неважно траћити време на то како је злодело обављено!

Важно је да је злочин обављен!
Важно је да је злочин обавила Црква!
Важно је да је тим злочином Црква ушла у “ноћ после које“ јој “нема сванућа.“

Зато се пред Србе поставаљају врло јасна питања:

Драги Срби, да ли можда треба да будемо срећни и радосни јер ће нам митрополит Амфилохије очитати парастос Павослављу?
Драги Срби, да ли можда треба да будемо срећни и радосни јер епископи Буловић и Мидић неће себи приуштити луксуз чак ни да Српски православни народ удостоје парастоса Православљу?
Драги Срби, да ли можда треба да будемо срећни и радосни јер ће нам можда на парастосу Православљу митрополитова “мудрост“ “открити“ колико је Православље закржљало и можда… да баш зато што смо прошлост провели као такав – закржљали народ – да су нам зато такви закржљали и епископи?
Драги Срби, да ли је то оно што ми Срби треба да урадимо:

Да митрополиту и осталим часницима Ватиканове солдатеске докажемо да су у праву?
Да митрополиту и осталим “лојтерима“ Ватиканове солдатеске докажемо да присилно пензионисање Православља није нити садизам према нама нити понижење Веровања у Бога?

Да митрополиту и осталим капларицама Ватиканове солдатеске докажемо да Православље јесте закржљало?
Или…
…или треба схватити да је злочином над владиком Артемијем Ватиканова солдатеска поново убила Дражу Михаиловића?
…или треба схватити да је Дража био војник и праведник… а да је владика Артемије Божији праведник?
Завршетком убиства Драже Михаиловића злочином над владиком Артемијем – Ватиканова солдатеска покушава да ликвидира Православље!

Тим злим покушајем Ватиканова солдатеска нам је данас доказала да је усташки злочин, издају правде и истине у Другом светском рату, шуровање са комунизмом… да је све то учинила зарад настављања усташке мржње над Србима!

Тим злим покушајем Ватиканова солдатеска нам је данас доказала да су сви ти злочини подређени једном једином циљу:

Ликвидацији Веровања у Бога.

Један од ретких српских историчара који Историју схвата као Истину за коју се мора борити и изборити, професор Владислав Сотировић, употребио је израз “аустро-угарскa солдатескa Ватикана“ и био добар да ми одобри да употребим тај најфункционалнији од свих термина. Хвала му.

Харање најмљених узурпатора и пропагатора Ватиканове солдатеске нашом црквом своди њихов данашњи злочин на причу о аустроугарском каплару. Баке око Грахова су епигоне аустроугарског каплара називале “лојтерима“ – то су оне српске баке око Теслића које су крвопролиће преживеле свакодневно гледајући посечене српске главе натакнуте на колцеве. Без обзира што је Ватикан директно учествовао у перверзном садизму службеног озваничења аустроугарског каплара за “маршала“ над Србима – данашњи епигони, иако можда себе умишљају “маршалима“ – нису “маршали“:

Данашњи епигони Крцуна и Крцунове “Установе“ су најобичнији “лојтери“ – a “лојтери“ су најамници – а најамници су издајници.

Српски народ и дан-данас непогрешиво препознаје кад неко прича а кад неко говори – и више од свега, Српски народ и дан-данaс јасно и непогрешиво препознаје кад неко заиста нешто каже! Другим речима, оно што Српски народ хвала Богу још увек препознаје то је да тачно зна чему и коме може да верује и чему и коме не може да верује… а часници и надчасници шок-одреда Ватиканове солдатескае на терену Српског Православља, у биваку за који су узурпирали СПЦ, у својем облапорном усхићењу теретаном самопонижења… заборављају ову Божију вредноту Српског народа.

Иако културолошка реакција јесте углавном концентрисана на недела узурпатора Синода – и иако јесте чудно зашто није концентрисана на недела Цркве – ипак – питање је да ли је критиком неоснованости, управо подвале клеветом некаквих малтене измишљених финансијских малверзација… и критиком ликвидације Верске снаге Косова… и критиком анти-канонског и незаконитог и удбашког свргавање владике Артемија – и критиком страних утицаје којима се итекако жури – ипак је питање да ли су тиме обухваћени сви проблеми?

Питање је заправо прецизније:

Да ли је пропуштен суштински проблем?
Који суштински проблем?

Владики Артемију је онемогућено ширење Православља!
То је поента!
То је суштински проблем!

Свргавањем владике Артемија из Цркве је елиминисана Духовност Правог Славља и Српске светосавске духовности!
То је поента!
То је суштински проблем!

Без обзира на узурпацију Синода, без обзира на дискриминацију Сабора и Саборности, без обзира што све заједно доказује да јесте на снази контрола узурпатора – без обзира чак и на трагичну чињеницу да је Црква срозана у подвалу – без обзира чак и на јерес – поента је:

Наша Црква забрнила је ширења Православља!

Поента је:

Забранивши ширење Православља – Наша Црква је забранила Православље!

Поента је:

Наша Црква je ликвидирала из себе Православље!
Наша Црква завршила је ликвидацију Православља коју је започела у доба патријарха Германа!

Иако су ту ликвидацију обавили “лојтери“ у православним мантијама, закићени лажима о некаквом “култу личности“ и сличним крцуновским измишљотинама – иако су ликвидацију обавили типичном удбашкм методологијом и поступцима – поента је да је ликвидацију Православља наша Црква заиста обавила лудилом инквизиције Ватикана!

То безпоговорно доказује да су најмљени “лојтери“ одувек били – као и данас – Ватиканова солдатеска – а свејерес Ватикана безпоговорно доказује да је задатак ове солдатеске – ликвидација веровања у Бога.
А данас се Ватикану жури – и зато су српски капларице избезумљени да на време обаве задатак.

Хвала, Жикице!

Само дан пре одлуке којом је Св. Архијерејски Сабор СПЦ “трајно разрешио“, и то у “коначној инстанци“, “Његово Преосвештенство Епископа Рашко-призренског Г. Артемија управљања Епархијом“ – објавио сам спис “Шта Православље очекује од Сабора?“

Боже, опрости ми – згреших!
Данас знам да је Православље добило од Сабора тачно оно што је Православље од Сабора и очекивало – тачно оно што је Православље очекивало од Сабора још од конкордата и Глине и Јадовна… тачно оно што је Православље од Сабора очекивало још од топчидерске Гарде…

Тачно оно што је Православље очекивало – то Православље и добија. А ево шта о томе каже српски Православац Жикица у коментару на мој грешни напис:

“У време када је Титова Удба харала по Германовој црвеној Цркви многи су ишли код Блаженопочившег Јустина осим Германа кога је Јустин сматрао удбашко-папским пионом и Српским Јудом.“

И пита Жикица:

“Да ли се ико у Србији запитао зашто данашњи чланови такозваног “Светог Синода“ и Патријарх Иринеј, укључујући садашњи тандем – Тадић-Дачић, “раде и капом и шаком“ против Лустрације (отварања удбашких архива) која је покренута у Парламенту Србије давно и сада заборављена?“

“Зашто се Германови исповедни списи, о којима се навелико причало пре 20 година, не објављују?“
Пита Жикица све то – па даје и одговор:

“Неко од наведених епископа СПЦ је ишао код Блаженопочившег Аве Јустина да би постао његово духовно дете, а други по задатку да буду његови духовни гробари.“ И каже Православац Жикица да није нимало тешко препознати ко је “духовно дете“ а ко “гробар“:

“Ко је ишао по задатку из данашњег “Светог Синода“ код Блаженопочившег Аве Јустина, препознћете их ако разумете поруке које је овај велики борац за чистоту Православне Вере упутио нама :

“Три су највећа пада у историји: Адам, Јуда и Папа“.(5)

И потписао се Православац Жикица. А потписао сам се и ја. Потписали смо се и један и други не само зато што се не плашимо, и не само зато што знамо да Правим Слављем верујемо у Бога – већ и зато што добро знамо да су зилоти они који одоше у јерес, и који зарад јереси – клеветајући Православце да су зилоти – уствари клевећу Православље да је јерес.

Хвала Жикице.

Захвалност Православљу!

Дође вријеме откри превара саму себе.
Откри превара лице своје којег нема.
То је једино што Сабор учини.

Зато Православље позива верни светосавски народ да не верује “коловођама“, “заблуделим“ и “неодговорним појединцима“ који делују јерес и раскол “преко централних црквених тела и установа“ и да се клони “њихових подмуклих подметања“ – и “истовремено, верујући у преображајну свемоћ љубави Христове“, Православље “очекује покајање бар неких међу њима“.(6)

А како нас је Православље позвало на захвалност?

Православље нас је позвало на захвалност Божијом Промисли која се одиграва данас овде међу нама:
Озаривши вечитом и бескрајном преображајном свемоћи љубави Христове православну српску духовност владике Артемија у његовом прогону од оне исте неправде и од оне исте лажи која је прогон Правог Славља почела већ на Голготи – Божија Промисао нам је исказала вечитост Божије Истине.

И није никакво чудо да се Божија Промисао јавила међу нама Србима!
Није никакво чудо јер смо много згрешили тонући у лаж и правдајући потонуће лажима.

Није никакво чудо јер смо тим потонућем изневерили озареност којом је Србе Божија Промисао задужила и учинила вечно одговорним. И зато нам је данашњим тренутком Радости и Оптимизма којим нас је озарила Божија Промисао неумитно показала Радост и Оптимизам Правог Славља.

И зато:  Никаква кукњава!
Него Радост и Оптимизам Српског Веровања у Бога!

Владимир Радосављевић: Прочанство о цркви у Лелићу

“После освећења новоподигнуте парохијске цркве у Лелићу (задужбина владике Николаја, данас манастир у којем се налазе његове мошти), владика Николај је окупљени народ питао да ли је присутан неко од потомака Милана Радосављевића (у народу називан као пророк).“

“На овај позив владике Николаја одазвао се Веселин, син Милана Радосављевића, а владика га је позвавши себи, дао одређену своту новца. Овај леп гест је владика Николај учинио због приче која је кружила у народу.“

“Наиме, једног дана Милан Радосављевић је заспао испод јабуке у близини данашњег манастира и пробудивши се испричао чобанима виђење које је доживео у сну“:

“Да ће једнога дана у близини ове јабуке бити подигнута величанствена црква чији ће задужбинар бити из овога села.“

“Ганут овим гестом Веселин Радосaвљевић је постао црквењак цркве у Лелићу и на том месту остао педесет и две године.“

“Његов син је данашњи епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић.“(7)

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

________________
(1) Коментар, “Лепосава“, “Одлука СА Сабора неканонска“, Новинар.де, 05/05/10, 02:30
(2) Коментар, “Верица Петровић“, “Одлука СА Сабора неканонска“, Новинар.де, 06/05/10, 00:55
(3) “Непозната писма“, владика Николај
(4) “Суспендована мудрост, угрожено јединство Цркве“, Др. Десанка Крстић, Српске Новине, Торонто, Ускршњи број
(5) Коментар, Жикица, “Шта Православље очекује од Сабора“, Новинар.де, 04/05/10, 14:23
(6) Под наводима из Саопштења за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Београду од 26. априла до 5. маја 2010. године, СПЦ.РС
(7) Глас са Цера, “Прочанство о цркви у Лелићу“, 01/09/09, Бр. 11 13, Факсимил писма Св. владике Николаја

www.ravnogorskivenac.com