Вести

Не сме се побркати шта је шта!
Не сме се изгубити фокус!

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 03.05.2010

+++

У такозваној посткомунистичкој Србији највише ме је запрепастило странчарење. Доцније, међутим, када сам схватио да је без подршке странке такорећи немогућ лични подухват и напредак – схватио сам да је странчарење заиста Партијаштво – оно исто Партијаштво какво је било за време комунизма – Партија је била и остала једина “веза“ која отвара сва врата!

Тада давно, корисници “везе“ су се временом претварали да су заборавили Зло које је та иста Партија починила зато да би се дочепала власти, заборавили злочине које је та иста Партија починила, заборавили неправду, мржњу, издају те исте… “везе“ – иако Зло уопште није изветрело из бити Партије – укуплована Свемоћ Партије и Свемоћ “везе“ – Партијаштво – постала је доминатна окосница живељења.

А данас су под плаштом странчарења прво никле многe странке – свака од њих укуплована у исту партијашку “брзину“ – Свемоћ Партије – Свемоћ “везе“ – што је странке учинило имитацијама Партије… тако је том имитацијом – због не-ослобођења политичког и културног живота од Партије и Партијаштва – убрзо поново преовладала она иста диктатура од које Србија и Српски народ нису ослобођени…

…и постала је та неодиктатура чак и одвратнија од претходне – ликвидирањем здраве памети и потпуним уништењем појимања не само ко јесте а ко није кретен – већ и шта јесте а шта није кретенско.

Подлост нео-партијаштва је још више од претходног натопила и утопила и завела оне који су се домогли власти – власти уопште, и то од највећег буџе до најмањег ћате, и несрећом… намерно срозала широке слојеве Српског народа на чамотињу и апатију у којима им се причињава да је једино дозвољено ситничарско и политиканстко некакво “заузимање става“ некакав стварни протест и некакво стварно неимарство бољег, па чак и Доброг… иако… ушкопљено партијаштвом… то наводно испољавање своди се на лупање у празно… и то једино што јесте дозвољено.

Први изгубљени фокус:

Први изгубљени фокус је изгубљена свесност да је фокус Слобода.

Изгубљено је осећање да је Слобода оно што се заиста хоће и да је коначно Ослобођење од Партијаштва једини начин ослобођења од кретенства и досезања знања да знамо шта хоћемо – да знамо да хоћемо Ослобођење – и да знамо да то Ослобођење хоћемо због Слободе.

Други изгубљени фокус:

Иако свакако има пуно изгубљених фокуса – на пример изгубљено осећање да морамо ослободити здраву памет, да морамо ослободити школу, ослободити образовање, ослободити обавештавање, ослободити истину… итд – данас, у даним Светог Архијерејског Сабора – најважније је утаначити да ли је изгубљен фокус врло рапрострањеног незадовољства, па чак и озлојеђености православних верника.

Ово сам схватио читањем изванредног чланка “Нови Инквизитори“.

Oдушевила ме је снага разложности, снага аргумената, снага објективности, снага смелог и трезвеног залажења у срж проблема и у срж корена проблема… и, поштено речено, остајем одушевљен.

Али…
Доцније сам схватио да је изгубљен фокус целокупног “случаја Артемије“ – фокус је изгубљен јер је изгубљен фокус целокупног случаја – ко је жртва и шта је жртва.

Ко је жртва? – Жртва је владика Артемије.
Шта је жртва? – Жртва је Веровање у Бога.

То мора бити у центру фокуса!

Од тог центра не сме се залазити ни на какве странпутице!

Двоје магистара са крагујевачког Универзутета обавили су изванредно српско узвишеније. Часно и храбро обавестили су јавност својом кратком књигом у којој су сакупили написе о “случају владике Артемија“. У данашњој преплављености безбројним новинама, часописима, тв извештавањем, радио извештавањем, безбројним Интернет сајтовима… очигледно је да је ретко ко имао могућности да све то прочита и да из свега тога стекне потпуну, или бар потпунију слику о то ме шта се заиста догађа. А књига двоје честитих магистара ће – или би, ако не дај Боже буде спаљена – омогућила многима који ће је прочитати да стекну потпуније, па тиме и истинитије мишљење о “случају владике Артемија“.

Наравно, поштење магистара настрадало је од директне удбовштине.
Наравно, настрадала су и њихова људска права и људска права Србије.
Наравно, њихово настраданије је показало и доказало колика је лаж шепурење људским правима и судством на окупираној територији која се још увек назива Србијом…

Али…
Страданије ово двоје храбрих српских интелеката од неоудбовске ватиканске инквизиције заиста није фокус неправде целокупног “случаја“.

Фокус је неправда почињена против владике Артемија!
И тај фокус се не сме изгубити:

Жртва је владика Артемије и жртва је веровање у Бога!

Фокус на друге жртве

Друга жртва је пре свега резултат активне православне духовности владике Артемија:
Свештенство, а поготово монаштво које је остало верно духовности Владике Артемија, од којих су многи енергично, а неки чак и јавно одбили наметнути притисак – Синод и Синодов иследник на терену кажњавају и прете им рашчињавањем.

Све у свему, друга жртва је Верска снага Косова.
Намерно се руши Верска снага Косова:

Прво – обезглављивањем Вере чиме се смишљено руши једина српска снага на Косову – јер је једина стварна српска снага на Косову одувек била Српска духовност – заиста светосавска и заиста православна – коју је у новије доба дуготрајним и мукотрпним радом препородио владика Артемије.

И друго – тим покушајем рушења Српске духовности – Косово се намерно припрема за смерану ликвидацију чак и сећања да је на Косову икад постојала српска верска, духовна, национална и историјска заоставштина.

У ширем смислу, у друге планиране жртве спада и наша Црква, па сходно томе у друге жртве спадају и Светосавље и Православље наше Цркве – уз уздање злих да ће и у Српском народу – лишеном Цркве – све те вредноте такође изумрети.
Све у свему, друга смерана жртва “случаја Артемије“ јесте Православна Вера као таква у Србији.
Али…
Све те жртве су “друге жртве“ – а жртва је владика Артемије и жртва је веровање у Бога – и тај фокус се не сме изгубити.

Ругобе приписане Сабору!

Како трајање Сабора одмиче појављују се пропагаторски написи који пренатрпани помпезном али марионетском и чак одвратно испразном речитошћу покушавају да изгледају као да су их написали некакви теолошки супер стручњаци, и да изгледају као да се њихове теме баве некаквим супер теолошким проблемима које наводно решава иследник кога је Синода поставио… као да решава такве супер теолошке проблеме о којима лаици немају појма… и који су чак недоступни капацитету њиховог наводно необразованог појимања.

Међутим, ова марионетска наклапљенија заиста немају ничег заједничког нити са Вером Правог Славља, нити са Духовном спонтаношћу и Духовном искреношћу са којима већ два миленијума трају и Верска духовност Православља као таквог – и Верска духовност светосавског Правог Славља Српског народа.

Осим ових ругоба, и осим разулраених политикантских, управо удбашких претњи и јаросног и садистичког кажњавања монаштва, и осим већ поменуте инквизиције над часним писцима књиге – Сабор карактерише и подједнако садистичка инквизиција клеветања лажним оптужбама свих реакција верника, свих њихових апела, свих њихових захтева, свих њихових мирних и побожних протеста…

Осим тога… на Суду до сада нису доказане никакве малверзације!
И још горе – није указано чак ни на траг ма каквих малверзација и кривичних радњи…

Стиче се утисак да Суд уопште не схвата о чему је тужба:

“Пред Вишим судом у Београду“, крајем априла, осим владике Артемија, “у истражном поступку против архимандрита Симеона Виловског и Предрага Суботичког, директора грађевинског центра “Раде Неимар“ – “сведочио je и представник подносиоца кривичне пријаве“ – што би логично требало да значи да је сведочио стручни представник или иследник СПЦ – а “за 10. мај заказано је сведочење још једног сведока“!

И тек после – тек после свих ових сведочења:

“Тужилаштво треба да процени да ли има елемената да се против осумњичених подигне оптужница“!

Тужилаштво треба тек да процени!
Тек да процени да ли постоје елементи!

Да ли постоје елементи да се против осумњичених дигне оптужница!

Тек треба да се открије да ли уопште постоје елементи да се дигне оптужница – а Синод је већ “средином фебруара увео мере привремене управе у Епархију рашко-призренску (ЕРП) – и владику Артемија привремено разрешио права управе и именовао привременог администратора.“(1)

Већ средином фебруара Синод суспендовао владику Артемија!

Већ стедином фебруара почео покушај ликвидације Верске снаге Косова!

А чак крајем априла Синод још није успео да поднесе Суду доказе – да ли уопште постоје елементи за тужбу?
Оваква садистичка удбашка лакрдија не би прошла ни у доба док је Удба била и званично на власти!

Зато је ова неоудбашка лакрдија још огавнија јер се чини под маском као да то чини Српска православна Црква!

Инквизиција Молитве верника

Пропагандистичка информатичка делатност током Сабора – која се покушава приказати као некакво обавештавање јавности о деловању Сабора – очигледно не потиче – уопште не потиче од Сабора! Сабор је камуфлажа –контролисана и погрешно образована медија уствари обмањује јавност покушајем успостављања ауторитета не само Синода као таквог – већ успостављањем ауторитета узурпатора Синода – који диктирају обману:

На пример, вест да “иако је Свети архијерејски сабор, према спекулацијама црквених кругова, јуче требало да почне расправу о “случају“ ЕРП, то се на поподневном заседању није догодило, незванично је потврђено Данасу.“(2)

To би требало схватити да ће бити “расправа“, и да је Сабор тај који ће “расправљати“ – а очигледно је и јасно сваком коме је памет трезвена да је ово “спекулација“ епископа Буловића који је и искључиво задужен баш – за “спекулисање“ – управо за обмањивање јавности – који је безпоговорно доказао да му не пада на памет да се повинује никаквим “расправама“ – а понајмање ма каквом слободном и поштеном “расправљању“ Сабора!
Зато он и протура провидно срочену обману да “извори нашег листа тврде да је у вези с ЕРП и канонском утемељеношћу синодских одлука Сабор подељен готово на пола и да је саборска атмосфера мучна.“(3)
Јер… иако вероватно Сабор вероватно и јесте “подељен“, и иако “атмосфера“ вероватно и јесте “мучна“ – “канонска утемељеност синодских одлука“ биће онаква како узурпатори нареде… јер одлука није ни била “синодска“ – него њихова… онаква каква је узурпаторима било наређено да буде.

Иста обмањивачка “спекулација“ наставља се и тврдњом да се “отворено писмо поглавару и Сабору СПЦ са 14.643 потписа верника“ своди на “иступање из Светског савета цркава“, на “не“ “папином доласку у Србију“, на “прекид увођења новотарија у литургију“, “богослужбени календар“, “уџбенике веронауке и светоотачко учење Цркве“ – што све заиста и јесу захтеви у Отвореном писму – али је зато фокус Отвореног писма – “повратак безаконо уклоњеног владике Артемија на трон ЕРП“ стављен као узгредан – “као и“ – и зато да би се јавност обманула да поступак према владики Артемију није стварни фокус Отвореног писма – то се закувава мирођијом да је најављен “велики антиекуменистички скуп светосаваца“(4) – зато да би се пажња јавности потпуно одвратила од фокуса Отвореног писма:

А фокус Отвореног писма је:

Безакона Неправда узурпатора према владики Артемију!

Пропагандистичко информатичка обмана узурпатора достиже свој стравични врхунац “подмазивањем“, управо подмићивањем јавности “једногласном одлуком проглашења у светца архимандрита Јустина Поповића“ и најавом његове јавне “канонизације“ у “Светосавском храму на Врачару“!

Канонизација је Ватиканов израз – не Православан!

Иако Ава Јустин заслужује проглашење – не “канонизацију“ од стране свејереси – него православно проглашење у православног светца – и иако заслужује јавно проглашење светаштва у Светосавском храму – чињеница да су његова писана дела о православној духовности дискриминисана као уџбеници за образовање будућих генерација православних свештеника – и то елиминисани у пост-комунистичком периоду од стране истих ових узурпатора Синода и Правог Славља – доказује обману:

А доказ да доказује доказује јесте реченица да се “Архимандрит Јустин (1894-1979) сматра једним од највећих православних богослова 20. века“ –наставља следећом реченицом:

“Четворица архијереја СПЦ су његова духовна деца: владика Артемије, бивши захумско-херцеговачки Атанасије, бачки Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије“!(5)

To значи – иако владика Артемије јесте наведен као први – али баш и због тога – да су и епископи Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић, и митрополит Амфилохије – пошто су такође “духовна деца“ Аве Јустина:

Такође и “једни од највећих православних богослова 20. века“!

Па према томе, ова “спекулација“, управо обмана, треба да пред јавношћу наведеној тројици умишљено да “ауторитет“ њиховој “канонској утемељености“ – “ауторитет“ да осуде Духовност владике Артемија – јер су такође Јустинова “духовна деца“!

А Духовност вере и не споменуше!

Не споменуше јер нити за њихов “ауторитет“, нити за “ауторитет“ њиховог наредбодавца – Духовност уопште није важна.

А баш ово “изигравање цркве“, заправо, изигравање Црквом – заиста је срж изигравања са владиком Артемијем – јер “спекулације“ узурпатора заиста изигравају Веру – само блефирајући да раде у име Сабора!

Ругоба Обмане: Изигравање са Духовношћу Српског народа!

Жртва свих ових наведених “карактеристика“ Сабора – иако заиста нису уопште карактеристике Сабора већ обмањивача који контролишу Сабор – у ширем смислу је Српски народ:

Oгроман део Српског народа, а поготово градске средине – уопште није свестан шта се заиста догађа, па чак и да се ишта уопште догађа!

С једне стране то је зато што је Српски народ навикао да поштује Цркву и зато – иако је озлојеђен издајом политике, културе, економије, школства – најчешће му уопште не пада на памет да је Црква начета!

С друге стране то је зато што је повелики део народа свео свој однос према Цркви на периодичан одлазак у Цркву на велике празнике, на палење свећа живима и мртвима, на сечење славског колача… што се претворило као некакво испуњење некакве традиционалне наслеђене обавезе…

Тако је нажалост замрла и потреба и очекивање нечег другог од Вере – повременим одлажењем у цркву и испуњењем обавезе – скучена је лична продуховљеност!

Тој незаинтересованости, управо тој верској непотпуности, заправо тој деактивизацији личног односа са Вером – допринела је Црква:

Својим сопственим издвајањем од Вере и верника, својим поступцима сличнијим поступцима Установе а не Цркве, и то поступцима Партијашке Установе, и манипулативним обавештавањем – Црква је уствари та која је довела и држи народ у верској обамрлости… а благодарећи баш тој наметнутој верској обамрлости добар део народа не само да није уопште свестан да се ишта догађа… већ се са чуђењем, а често и са партијашком нетрпељивошћу односи према оном делу народа у којем вера живи активно… и који се баш због те активне вере у себи и буни против наметнуте обамрлости и срозавања Цркве у лажни “ауторитет“ некакве установе.

Међутим, баш та наметнута обамрлост јесте најефикасније оружје Обмане – управо узурпатора Вере – јер благодарећи обамрлости могу да тврде да је све наводно како треба, да пришивају активним верницима уобичајене партијашке епитете организованих зилота и слично… баш та обамрлост омогућава им да комотно чине са Црквом шта год им се прохте…

…заправо шта год им је наређено да им се прохте.

Упитајмо се зато због чега је на пример на спроводу патријарха Павла било бар 200.000 српских православаца – а зашто је на Отвореном писму – само 14.643 потписа?

Да ли то значи да је од 200.000 православних Срба који су изашли на спровод – 180.000 њих необавештено? Или незаинтересовано? Или да иду у цркву као да је црква дом културе?

Или…
Да ли то значи да сматрају да је у Цркви све у реду?

То површно сматрање да је све у реду истоветно је такозваним “федералцима“ који се, својеврмено током борбе Слободне Српске Православне Цркве са Чистоту Вере – нису мешали јер наводно није наше да се мешамо у неприкосновеност Цркве… а та неприкосновеност је већ тада била заиста срозана у плиткоумну баналност “не мешања“ у “загонетку“ зашто беспосленa Удба и јариће крсти…

Већ од тадашњег срозавања Цркве узурпатори добро знају да се таквим обамрлим верницима – најлакше влада.
А највероватније је баш таква директива и дата узурпаторима – да “изигравањем цркве“ успоставе владање обамрлим народом!

У томе су свакако добрим делом и успели – и баш зато данас и могу да “изигравајући“ цркву чине своје партијашке манипулације и “спекулације“.

Али…
…то истовремено значи да је Установа у коју су узурпатори претворили цркву – добар део верне пастве злонамерно унаказила у обамрло тело послушних!

…то такође значи да је Установа звана “црква“ злонамерно срозала Веру у делу верника зато да може комотно да “спекулише“!

Mеђутим, обамрлост Вере, “изигравање“, “спекулације“ – нису задатак Православне Цркве.
Напротив:

То не само да је скрнављење Цркве – већ је најподлије скрнављење и Вере као такве – и Исуса Христа као таквог – и Веровања у Бога као такво.

У Православној Цркви то је – јерес!

Осим политичке и партијашке истоветности – као и у доба борбе Слободне Цркве за Чистоту Вере – и данас је истоветна срж свргавања владике Артемија:

Свргава се Чистота Вере!
Свргава се Суштина Вере!
Свргава се Духовност Вере!

Зато се инквизиторски – што значи римокатолички – што значи ватикански – што значи екуменистички – и што на крају крајева значи јеретички – “оптужују“ Веровање и Вера као зилотизам, раскол и ко зна какве све партијашке фразеолошке мистериозне измишљотине!

Зато су “оптужбе“ политичке и идеолошке!

Зато “оптужбе“ нису – нису нити верске – нити духовне – нити српске духовне!

Замислите да Сабор неким чудом оповргне неразумне и неканонске одлуке против владике Артемија… Шта би се догодило?

Тренутно би контролисана информатика Установе “испекулисала“ да се “заслужност“ за то чудо приписује или епископу Буловићу, или епископу Мидићу, или епископу Аатанасију, или патријарху Иринеју… или поглавнику инквизиције епископу Добријевићу!

И?
Издаја би се наставила…
Јерес би се наставила…
Срљање у бездан би се наставило…
Несметано…
Ефикасно…

Зато кажем отворено у моје име – не у име никакве националне организације, никакве зилотске групе, никакве тајне конспирације – јер ничему таквом не припадам – кажем у моје име и у име Православља у мојој души – да то нећу прихватити – и да се то не сме прихватити:

Једино што се сме прихватити то је не само враћање владике Артемија на владичански трон Косова – већ и јавно тражење опроштаја од владике Артемија – и јавна осуда преступника – и јавно покајање преступника – и јавно ослобођење и Цркве и свештенства и образовања свештенства од партијаштва и узурпатора…

…јер Веровање није варање!

…и јер наша Српска Православна светосавска Црква – није нити варање, нити изигрвање, нити спекулација!
Српска Духовност – није варање!

Шта Православље очекује од Сабора:

Српски православни народ мора данас имати на уму шта Православље очекује од Сабора:

Од Сабора Православње не очекује Каифу!
Од Сабора Православље не очекује партијаштво!
Од Сабора Православље очекује Божију праведност према рабу Божијем Артемију!
Од Сабора Православље очекује Божију праведност према Божијој Вери православној!
Од Сабора Православље очекује Божију праведност од послужитеља Божијој праведности…
…јер то је једина дужност светосавских послужитеља Православља.

Часлав М. Дамјановић

_________________
(1) “Сведочио владика Артемије“, Ј. Тасић, Данас РС, 01/05/10
(2) Исто
(3) Исто
(4) Исто
(5) Исто

www.ravnogorskivenac.com