logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Србија, Друштво    Аутор: новинарство    1.354 пута прочитано    Датум: 8.01.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Mr. Lavrentije Sabac, July 6th - 7th 2001 - Rotary klub ŠsabacŽivimo u složenom vremenu, opterećenom brojnim izazovima, zato nam je pomoć Božja potrebnija nego ikada. Savremeni čovek je duhovno zapušten.

NIN, 01.01.2009

+++

Živimo u složenom vremenu, opterećenom brojnim izazovima, zato nam je pomoć Božja potrebnija nego ikada. Savremeni čovek je duhovno zapušten, otuđen, i kroz život ide bez pouzdanog kompasa i putokaza. Nema pouzdanijeg saputnika na životnom putu od Hrista i njegove Crkve

Odluka Svetog arhijerejskog sabora SPC iz 1969. da se mladi vladika Lavrentije postavi za episkopa upravo osnovane Srpske pravoslavne eparhije zapadnoevropske i australijske, sa sedištem u Londonu, mnoge vernike u Beogradu je oneraspoložila. Pred polazak na aerodrom i novu dužnost, hodnici Patrijaršije u Beogradu bili su zakrčeni od vernika koji su došli da se pozdrave. Naiđe na tu gužvu duhoviti vladika bački Nikanor, pa videvši šta se dešava, ode i izvesti braću arhijereje koji su bili na doručku: „Dole pred vratima vladike Lavrentija kao na daći, svi plaču!”

Dugo su ga po crkvama pominjali, žaleći što je otišao. Neke žene su i klele: „Prokleta ptica koja ga odnese!”

A do tada vladika Lavrentije proveo je samo dve godine u Beogradu, kao vikarni episkop moravički, radeći ponajviše u Verskom dobrotvornom starateljstvu. Pre toga, pet godina proveo je „među narodom” kao paroh: po završetku fakulteta početkom 1962, dve godine je bio paroh u Blagaju kod Kupresa, a potom je postavljen za suplenta novoosnovane bogoslovije u manastiru Krka, u Dalmaciji, i za paroha u Ivoševcima, nedaleko od manastira.

Za boravak u ovim krajevima, kasnije će reći da misli da ga je Bog tamo namerno poslao, da bi naučio kako treba „svoju veru ceniti i za nju se boriti”.

U memoarskoj knjizi Tragovi u pesku piše: „Skoro sve vreme svoga službovanja proveo sam među dobrim i čestitim srpskim i svetosavskim dušama. U otaybini sam pešačio prašnjavim drumovima Bačke, molio se po fruškogorskim manastirima; penjao na lepe bosanske planine i više od tri godine proveo među tim Božjim ljudima kao njihov pastir. Često sam po vascele noći sedeo sa njima kraj ognjišta, u kolibama i slušao golemo iskustvo iz njihovih napaćenih i čestitih srca. Upoznao sam uskočku i hajdučku Dalmaciju uzduž i popreko, i po njihovim krševima napajao se viteškim primerima.”

I sam episkop Lavrentije poreklom je iz hajdučkog kraja, iz Rađevine, iz sela Bogoštica kod Krupnja. Selo je ime dobilo, kako objašnjava, po tome što se tu Bog poštuje.

Vladika Lavrentije važi za pravog narodskog vladiku. Tako je doživljavan dok je pune dve decenije bio episkop među Srbima u rasejanju. Na isti način i po povratku u otaybinu, 1989. godine, kada je postavljen za episkopa šabačko-valjevskog, a posle podele Eparhije, za episkopa šabačkog.

Manastir koji je u međuvremenu podigao u rodnom kraju, nadomak ruševina drevnog Soko-grada, između Krupnja i Ljubovije, danas je jedan od najposećenijih srpskih manastira.

Ipak, pored zvučnih kongresnih dvorana, raskošnih palata i bleštećih salona, neuporedivo draža su mu okupljanja oko malih seoskih crkava, na narodnim svetkovinama u nekim zabitim krajevima. Tamo gde je čovek prepušten samo Bogu i sebi!

Vladika Lavrentije, danas posle patrijarha Pavla najstariji po hirotoniji srpski vladika, ističe da je najviše naučio od naroda, tog običnog pobožnog sveta, za koji kaže da je „najdublji i najbistriji izvor mudrosti, duhovne snage i čistote”.
Razgovaramo u Eparhijskom dvoru u Šapcu… Posle više od četrdeset godina arhijerejske službe i proputovanog gotovo celog sveta, vladika Lavrentije kazuje: „Stekao sam utisak, kroz život, da je naš narod u verskom pogledu najzdraviji deo našeg društva; da su običan radnik i seljak najzaslužniji za očuvanje pradedovske vere i tradicije. Zato je jedan državnik uzviknuo: ‘Narode, snago moja!’ Pošto sam i sam rođen i uzrastao na selu, u tome narodu, učio sam se na njegovom velikom životnom iskustvu. Službujući, proputovao sam mnoge krajeve naše otadzbine i sreo veliki broj vernika. Zapazio sam među njima veru jaču od gromova, duše čistije od planinskih snegova i karaktere pred kojima sam se često zastideo sebe i svoje crne rize.”

E, sad, vera i nije baš svuda ista, takve snage… „Grad je zbir i gustina žitelja, pa je tu i greh očitiji nego na selu. Na selu je Bog mnogo prisutniji. U gradovima, od dela ljudskih čovek ne vidi dela Božja; dok je pogled seljaka više uprt u nebo, odakle očekuje kišu i sunce, da mu zaliju i ogreju useve. Okružen prirodom – delima Božjim – on manje primećuje dela ljudska. Zbog toga su vera i strahopoštovanje kod njega daleko očitiji nego u gradu.”

U pogledu religioznosti, kaže, vernici se dele na verujuće i religiozne. „Verujući su oni koji veruju da postoji Bog, ali smatraju da, dok žive ovde na zemlji, treba da misle i brinu samo o onome što je za sada potrebno. Religiozni su, pak, oni koje raspinje tajna bića Božjeg i zagonetka ovoga sveta i života, te se muče da to i razumom svojim dokuče.” U prve bi se, veli, mogao, recimo, ubrojati naš Dositej, a u druge Njegoš.

Osim toga, podseća, u svakom narodu ima i crkvenih i pobožnih vernika, onih koji redovno pohađaju bogosluženja i koji se trude da žive po volji Božjoj, ali ne stižu da češće pohađaju hramove i bogosluženja.

„Hrišćani na Istoku više pažnje i vremena posvećuju ličnom kontaktu sa Bogom, kroz molitvu, post i razmišljanja, dok su hrišćani Zapada revnosniji u praktičnoj primeni jevanđelja u životu; u služenju Bogu kroz bližnjega (diakonija). Naš Sveti vladika Nikolaj kaže: ‘Čovek na Istoku od silnog razmišljanja nema kad da radi, a čovek na Zapadu od silnog rada nema kad da se moli.’ Mi Srbi smo, izgleda, bliži ovim prvima”, smatra vladika Lavrentije.

Duhovno stanje naroda kojem pripada, na početku XXI veka, ovako vidi i objašnjava: „S obzirom na teške istorijske okolnosti kroz koje je prolazio srpski narod, nismo imali prilike da svoju veru upoznamo kroz školovanje, te smo većim delom intuitivno pobožni. Mi smo veru nosili i nosimo u srcu i ljubomorno je čuvamo kao dragoceno blago. Ta božanska iskra u nama ispoljava se većinom kroz gostoprimstvo, milosrđe, saosećanje u tuđim nevoljama i slično, čime, ubeđen sam, ako ne prednjačimo, ono bar ne ustupamo pred hrišćanima Zapada.”

Vladika Lavrentije je zaljubljenik tradicije i poezije. U predgovoru za zbirku epskih narodnih pesama, štampanu 1970. u Australiji, piše da je naš narod kroz pesmu čuvao i zakone vere i morala, jer se Biblija malo čitala, zbog slabe pismenosti: u crkvi se ona tumačila, a kod kuće – pesma.

“Vera našeg čoveka je ‘praktična teologija’, kako bi rekao Kant. To znači, kad se čovek nečim ogreši o Božje zakone, učini nešto protiv savesti, koja je glas Božji u nama; kad učini nešto što Bogu i ljudima nije ugodno, neminovno ga sustigne kazna – opomena Božja. To ga čuva od moralne kvareži”, objašnjava vladika. „Naše narodne pesme su narodno jevanđelje, koje je bilo prisutno u svakom domu. I dok su one čitane u našem narodu nije bilo bezbožja pod srpskim plavim nebom, na obalama valovitih reka naših i žubornih potoka srpskih. ‘Sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno’, kako svedoči pesnik.”

Pitam episkopa Lavrentija, posle toliko životnog iskustva, koji je njegov savet čoveku za duhovno uzrastanje.

„Rečeno je u Svetom pismu da su post i molitva ‘krila koja dušu uzdižu k Nebu’. Ali, i pored toga, Bogu treba služiti i dobrim delima”, kaže. „Naš lični kontakt sa Bogom kroz bogosluženja, molitvu, post i razmišljanje predstavlja samo onu vertikalnu liniju na krstu našeg života, dok činjenje dobrih dela – služenje bližnjima – predstavlja onu horizontalnu. Vera bez dobrih dela je mrtva, a dobra dela bez vere nisu dovoljna za prilaženje ka Gospodu. Samo ako se obe podjednako praktikuju, onda je služenje Bogu potpuno. Potrebne su, dakle, obe smernice našeg nastojanja da uđemo u carstvo Božje.”

Ovaj vladika poznat je i po tome što stalno ističe da čovek ne može da ne veruje; po prirodi svojoj, uvek u nešto veruje… Insistiram na njegovom objašnjenju, i dobijam ovakav odgovor: “‘Verom živimo, a ne znanjem’ – kaže apostol Pavle. Kad bismo život organizovali samo na praktičnoj i empirijskoj osnovi, ne bismo mogli opstati na ovoj planeti. Uzmimo svakodnevne primere: Kada, krenemo nekud, mi ne znamo da li ćemo stići, ali verujemo i nadamo se da ćemo stići. To nas pokreće. Započnemo li neki projekat u životu, ako nas vera u tome ne prati i podržava, sumnja će nas odvratiti. Vera je, dakle, najveći pokretač u životu svakog misaonog bića.”

I onda citira pesnika, koji kaže: “Vera ne zna šta je mržnja/ šta samoća, šta dosada./ Vera diže, vera krepi/ ko veruje ne propada.”

Vladika Lavrentije uzimao je učešća na raznim ekumenskim susretima, ne samo dok je bio episkop među Srbima u rasejanju, u nepravoslavnom svetu, nego i po povratku u zemlju. Neki, ne znajući tačno o čemu je reč, na tome su mu zamerali, a neki su upravo u tome videli veličinu. Po povratku u otadzbinu zapisuje: „Svačije ispovedanje vere i tradiciju sam poštovao, a svoje čuvao kao zenicu oka.”

Svoju ekumensku misiju ovako obrazlaže: „Jedan crkveni velikodostojnik je rekao: ‘Ne možete nikoga zavoleti dok ga ne upoznate’. Kroz međusobne susrete ljudi se poznaju i zbližuju; počinju da pronalaze jedni u drugima više sličnosti i zajedničkoga, nego što su pre zamišljali. Polako svi shvataju da smo deca istog Roditelja. Sa tim shvatanjem nastoji se prevazići sve ono sporedno, ovozemaljsko, koje je kroz vreme dubilo kanal između hrišćana i razdvajalo nas. Koliko puta sam na međureligioznim skupovima u početku bio dosta distanciran od nehrišćana. U toku vremena provedenog zajedno uvidimo koliko smo bliski, te se zavolimo i od tada mnogo više razumemo jedan drugog.”

Na dilemu da li ljudska civilizacija sputava ili podstiče veru, odgovara: “Vera mora biti racionalna. Što više čovek upoznaje svet i prirodu oko sebe, sve više uviđa da ‘iznad svega ovog besporetka neka umna sila toržestvuje’. Vera uzdiže čoveka ka Nebu, traži žrtvu i samoodricanje, radi bližnjih, a civilizacija se, istina, više brine o materijalnom blagostanju na zemlji. Međutim, oboje su potrebni čoveku. Što je između njih bolja harmonija, bolje je za čoveka.”

Ipak, često može čuti opravdanje: eto, on ne bi bio takav, da nisu takvi oko njega; da su popovi drukčiji; kad bi i Crkva bila nekako aktivnija… Kaže: „Tvorac je nama dao oči i uši ne da čeprkamo po tuđim gresima i nedostacima, već da tražimo šta u bližnjem ima pozitivnog što mi nemamo, pa da to prenesemo i nakalemimo na svoj karakter. Osuđujući i kritikujući druge, umnožavamo zlo. Dosta nam je zla svoga. Kad je jedan sveštenik počeo da kleveta svog kolegu kod vladike Nikolaja, rekavši da je uradio nešto što sablažnjava druge, vladika je odgovorio: ‘Da si ti dobar, ti to ne bi ni video.’”

Od vladike Lavrentija često se može čuti: „Eto, vidite da ima Boga…” Na konkretnim primerima ukazuje na smisao i suštinu vere.

„Bogu ne trebaju advokati”, kaže. „On će sam naći načina kako da pomogne čoveku da mu priđe. Ali, i na nama je da pomognemo bilo iskustvom i savetom, bilo literaturom. Jer, mi smo hrišćani samo svedoci Božji. Najbolji putokaz u tome su svetitelji. Oni će mu iskustvom pomoći. Zato treba čitati pobožnu literaturu. Osim toga, treba se moliti Bogu da podrži našu želju i naše slabosti na tome putu. Tek kad vera ojača u bogoiskatelju, kao voda u vodenici, pokrenuće se i točak duhovnog života. I ovde treba ići postepeno – stepenicu po stepenicu. Jer, ko se brzo popne, brzo i padne – svedoče duhovni vitezi. Poslovica kaže: ‘Kad vidiš mladog monaha da se brzo penje u nebo, vuci ga za noge; ne daj mu.’ Ovaj proces je čitava jedna obimna duhovna strategija, te se početniku preporučuje da konsultuje iskusnog duhovnika.”

U već pomenutoj autobiografskoj knjizi Tragovi u pesku zapisuje: „Da Bog zaista upravlja svojom crkvom i sudbama ljudi, najviše sam se uverio na sednicama Svetog arhijerejskog sabora i Sinoda, prilikom donošenja važnijih odluka za Svetosavsku crkvu…”

To ovako objašnjava: „I mi episkopi nismo anđeli ni svetitelji; ponikli smo iz naroda, te imamo ponekad različite stavove po pojedinim pitanjima. Ponekad, za vreme diskusija u Saboru povodom suštinskih pitanja, ponekima od nas učini se da bi rešenje trebalo biti jedno. Kroz glasanje se usvoji drukčiji stav. Kasnije se u praksi pokaže da je odluka bila ispravna. Tako se uverimo da se ljudski i Božji aršin ne poklapaju uvek.”

Na kraju razgovora poručuje: „Živimo u složenom vremenu, opterećenom brojnim izazovima, zato nam je pomoć Božja potrebnija nego ikada. Savremeni čovek je duhovno zapušten, otuđen, i kroz život ide bez pouzdanog kompasa i putokaza. Nema pouzdanijeg saputnika na životnom putu od Hrista i njegove Crkve. Crkva Hristova je najpouzdaniji zaklon i uporište za sve kojima je pomoć potrebna. Kao dobra mati, ona prikuplja svoju duhovnu decu pod svoje toplo roditeljsko okrilje.”

Jovan Janjić

izvor: NIN, 01.01.2009

Podebljanja, format teksta i ilustracije -novinar.de

+++

———————————————————-
UMESTO KOMENTARA

Ako slika i zvuk ne varaju ovo je episkop Lavrentije sa svojih tridesetak sveštenika kod Pape Jovana Pavla II u leto 2000 -te godine. Razmenjuju poklone, ljube Papi ruku….. Da nismo u zabuni (zabludi) to potvrđuje i sam episkop Lavrentije u članku “Papa je voleo Srbe” datom upravo NIN-u 7. aprila 2005 godine.

Koga je Papa više voleo: Srbe ili Alojza Stepinca preosvećeni vladiko Lavrentije?!

+++

18. avgust 2000 godine, RIM, VATICAN

+++

Papa jovan Pavle II. proglašava Alojza Stepinca blaženim, u Mariji Bistrici, 3. 10 1998

http://de.youtube.com/watch?v=48CvDYeraas

urednik

———————————————————-

Papa Jovan i episkop Lavrentije donatori ručka za siromašne
25. decembar 2002. | 12:52 -> 16:17 | Izvor: Beta

Šabac — Episkop šabačko-valjevski Lavrentije i papa Jovan Pavle II donatori su božićnog ručka za siromašne građane koji će u utorak biti priređen u crkvi Svete Ane u Šapcu. Božićnom ručku za siromašne prisustvovaće nekoliko desetina građana katoličke i pravoslavne veroispovesti, a ove godine prvi put se kao donatori zvanično pojavljuju sveštenici pravoslavne crkve. Episkop Lavrentije u utorak uveče je prisustvovao ponoćnoj službi u šabačkoj katoličkoj crkvi, a misu je pred nekoliko stotina vernika obe konfesije služio papski nuncije Eugenijo S. Barbaro. Tokom službe, župnik crkve Svete Ane don Đirolamo pozvao je sve vernike da se mole za dug život i zdravlje “pape Jovana, patrijarha Pavla i episkopa Lavrentija”, a svoj odnos s predstavnicima Srpske pravoslavne crkve okarakterisao je rečima da je on “verovatno jedini župnik na svetu koji ima dva episkopa, a to su Hočevar i Lavrentije“.

Izvor: Beta, 25.12.2002

+++

 

Papa je voleo Srbe
Jovan Janjić (NIN, 7. april 2005)

Vladika Lavrentije, pre dolaska na sadašnju dužnost episkopa šabačko-valjevskog, pune dve decenije, od 1969. do 1989. godine, obavljao je episkopsku dužnost među Srbima u rasejanju, od Australije do zapadne Evrope, gde su pravoslavni hrišćani manjina u odnosu na rimokatolike. I već po tome bio je u prilici da razgovara sa brojnim velikodostojnicima Rimokatoličke crkve, a za to vreme pet puta i sa papom Jovanom Pavlom II. Sa prvim čovekom Svete stolice i Vatikana razgovarao je i kasnije, u dva navrata, ispred Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.

Sedam puta, dakle, s različitim povodima, razgovarao je sa rimskim papom Jovanom Pavlom II.

– Kao predstavnik Srpske pravoslavne crkve, papu Jovana Pavla II Vojtilu prvi put sam sreo 1980. godine u Osnabriku (u Nemačkoj), posle toga u Londonu, Ženevi, Beču i Loretu, a potom i dva puta u Rimu – predočava vladika Lavrentije.

Episkop Lavrentije smatra da o papinom odnosu prema Srbima najbolje svedoče reči kojima je, u leto 2000. godine, u Vatikanu pozdravio grupu srpskih sveštenika. Papa ih je pozdravio na srpskom jeziku, pa su potom i novine L‘Osservatore Romano, koje u celini izlaze na italijanskom jeziku, u broju od 19. avgusta 2000. godine, taj njegov pozdrav štampale i na srpskom jeziku, ćirilicom.

A evo šta je papa rekao, a pomenute novine, na srpskom i italijanskom, prenele:

„Moju reč sad upravljam vama, dragi sveštenici Srpske Pravoslavne Crkve, iz Šabačko-valjevske Eparhije. Sa ljubavlju pozdravljam vas i vašeg Vladiku, preosveštenog Lavrentija Trifunovića, zajedno sa beogradskim katoličkim nadbiskupom koadjutorom monsinjorom Stanislavom Hočevarom.

Preko vas želim da pošaljem bratski pozdrav sa izrazom mog velikog poštovanja vašem Patrijarhu, Njegovu Blaženstvu Pavlu.

Moja misao u ovom trenutku leti ka vascelom srpskom narodu koji se u poslednje vreme nalazi u naročito teškom iskušenju. Vašem dragom narodu želim da ostane veran svom hrišćanskom predanju, zahvaljujući takođe i vašem dušebrižničkom delu. Zato prizivam izobilan Božiji blagoslov na vas i na zajednice vaših vernika u kojima živite i delujete kao služitelji u Jevanđelju Hristovom. Da Hristos Gospod naš podari plodove vašem svešteničkom trudu za Carstvo Božije.

Vašoj otadžbini Srbiji želim da uspe u savlađivanju problema koji je muče, i da može spokojno da gleda na budućnost mira i razvijanja koju će da obeležava saradnja i uzajmično uvaženje sa susednim zemljama.”

Podsećajući na te papine reči, vladika Lavrentije dodaje:

– Mislim da je otišao u grob sa jednom velikom ranom na duši: posetio je ceo svet, uspostavio kontakte sa svim hrišćanskim dominacijama i ostalim crkvama, osim sa Ruskom crkvom, gde postoji problem unijata u Ukrajini, i sa Srpskom crkvom, zbog opterećenih odnosa iz Drugog svetskog rata. Zbog onoga što su tada Srbima učinili predstavnici Katoličke crkve i nije moglo da dođe do njegove posete Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A to je bila njegova posebna želja. Mi smo najbliži susedi. Izostanak te posete bio mu je veliki politički minus.

Međutim, uprkos nekim drugačijim uverenjima, episkop ističe i ovo:

– Vrh Srpske crkve radovao se njegovoj poseti. Ne zaboravimo, Katolička crkva dogmatski je najbliža Pravoslavnoj crkvi. To su dve jedine kanonske crkve. Međutim, istorijske okolnosti su otežale naše međusobne odnose.

Bilo je nekoliko planova, kaže Lavrentije, i da se papa Jovan Pavle II susretne sa srpskim patrijarhom. Pokušavano je preko vlasti. Vlasti su, napominje, još i u vreme Miloševića želele da se sa papom sretnu u Beogradu, ali poziva nije bilo i od Crkve. A papa nije želeo da poseti državu a da ne poseti Crkvu.

Ipak, kako vladika otkriva, radilo se na tome da do susreta srpskog patrijarha i rimskog pape dođe.

– Za to se stvorila povoljan prilika kada je papa dolazio u Banjaluku – predočava vladika Lavrentije. – Bilo je planirano da i naš patrijarh ode tamo. Pošto je katolička dijeceza svega stotinjak metara udaljena od srpske crkve, planirano je da poglavar Katoličke crkve dođe i poseti našeg patrijarha, kao poglavara Srpske crkve, pošto je na tom području, u Republici Srpskoj, srpska crkva najbrojnija. Međutim, lokalni organizatori naprave grešku, nisu to predvideli, nego proslavu radi koje je papa došao zakažu u katoličkom samostanu, u kojem je u Drugom svetskom ratu nekoliko stotina Srba na najzverskiji način umoreno. Patrijarh tamo već, zbog tih dubokih rana, nije mogao da ode. I tako je ta šansa propuštena.

– Verujem – kaže – da je Vatikan gorko ožaloššćen što je zbog sitnica propuštena šansa da se sastanemo!

– Mnogi su očekivali da će se u ovom poslednjem ratu razbuktati sukobi na verskoj osnovi. Ali, hvala Bogu, do toga nije došlo. Vera je tu u mnogo čemu doprinela. Ja smatram da su naši ekumenski susreti najveći doprinos ovog vremena hrišćanstvu uopšte, posebno na Balkanu, gde su ti odnosi bili uveliko narušeni – kaže preosvećeni.

I dodaje:

– Papa Pavle II je od svih odluka Drugog vatikanskog koncila najviše pažnje posvetio ekumenizmu. Svi smo svedoci koliko je on na tom polju učinio, kako je neumorno išao od mesta do mesta, posetio hrišćane širom sveta, šireći mir, slogu i dobru volju. I da je na tom polju učinio više nego ijedan od njegovih prethodnika. Pokazao se kao čovek kome je stalo do Hristove misli.

Vladika Lavrentije napominje da je i sam slušao na televiziji izjave bivših hrvatskih premijera kako im je papa Jovan Pavle II dosta pomogao da se otcepe od Jugoslavije, ali ne bi da ih komentariše, jer je to politika, a on želi stvari da posmatra hrišćanski.

Šta ko misli mi to ne znamo, ali se na delu sve poznaje!

A papa je Srbe, kaže, voleo i cenio.

 

Jovan Janjić

NIN, 7. april 2005

+++

 

Audiencia a coptos católicos, ortodoxos y jóvenes cubanos

Ciudad del Vaticano, 18-08-2000.- El Papa recibió esta mañana en Castelgandolfo a varios grupos de peregrinos: uno encabezado por Su Beatitud Stéphanos II Ghattas, patriarca de Alejandría de los Coptos (Egipto); otro grupo de sacerdotes ortodoxos de la eparquía de Sabac-Valjevo (Serbia) y finalmente una delegación de jóvenes de Cuba, con el cardenal Jaime Ortega Alamino, arzobispo de La Habana.

El Santo Padre dijo al patriarca Ghattas y a los obispos, sacerdotes, religiosos y laicos que le acompañaban, que el jubileo es una ocasión para pedir fuerzas a Dios “para ser testigos auténticos del Evangelio, con las palabras y los actos”. Y subrayó que en Egipto “es también necesario desarrollar los vínculos con todos los compatriotas, especialmente con los fieles de las otras confesiones cristianas, para que caminemos juntos hacia la plena unidad, y también con los creyentes de las diferentes religiones, en el respeto de las personas y de la libertad de conciencia”.

Dirigiéndose a los sacerdotes de la Iglesia ortodoxa serbia, acompañados por el arzobispo católico Stanislav Hocevar, coadjutor de Belgrado, y el obispo ortodoxo Lavrentije Trifunovic, Juan Pablo II se refirió a la “nación serbia, que en estos años ha sido tan duramente probada” y pidió que permanezca “fiel a sus tradiciones cristianas, gracias también -dijo- a vuestro servicio pastoral”.

“Deseo de todo corazón que vuestra patria, Serbia, logre superar cuanto antes los problemas que la afligen, de modo que pueda mirar con serenidad hacia un futuro de paz y de desarrollo, en un contexto de colaboración y de respeto recíproco con los países vecinos”.

Cfr. (ZENIT 18 AGO 2000), (NE 19 AGO 2000)

 

+++

 

Predstavljena autobiografija pape Benedikta VXI

Pravi čovek na pravom mestu

knjigapapa.jpgBeograd – Srbija je druga pravoslavna zemlja u kojoj je objavljena autobiografija Jozefa Racingera, sadašnjeg pape Benedikta XVI, “Moj život”. Do sada je objavljena u 17 država i prevedena na 15 jezika, a ovo je njeno prvo ćirilično izdanje. Njen prevod i objavljivanje predstavljaju korak ka boljem razumevanju među hrišćanima jer, prema rečima kardinala Valtera Kaspera, bez jedinstva među hrišćanskim crkava ne može doći ni do ujedinjenja Evrope – poručio je juče Luka Mičeta, direktor agencije Tanjug, koja je objavila autobiografiju poglavara Rimokatoličke crkve u vreme dok je bio kardinal Jozef Racinger.

Vladika očekuje papin dolazak u Srbiju

Prema rečima vladike Lavrentija, papa Benedikt XVI vrši dužnost na zadovoljstvo svih hrišćana, ne samo rimokatolika. Vladika se nada da će “doći vreme da papa poseti Srbiju, ako ne pre, onda bar 2013. u Nišu, povodom obeležavanja 1700. godišnjice Milanskog edikta”. Povodom obeležavanja ovog jubileja, kako je najavio vladika Lavrentije, u Nišu bi trebalo da se sretnu predstavnici svih hrišćanskih crkava.

Na predstavljanju u Tanjugovom pres centru, kome je prisustvovao i apostolski nuncije u Srbiji nadbiskup Euđenio Sbarbaro, o knjizi su govorili predsednik Međunarodne biskupske konferencije “Sveti Ćirilo i Metodije” nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, episkop šabački Lavrentije, bivši ambasador Srbije u Vatikanu Darko Tanasković i Mičeta, u ime izdavača.

Nadbiskup Hočevar naglasio je da će “ovaj odvažan korak omogućiti Srbiji da još jače zaživi svoj identitet u evropskoj porodici, povezujući Istok i Zapad i jačajući promociju dijaloga”. On je ukazao i da “ovakve knjige velikih ljudi pomažu svakom čoveku u potrazi za smislom života i otkrivanjem istorijskog zadatka”.

Napominjući da je sadašnjeg papu upoznao u Nemačkoj kao kardinala Racingera, vladika Lavrentije ocenio je da je “izbor Benedikta XVI za poglavara Rimokatoličke crkve dokaz da je Bog prisutan i u naše vreme i da postavlja prave ljude na pravo mesto”. Vladika Lavrentije je pohvalio “papino zalaganje za međuhrišćanske susrete na dobrobit obe Crkve” i ocenio da je reč o “velikom čoveku, koji je i teolog i praktičar, što se retko sreće”.

Objavljivanje knjige “Moj život”, prema oceni ambasadora Darka Tanaskovića, predstavlja rezultat “povećanog interesovanja u Srbiji za upoznavanje s Rimokatoličkom crkvom, Vatikanom i Svetom Stolicom”. On smatra da je to jedan od “malih, ali nepovratnih koraka u zbližavanju i prevazilaženju pre svega psihološkog jaza između Srbije i Vatikana”.

Tanasković napominje da autobiografija obuhvata period do 1977. i pruža odgovore na spekulacije o stavu kardinala Racingera i sadašnjeg pape Benedikta XVI prema Drugom vatikanskom koncilu, iz čega proizilaze i dva “apsolutna prioriteta njegovog pontifikata – ekumenski dijalog i jedinstvo hrišćana”.

 

J. T. DANAS, 18. jun 2008

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo