logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Србија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Тема Др. Петровић & Грешни Милоје    6.223 пута прочитано    Датум: 8.05.2017    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Zakonopravilo-Svetoga-Save_webПреко педесет професора сам имао у животу. На све њих сам поносан, и Богу благодаран што ми их је дао. Недавно су се, на жалост, у тој улози наметнули: Грешни Милоје (Милоје Стевановић), Славко Радовановић, Милан Мићуновић и њихови истомишљеници. Са којим задатком? Да ми објасне: шта је Црква и какав је канонски поредак у њој; шта јесте, а шта није јерес; шта је образ – морал и како се брани вера; ко и како ствара култ сопствене личности; ко подређује веру стицању материјалне добити…

пише Проф. Др. Миодраг Петровић, 08.05.2017

***

Ови последњи „професори“ су сва своја знања и умећа на адвентистички начин исказали у књижици Аршин, аутора Грешног Милоја, која је одштампана, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Поводом садржине те књижице, ради јавности критички сам одговорио текстом под насловом Писанија Грешног Милоја (објављено 20. 04. 2017. године – novinar.de).

Сада одговарам на додатна њихова писанија.

Мој одговор покренуо је Грешног Милоја да на себи својствен начин одговори. Прибегао је уцени: „Предлажем, дакле, да се видимо“ – пише Милоје. Зашто? Сматрао је да ћу се уплашити његовог одговора и најаве да ће исти „објавити у другом издању Аршина (као што ћу објавити – каже Милоје – и ова писма, ако Ви и ја ових предпразничних дана не одлучимо другачије“. Ту врсту метода уцене и застрашивања носи из времена када је као члан СКЈ (Савеза комуниста Југославије), као ревносни Титов послушник, витлао заставом са петокраком и натписом: „Пролетери свих земаља уједините се“.

Додатно је прибегао новом лукавству. Наговорио је свог послушника, Славка Радовановића, да своје писмо, објављено у Аршину (стр. 14-40), прошири неистинама и наново објави под насловом Наука Миодрага Петровића. „Свој“ текст Славко ми је послао поштом из Лучана, без адресе пошиљаоца, а адресу примаоца исписао је латиницом. То се зове лукавство. Обојица ме упозоравају: „Ви тонете дубље у глиб од кога Вас нико (ако се не покајете) не може опрати“ (novinar.de, стр. 4/15); „да се покајете“ (7/15); „док се не покајете“ (9/15); „саветујем Вас да се обратите лекару“ (7/15). Такве и горе поруке са патолошком мржњом непрестано упућују и мати Јелени нововазнесењској, а она им одговара молитвом.

Ради веродостојности о томе да је Милоје срочио текст у име неспособног Славка, наводим његове добро познате изразе које је сам сковао и себи, углавном, приписао: „сумашедши“!? (3/15); „душегубни“ (3/15); „уновчитељ“ (6/15); „скрпац“ (6/15); „скрпатор“, „скрпаџија“ (6/15); „збитије“ (8/15, 10/15). Исти и слични изрази врве и код Милоја у тексту под насловом Одговор професору Петровићу (novinar.de): „брзоскрпуша“ (5/16); „брзоскрпац“ (7/16, 10/16); „скрпаџија“ (8/16); „скрпљено“ (7/16); „збитије“ (6/16) итд.

Милојев језик у Славковом писму препознајем и по другим фразама и изразима, као на пример: „Сетих се речи Господових“ (9/15); „Професоре, за име Бога шта Вам би“ (7/15); „својим памфлетима сте се сами облатили до за врат“ (8/15); „дајем чврсто обећање да ћу и сада и свагда на Ваше неистине говорити ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога – како су нас училе наше мајке Јевросиме“ (9/15); „Ко се врабаца плаши нек не сеје проју“ (4/15).

Зашто све то наводим, и зашто кажем да препознајем Милојев текст у Славковом тексту? Да бих разоткрио Славкову неспособност и Милојев примитивизам проткан лукавством. Јер, Милојеве рукописе сам по неколико пута исправљао. Он је полуписмен. Недоследно исту реч пише са два облика, нпр. „разбирах“ и „разбирак“ (6/16). Не разликује родове, јер пише „мојој писанији“ (3/16), уместо мом писанију, зато што је „писаније“ именица средњег рода, а он то не зна. Његово писање је ачење и кварење језика. Пише „неваспитана изрека“ (5/16), као да је „изрека“ живо биће; изрека може бити ружна, али не и неваспитана. Он, иако је без одговарајућих стручних квалификација, каже: „…данима и ноћима радим на Речнику старог Драгачева“ (8/16).

Међутим, Славко боље од мене зна шта сам исправљао у језику Грешног Милоја. Наиме, тврди да сам „извршио неколико словних исправки“ (6/15). Али ту тврдњу је Милоје, у ствари, подметнуо Славку.

У писмима Милоје велича Славка, а овај велича Милоја. Тако, на пример, Милоје пише: „Благо Славку: од мудрог ДР-а је проглашен за ‘неспособног’“ (9/16). А шта је очекивао? Да похвалим човека који попут адвентиста велича свој и Милојев верски фанатизам и „науку“? Брани Милоја од похлепе и погружености да све мери кроз профит, иако га сам овај демантује речима: „Од кад се појавио његов (тј. мој) текст Писанија Грешног Милоја – Аршин иде као алва“ (8/16).

Славко у својој заслепљености секташког стила, а лажне хришћанске скромности, иде тако далеко у огрезлости да за мене пише: „… клечећи у блату иште од мене (тј. Славка) опроштај … ја сам завапио: не чините то Богом Вас кумим, ја сам тога недостојан“ (8/15). Из уста Милојевих често се чује фраза: „Богом Вас кумим“. Али Славко се није зауставио само на наведеном, односно измишљеном призору. Покушава да омаловажи и моју беседу у манастиру Вазнесењу, због које је, наводно, народ почео да одлази, а ја, како пише: „… дословце заурлао: Станите, где сте пошли! Поједини су му (тј. мени) гунђањем одговорили, мало непристојно, са ‘немој да…’“ (8/15). Шта човек из себе износи? Оно чиме је испуњен. Шта Славка ту испуњава? Поган. Свакоме ко верује Славку и Милоју, препоручујем да одслуша моју беседу у Новом Вазнесењу на Томину недељу 2017. године, у присуству два свештенослужитеља и мноштва верника који су се дистанцирали од њих двојице – Славка и Милоја – јер се суштински разликују по вери и моралу.

За Славка не постоје границе у апологији и хвалисању Грешног Милоја. Они то, у ствари, узајамно чине. Кад сам сагледао болесно Милојево самољубље, у шали сам рекао да су он и његов кум Милош – Петар и Павле, и да је Милоје, по беседништву, четврти јерарх. Са тим Милоје маше и трпа у Славкова уста да даље шири.

Све док сам био под утиском да Грешни Милоје ипак није болесно самољубив; да свог „светог старца“, Владику Артемија, не ставља изнад свега и свих попут божанства; да му профит није испред вере, упућивао сам му похвалне речи које он сада обилато користи за јавност. Једино то ми признаје као добро, а све остало, чак и вишедеценијски рад на Законоправилу Светога Саве ниподаштава и приписује неким другима. Тиме само потврђује као истину оно што сам написао – да је ситна душа разметљиве памети. Хвалио сам га, дакле, да бих га боље упознао.

Али сујетни Милоје се није задовољио текстом сроченим у своје и Славково име. Послужио се новим лукавством. Под именом измишљеног Веље Вукајловића објавио је 26. 04. 2017. године текст под насловом Два лица Др Миодрага Петровића (објавио novinar.de). Ту се понављају препознатљиве Милојеве фразе. Изненадио се садржином мог одговора на књижицу Аршин, бранећи себе овако: „Поводом текста г. Миодрага Петровића Писанија Грешног Милоја, немам шта да кажем: Г. Петровић је све рекао. Али не о Грешном Милоју како гласи наслов његовог текста, него о себи“ (2/10). И ту, као и у свом и Славковом писму, позива ме Грешни Милоје на „покајање и мирење… што му (тј. мени) од срца желим“ (2/10).

Ево још неколико Милојевих лако препознатљивих фраза у писму измишљеног Веље Влајковића, којим фразама, као изливом мржње од које болује, настоји да ме представи јавности овако: „… на њега је прешао онај ружни и заразни вирус Атанасија Јевтића“ (3/10); „почело да га издаје памћење“ (3/10); „услед заборавности“ (3/10); „… да заборав потисне и врати се себи“ (3/10). Такође, Милојеву препреденост, изливену у писму тог неког Веље Вукајловића, разоткривају ове речи: „На здравље Вам измирење и уједињење са њима! Па од њих беже и њихови, за име Бога: види ОВДЕ Нова књига оца Никодима Богосављевића – ‘Против учења еп. Игнатија (Мидића)’“ (4/10). На ту исту књигу указује Милоје и у „Отвореном писму патријарху Иринеју Гавриловићу“, упућеном пре неколико дана (в. Срби на окуп! од 05. 05. 2017. године, стр. 6/8).

Кроз сва три писма (Славко-Милоје-Веља) сличним фразама Грешни Милоје коментарише моје речи о „измирењу и уједињењу“ са Српском православном црквом, што је такође доказ о томе да се подло пилићарски понаша.

И уместо да, као бајаги хришћанин, има осећај кривца због таквих непочинстава, Грешни Милоје попут стрине уверава своје истомишљенике како, наводно, тражи да се сретнемо и разјаснимо, а ја као немам храбрости па избегавам. Изиграва некаквог „хероја“ и „победника“, а у ставри, је тешка духовна руина која се одржава благодарећи „благословима“ његовог „светог старца“. Има ли бољег доказа за то од књижице Аршин? Али профит је важан, јер та књижица, штампана са благословом владике Артемија, „иде као алва“, како написа Милоје у одговору мени (8/16).

Кад сам већ код књижице Аршин, Милоје је досолио и Реч уредника Милана Мићуновића, речима: „Аутор овог веома потребног ‘књижурка’ се чуди шта се то деси горостасном научном саветнику. Али и врховни светлоносни херувим паде у преисподњу због своје гордости“ (стр. 79). Сврсташе ме у тешке грешнике, што се види из последње реченице уредника: „Дај Боже да се они који тешко сагрешише сете Јеванђеља о блудном сину“ (стр. 79).

Ако ми спасење зависи од таквих душебрижника, онда није страшно то што ме виде тако како ме виде. Ипак, ко се не би упитао: Откуда им толика „духовна власт“ која прераста у дрскост до мере да личним „аршином“ оцењују душе других, па чак и оних богољубивих подвижница у Нововазнесењском манастиру?! Ко год није са њима, међу блудним синовима је и негде у паклу! Па што се уподобише секташима?!

Ако Милоје хоће да засведочи ауторство тог неког Веље Вукајловића, треба да ми пошаље његов ЈМБГ из личне карте да и полиција то потврди. Иначе, умео је Милоје да ми се похвали како је под лажним именима објављивао коментаре у вези са туђим текстовима, ликујући: „Разбио сам га као звечку“. И то се једним именом именује – лукавство.

А сада нешто о суштински озбиљнијим питањима кад се ради о Цркви, о њеном црквеноканонском устројству и јединству у ИСТИНИ.

а) Замерају ми Грешни Милоје, Славко и њихови истомишљеници зашто после прве хиротоније, Николаја за хорепископа, нисам присуствовао и при другим двема које су уследиле.

Хиротонији првог хорепископа сам се обрадовао, имајући у виду:

- да неће остати без пастира бројно стадо које је кренуло за владиком Артемијем;

- да је хиротонију извршио епископ чија кривица до тада (а ни до данас, колико ми је познато) није утврђена, нити је црквеноканонски поступак ваљано спроведен;

- да је изабрани хорепископ Николај човек јаке и непатворене вере, одан Цркви Христовој, кога краси трезвеност и мудрост; човек с којим се може разговарати о опасности од раскола и о светој обавези да се у Српској православној цркви васпостави јединство у вери и истини.

У том смислу сам тада, у Лозници, изјавио да се тим чином не ствара нека нова Српска црква, рачунајући да се разговорима може избећи раскол и постићи црквено јединство. Имам веру да би у оквирима јединствености у Српској православној цркви антиекуменисти успешно одолевали проширеном екуменизму, бодрећи све оне који унутар њених административних граница ревнују у правоверју. Онај ко у то сумња, сумња, у ствари, у истинтост јеванђелских речи о томе да је Црква установа Божја, коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18), и која је „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15).

Ревновање у правоверју увек је делотворније изнутра, а не изван Цркве. Зато, приупитајмо се да ли би Св. Максим Исповедник (+ 662) био то што јесте да није деловао изнутар Цркве. Исповедник је зато што је ради одбране вере, не као епископ, него као монах и игуман мученички пострадао, победивши огроман број јеретика на челу са цариградским патријарсима: Сергијем, Пиром, Павлом, Петром, који су имали чак подршку и византијског автократора. Приупитајмо се, такође, није ли игуман рукумијски, о. Симеон, својим црквеним ставом кориснији по Цркву управо зато што не дела споља, него изнутра Српске православне цркве; што представља велико охрабрење свим верницима којима су страни: екуменизам и дијалог или молитве са неправославнима ради уједињења.

б) На хиротонији друга два хорепископа свесно нисам присуствовао. У вези с тим Грешни Милоје крајње незналачки трућа: „премудрост ДР-а казује да је избор хорепископа, коме је он присуствовао и том приликом беседио, ваљан јер је он ‘имао разумевања за тај избор’. А ја (тј. Милоје) сам мислио да је то ваљано зато што је Свети Сава ту канонску могућност записао (!) у Законоправилу које је ДР превео на савремени језик (и лично ми својим прстом показао одредбе које постављење хорепископа чине апсолутно легитимним“) (!) Али гле чуда: за она два хорепископа где ДР није присуствовао ‘нема канонског основа’, вели он. Ваљда зато што он нема разумевања, без обзира што то и даље пише (!) у Законоправилу, а колико знам – пише Милоје – ни он га још увек није избацио из свог превода“! (5/16).

Не зна Грешни Милоје да то, на шта се позива, није записао Свети Сава, него византијски коментатор црквених канона у XII веку.

Није разумљиво Грешном Милоју то што сам за прву хиротонију хорепископа „имао разумевања“. Када би он знао какав значај је у историји Цркве Христове имала установа „икономије“, и шта се све чинило да до раскола не дође, или, уколико је настао, како да се превазиђе, можда би се и застидео пред својим баснословљем. А оним што каже да сам му одговарајући текст „лично својим прстом показао“, Милоје потврђује истинитост изреке коју сам му у претходном тексту навео: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“.

Никаквог, дакле, канонског оправдања у Законоправилу Светога Саве нема за хиротонију друга два хорепископа, јер тим чином је направљен корак даље у расколу, што се и Посланицом о Васкрсу 2017. године потврђује; у њој су сви хорепископи око владике Артемија представљени како какав синод.

Грешни Милоје и његови истомишљеници настоје да оправдање за избор већег броја хорепископа наслоне на текст г. Жељка Которанина, објављен 22. 04. 2017. године (novinar.de) под насловом Хорепископ у Епархији рашко-призренској у егзилу. Одраније сам знао да веома надарени бистрином ума, и драг ми у Христу брат Жељко, проучава то питање у намери да резултате свог проучавања објави. Тек пре неколико дана сам прочитао тај његов текст, чији закључак гласи: „Дакле, у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале“ (стр. 5/12).

Такав закључак, на жалост, подсећа на грађевину која има кров, али је без темеља. Канонски темељи су: град као епископско седиште и јасно омеђена област којом управља митрополит или епископ дотичног града. И не само то. Као предуслов за избор и постављење хорепископа треба да постоји и сушта црквенопастирска потреба у одређеној црквеној области. Тамо где ту потребу могу да покрију периодевте не поставља се хорепископ. А периодевте су оно што су данас звани архијерејски намесници.

Широко отварање врата за избор хорепископа води ка разбијању Цркве Христове унедоглед. Јер, у таквом случају даје се могућност сваком епископу да постављењем већег броја хорепископа ствара своју цркву у Цркви, или поред ње. Зато се у овом моменту питам: да ли би владика Артемије уопште прихватио такав Жељков закључак да је неким случајем данас у саставу епископата Српске православне цркве? Јер, из претходног мог текста се види да је владика Артемије 1999. године јавно устао против текста Жељка Которанина Српска црква у загрљају јереси!

Нека остане забележено и то – да је узорни свештеник Небојша напустио владику Артемија управо зато што је био забринут због избора више хорепископа, осећајући се да је у расколу.

Ако се, дакле, не поштују канонска начела, ни о каквом поретку у Цркви се не може говорити.

Зато, гледано строго канонски, ни за постављење хорепископа Николаја нису постојали сви неопходни предуслови. Према томе, владика Артемије је могао да поставља периодевте, али где? По туђим црквеним областима? То канони најстроже забрањују. Исто важи и кад је реч о постављењу хорепископа. Међутим, у таквом случају би постојала велика опасност да бројно стадо које је кренуло за владиком Артемијем, раније или касније, остане без пастира. Е управо због тога сам имао разумевање за избор и постављење хорепископа Николаја- Најбитније је сачувати душе верника, имајући у виду јеванђелску истину о томе да је душа вреднија од читавог света (Мт 16, 26).

Грешни Милоје је навикао да на једно само око гледа наспрам сваког и свачег што није по његовом „аршину“! Ко год се разишао, како каже, од „његовог духовног оца и путовође … само на тој раскрсници се такав може“ са њим (тј. Милојем) „поново срести“ (7/16). Зар не на раскрсници са Христом?! Жмури Грешни Милоје на једно око кад избегава да помене, не тако давно дату изјаву владике Артемија о томе да у Српској православној цркви постоји благодатност. А кад се дотиче оне његове изјаве 1999. године о томе да се „не доводи у питање благодатност СПЦ“, критикујући писање г. Жељка Которанина – то Милоје правда чињеницом да је тада поглавар био неекумениста патријарх Павле (5/16).

Не зна Грешни Милоје да постојање благодатности у Српској православној цркви не зависи од једног, неколицине или већине екумениста у њој. Благодатност у Српској православној цркви постоји, у ствари, од њеног оснивача, Светога Саве; од правоверја и молитвености, односно од дубине вере словесног (тј. разумног) стада које следи Христову науку и Савине завете. По Милоју, дакле, сви који нису тамо где је он – иду у пакао!

Зажмурио је Грешни Милоје и пред чињеницом да је устврдио како никог нема ко би прстом показао да се владика Артемије огрешио о неки канон. У вези с тим навео сам у тексту Писанија Грешног Милоја одређене каноне. Ако му то није довољно, навешћу и друге каноне.

Зажмурио је Грешни Милоје и пред чињеницом да је безобразним именом назвао мати Јелену. Он и Славко се просто надмећу у погрдним изразима о њој, показујући тако свој „хришћански“ морал. А она блаженство осећа откако су се такве, и њима сличне, сподобе удаљиле.

Не умеју, или неће, Грешни Милоје, омиљени му о. Иринеј и њихови истомишљеници да увиде колику и какву смутњу уносе међу вернике својим непромишљеним поступцима. Нимало безазлено није, на пример, то што сваке године импровизују свој календар, и што запостављају свештена и монашка лица која су им накнадно пришла из разних епархија; то што о. Василија, о. Јакова, о. Димитрија држе толико далеко од себе; или то што се према узорном нововазнесењском сестринству крајње немарно поступало четири године, да би се верници преусмерили ка Милојевој задужбини у Лозници профита ради; или то што их је напустио ревносни свештеник о. Небојша; или то што се диве својим јуришницима који попут секташа (нарочито Милоје, о. Иринеј, Славко, Милан Мићуновић-Мићун) витлају као какви спасиоци православља; или то што је монаштво растурено, без монашког поретка; или то што су преокупирани сталним сликањем и пројекцијом њихових слика; или то што признају једино оне епитимије (тј. запрећења) које они изричу; или то што не сматрају ваљаним верником онога који им се није присајединио, јер верују да ван њих нема спасења; или то што поље свог деловања развлаче на све континенте, умишљајући да су православнији од свих православних итд.

Не знају Грешни Милоје и његови истомишљеници да није грех желети и молити се за јединство у Српској православној цркви, и за изнутра потискивање екуменизма у њој ради враћања на пут какав нам је Јеванђељем и црквеним оцима одређен; на пут какав нам је утрео Свети Сава. Без поретка у Цркви живот човека верника се не може сматрати благодатним.

Ето опет материјала за нова писанија Грешног Милоја како би његова реч, као каквог „патријарха“ свих патријараха била последња, а књига Аршин – обимнија. Наравно, у духу његове човеколатрије.

Немам више времена за Милојеве, Славкове, Мићунове и других из тог круга небулозе и ђилкошке смицалице огавног стила. Просто је грех што драгоцено време за рад на списима Светога Саве трошим одговарањем сујетним себичњацима. А њима је, у ствари, уз блаћење, и то „храна“ за уживање. Како другачије схватити њихово ниподаштавање рада на Законоправилу Светога Саве? Зато је понекад вредно присетити се оне поучне народне изреке: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“!

Ипак, строго узев, време које сам потрошио на одговоре изазивачима, можда и није изгубљено; можда ће моје писање некоме бити на корист.

 

Миодраг М. Петровић
научни саветник Историјског института у пензији

Формат текста, илустрација и везе урадио новинар.де

 

Копирање и јавно објављивање садржаја објављених на порталу „новинар.де“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције нису дозвољени. © Новинар.де 2017

 

 

Тесла као „Божанство“ у езотеријском (Њу Ејџ) календару
Тесла као „Божанство“ у езотеријском (Њу Ејџ)…
Posted 1 week ago

Један мој роман почиње следећом реченицом: Лудост је устоличена као врлина, глупост је постала друштвено прихватљива, док је здрав разум проглашен маном, а савијест гријехом.

Миодраг Лукић, 07.11.2017

***

Можда само ја тако…

Тесла као „Божанство“ у езотеријском (Њу Ејџ)…
Све је напетије и обеспокојавајуће
Све је напетије и обеспокојавајуће
Posted 1 week ago

Нема дана кад се нешто претеће не деси, кад се не питамо како ћемо да опстанемо, чак и кад смо сведоци опште умртвљености, која као да се чини једино спасоносном. И…

Све је напетије и обеспокојавајуће
Вашари и скандали
Вашари и скандали
Posted 2 weeks ago

У центру пажње на управо завршеном Сајму књига, изгледа, да је био скандал у вези изјаве немачког аутора Херте Милер (Hertha Müller). Шта је она све казала у Београду, о…

Вашари и скандали
Студентска унија Србије јавља!
Студентска унија Србије јавља!
Posted 2 weeks ago

Зарад мира, солидарности, социјалне правде и одрживог развоја, организован је 19-ти светски фестивал омладине и студената, који је одржан у 15 руских градова, у периоду од 14. до 23. октобра.…

Студентска унија Србије јавља!
СРПСКА ЋИРИЛИЦА – НЕЗВАНИ ГОСТ У СОПСТВЕНОЈ КУЋИ!
Српска ћирилица – Незвани гост у сопственој к…
Posted 2 weeks ago

Били човек и жена по имену Србин и Српкиња и имали троје деце – Српску Ћирилицу, Југославију и Братство и Јединство. У комшилуку су били и други човек и жена…

Српска ћирилица – Незвани гост у сопственој к…
Замена теза и академска србофобија
Замена теза и академска србофобија
Posted 2 weeks ago

Академска србофобија у функцији дневне политике
Академска србофобија, било са простора бивше Југославије или из иностранства, тј. Запада, је пракса која постоји најмање у последњих четврт столећа, односно од почетка тзв.…

Замена теза и академска србофобија
ИВАН МИЉКОВИЋ: О отетим српским бебама које су продате Албанцима
ИВАН МИЉКОВИЋ: О отетим српским бебама које с…
Posted 3 weeks ago

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју” био је Иван Миљковић, Србин из Свијанца, чијег су брата близанца, Ненада, када су се родили, украло мединцијско особље из породилишта, прогласивши га…

ИВАН МИЉКОВИЋ: О отетим српским бебама које с…
Потребна помоћ за одбрану од медијског линча!
Потребна помоћ за одбрану од медијског линча!
Posted 3 weeks ago

Јелена Поповић Ивановић је жена, мајка, домаћица, просветни радник и обичан припадник српског народа без икакве политичке залеђине и припадности било којој политичкој странци, дакле, као и већина појединаца у…

Потребна помоћ за одбрану од медијског линча!
Не веруј обећањима политичара
Не веруј обећањима политичара
Posted 3 weeks ago

Дигла се, видим, велика прашина око слике Петра Лубарде из Дома синдиката у Београду, како кажу, вредне милион евра.

Хранислав Раденковић, виа фејсбук, 24.10.2017

***

Недавно сам обишао гроб моје тетке на гробљу…

Приложити свећу за здравље или написати поменик за молитву у олтару?
Приложити свећу за здравље или написати помен…
Posted 3 weeks ago

Када ми пишемо поменик за молитву у Олтару, човек се помиње у црквеној (заједничкој) молитви на најважнијој служби - Божанственој Литургији. То име се помиње од стране васељенске Цркве. Рецимо,…

Приложити свећу за здравље или написати помен…
PreviousNext

 




1 коментар у вези “„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радовановић”
  1. […] не баш академски текст „Професори Грешни Милоје и Славко Радовановић“, објављен на сајту Новинар. де 8.5.2017, др Миордраг […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo