Вести

Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве

„Нови Сад“ 26. 05. 2009

+++

и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.“, само један део обраћања г. Иринеја Буловића

Господин Иринеј Буловић по чину епископа Српске Православне Цркве, у свим посетама у земљи и ван земље, представља православну цркву и српски православни народ. Како ја потичем из српске православне цркве, у њој и кроз њу живим, другу колевку немам и не желим да је имам, овим путем желим да изјавим да мене, моју припадност и мој верски идентитет именовани господин није представљао у посети Папи. Ако је он, и они као и он, били импресионирани добром обавештеношћу  „Његове Светости“ да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве, овим путем се изјашњавам да ја не припадам осећањима импресионираности.

Ја припадам осећањима истине да је река српске крви проливена из емоција велике католичке љубави према православним Србима и истини да се ни један Папа није саосећањем и осећањем стидне кривице обратио српском народу због те истине, па тако ни  „Његова Светост“.

Што се нису саосећањем обратили нама, нису се обратили ни свим другим, малим народима које су кроз историју од Христа до данас гутали као и змија што гута жабу. И сво то незасито гутање оправдавали су средством љубави према Богу и према ближњем.

Морам да кажем да ме је ипак нешто обрадовало у говору г. Иринеја Буловића, а то је што се бар  „Његовој Светости“ обраћао српским речима, без употребе страних речи, онако како се обраћа свом пастирском народу, па нека га бар разуме ученост  „Његове Светости“, ако не може да га разуме  „неписменост“ његовог пастирског народа. Што је бар нешто из српског народног духа изнео пред  „Његову Светост“, а то је  „Причај српски да те разуме читав свет“.

Са друге стране драго ми је што је г. Иринеј Буловић у свом обраћању  „Његовој Светости“ показао на личном примеру да човек сам устаје против себе, својих речи, сам допушта да у простору свог срца, где је непрестална борба нечастивог према Богу, својом вољом стао на страну нечастивог. Тако да не можемо увек за све кривити нечастивог, морамо некада ту кривицу узети на себе.

Цитираћу један део писма г. Иринеја Буловића, тада са чином јеромонаха, које је упутио г. Лаврентију тадашњем и данашњем епископу СПЦ, из ког писма се види да је поменути господин некада мислио једно о католичкој популацији, а данас, уставши против себе и свог тадашњег става, говори нешто друго и са тим другим је и започето ово моје писање.

Па погледајмо шта је то некада мислио г. Иринеј Буловић,

ПИСМО ЈЕРОМОНАХА ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА ВЛАДИЦИ ЛАВРЕНТИЈУ

Атина, 26. Нов. / 7 дец. 1972

Ваше Преосвештенство, уважени свети Владико.

Благословите! Опростите што Вам досађујем овим писмом, но повода за њј, су два. Први: видех негде лепе божићне честитке у издању Ваше Епархијске штампарије, те бих замолио да изволите наредити администрацији ваше Епархије да ми пошаље 50 комада, разуме се са рачуном заједно, да платим.

Други: опростите ми, но из црквене штампе видим, а и иначе се чује, да ви, владико свети, којег иначе и ја и толики други уважавамо због несебичне и безрезервне преданости делу ширења речи Божје, прилично“екуменишете” по Западу на начин који не предвиђају св. Канони. Наиме, може се, и треба бити пријатељски расположени према сваком, и бити отворен за разговор са сваким и омогућити сваком да упозна Св. Православље. Но све је то јасно Молитве, заједничарење с инославцима је друго. Оно је, под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљ
иво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. Само 45 апост. Правило а и толика друга). Забрањена је и приватна заједничка молитва с инославним, а камоли учешће, активно учешће иноверних у православној св. Литургији, том изразу и печату црквеног јединства у вери, а не средству за постизање тог јединства.

А Ви. Преосвештени, на жалост моју и свих Ваших поштовалаца не држите много до тог већ разни протестанти и други певају, док ви слушате, или читају апостол, итд. (на пр.. Тако нешто чак и не осећајући да је ту посреди нешто канонски шкакљиво, износи један чланкописац у последњем“Православљу”, од 1. 12. 1972,

где вели како је пастор читао Апостол у Вашој Литургији. Ако се сећате, пре годину, о. Атанасије и ја смо, мада с горчином и болом у души, били приморани, по савести, да одбијемо част саслужења с Вама баш због тога активног присуства инославних у Литургији, док у другим приликама, када нема тога већ је Литургија само за православне и од православних, увек радо прихватамо част саслужења са Вама.

Но, молим, чујте и почујте најљући бол мој, и љуту тужбалицу. Дознадох наиме, да сте учинили нешто што се једва усуђују да учине и најлевичарскији“фанариотски екуменици“ а то је, авај, не само молитвено општење с инославцима, што се још можда може и појмити због прилика у којима сте на Западу, већ“светотајинско, причасно општење, општење у Трпези Агнецевој. Конкретни податак гласи да сте на служби у Аусбургу, јуна 1971, причешћивали“ или почели причешћивати све одреда, ко год је хтео: православне, Латине и протестанте. Ако је то тачно, онда леле и куку! Зао ми је што овако зборим, но моје речи извиру из бола мога срца и из протеста целог мога бића, и као монаха и као човека који покушава да богословствује из Св. Отаца и по њима. И то да учини ко? Наш омиљени и познати Владика Лаврентије! Ако је горња вест тачна (а оне претходне о заједничком мољењу су тачне, јер сам и сам видео) , ја Вас молим, не у своје име, већ у име Светог Саве и Св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. Јереси и кривоверја, у име српских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпо – ставише Православље јереси, у име свих св. Отаца и Учитеља Цркве; у име Светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Началника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте, Владико, Бога ради немојте!

Досад је Српска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става безјеванђјелскога, по речи:“Будите мудри као змије, и безазлени као голубови! ” Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом“екуменизам”, и да стану нарицати:“Како падоше силни” (израз еп. Др. Данила).

Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то неби опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу, помоћу Божјом и светих Ваших молитава. Опростите и благословите! Уз метанички поздрав, остајем Вашем Преосвештенству одани у Господу недостојни послушник.

Јеромонах Иринеј

П. С. Молим одговор. Преосвећени, по обема тачкама писма.

П. С. И ми господине Буловићу молимо од Вас одговор на ове две велике различитости у вашем ставу некада према оним који нису са нама једноверни, и данашњу Вашу љубав према тим истим који са нама нису једноверни, да ми, Ваш православни народ не помислимо  „да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом  „екуменизам“, и да станемо нарицати:  „КАКО ПАДОШЕ СИЛНИ“ (израз еп. Др. Данила).

Затим се ограђујем од тог узбуђења које је осетио г. Иринеј Буловић када је сазнао да  „Његова Светост“ у нама не види странце, неке мање вредне хришћане.

За разлику од њега, моја душа се узнемири када чује да је  „Његова Светост“ приметила нас као хришћане, и то узнемирење ми увек постави болно питање  „хоће ли сад поново осмислити неки рат против нас малих и казнити нас због храбрости да останемо у својој вери и да не устукнемо пред њиховом величином“.

Што се тиче описа дарова који су им дати од  „Његове Светости“, описано на један обичан народни начин, онако како није својствено школованом човеку, јер се школован човек учи да увек има суздржаност приликом даривања, или примања дарова, да се не помисли како се превише хвали, захвална сам му на томе јер ме је охрабрио да није срамота похвалити се, па ћу се онда и ја похвалити на даровима и даривању између Принца Томислава Карађорђевића и мене.

Јер много је вредније и заслужније причати о потомку светости наше монархије, него своју монархију стављати иза  „Његове Светости“.

Како се десио сусрет између Принца Томислава Карађорђевића и мене?

Био је то врео летњи дан, тачније поподне преврућег дана. Налазила сам се у свом граду и у свом вољеном храму. До уласка Принца Томислава и још двојице господе у храм, у истом сам била сама. Када су се врата храма отворила окренула сам се да видим ко је то имао  „храброс“ по таквој врућини да изађе из куће и да се упути ка светињи.

Угледала сам три господина. Сва тројица у оделу, закопчани до испод грла, са уредно затегнутом краватом око крагне. Помислила сам  „ови као да су у Африци расли, свака част када могу сву ту гардеробу да носе на 40 степени“.

Онда ми је поглед пао на господина који је био у средини. Приметила сам најлепше смирене црте лица које сам до тада видела. Погледом сам наставила да га пратим док је прилазио целивајућој икони. Ходао је као да на милиметар корача изнад мермерног пода храма, и тим милиметром води рачуна да не  „повреди“ мермер испод свог хода.

Ка икони се сагињао са бешумном љубављу, пажњом и жељом да је целива, а да је  „не уплаши“, као што сам и сама као дете радила када сам се бешумно нагињала да пљубим свог уснулог оца, а да га мој пољубац не пробуди из сна који је био неопходан његовом неуморном раду. На исти бешуман начин се уназат повлачио од иконе, као што сам и сама радила када бих уснулог оца пољубила и полако се од његове постеље удаљавала.

Полако је пришао олтару, подигао главу ка Светом Тројству и дуго се задржао у том положају. Погледала сам и сама ка Светом Тројству, ка лику и очима Бога, јер нигде није лепше осликано Свето Тројство, лик Бога, те велике проницљиве очи које те посматрају у ком год делу храма да се налазиш, као што је то осликано у мом граду и у мом храму.

Удаљио се од олтара и стао испред десне певнице. Одатле је проматрао простор храма.

Како сам немо и без намере да одвојим поглед од тог необичног, високог господина, гледала у њега, тако је и он са нелагодношћу приметио да га посматрам. На тренутак су нам погледи били нераздвојни и вођен својом културом, вероватно са жељом да ублажи моје  „некултурно“ посматрање, направио је поклон главе према мени.

Учинила сам то исто и сама. И тек тад сам схватила да ми он на некога личи, али да не могу да се сетим на кога. Одједном се појавио онај, добро познат свима, осећај мучења да се сетиш а не можеш. Помислила сам  „сигурно је глумац или неки певач“.

Кренули су да изађу из храма и тако поново да прођу поред мене. Како сам и даље гледала у њега, али сада са мучењем да се сетим ко је, поново је у пролазу поред мене направио поклон главом.

Окренула сам се за њим и рекла  „Господине, опростите, хоћете ми рећи ко сте ви, јер ја не могу да се сетим, а негде сам видела ваш лик. Ако вас то не питам цео дан ће ми проћи у мучењу да се сетим, па је једноставније сада кад сте већ овде да ми ту муку скратите“.

Застао је, погледао ме са осмехом, пружио руку и рекао  „Ја сам Томислав Карађорђевић“.

Помислила сам да се шали, па сам шалом узвратила, а уједно и да побегнем од стида који увек у мени царује, али га ја  „храбро“ потискујем да не постоји, пружила му руку и рекла  „Драго ми је, ја сам Јелисавета Карађорђевић“ (тад сам једино знала за Јелисавету Карађорђевић и за њен повраак у Србију).

Насмејао се са пригушеном борбом да не прасне у смех пред нечијом глупошћу, или неозбиљношћу, и још два пута поновио  „Ја заиста јесам Томислав Карађорђевић“.

После његовог упорног представљања, погледала сам другу двојицу господе са жељом да ми они неким знаком потврде да ли је испред мене Принц Томислав или не.

Један од господе је одмерено рекао  „Принц Томислав Карађорђевић“.

Та кратко изговорена реченица ме је поразила. Нашла сам се у паници шта да радим сад са Принцом испред себе, и како да му се обратим.

Његова рука је поново била пружена према мени, са намером да сада поверујем у његов идентитет и да се упознамо без моје идентификације да сам  „Јелисавета Карађорђевић“.

И даље сам у њега гледала са жељом да се ту не налазим, са мислима како сам се нашалила са једним Принцом и место да му пружим руку почела сам нервозно да вртим прамен своје косе.

Како то углавном бива, човек када тоне, место да исплива он још дубље тоне, тако сам и ја проговорила и наставила да тонем  „Ја не знам како да поздравим једног Принца и то још Карађорђевића, када су ме прво учили да сте издали српски народ, а сада се о вама говори да сте жртве?“

Сенка је прешла преко његових, па може се рећи, већ довољно сетних црта лица и једним нежним гласом ме је питао  „А шта ви мислите?“

И даље погубљена у клопци у коју сам сама ушла својом знатижељом да сазнам да ли је глумац или певач, одговорила сам му  „Ја не мислим брзо, па ће ми требати време да знам шта мислим о двема причама о Карађорђевићима“.

Поново се насмејао. Пружену руку је ставио у свој џеп, извадио  „некакав“ новчић и пружио ми га уз речи  „Ево, ја ћу вама поклонити овај новчић са ликом Св. Саве и изгледом храма какав треба да буде када се градња заврши. Нека вас подсећа на наш сусрет који је још један од мени драгих догађаја од кад сам се вратио својој Србији“.

Примила сам новчић. Као кроз маглу сам му окретала лице и наличије. У том окретању кроз збуњену маглу сам видела и лик Св. Саве и изглед храма и уочила да на њему стоји година 192.. (која тачно не знам, јер још у шоку од тог сусрета, у храм је ушао мој пријатељ, заљубљеник историје и одано привржен Карађорђевићима. Када сам му све то испричала и показала новчић рекао је  „Благо теби…“. Пошто сам видела жар у његовим очима и жељу да је новчић његов, пружила сам му исти и рекла  „Ево, ја га поклањам теби, па нека и теби буде благо“. Из тог разлога не памтим која је тачно година била на новчићу).

И даље сам окретала новчић у својој руци. Тишина која је међу нама владала стварала ме је још нервознијом и несигурнијом. Да бих сакрила своје стање, без смелости да подигнем главу рекла сам  „Ја Вама могу да поклоним једино крстић који носим око врата. Добила сам га од о. Јојила који чува мошти Св. Василија Острошког када сам први пут била у тој великој светињи. И он ми је много драг. И тад сам испала глупа као и сада, па пошто ништа нисам знала, а видела сам да сви са исповести излазе уплакани, и даље настављају да плачу, када је дошао ред да и сама уђем код о. Јојила на исповест, направила сам грешку и питала га  „Што сви плачу? Излазе покошени као да су напустили косовски бој а не ову собицу. Ако ћете и мене да расплачете ја се онда не бих исповедала“. Како нисам знала да је боље дирнути осињак, него тако нешто питати о. Јојила, тако ме је он и избацио из  „собице“ напоље. Да бих му се извинила што сам га наљутила и ометала, направила сам следећу грешку када сам рекла  „Молим Вас опростите, ја и онако нисам дошла код Вас, већ сам дошла да се поклоним Василију Острошком“. После његовог тона  „Напоље!!!“, схватила сам да више нема  „потребе“ било шта да му кажем. Дан после смо се спремали за повратак. Порта је била пуна папира, кеса од велике количине народа који се ту налазио у току ноћи. Да бих испунила време пре поласка, а била од неке користи, кренула сам да скупљам смеће по порти. Сагнута при скупљању папира, приметила сам да се испред мене засутавила мантија. Полако сам подигла главу и само угледала дугу брату. Препознала сам о. Јојила без потребе да главу подигнем скроз. Остала сам у том положају и чекала да поново из неког разлога каже  „Напоље!!!“, када сам приметила да ми  „гура“ руку пред лице. Прихватила сам његову руку да бих је пољубила и тако избегла да ме и одавде избаци  „напоље“. У мојој руци се нашао крстић. Подигла сам главу и збуњено га питала  „За мене?“ Кратко и одсечно је рекао  „Треба ти, као и свака жена у устима носиш змију“. Иако је тон био љут, издао га је осмех у очима. Знала сам да више немам разлог да се бојим да ће ме избацити и наставила сам да скупљам отпад из порте. И тако је мени тај крстић много драг, па га сад на драгост поклањам Вама. Једино што је он можда обичан за Вас, и виси на канапчићу?“

Скинула сам крстић и пружила му. Примио га је, на моје изненађење ставио одмах око врата, и док га је намештао под кошуљу рекао  „Из народне руке и Осторшке светиње све има већи сјај од самог злата“.

Тако је прошао мој први сусрет са Принцом Томиславом Карађорђевићем. Зашто кажем  „први“? Из разлога што сам се са њим сусрела још једном. Глинка хор је гостовао у мом граду. Отишла сам са својим старијим дететом да би чуле те прелепе гласове и песме. У паузи хорског певања, са дететом сам кренула у хол. У углу хола је стајао Принц Томислав Карађорђевић са градским политичарима. Пронашла сам простор за стајање и започела разговор са дететом. Задубљена у слушање дечије приче и дечијег запажања квалитета певања, приметила сам да се неко заус
тавио поред мене. Погледала сам и сусрела се са погледом Принца Томислава.

Осмехнули смо се обоје. Пружио је руку и рекао  „Опростите на слободи. Приметио сам да сте и ви ту и пришао сам да вас поздравим“.

Пружила сам му руку и упознала га са својим дететом.

Дечији одважно прихватила је његову руку и рекла  „Добро вече Ваша Висости“.

Принц Томислав и ја смо се уз осмех погледали, и као да смо тим погледом обоје дошли до закључка да дете са начином како поздравља Принца кога први пут види, нема много сличности са манирима мајке и њеног првог сусрета са истим.

Док је трајала пауза, Принц Томислав је провео у разговору са мојим дететом. Распитивао се о школству, о дечијим активностима, о могућностима које као млади имају…

Када се пауза завршила, поздравио се са мојим дететом, пружио руку да се поздрави самном и питао ме  „Да ли ћете ми дозволити да ваше дете и вас частим једном великом порцијом колача или сладоледа, по вашем избору“?

Збуњено сам га погледала и питала  „Да идете са нам до посластичарнице?“

И овај пут се гласно насмејао и рекао  „Била би ми то част, али ми обавезе то не дозвољавају. Зато ми дозволите да ваше дете у моје име плати ту огромну порцију најлепших колача или сладоледа“, и док је завршавао реченицу, већ је извадио новчаницу и уз осмех је пружио детету.

Тако су протекли моји сусрети са краљевском светости, мене обичног човека.

Уз дужно поштовање према поуци коју је постигао г. Иринеј Буловић, и дужно поштовање које је он постигао у добијању чина који сад иде уз његово име, и саосећање са његовим залагањем око  „Његове Светости“, све ово сам написала да бих пружила могућност да се процени да ли је већа част бити обичан Србин и обичним речима дотаћи близину краљевске светости, или је већа част бити  „не обичан“ Србин и дотаћи се близине  „Његове Светости“, код нас у народу Папе?

Да ли је веће даривање од стране краљевске светости обичном Србину или даривање од стране  „Његове Светости“ не обичном Србину?

Ако још додамо цитат пиара  „Његове Светости“ „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима“, слободном вољом закључујем да је моја душа, у свој својој простоти имала већу част, јер блиска пратња Принца Томислава мени није упутила овакве речи када сам примила дар у виду новчића од краљевске светости.

Да су мени објаснили речима,  „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили би сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно“, та реч  „пригодно“ би изнад свиг напред изговорених речи повредила моју личност и ја бих добијени поклон вратила, или бих се правила да сам заборавила да га понесем са собом.

Тим гестом бих дала до знања да ја нисам куче које скаче на  „пригодне“ коцкице које се од стране домаћина пред мене бацају.

Пример кучета припада само мени, и нисам га употребила да би се неко други у њему пронашао, тако да немам ни обавезу да се било коме извињавам, јер примером не вређам никога, већ га користим да бих описала реакцију своје личности на све оно што би ми ту личност нарушило.

И жао ми је кад год видим понизност наших људи пред странцима, јер та понизност никако није део дипломатије, већ непоштовање себе и свог порекла, па вероватно из тог разлога као српска нација увек носимо ниско место на листи других националности.

И жао ми је што су се ти политичко – дипломатски манири увукли и у нашу светосавску веру, па из цитираних речи г. Иринеја Буловића видимо да је и он пред  „Његовом Светости“ стајао и беседио покорно и смирено, онако како се свом верујућем народу не обраћа.

Иако не диже тон у јавности на свој верујући народ, ипак, у том недигнутом тону му недостаје она приврженост коју у изобиљу нуди  „Његовој Светости“.

А знам да то може и према свом верујућем народу, само не знам зашто то не чини, шта га у томе спречава, јер поред свих ожиљака на души, поред свих питања, па и овог како је једно писао док је био јеромонах, а друго пише, говори и ради када је постао епископ, не могу а да не кажем, мој први сусрет са г. Иринејем Буловићем је протекао у једној природној, топлој атмосфери.

И где је нестала та топлина, и да ли је она икада постојала, или је била само део куртоазно поклоњеног времена мени од стране г. Иринеја Буловића, остаће питање које ће ме пратити до краја.

Право на то питање платила сам скупом ценом. Не марим за времена која су иза мене и која се оживети више не могу, јер емоције за то више и немам. Остале су скамењене у простору једне истине.

Марим само за то, без обзира на цену коју ћу можда морати поново да платим, да се народ коме и сама припадам већ једном сложи, обожи и умножи.

Да већ једном постанемо држава са правом на достојанствен живот. Да сачувамо светосавску веру која је животима чувана да би је ми данас имали.

Да овом срамотом, која избија из срца светосавља, престанемо да забављамо оне који нам не желе добро, оне који нам се непрекидно подругљиво смеју, па и онда када нас дарују, па и онда када нам кажу да се о нама распитију, да за нас страхују.

Када загосподаримо са ова два проблема, из којих излазе сви наши други проблеми, сво наше самоуништење, онда неће бити ни ове срамне истине која живи у Србији.

А та истина свакодневно доноси извештаје о броју погинулих, о броју дрогираних, о броју убијених, злостављаних, покрадених и завађених.

Као што се дани нижу испод Неба, тако се и страшне афере нижу испред српских започетих јутара.

И да ли ће икада више у Србији почети благословена јутра?

Ако не због нас, онда због све ове недужне деце која због нас нестају у свим страхотама од којих смо себе сачували, а њих недужне над тим понорима оставили.

„Нови СаД“ 26. 05. 2009