Вести

28.априла 2012. године у Бачкој Паланци одржана је седма по реду трибина под називом “Стоп издаји Православља.” У оквиру трибине представљен је документарни филм “Чуј Србине брате” и књига “Тајна безакоња.” На слици Косара Гавриловић и Мирослав Вујанић

У тексту који је није објављен на сајту „Срби на окуп“ , а у којем гдин Мирослав Вујанић прозива гђу Косару Гавриловић за пристраност у својим ставовима у вези тзв. америчког раскола  нашли смо да је потребно указати на неке недоследности у ставовима аутора.

За новинар.де пише Синђелић 11.04.2013

***

Када се помиње Руска православна загранична црква (РПЦЗ), аутор заборавља навести да РПЦЗ није била у канонском јединству ни са једном помесном црквом. Српска православна црква је након Стаљинове обнове патријаршије у Русији током Другог светског рата, само незванично општила са Руском заграничном црквом. Московска патријаршија је све до почетка 2000-тих у својим издањима називала РПЦЗ „карловачким расколом“.

Цариградска патријаршија је, све до уједињења дела РПЦЗ са Московском патријаршијом 2007-2008. године, такође прозивала РПЦЗ расколничком групацијом и отимала јој вернике и епархије где год је стигла, па чак и проглашавала је безблагодатном! Аутор даље наводи да расколници не могу дати светитеље, то је истина, као што је истина да и крв мучеништва не може спрати грех раскола, али је и истина да и сви који се називају расколницима нису расколници. Руска загранична црква је немало пута „стала на реп“ Цариградској патријаршији када ју је отворено прозивала за издају православља због календарске реформе и скандалозног екуменизма.

Московској патријаршији је сметала због свог беспоговорног критицизма срамног слуганства Московске патријаршије безбожној комунистичкој власти. Отуда и наведене прозивке РПЦЗ за расколништво и безблагодатност. А Руска загранична црква је управо у ово време прозивања просијала великим светититељима попут Светог Јована Шангајског и Санфрацисканског (Јован Максимовић), митрополита њујоршког Филарета (Вознесенског) чије су мошти пронађене нетљене и архиепископа Аверкија (Таушева) за којег је о. Серафим Роуз имао визију где пребива у небеској слави. Да сагледавање еклисијалности неке црквене заједнице на уџбеничком нивоу, какав је приступ гдина Мирослава Вујанића, није довољан показује нам управо пример Руске заграничне цркве и њених светитеља Божијих (сам Бог пројављује своје светитеље нетљеним моштима, чудима и сличним, зато је најбоље и не називати покојног патријарха српског Павла светитељем док Господ не пројави своју вољу).

Отац гђе. Косаре Гавриловић, Др.Милан Гавриловић извор: http://www.27mart.com/main.php?pages_id=90

Не тако давно смо кратком серијом наших текстова на овом угледном сајту дали разјашњење еклисијалне позиције РПЦЗ и старокалендарских црквених заједница: Дуги двадесети век 1 и 2 и историјат настанка Слободне Српске православне цркве . Аутор се позива на грузијског архимандрита Рафаила Карелина, али ни он није без недоследности. Управо по овом „расколничком“ питању ни самом архимандриту Рафаилу или нису јасне све ове ствари, или јудејскога страха ради, не жели се у овим питањима замерити моћној Московској патријаршији: http://karelin-r.ru/faq/answer/1000/5546/index.html). А да не помињемо и неке чудне ставове истог архимандрита о нашем Светом владици Николају Велимировићу: http://karelin-r.ru/faq/answer/1000/5239/index.html, а ради се у ствари о неразумевању самог владике који у „Молитвама на језеру“ није само богослов већ и књижевник и философ – уметник (сличну појаву имамо и са владиком Радом – Петром Другим Петровићем Његошем којег многи због сличних алузија сматрају хетеродоксним, а ради се заправо о уметничкој слободи).

Владика Дионисије (Миливојевић) и Слободна Српска православна црква нису никакви расколници, већ одвојенци – они који су се одвојили (као и владика Артемије који се одвојио од јеретика и није расколник, већ су расколници са својом хришћанском тј. православном савешћу епископи и свештеници који ћуте на сваковрсна безакоња у СПЦ) силом прилика које су им приредили Титови послушници из врха тадашње Београдске патријаршије, који су као и већина данашњих епископа СПЦ расколници са својом хришћанском тј. православном савешћу.

Слично РПЦЗ и ССПЦ је имала људе светога живота као што је нпр. био владика Петар (Банкеровић) и неки други, али о њиховом светитељству Господ ће одлучити.

За Новинар.де пише Синђелић

Илустрације новинар.де