Ове године ће бити пуних пола века (1963–2013) од образовања Слободне Српске православне цркве (ССПЦ). Намера овог текста је да широј јавности на кратак и јасан начин осветли околности у којима је настала ССПЦ и да прикаже њен историјат од 1963. године до данас.
пише „Синђелић“ 25.02.2013
***
За време Другог светског рата тешка судбина која је задесила српски народ није мимоишла ни његову Светосавску цркву. На територији НДХ од 800 српских православних свештеника убијена су 544, од 1100 храмова 400 је потпуно срушено а остали су оскрнављени и већином претварани у штале и магацине, неки чак и у јавне нужнике! Четири српска епископа су мученички пострадала за Свето Православље, остали су доживели мучења и понижења а Свети владика Николај Велимировић и патријарх српски Гаврило и депортацију у злогласне немачке нацистичке логоре. На територијама под мађарском и бугарском окупацијом стање је било нешто повољније, а у Србији под немачком окупацијом, Црној Гори и у Босни и Херцеговини грађански рат између монархиста и комуниста је донео Српској православној цркви више жртава и штета него немачки окупатор.
Српски комунисти-партизани су у својој свирепости према српском свештенству и црквеној имовини често превазилазили чак и саме усташе. У Источној Босни забележен је случај да су партизани рашчеречили једног свештеника везавши га за више коња које су потом разјурили! У појединим храмовима су на светом престолу седели и свирали комунистички активисти тзв. агитатори грејући се од ватре наложених икона, а политички комесари и официри антиминисима гланцали своје чизме!
Крајем 1944. године продор трупа совјетске Црвене армије на територију Југославије ће исход грађанског рата између монархиста и комуниста преокренути у корист комунистâ на чијем је челу стајао Јосип Броз Тито, некадашњи аустроугарски подофицир и припадник злогласне „Вражје дивизије“ (која је почетком Првог светског рата починила многе злочине над мачванским и подринским Србима).
За разлику од Тита и хрватских, словеначких и комуниста других народа у настајању, српски комунисти су били прво комунисти и интернационалисти а тек потом или нимало Срби. Тако се и могло десити да су сви југословенски народи сем Срба (и Црногораца које је комунистички режим тек почео однарођивати) уз своје националне интересе[1] штитили, па чак и помагали своје традиционалне религијске заједнице[2] а само Срби затирали и унижавали своју Светосавску Цркву, која је вековима једина чувала српску националну свест за свирепе турске владавине и у земљама под влашћу фанатичне римокатоличке династије Хабзбурговаца. Српска Светосавска Црква је чинила чак и више од тога – подстицала је па често и предводила народ у борби против свирепе турске власти.[3]
Југословенске комунистичке власти су водиле прави рат против Српске православне цркве. Свети Јустин Поповић је (у свом раду „Истина о Српској православној цркви у комунистичкој Југославији“) навео 11 начина на које је комунистичка власт систематски рушила СПЦ: 1) гушење црквене просвете, 2) онемогућавање развоја средњих верских школа, 3) ограничавање рада Богословског факултета, 4) спречавање учења веронауке ван храмова, 5) спречавање оснивања црквених хорова, 6) претварање активних манастира у „културне споменике“, 7) фаворизовање неканонског свештеничког удружења, 8) поткупљивање свештеника преко социјалног осигурања, 9) натурање себи подобног кандидата Светом архијерејском сабору при избору новог патријарха, 10) стварање расколничке МПЦ и 11) изазивање црквеног раскола у српској дијаспори.
Комунистичка власт у Југославији је СПЦ практично довела у стање парализованости, заправо у стање лаганог и дуготрајног одумирања или тихе еутаназије, и СПЦ није више представљала никакву опасност по режим (сем ретких појединаца попут Светог Јустина Ћелијског). Након 1948. године и Титовог окретања Западу, Титов режим се трудио према свету приказати Југославију као верски толерантну земљу, земљу у којој држава чак и помаже верске заједнице. Наравно да то није била истина.
Титовом режиму је почела правити озбиљне проблеме и нарушавати углед „лидера несврстаних земаља“ српска емиграција због свог отвореног промонархистичког става и свог богатства за које се Титов режим преплашио да би могло својом помоћи ојачати СПЦ у Југославији и тиме створити опозицију режиму.
Титове тајне службе су убиствима и уценама утишале многе Србе мирјане (световњаке), али православно свештенство, које је увек позвано да говори само истину и не ћути на неправду, је дигло глас у одбрану истине о правом положају Српске православне цркве у Југославије и о државно-националној подређености Србије и српског народа у СФРЈ. Својим гласним протестом се нарочито истакао епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић).
Владика Дионисије се још пре Другог светског рата истакао као активан члан богомолничког (богомољачког) покрета и као врстан организатор, економ, добар проповедник и окупљач верног народа. Према евиденцијама, својим гарантним писмима довео је преко 16 000 Срба у Канаду и САД из избегличких и заробљеничких логора Западне Европе.[4] Титовом режиму је још додатно сметала нескривена монархистичка оријентација епископа Дионисија, који је на свакој Светој Литургији, на Великом Входу помињао краља Петра Другог као законитог српског владара.
Титов режим је испрва покушао неутралисати или бар ублажити антикомунистичко и антититоистичко деловање епископа Дионисија слањем преко већ покорене и послушне Београдске патријаршије својих „проверених кадрова“ (већином припаднике УДБЕ или од УДБЕ уцењене људе) за парохе. Кад ни то није помогло јер их је владика Дионисије брзо прозрео Титов режим чини притисак на епископа преко сергијанистичког синода у Београду са захтевом да се на свакој Светој Литургији, на Великом Входу, помиње маршал Тито место краља Петра Другог (нашег последњег православног владара и највероватније и задњег правог Србина међу Карађорђевићима). Овакав захтев режим није стављао пред СПЦ ни у самој Југославији. О том захтеву и другим притисцима на владику Дионисија и данас речито сведочи госпођа Косара Гавриловић, једна од највећих Српкиња нашег времена[5].
Владика Дионисије овакав захтев није прихватио, као ни захтев „да се уклони“ [6], и не желећи предати сергијанистичком (прорежимском) синоду Београдске патријаршије своју епархију – од Бога поверену му српско стадо сходно речима Светог Апостола Павла: „Пазите на себе и на све стадо, у коме нас је Дух Свети поставио за епископе, да пасете цркву Божију, коју је стекао крвљу својом. Ја знам да ће по моме одласку међу вас ући грабљиви вуци који неће штедети стада…“ (Дела апостолска 20:28-29).
Проглашен од стране патријарха Германа за расколника, владика Дионисије и њему одано свештенство остало је лишено својих дотадашњих позиција и имовине, али не и подршке Христу Господу верног светосавског народа.
Владика Дионисије образовао је Слободну Српску Православну Цркву (касније уздигнута на степен митрополије као Митрополија новограчаничка), чијих пола века се ове године обележава. Поучени примером останка без игде ичега, српски светосавци-слободњаци су сву имовину коју су наменили за црквене сврхе регистровали као задужбине (проперти траст).
Надајући се да је са падом комунистичког режима слободу нашла и Црква у Отаџбини, Слободна Српска Православна Црква се ујединила 1992. године са Београдском патријаршијом. Услов уједињења је био да се не дира у организацију и имовину ССПЦ – Митрополије новограчаничке. Али вукови у јагњећим кожама (Матеј 7:15-16) брзо су показали своје право лице и разграбили имовину и богатство које је деценијама верни светосавски народ давао својој Цркви.
Светосавци-слободњаци су се на више места предвођени својим свештенством, нарочито у Аустралији, супротставили овом безакоњу Београдске патријаршија, сада већ и заражене свејересју екуменизма. Задњих неколико година Слободна Српска Православна Црква обнавља се из темеља. Потпомогнута од стране Грчке старокалендарске православне цркве (Синод противстојећих) полако обнавља свој клир и попут звезда на небу Православља све јаче сија својом светлошћу међу најсјајнијим звездама – Православним Црквама Сестрама – незараженим јересју екуменизма: Руском православном заграничном црквом (митрополита Агатангела), Румунском старокалендарском црквом, Бугарском старокалендарском црквом и већ поменутом Грчком старокалендарском црквом (митрополита Кипријана).
Синђелић 25.02.2013
[1] Сви су изборили своје националне државе-републике са унитарним тј. централистичким уређењем, а само је Србија подељена на три дела са статусом федералних субјеката, као последицу чега данас имамо независну „Републику Косово“.
[2] Исламска верска заједница је за време комунистичке Југославије изградила више нових џамија него за време целе османлијске владавине. У Социјалистичкој Републици Македонији македонски комунисти чак оснивају нову православну цркву – расколничку МПЦ. Римокатоличка црква је у поређењу са СПЦ имала мале људске жртве од стране комуниста, а и након одузимање дела имовине остало јој је свеједно огромно богатство и финансијска помоћ и дипломатска заштита свемоћног Ватикана.
[3] Да су српски комунисти имало ценили нашу народну историју, само због ових наведених црквених заслуга из прошлости не би смели унижавати већ ионако у рату пострадалу Цркву. Али не ценећи своју народну прошлост и не учећи од ње нису само Цркву унизили, већ су својом слугањском политиком Титу уништили и Југославију као државу, државу за коју је исподдунавска Србија у Првом светском рату платила високу цену од чак четвртине свог становништва!
[4] За најосновније биографске податке о епископу Дионисију погледати на: www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPCEp1.htm
[5] „Сећам се да сам у једном тренутку смејући се рекла оцу ‘И формулација би била Благовјернаго Государја Нашего Маршала Тита? Или Јосифа Броза’…“ Према: http://srbinaokup.info/?p=4358 прегледано 23. фебруара 2013. године.
[6] Погледати на исто месту, тј. исти интервју госпође Косаре Гавриловић.
Аутор тврди да је гђа Косара Гавриловић „једна од највећих Српкиња нашег времена“. На основу чега је то аутор закључио. Нао основу првих 50 и кусур година проведених у Вашингтону или задњих десетак у Србији?
Читајући текстове поштоване госпође Косаре Гавриловић, а будући
припадник генерације после Другог светског рата, схватио сам
да је митрополит Дионисије организовао велике политичке демонстра-
ције прилоком Титовг доласка у САД, и тако, излазећи потпуно
изван црквених оквира, експонирао се као директна политичка опози-
ција, без договора или сагласности са Црквом из Матице.
У горњем тексту, као и из текстова поштоване госпође Косаре Гавриловић, не види се у каквим је односима био митрополит Дионисије са владиком Николајем Велимировићем, па, између осталог, и по овом, потпуно политичком питању!
Пошто је Тито био Стаљинов саборац, било је за очекивати да ће одговор на ову политичку провокацију бити више него гнусан.
То да је Тито тражио да се његово име помиње на Великом Ходу, а није се помињао у матици, пре би се могло схватити као одговор на
политичку провокацију, готово као измотавање и исмевање, што кому-
нистима није било страно.
Дакле, Црква у дијаспори је постала предмет обраде тајних Титових
служби, као политички противник, а не као верска институција.
Оваквим пренагљеним политичким ставом Цркве у дијаспори, потпуно
излазећи из оквира надлежности Цркве у секуларној држави, Црква у
Mатици није имала избора и, под политичким притиском, посегла за
расколом, са црквеног становишта једино могућа варијанта,
избегавајући да се и она, у матици, прогласи за политичког противника актуелном режиму Тита и његових следбеника.
Комунисте на власти није довела Црвена aрмија, већ Черчилова издаја Драже Михајловића и чeтничког покрета у Србији, илустровано сугестијом пок. Краља Петра Другог Карађорђевића Дражи Михајловићу
– да се предпочини Титу и његовим партизанима, разуме се, по налогу, диртективи СЕР Винстона Черчила, подмуклог и поквареног Енглеза.
А што се тиче грабежа црквене /свенародне имовине/ у дијаспори, па то раде сада не АТЕИСТИ, већ АНТИТЕИСТИ, ПАПИСТИ, ЕКУМЕНИСТИ, САТАНИСТИ…костимирани /обучени/ као „свештеници“ и „епископи“.
Не сви, наравно, већ само „одабрани“.
Драган Славнић
Slobodna Srbska crkva je dovodila udbase pljackase(nije imala izbora)jer su joj takve slali iz matice.Nisu marili za crkvu vec za svoj dzep a to se pokazalo posebno u Australiji gde su vec i pre dolaska nekog americkog spijuna Mirka Dobrijevica cije dup..nije izlazilo iz americke ambasade u Bg prema izvestajima Vikiliksa,pripremili pljacku imanja i nekretnina Slobodne crkve Au.Tako danas imamo odbegle mantijase is Slobodne SC kod Mirka Dobrijevica klate kandila po praznim crkvama.Za Uskrs i Bozic su doduse pune crkve za omascenim i jos pripitim vernicima od kalendarske N.godine.Slobodna Crkva je te gologuzane mantijase dovodila i izdrzavala a jos su i drzavu koristili kao lica sa minimalnim primanjima.Tako su danas milioneri(sa minimalnim primanjima) zahvaljujuci Slobodnoj Crkvi.“kostimirani“svestenici“su u rasejanju klasican primer gastarbajtera na privremenom radu a popadije su im pomijarke koje ne vade glave iz crkvenih frizidera.Slododna crkva u Australiji je uspela da sacuva nekoliko hramova od pljacke tog veselnika Mirka Dobrijevica a toliko su sposobni da ne mogu sebi da podignu crkve vec otimaju.U tome su mu pomagali mantijasi koji su sakrivali dokumente od obolelih i starih graditelja i osnivaca.Sa zadnjom „bosanskom rajom“su proterali osnivace i graditelje i izglasali Mirkove skupstine.Tako je matica opljackala crkvenu imovinu Slobodne crkve u dijaspori.
„Sindjelicu“ dobro si objasnio postanak Slobodne SRBske Pravoslavne Crkve, i motive koji su vjerni narod Svetog Save vodili da odvaja od usta svojih i svoje djece, i da grade po tudjem svijetu Slobodne srbske pravoslavne svetosavske bogomolje.
Medjutim, nisi naveo pravi razlog njezinog nestanka i njezinog pretapanja poslije ujedinjenja u sada ekumenskom svejeresi zarazenu SPC. Pravi razlog u Americi jeste izdajstvo clanova Eparhijskog Savjeta Novogracanicke Mitropolije, koji su zbog svog izdajstva od strane SPC nagradjeni kao MASONI ORDENOM SVETOG SAVE!
Bez icijeg ovlascenja, na predlog Slobodnog zidara G. Mike Djurica iz Detroida, da se Slobodna SRBska Pravoslavna Crkva i Mitropolija Novogracanicka rasforira, drugi MASON iz Juznog Cikaga, G. Petar Samardzija je njegov predlog podrzao, a treci MASON iz Skokia pored Cikaga, G. Vlado Bjelopetrovic kao Presjednik Eparhijskog Savjeta je unapred spremiti dokumenat o tome samo podpisao.
Poslije uspjesno obavljenog zadatka kao sto sam vec rekao za svoje zasluge sva trojica kao MASONI su nagradjeni od strane „Majke Crkve“ ORDENOM SVETOG SAVE. Lukavo smisljeno i satanski uspjesno izvedeno djelo zbog cutanja SRBa, koji ne zele zbog Istine Hristove da se zamjere djavolu i slugama njehovim!
To je „Sindjelicu“ slika danasnjeg SRBstva, i ko SRBe vodi i prestavlja. MASONI!
[…] црквених заједница: Дуги двадесети век 1 и 2 и историјат настанка Слободне Српске православне цркве . Аутор се позива на грузијског архимандрита Рафаила […]
[…] Владика Дионисије са свештенством, принц Андреј, принц Томислав Карађорђевић и верни народ Слободне СПЦ (архива Б.Јевтовић) Извор: Новинар.де […]
… [Trackback]
[…] Information on that Topic: novinar.de/2013/02/26/pola-veka-slobodne-srpske-crkve.html […]