Вести

Чудна барка спасења….(вл. шум.Јован, СПЦ патријарх Иринеј..)

Пре него што пређемо на изношење свог предлога српског начина отпора глобализацији, додатно ћемо разјаснити данашње стање у Православној цркви.

пише „Синђелић“ 20. фебруар 2013

***

Данашња Православна црква је слична једној великој згради лепе спољашњости. У тој згради живи једна велика породица, на начин донекле сличан нашим некадашњим породичним задругама. Кућа има мноштво просторија а у свакој од њих живи једна ужа породица (поједина помесна црква). За разлику од некадашњих задруга које су имале једног видљивог господара (домаћина), овде је домаћин Господ Исус Христос присутан невидљиво преко благодати Божије и преко науке коју су нам Он и Његови свети апостоли завештали (Свето предање). Број породица (помесних цркава) није сталан, некада се повећавао примањем хришћанства од стране нових народа а понекада смањивао услед отпадања у јерес појединих помесних цркава (Египатско-коптске, Етиопијске, Сиријске и др.). Највеће одељивање од Цркве Божије десило се у 11. веку када је најстарији брат (патријарх Запада тј. римски епископ-папа) почео уводити изопачитељне реформе и уносити измене у науку Господњу. Након више опоменâ друге браће и њиховог подужег чекања на његово поправљање (9-11. век) изопштен је из црквене заједнице – оделио се од остале браће и заједничког небеског Домаћина и Његовог Оца. Са одељивањем од остале браће, од бивше патријаршије Запада одступила је и благодат Божија. Од тада најстарији брат у кући је константинопољски (цариградски) патријарх. Упркос спољашњим тешкоћама и појединим међусобним трзавицама, све до краја Првог светског рата у кући су владали мир и слога међу браћом, а све на задовољство небеског Домаћина.

У исто време када почиње дуги 20. век у великој и заједничкој православној кући долази до великих проблема. Историја се опет понавља: најстарији брат опет прави проблеме. Цариградски патријархат и његова календарска реформа, екуменизам и срамно потчињавање Цркве богопротивним светским властима (ово потчињавање Цркве светској власти је познато под именом „сергијанизам“ везаним уз познатог митрополита и касније руског патријарха Сергија Старогородског, мада је први „сергијанизам“ забележен управо у Цариградском патријархату који је почео са календарском реформом и екуменизмом а све на тражење јудео-масонског Запада) доводе до пожара који се све више шири унутар заједничке зграде. Реакција станара унутар зграде је различита: већина станара је опијена димом и нероновски безумно ужива у пожару (екуменисти и новатори), мањина станара бежи напоље из куће да се не би угушили од дима изопачитељних реформи и свејереси екуменизма (Руска загранична црква, грчки, румунски и бугарски старокалендарци), други се труде гасити пожар изнутра (усамљени примери епископа рашког-призренског Артемија, митрополита Серафима Пирејског и др.), неки опет затварају своје очи и праве се да пожара нема јер ваздуха (благодати Божије) потребног за дисање унутар зграде још увек има, истина све мање како се пожар шири.

Док екуменисти и новатори смањују број несугласица међу собом и убрзано  припремају реформу цркве на предстојећем тзв. свеправославном сабору и тиме припремају своје уједињење са давно отпалом (раз)браћом са Запада[1], противници (ревнитељи) реформи и свејереси екуменизма место да уједине снаге и покушају спасити што више чељади из куће у пламену, међусобно се свађају и препуцавају. „Копља се ломе“ око питања благодатности у кући у којој се шири пожар и око питања каноничности црквених заједница оних који су побегли из горуће грађевине.

Одговоре све ова спорења нам даје црквена историја. Управо су опетоване опомене патријараха Истока патријарху Запада и подуже чекање на његово поправљање (9-11. век) и не прекидање пуног општења са Западном црквом кроз то не тако кратко време одговор на брзоплето одрицање благодатности данашњој службеној цркви од стране већег дела грчких старокалендараца и њихових последоватеља у Србији и другим земљама (РИПЦ, СИПЦ…). Епископи Артемије, митрополит Серафим Пирејски и други који одричу каноничност РПЦЗ и старокалендарских црквених заједница треба да се подсете да Црква није била увек онаква каква је данас – велика и утицајна друштвена организација и да „канонско“ није само оно чему „потврду“ издаје црквени синод (управо то је владика Артемије искусио и на својој кожи). Некада је Црква Божија (Народ Божији предвођен својим пастирима-епископима) живела крајње сиромашно и била је изложена прогонима и страдањима  од стране многобожачких римских власти и фарисејског новојудејства (старојудејство је Старозаветна Црква која је постојала до оснивања данашње Новозаветне Цркве силаском Светог Духа на апостоле, на дан Педесетнице). Црква у тадашњим условима није имала данашњи степен организованости Православне цркве као заједнице помесних цркава. Овде и онде раштркане по пештерама и катакомбама епископе и њихова мала стада уједињавало је „правилно и спаситељно исповедање вере“ (Преп. Максим Исповедник), односно „истинска и тачна вера“ (Св. Григорије Палама). Овај критеријум или принцип би требао да вреди и данас како за сваку поједину особу засебно у њеном односу према Цркви, тако и за помесне цркве у њиховом односу према Саборној (Католичанској) Цркви. Јеромонах Серафим Роуз и други савремени свети оци су претсказали да ће у последњим временима црква бити раштркана у мале заједнице и да ће њихову каноничност и припадност Саборној Цркви одређивати ваљано апостолско прејемство и истинска и спаситељна вера а не видљива заједница типа оне данашњих помесних цркава.

Што се тиче питања са краја прошлог дела: на који начин да српски народ изађе као победник у рату против свеуништавајућег глобализма, решење је код оних који су Србију и довели у данашње стање, а то су они који су погазивши своју часну официрску реч (официр у преводу значи онај који је частан, частник) убили на најсрамнији начин српског краља 1903. године, краља који је био краљ вољом Божијом а не вољом масонском и избором скупштинским. Изгубивши част наши официри су наредних сто и више година били слепи послушници свих могућих политичких вођа и мирно гледали док су нам државе пропадале, као што и данас пропада. Задњи су тренуци да се они пробуде и спасу од Србије још оно што је преостало. То је лек за спас Србије од спољних непријатеља. За решење свих унутрашњих проблема лек лежи у ликвидирању странчарења. Не треба нам ни једнопартијски, ни двопартијски, ни вишепартијски систем; лек је у беспартијском систему – сведржављу од Бога благословеног владара. А здраве државе нема без здраве Цркве. Ред у васељенској Цркви може се само из Русије направити, али на нама самима је да почистимо сопствено двориште. Зато је потребна слога свих ревнитеља за Православље, свих родољуба, свих слободољуба, свих нас јер САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА!

К Р А Ј

П.С. Што се тиче дугог 20. века, није потребна велика мудрост да бисмо претпоставили његов крај. Започео је једним великим општим ратом, а „дан се по јутру познаје“.