Вести

Da li se Hrvatska politika prema Srbima promenila?

Alen Tomašević iz Minhena nastavio očevu borbu dugu 20 godina za otetu srpsku imovinu u Vodicama kod Šibenika.

VESTI 12.11.2010

***

Na delu Jadranske magistrale koja prolazi kroz Vodice kod Šibenika, na jednoj od najatraktivnijih lokacija, nalazi se porodična kuća Momčila Tomaševića prosvetnog radnika u penziji koji kao izbeglica danas živi u Novim Banovcima. On i njegova supruga Mira su penziju zaradili kao prosvetni radnici radeći ukupno 66 godina u osnovnoj školi. U selu Medjare imali su stan koji je tokom ratnih dejstava u Hrvatskoj zapaljen a škola srušena. Oni su od svojih učiteljskih plata 1969. godine u Vodicama kod Šibenika kupili plac pored same Jadranske magistrale i tu počeli da prave kuću-hotel.

Izbijanjem rata u Hrvatskoj i za njih je, kao i ostale Srbe, nastupio dramatičan period u kome je glavni cilj bio sačuvati živu glavu i imovinu, ako je to moguće. Već 1991. godine počele su provokacije lokalnog hrvatskog stanovništva i ekstremno nastrojenih pojedinaca. Njihova kuća je jedne noći kamenovana, pucano je na njihovog sina Alena koji je došao da prespava u toj kući u Vodicama. Posle toga minirana je garaža Momčilovog brata koji je imao kuću do njegovog imanja. U vrlo kratkom vremenu minirana je i srušena kuća jednog Srbina koja se nalazila preko puta porodice Tomašević.

Alen Tomašević (43) nastavio je očevu bitku za povrat otete imovine velike vrednosti u Vodicama kod Šibenika.

– Moj otac Momčilo je danas izbeglica u Srbiji, ozbiljno je oštećenog zdravlja i sve manje snage ima da se bori za povratak imovine velike vrednosti. On je 2003. godine doživeo moždani udar, godinu kasnije dobio je šećer a nešto kasnije operisao je žuč. Činjenica da tolike godine nismo uspeli da povratimo otetu imovinu u Hrvatskoj, iako smo hrvatski državljani, uticala je na njegovo zdravstveno stanje. Ja znam kako su to moji roditelji s mukom gradili 20 godina i podigli objekat koji je trebao da služi u turističke svrhe i obezbedi im mirnu starost. Zbog toga ja nemam prava da odustanem od očevine koja je gradjena 20 godina i gde nema ništa sporno sa zakonske strane, iako smo svesni da Hrvatska kao država čini sve da se izbegli i proterani Srbi nikad ne vrate u Hrvatsku, da vrši administrativno-etničko čišćenje prostora na kome su Srbi vekovima živeli, ali i da nikada Srbima ne vrati imovinu koja je ostala u Hrvatskoj – kaže Alen Tomašević.

Njegovi roditelji su sagradili pravi hotel sa 14 soba, pet kuhinja, devet kupatila sa WC i sve to na tri sprata i sa potkrovljem. Ukupno korisna stambena površina ovog velelepnog objekta iznosi 960 kvadratnih metara. U vreme progona Srba u Hrvatskoj 1991. godine videći šta se dešava, Momčilo Tomašević je brinuo za sudbinu svog neuseljenog objekta u Vodicama. Živeo je sa suprugom u selu Medjare gde su imali stan. U medjuvremenu je dobio „ponudu“ Hrvata Branka Marića za zamenu kuće u Vodicama za kuću u okolini Knina, u Kninskom polju. U tom trenutku to je izgledalo kao spasonosno rešenje, pa je Momčilo Tomašević 17. decembra 1991. godine sa Marićem potpisao preliminarni ugovor o zameni kuće.

– Iako je samo dan kasnije, 18. decembra 1991. godine sačinjen i glavni ugovor o zameni kuće u Vodicama za kuću u okolini Knina, moj otac ga nikada nije potpisao niti je on overen u sudu ili opštini. Moj otac je video šta mu se nudi i odbio je da se taj preliminarni ugovor pretvori u glavni i postane pravosnažan, pogotovo što nikad od Branka Marića ni njegovih naslednika nije dobio traženu kompletnu dokumentaciju o vlasništvu nad kućom i zemljom u okolini Knina. Momčilo Tomašević je po tom preliminarnom potpisanom ugovoru trebao svoju kuću-hotel u Vodicama menjati sa Brankom Marićem za dosta manju kuću u okolini Knina koja je sagradjena na tri katastarske čestice i gde na svakoj od njih ima i deset naslednika. Dakle, moj otac je obmanut jer mu je ponudjena za zamenu imovina na kojoj nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi. Objekat koji mu je nudjen u zamenu je bila mnogo manja kuća koja je bila nezavršena. To je bila kuća sa podrumom i garažom, prizemljem, spratom i potkrovljem koje nije bilo završeno. Sve je to bilo mnogo manje površine i vrednosti nego imanje moga oca. Pored toga, do kuće nije bilo puta sa glavne ceste- govori danas Alen Tomašević.

Zanimljiv je i jedan detalj iz cele „transakcije“ o zameni ova dva objekta. Momčilu Tomaševiću je zamenu kuće u Vodicama za kuću u Kninskom polju ponudio Branko Marić čiji je sin Jandre Marić već bio provalio i uselio u njihovu kuću u Vodicama a da to Tomaševići tada nisu znali.

Kasnije je sve išlo dobro poznatim putem – sudovi, advokati, tužbe, žalbe, presude, poništenja, revizije, vraćanje na prvostepeni sud i tako do beskonačnosti. Danas Alen Tomašević ne odustaje od isterivanja pravde i namere da povrati vrlo vrednu kuću-hotel u Vodicama kod Šibenika koju i dalje koriste naslednici Branka Marića i da se tu vrate njegovi roditelji izbegli u Srbiju. Žalbe i tužbe išle su više puta od Opštinskog suda u Šibeniku do Županijskog suda u Zadru, vraćano je sve na početak, poništavane sudske odluke, vršeno veštačenje. Tražili su Tomaševići i zaštitu zakonitosti od Državnog tužilaštva Hrvatske a cela stvar sigla je i do Vrhovnog suda i Ministarstva pravosudja Hrvatske. Poslednji korak je žalba Ustavnom sudu Hrvatske. A vreme prolazi i sve to traje već skoro 20 godina. Koliko živaca, zdravlja i novaca sve to košta nije lako proceniti. Država Hrvatska očigledno ne haje mnogo za muku svojih državljana srpske nacionalnosti.

Svestan je toga danas i Alen Tomašević, pogotovo što njegovog oca Momčila u Novim Banovcima mnogi ubedjuju da je sve gotovo i da treba da se pomiri da ostaje bez imovine u Vodicama kod Šibenika.

– Ubedjujem oca da ništa još nije gotovo, da se borba nastavlja i da ćemo se, kada stigne odgovor Ustavnog suda Hrvatske i ako bude negativan, žaliti i podneti tužbu protiv Hrvatske Medjunarodnom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu. Mi smo se uverili da je država Hrvatska razradila do perfekcije sistem otimanja srpske imovine koja je ostala u Hrvatskoj. Nameštaju se okolnosti, situacija, krivotvore podaci, vrši zamena teza a sve s ciljem da se obeshrabre ljudi da traže svoju teško stečenu imovinu koja je ostala u Hrvatskoj posle progona. Ja ne odustajem od puta kojim sam krenuo a to je da mom ocu i majci vratim ono što su dvadeset godina gradili od svojih učiteljskih plata I da se po stare dane vrate u svoje. Nemam pravo da odustanem – odlučan je Alen Tomašević.

TOMAŠEVIĆI BESKUĆNICI

U rodnom selu Morpolača kod Benkovca Momčilo Tomašević je ostavio porodičnu kuću gde je rodjen 1939. godine. Ona je stradala i propala a nikada od Hrvatske nije dobio odgovor na zahtev za obnovu porodične kuće. Momčilo je bio nastavnik i direktor osnovne škole u Bribirskim Mostinama a njegova supruga Mira u osnovnoj školi u selu Medjare gde su imali stan koji je u ratu zapaljen i porušen. U Kninu u kuću Branka Marića nisu kročili nogom od 1995. godine i kao izbeglie jedno vreme bili su u Nemačkoj a onda se vratili u Srbiju u Nove Banovce gde i danas žive.

PRAVOSNAŽAN I NEPOTPISAN UGOVOR

Šta se sve dogadjalo u slučaju imovine Momčila Tomaševića u Vodicama kod Šibenika, teško je rekonstruisati, ali je jedno tačno – nepotpisani i neovereni glavni ugovor o zameni imovine, za sudove u Hrvatskoj postao je pravosnažan. Na tome se gradi celokupna konstrukcija otimanja vredne nepokretne imovine.

– Umesto mog oca potpis je stavio neki advokat Živković i tako je taj glavni ugovor za hrvatsko pravosudje postao pravosnažan. Sada se od moga oca traži i da plati porez na promet nekretnina! Sudovi to obrazlažu konstatcijom da potpisani preliminarni ugovor i nepotpisani i neovereni glavni ugovor o zameni nekretnina imaju identičan sadržaj – čudi se Alen Tomašević.

RAZLIKA U VREDNOSTI IMOVINE

– Moj otac je trebalo da menja kuću u Vodicama od 960 kvadrata na placu od 455 kvadratnih metara za kuću u Kninskom polju od 260 kvadrata na tri katastarske čestice površine 650 kvadratnih metara. Vrednost ovih objekata nije ni približno jednaka i tu je moj otac oštećen. Posle 1995. godine Marić je u kuću koja je trebala biti zamenjena s mojim ocem primio izbeglice Hrvate iz Bosne i od njih naplaćuju kiriju. Našu kuću njegov sin koristi i dalje a moj otac je u izbeglištvu. Ja sam nekoliko puta zvao telefonom Mariće u našoj kući. Jedno vreme su se javljali na telefon, ali više ne kao da je to za njih završena stvar – kaže Alen Tomašević.

B. Miličić

Članak u Frankfurtskim VESTI-ma od 12. 11.2010 kao pdf dokument možete pogledati OVDE.