logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: новинарство    пута прочитано    Датум: 27.04.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Da li se Hrvatska politika prema Srbima promenila?

Alen Tomašević iz Minhena nastavio očevu borbu dugu 20 godina za otetu srpsku imovinu u Vodicama kod Šibenika.

VESTI 12.11.2010

***

Na delu Jadranske magistrale koja prolazi kroz Vodice kod Šibenika, na jednoj od najatraktivnijih lokacija, nalazi se porodična kuća Momčila Tomaševića prosvetnog radnika u penziji koji kao izbeglica danas živi u Novim Banovcima. On i njegova supruga Mira su penziju zaradili kao prosvetni radnici radeći ukupno 66 godina u osnovnoj školi. U selu Medjare imali su stan koji je tokom ratnih dejstava u Hrvatskoj zapaljen a škola srušena. Oni su od svojih učiteljskih plata 1969. godine u Vodicama kod Šibenika kupili plac pored same Jadranske magistrale i tu počeli da prave kuću-hotel.

Izbijanjem rata u Hrvatskoj i za njih je, kao i ostale Srbe, nastupio dramatičan period u kome je glavni cilj bio sačuvati živu glavu i imovinu, ako je to moguće. Već 1991. godine počele su provokacije lokalnog hrvatskog stanovništva i ekstremno nastrojenih pojedinaca. Njihova kuća je jedne noći kamenovana, pucano je na njihovog sina Alena koji je došao da prespava u toj kući u Vodicama. Posle toga minirana je garaža Momčilovog brata koji je imao kuću do njegovog imanja. U vrlo kratkom vremenu minirana je i srušena kuća jednog Srbina koja se nalazila preko puta porodice Tomašević.

Alen Tomašević (43) nastavio je očevu bitku za povrat otete imovine velike vrednosti u Vodicama kod Šibenika.

– Moj otac Momčilo je danas izbeglica u Srbiji, ozbiljno je oštećenog zdravlja i sve manje snage ima da se bori za povratak imovine velike vrednosti. On je 2003. godine doživeo moždani udar, godinu kasnije dobio je šećer a nešto kasnije operisao je žuč. Činjenica da tolike godine nismo uspeli da povratimo otetu imovinu u Hrvatskoj, iako smo hrvatski državljani, uticala je na njegovo zdravstveno stanje. Ja znam kako su to moji roditelji s mukom gradili 20 godina i podigli objekat koji je trebao da služi u turističke svrhe i obezbedi im mirnu starost. Zbog toga ja nemam prava da odustanem od očevine koja je gradjena 20 godina i gde nema ništa sporno sa zakonske strane, iako smo svesni da Hrvatska kao država čini sve da se izbegli i proterani Srbi nikad ne vrate u Hrvatsku, da vrši administrativno-etničko čišćenje prostora na kome su Srbi vekovima živeli, ali i da nikada Srbima ne vrati imovinu koja je ostala u Hrvatskoj – kaže Alen Tomašević.

Njegovi roditelji su sagradili pravi hotel sa 14 soba, pet kuhinja, devet kupatila sa WC i sve to na tri sprata i sa potkrovljem. Ukupno korisna stambena površina ovog velelepnog objekta iznosi 960 kvadratnih metara. U vreme progona Srba u Hrvatskoj 1991. godine videći šta se dešava, Momčilo Tomašević je brinuo za sudbinu svog neuseljenog objekta u Vodicama. Živeo je sa suprugom u selu Medjare gde su imali stan. U medjuvremenu je dobio „ponudu“ Hrvata Branka Marića za zamenu kuće u Vodicama za kuću u okolini Knina, u Kninskom polju. U tom trenutku to je izgledalo kao spasonosno rešenje, pa je Momčilo Tomašević 17. decembra 1991. godine sa Marićem potpisao preliminarni ugovor o zameni kuće.

– Iako je samo dan kasnije, 18. decembra 1991. godine sačinjen i glavni ugovor o zameni kuće u Vodicama za kuću u okolini Knina, moj otac ga nikada nije potpisao niti je on overen u sudu ili opštini. Moj otac je video šta mu se nudi i odbio je da se taj preliminarni ugovor pretvori u glavni i postane pravosnažan, pogotovo što nikad od Branka Marića ni njegovih naslednika nije dobio traženu kompletnu dokumentaciju o vlasništvu nad kućom i zemljom u okolini Knina. Momčilo Tomašević je po tom preliminarnom potpisanom ugovoru trebao svoju kuću-hotel u Vodicama menjati sa Brankom Marićem za dosta manju kuću u okolini Knina koja je sagradjena na tri katastarske čestice i gde na svakoj od njih ima i deset naslednika. Dakle, moj otac je obmanut jer mu je ponudjena za zamenu imovina na kojoj nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi. Objekat koji mu je nudjen u zamenu je bila mnogo manja kuća koja je bila nezavršena. To je bila kuća sa podrumom i garažom, prizemljem, spratom i potkrovljem koje nije bilo završeno. Sve je to bilo mnogo manje površine i vrednosti nego imanje moga oca. Pored toga, do kuće nije bilo puta sa glavne ceste- govori danas Alen Tomašević.

Zanimljiv je i jedan detalj iz cele „transakcije“ o zameni ova dva objekta. Momčilu Tomaševiću je zamenu kuće u Vodicama za kuću u Kninskom polju ponudio Branko Marić čiji je sin Jandre Marić već bio provalio i uselio u njihovu kuću u Vodicama a da to Tomaševići tada nisu znali.

Kasnije je sve išlo dobro poznatim putem – sudovi, advokati, tužbe, žalbe, presude, poništenja, revizije, vraćanje na prvostepeni sud i tako do beskonačnosti. Danas Alen Tomašević ne odustaje od isterivanja pravde i namere da povrati vrlo vrednu kuću-hotel u Vodicama kod Šibenika koju i dalje koriste naslednici Branka Marića i da se tu vrate njegovi roditelji izbegli u Srbiju. Žalbe i tužbe išle su više puta od Opštinskog suda u Šibeniku do Županijskog suda u Zadru, vraćano je sve na početak, poništavane sudske odluke, vršeno veštačenje. Tražili su Tomaševići i zaštitu zakonitosti od Državnog tužilaštva Hrvatske a cela stvar sigla je i do Vrhovnog suda i Ministarstva pravosudja Hrvatske. Poslednji korak je žalba Ustavnom sudu Hrvatske. A vreme prolazi i sve to traje već skoro 20 godina. Koliko živaca, zdravlja i novaca sve to košta nije lako proceniti. Država Hrvatska očigledno ne haje mnogo za muku svojih državljana srpske nacionalnosti.

Svestan je toga danas i Alen Tomašević, pogotovo što njegovog oca Momčila u Novim Banovcima mnogi ubedjuju da je sve gotovo i da treba da se pomiri da ostaje bez imovine u Vodicama kod Šibenika.

– Ubedjujem oca da ništa još nije gotovo, da se borba nastavlja i da ćemo se, kada stigne odgovor Ustavnog suda Hrvatske i ako bude negativan, žaliti i podneti tužbu protiv Hrvatske Medjunarodnom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu. Mi smo se uverili da je država Hrvatska razradila do perfekcije sistem otimanja srpske imovine koja je ostala u Hrvatskoj. Nameštaju se okolnosti, situacija, krivotvore podaci, vrši zamena teza a sve s ciljem da se obeshrabre ljudi da traže svoju teško stečenu imovinu koja je ostala u Hrvatskoj posle progona. Ja ne odustajem od puta kojim sam krenuo a to je da mom ocu i majci vratim ono što su dvadeset godina gradili od svojih učiteljskih plata I da se po stare dane vrate u svoje. Nemam pravo da odustanem – odlučan je Alen Tomašević.

TOMAŠEVIĆI BESKUĆNICI

U rodnom selu Morpolača kod Benkovca Momčilo Tomašević je ostavio porodičnu kuću gde je rodjen 1939. godine. Ona je stradala i propala a nikada od Hrvatske nije dobio odgovor na zahtev za obnovu porodične kuće. Momčilo je bio nastavnik i direktor osnovne škole u Bribirskim Mostinama a njegova supruga Mira u osnovnoj školi u selu Medjare gde su imali stan koji je u ratu zapaljen i porušen. U Kninu u kuću Branka Marića nisu kročili nogom od 1995. godine i kao izbeglie jedno vreme bili su u Nemačkoj a onda se vratili u Srbiju u Nove Banovce gde i danas žive.

PRAVOSNAŽAN I NEPOTPISAN UGOVOR

Šta se sve dogadjalo u slučaju imovine Momčila Tomaševića u Vodicama kod Šibenika, teško je rekonstruisati, ali je jedno tačno – nepotpisani i neovereni glavni ugovor o zameni imovine, za sudove u Hrvatskoj postao je pravosnažan. Na tome se gradi celokupna konstrukcija otimanja vredne nepokretne imovine.

– Umesto mog oca potpis je stavio neki advokat Živković i tako je taj glavni ugovor za hrvatsko pravosudje postao pravosnažan. Sada se od moga oca traži i da plati porez na promet nekretnina! Sudovi to obrazlažu konstatcijom da potpisani preliminarni ugovor i nepotpisani i neovereni glavni ugovor o zameni nekretnina imaju identičan sadržaj – čudi se Alen Tomašević.

RAZLIKA U VREDNOSTI IMOVINE

– Moj otac je trebalo da menja kuću u Vodicama od 960 kvadrata na placu od 455 kvadratnih metara za kuću u Kninskom polju od 260 kvadrata na tri katastarske čestice površine 650 kvadratnih metara. Vrednost ovih objekata nije ni približno jednaka i tu je moj otac oštećen. Posle 1995. godine Marić je u kuću koja je trebala biti zamenjena s mojim ocem primio izbeglice Hrvate iz Bosne i od njih naplaćuju kiriju. Našu kuću njegov sin koristi i dalje a moj otac je u izbeglištvu. Ja sam nekoliko puta zvao telefonom Mariće u našoj kući. Jedno vreme su se javljali na telefon, ali više ne kao da je to za njih završena stvar – kaže Alen Tomašević.

 

B. Miličić

 

Članak u Frankfurtskim VESTI-ma od 12. 11.2010 kao pdf dokument možete pogledati OVDE.

 

Series Navigation<< Депортовани у 600 километара удаљени затвор, због уласка у своју, отету кућу?„Игре без граница“ хрватске државе >>



1 коментар у вези “Hrvatska čini sve da se nikad ne vratimo”
  1. Ako Hrvati cine sve sto znaju i mogu da se SRBi nikada vise ne vrate u danasnju Hrvatsku, SRBija zato naprotiv Hrvatske cini sve sto zna i moze, da od SRBije napravi zemlju Cigana, Siptara, Muslimana, Madjara itd.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo