logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Преузето    398 пута прочитано    Датум: 6.07.2014    Одштампај
This entry is part 7 of 9 in the series Прогон Срба у Хрватској
PDF pageEmail pagePrint page

Alen-Tomasevici5Породица Томашевић, из Водица код Шибеника, већ више од две деценије грчевито се бори за правду и свој кућни праг. Прогнани из Водица ‘91, “одувани“ у “Олуји” из Книна ‘95, хапшени прошле године, а почетком ове недеље заточени у шибенском затвору

Милена Марковић | 06. јул 2014. 15:20 | Вечерње Новости

***

НОЋ и дан иза решетака Истражног затвора у Шибенику!

Пре тога, неколико сати изнуривања на граничном прелазу Бајаково, док није стигла “марица” хрватске полиције.

Возили су их, после, од границе, у тој “марици”, шестсто километара, а да нису знали – зашто. Ни то да је за њима расписана потерница. Ни да је покренута истрага. Ни куда их воде. Зато су били у шоку који је додатно нарушио њихово, већ окрњено, здравље.

Ово су редови о судбини Томашевића из Водица код Шибеника. О пензионерима Мирјани (71) и Момчилу (76), који су у завичају, у Далмацији, са пуним стажом зарадили мировину, као просветни радници. Заједнички радни век – 66 година!

Ово је прича о њиховој 23-годишњој борби за кућни праг, чији је епилог – истражни затвор, у коме су као оптуженици у одсуству провели ноћ и дан. Потом су пуштени. Али, уз обавезу да се не удаљавају са територије Хрватске до окончања… Чега? Ваљда – до окончања сопствених живота. То је, једино, овим људима остало да заложе, доказујући да им је имовина, стицана голим рукама – преваром отета.

Син Томашевића, Ален, који од 1999. живи са породицом у Немачкој и тамо ради, на вест о хапшењу родитеља “Новостима” је јавио:

- Чуо сам се с њима. Обоје су у шоку. Мајка је једва говорила. Од оца сам само чуо: “Сине, ти не долази”. Он је дијабетичар и срчани болесник, коме је кеса лекова стални пратилац.

Хапшењу Томашевића на хрватској граници, на путу према завичају и Далмацији, претходи прича за читав роман.

УВЕК КРИВ И ПРОГОЊЕН

СВЕСТАН сам да ово није прогон само Томашевића, већ опомена Србима који потражују своју имовину у Хрватској, која им је отета или преваром узета – огорчен је Ален. – Без обзира на сва обећања да ће се нешто променити, у Хрватској ће Србин увек бити крив и прогоњен. Обележен. И понижаван.

Протерани су на почетку протеклог рата из Водица, 1991. године. Тада су се зауставили у Книну, где су провели наредне четири године. Одатле их је, у августу ‘95. одувала “Олуја”. Уследили су дани и месеци по избегличким центрима, да би прогнаничко сидро закачили у Срему. У Старим Бановцима.

Ломила их је депресија равнице. Ломила су их питања сина и ћерке: како то да баш њих двоје, који су сву децу, генерације и генерације школараца, Хрвата, Срба и Бошњака, учили да су “само деца”… како за њих нема места у завичају, на огњишту? Како да баш они, који су и сину дали име Ален, буду прогнани и преварени?

- Одговор је био у ћутању – говори данас Ален Томашевић. – И, нисам их више ни питао ништа, када сам их једне ноћи видео како загрљени плачу. Као деца.

Томашевићи, просветни радници, почели су у Водицама да подижу кућу. Полако. Један кредит. Други. Трећи. И ко зна како су се сналазили, одричући се свега. Прво су подигли спрат. Па други. Трећи. Мислили су на децу. На дане када их неће питати старост где је била младост.

- На све су мислили, само на рат нису – каже Ален.

Прославили су усељење. Планирали да од куће живе и њихови унуци. Водице су туристичко место. Сваке сезоне, свака кућа је била пуна гостију.

- Док смо кућу зидали, док смо је напунили, сестра и ја смо били голи и боси – сећа се Ален Томашевић.- Али, не жалим за таквим детињством. Жалим за успоменама. А сад, потресен сам због судбине родитеља. Коме је требало да их, такве старе, хапси на граници, трпа у “марицу” и вози шестсто километара до Шибеника.

Почетак рата… поново сећања Алена Томашевића.

- Ужасни су били притисци на Србе у Шибенику и околини. Маркирана је била свака српска кућа. Најпре куће имућних. А, сад, кад размислим, моји родитељи нису били имућни, већ мученици који су се напатили да подигну домаћинство од којег бисмо живели. Али је било овако: или имовину предај држави Хрватској или је поклони некоме. Или, замени са имовином неког Хрвата који је остао међу већинским српским живљем… И Јандро Марић се намерио баш на нашу кућу. Говорио је мом оцу: “Ви не можете овде, а ми не можемо у Книну. Најбоље да се заменимо.” Отац се ломио, борио. А ми смо се питали: има ли правде да Јандри предамо нашу велелепну кућу у Водицама за неупоредиво мању у Книну. Да кућу на обали мора мењамо за голет и крш. Али, избора није било. Срби који су одбијали такве понуде, бирали су између живота и смрти. Тако смо направили предуговор са Јандром Марићем, уз обећање Марића да ће се, “када се смири зло”, свако вратити на своје.

ТРАЖЕ РЕВИЗИЈУ ПОСТУПКА

ОВО није епилог. Спор са преварантима Марићима око наше породичне куће у Водицама, коју су нам отели уз помоћ правосуђа Хрватске, настављамо. Тражимо ревизију целог поступка, који се базира на фалсификатима и лажима. Отета нам је кућа. Она је наша. И тако се и понашамо – каже Ален.

После рата…

Томашевићи нису могли да се врате на своје. Предуговор је, убрзо, фалсификатом постао валидан уговор. Уследио је спор пред хрватским судовима, уз чију су помоћ Марићи, преко ноћи, постали власници имовине Томашевића у Водицама. Томашевићи су, годинама потом, трошили и снагу и новац да докажу превару. Живот им је постао права агонија. Агонија је потрајала више од две деценије.

Протекла година, 6. август. Томашевићи узимају правду у своје руке.

- Родитељи и ја смо се спаковали, упутили се у нашу кућу. Позвонили – прича Ален Томашевић. – Снаха Марића, Невенка, отворила је врата. Ми смо је лепо поздравили, ушли у нашу кућу. Попели се на спрат. Ја сам изашао на терасу и викао: “Вратили смо се, вратили смо се, ми Томашевићи, на своје смо се вратили”. Ту смо се задржали који сат, а такозвани нови власник нас је пријавио. Стигла је полиција, све троје нас привела и задржала више од шест сати. И пустила. На одласку, дежурни полицајац ми је казао: “Радо бих те, лично, задржао, али тужилац неће”. Одговорио сам му: “Доћи ћу ја опет, јер не долазим у туђе, него у своје”. Пријава полицији Невенке Марић, у међувремену је постала – тужба. За све троје Томашевића. Али, за тужбу нико од нас није знао.

Ова година, половина маја…

- Ми смо се поново спаковали, поново упутили у завичај – говори Ален. – Били смо тамо три недеље. Нико нас није ни потражио, ни писмено позвао, а ни привео. Нити нам је било ко какву тажбу доставио. Чак смо, за то време, били код председнице надлежног суда у Шибенику, Ирис Живковић, и поднели захтев за издавање комплетних списа нашег предмета у коме доказујемо да смо преварени.

Протекла недеља, 1. јул, ујутро…

- Моји родитељи су се, а зашто и не би, поново упутили у Далмацију. Хрватска полиција их је зауставила на Бајакову. И у “марици” спровела у истражни затвор у Шибенику, по решењу истражног судије Иве Вукеља. Тек у Шибенику су им саопштили да је против њих покренута истрага и потерница ради недоступности, због “нарушавања дома” Марића, у лето прошле године. И потерница и истрага су покренути и за моје родитеље и за мене. Мене су потресле слике родитеља док су их уводили у “марицу”, на Бајакову. Замислите, два пензионера, као најокорелије криминалце, хапсе и спроводе у затвор. Просветне раднике који су ђаке и ђаке извели на пут. Тешко ми је, али не бојим се. Стасавао сам уз очеву поруку, коју ми је пренео не знајући шта ће га снаћи: “Сине, кад знаш да је нешто твоје, ни смрти се не плаши.”

 

Милена Марковић | 06. јул 2014. 15:20 |

извор Вечерње Новости

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:499523-Srbi-iz-Hrvatske-ne-odricu-se-svoje-imovine-Kad-je-tvoje-ni-smrti-se-ne-plasis

Series Navigation<< Линта осудио хапшење ТомашевићаДугогодишња дискриминација српске породице Томашевић из Шибеника >>



1 коментар у вези “Срби из Хрватске не одричу се своје имовине: Кад је твоје ни смрти се не плашиш”
  1. Sve dok SRBi iz danasnje Republike Hrvatske budu vlasnici svoje zemlje, ona ce biti nasa: SRBska, Pravoslavna i Svetosavska. Zbog toga SRBi iz Zapadnih zemalja Svetog Save ni po koju cijenu ne smiju da svoju Svetu SRBsku zemlju prodaju Hrvatima!

    Sve sto dodje to i prodje, a zemlje ima samo onoliko koliko je zemlje Bog stvorio. Zato svaki SRBin treba da bude svjestan da se zemlja bez velike nuzde nikome ne prodaje, pogotovo se zemlja ne prodaje dokazanim neprijateljima Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja!

    Proce ovi dani veliki iskusenja i stradanja SRBskoga Naroda, i opet ce SRBstvo da vaskrsne iz neopojanih grobova SRBski Rodoljuba. SA VJEROM U ISTINU HRISTOVU I PRAVDU BOZIJU SRBSTVO CE DA POBJEDI PRIJE ILI POSLE! SRBSKO JE BILO I BICE, KO DOZIVI I VIDECE! AMIN!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo