Вести

“Чувајте се гнева праведнога – Гнев праведни оружје је правде“

за новинар.де пише Часлав М. Дамјановић, 10.07.2010

+++

“…каже то народни песник, а писмо администратора рашко-призренске епархије, митрополита Амфилохија, на епархијском интернет сајту од 29. јуна, упућено владики Артемију, не буди у нама ништа друго до “гнев праведни“.

“Иако су многи већ изразили огорчење и негодовање због “забадања трна у здраву ногу“, не може се равнодушно прећи преко једне, најблаже речено дрскости. Митрополит Амфилохије, који се непрестано мешао у живот и рад рашко-призренске епархије, који се бавио том епархијом више него својом, па чак претио владики Артемију и рашчињењем ако се не покори његовом “наређењу“ – има дрскости да владику Артемија оптужује за “директно и најгрубље мијешање у управљање Епархијом рашко-призренском“ – од које је митрополит само администратор – јер се владика Артемије “усудио“ – а уствари само изразио бригу да ипак не може мирно и незаинтересовано да гледа и слуша шта се догађа са његовом духовном децом коју је деценијама рађао и одгајивао – а која су жртва његових претњи црквеним судом због њиховог наводног “нарушавања црквено-канонског поретка“.

Каквог моралног права има митрополит да “кажњава“ монахе који не могу да га следе јер он више није на путу Српске православне Цркве? Зато и не могу да га следе јер он није на путу нити Православне, нити Христове Цркве – јер он заиста узурпира право да монахе “кажњава“ “због нарушавања црквено-канонског поретка“ – а он сам не поштује ни одлуке Архијерејског сабора, ни каноне, ни Устав СПЦ – и том узурпацијом он камуфлира своју велику обману да је он један од узрочника “монтираног“ “случаја владике Артемија“, којег клевета:

“Ваше упорне јавне тврдње да сте разријешени дужности Епархијског Архијереја без суда и доказа, нове оптужбе да сте жртва монтираног процеса, само потврђују да Ви себе упорно представљате као “јагње вођено на за клање“, као “праведника Божјег, непогрјешивог, јединог преосталог бранитеља вјере и Косова.“

Зар нису сви канони и Устав СПЦ изиграни код нелегалног и неканоснког смењивања владике Артемија као канонског епископа у фебруару ове године?

Зар владика стварно није “јагње вођено на клање“, и то баш од свога друга?

И митрополит Амфилохије то зна – зар није сам епископ Атанасије признао да је изведен пуч у српској цркви?
Зар митрополит очекује да то монаси поштују и следе?
Зар очекује да и ми верници то поштујемо?

Зар тиме и монахе и верни народ не доводи у велико искушење? А речено је “не наводите нас на искушење“.
Ко је крив што се ми осећамо погођени таквим понашањем?

Да ли смо ми криви зато што нас не инспиришу такве авантуре и политика СПЦ које је осуђују на крах?
Такву политику, као и монаси – доживљавамо као увреду.“(1)

Писмо и преписмо…

Таквим писмима, каквим је “Администратор“ Амфилохије одговорио на јавни позив Владике Артемија да “размисли пре него што учини погрешан корак“, и особама које пишу таква писма, потсмевали смо се са горчином у чамотињи титоистичке Југе:

Пита супруга мужа где је био до три сата ујутру – он каже “писмо“.

Био је на партијском састанчењу – дискутовало се о неком од писама из Централног комитета! И тако, дође кући у пет ујутру – “писмо“; у шест ујутру –“писмо“ – нема “светијег“ партијашења од састанчења о “писмима“ “најсветијих“ – када се дотетурао кући тек следећег дана супруга и не пита – зна “светињу“ партијашења, а он промрмља пре него што се сруши у кревет:
“Писмо и преписмо…“

Пили, пили – и препили се… а најмудрије што рече Митрополит Слободне Српске Цркве у избеглиштву, би… уместо да смо деценијама продубљивали православље – продубљивање којим би живели потпуније и радосније – утраћисмо деценије прегањајући се са фукаром… наравно, митрополит Иринеј Ковачевић је уоптребио пристојну реч а не фукара…
Али…
…није случајно ава Ћелијски поновио у наше доба давну ријеч Јована Крститеља о “васкрсном јагњету“ – прорекавши Владики Артемију:

“Бићеш издан од другова својијех…“

…и није случајно, иако је Владика Артемије израз употребио за чудноватост сопственог положенија у прогонству – да тај израз уствари оличује самовољу Администратора “Цркве“ и његовог “поретка“:

“Фирма на празном дућану“(2)

“Фирма на дућану“ – празном од чега?
“Дућан“ “Администратора“ Амфилохија празан је – од Вере.
А шта је то што објезбеђује тај “дућан“ испражњен од Вере?
Испражњеност “дућана“ – објезбеђује “раскол“.
Који “раскол“?

Онај исти пропагандистички “раскол“ којим је Чистота Православне Вере Слободне Српске Цркве у избеглиштву била лажно опањкана као да је она “раскол“ – тај раскол – та лажна клевета Чистоте Православља – којом је Вера оклеветана да је раскол – објезбеђује празну тикву дућана… Том некадашњом лажном клеветом Чистоте Вере за раскол, и данашњим лажним клеветањем Чистоте Вере за раскол – што је све једна те иста настављена ујдурма – створено је обезбеђење које:

Прво, обезбеђује Цркву од Чистоте Вере – јер је самозвани “поредак“ Чистоту Вере – забранио! И друго, обезбеђује јерес од Чистоте Вере јер је супродстављање јереси – “поредак“ прогласио за – раскол!
Обмана сачињена од лажних клевета – обезбеђује “поретку“ да себе приказује као да је “црквени поредак“ и да тако фигурира као да је “црква“ – и иако заиста није ни једно ни друго – да се претварајући се да “спасава Цркву“ од лажне претње наводног “рушења јединства Цркве“ – да уствари одржава “јединство поретка“ – који само фигурира као “црквени“ – претварајући се да је “Црква“!

Превара подмукло заснива своје злонамерно манипулисање на дубоко укорењеном српском веровању у неприкосновенст Српске Цркве – а “поредак“, чија је јерес заиста узурпирала Цркву – мрзи и Српску Чистоту Вере и Духовност Српског националног бића усађене у српски менталитет – мрзи непоколебљиву православну неприкосновеност Српске Цркве као некакво застарело и превазиђено српско лудило, као измишљотину српског национализма, као српску превару историје…

Та превара, та мржња, и то понижење свега српског, и… узгред речено – та мржња свега истинитог и та мржња свега Божијег – то избацивање Чистоте Вере из Цркве – узурпаторски “поредак“ обезбеђује забраном борбе за Чистоту Вере – што заиста значи забраном борбе Чистоте Вере против јереси – и те забране камуфлира лажном претњом од лажног раскола – а та лажна претња уствари камуфлира стварни раскол Цркве који спроводи баш “јединство“ заиста нецрквеног “поретка“ – заснованог на јереси и мржњи – заиста срљајући Цркву у крах.
На лажним и подмуклим манипулацијама ове преваре… иако изреченим торжественијом реториком и изричитије наглашеном самозаблуделошћу, али, као за пакост, још испразнијом од речитости претходног администратора – засноване су лаж – мржња – и очити недостак Вере – данашњег “Администратора“ – у његовом писму – претњи заправо – Владики Артемију:

“Мијешање“ у “нашу власт“

Клеветајући владику Артемија да оптужује “нас и неке са нама“ – “Администратор“ већ у уводу демагогизира да “су он и неки са њим“ “у ствари Св. Арх. Синод и Св. Арх. Сабор“ – што сходно својој демагогији покушава да наметне као да “нас и неке са нама“ нису оно што јесу – као да нису група самозванаца, најамника, узурпатора… иако, само по себи, “директно и најгрубље мијешање“ у “нашу власт и управљање“ – непобитно доказује да “дућан“ “Администратора“ Амфилохија јесте “дућан“ – а не “Црква“ – јер је његов “дућан“ – тиква празна од Вере!

То наравно не чуди – јер Црква је Вера а не “фирма“ – а Вери није место у “дућану“ – а “наша власт и управљање“ непобитно доказује да је оно што се маскира фирмом “Цркве“ заиста “дућан“ – и то “дућан“ “поретка“ који јесте “наша власт и управљање“! А демагошка маскарада да се “нашом влашћу и управљањем“ као не бави група самозванаца, најамника, узурпатора… већ наводно “Св. Арх. Синод и Св. Арх. Сабор“ – доказује да “на власти“ јесте група самозванаца која “управља“ – баш зато да би они – не владика Артемије – него они – “нарушили и разрушили сваки Канонски и Црквени поредак“ – што су већ и учинили – и не владика Артемије – него они – унели “пометњу и раздор“ у “целу СПЦ“ – што заиста и чине.

Правни стручњаци доказују чињенице да “власт поретка“ није уопште спровела правни процес у односу на Владику Артемија и остале оптужене, да одбрани уопште није дато право да се брани, и да је контролисаним медијаким блицем подло и преварантски лансирана сублиминална идеја “шта је украдено“ да би тиме забатргали јавност да не схвати да “поредак“ разара цркву.

Иако “апел за одбрану правног поретка у СПЦ потписаше еминентни правници и професори из земље и иностранства, а међу њима и академик, проф. др Коста Чавошки, редовни професор Правног факултета у Београду, који је истовремено и правни саветник СПЦ – наметнута нам је ситуација да се чине толика безакоња од којих смо се својевремено гнушали и против којих смо протествовали“ – а као и некад – “власт“ “узурпаторa “с правом“ очекујe да их “наградимо“ – слепом послушношћу!

Срби јесу стадо – али не бесловесно – већ словесно!“(3)

Подло испирање мозга јавности да не схвати да се разара Црква – исфабриковали су инострани антиправославни и антисрпски центри. Доказ је погром “власти“ над књигом “Истина“ – у којој су сабрани написи који образложено доказују обману и незаконитост “процеса“ – која је украдена из штампарије – и то наводно од крадљивца у мантији – чак пре него што је изашла из штампе – тако да би већ пре објављивања књига била стављена под нож диригованог медијског блица – али и под нож драконских санкција “власти поретка“ најмљеног за поход против Вере…
Чињеница да шарлатанским процесом Владика Артемије није “осуђен“ као јеретик – јер му није одузето звање владике – оповргава и канонско и законско право на забрану њговог духовног деловања – а терор самозване “власти“ безпоговорно доказују и чињенице да уопште није извршена веродостојна легална и законска примо-предаја епархије – и да се одлука о свргнућу знала унапред – пре заседања Синода – што све доказује да су незаконитим “управним актом“, самозванци “дућана“ са лажном “фирмом“ – разбојничком отимачином епархије – погазили Уставе и СПЦ и Србије!

“Копилад“

Насупрот чињеници да православна Црква јесте послужитељство слободном проповедању Чистоте Божије Промисли свим верницима – у ставку под бројем 2 – “Администратор“ покушава да злобном демагогијом разобличи појам духовног оца у Православљу, клеветајући Владику Артемија као подстрекача својег монаштва да напусти манастире:

“По вјековном предању Православне Цркве, Епископ је духовни отац и пастир свег народа Божијег и пастве која му је повјерена“, а “шта је за Вас било свештенство и народ Ваше досадашње Епархије? Ванбрачна дјеца, копилад?“ Јер “ако и њих сматрате за “дјецу“ зар не би онда требало сво свештенство и народ да крену за својим “духовним оцем“ попут монаштва“ – заокруживши своје безверно клеветање апсурдним питањем “значи ли да сав народ треба да иде за њима, па ако Епископ умре – и у гроб за својим “духовним оцем“?

Чињеница је да, као што није ни Исус Христос, духовни отац Православља нити позива, нити држи своју “духовну децу“ на окупу маркетиншком рекламом! Напротив, људи прилазе слободно и од слободне воље – прилазе добровољно православном проповеднику привучени његовом мудрошћу и благодати – које их заједно – и духовника и децу – воде дубље у Љубав, Радост, Животну Потпуност, и Оптимизам Вере… Према томе, пошто духовни отац није никакав службени црквени чин, “Администраторову“ злобну фабрикацију – “Шта је за Вас било свештенство и народ Ваше досадашње Епархије? Ванбрачна дјеца, копилад?“ – што он натура као некакав доказ да процес није “монтиран“ – а јесте – разобличују чињенице да “сво свештенство и народ“ јесу кренули “за својим “духовним оцем“ – “попут монаштва“ Владике Артемија – јер Јудаизам, па чак нити Јеврејство као такво, не би постојали без Егзодуса, Српство без сеоба Чарнојевића, и нјазад, стотине и стотине хиљада православних Срба које су испратиле Патријарха Павла на вечни починак, нису га испратиле поштовањем његових (уколико су уопште биле његове) политичких и црквених одлука – него поштовањем његовог искушеништва којим се посветио Богу и Божијем… јер посвећење Богу јесте усађена Српска Духовност – чиме су верници јавно исказали какво би требало да буде постојање Чистоте Вере Српске православне Цркве…

…али, као и сваком самозванцу ошаламућеном “влашћу“, “управљањем“ и злобом својег “управног акта“ – “Администратору“ су непојамни и Духовна суштина и Чистота Вере:

“Вашу наметљивост и стручност за све и сва у Цркви не трпи већ деценијама само Ваш “брат“ Артемије, коме управо “братски“ одсецате главу, та самовоља је камен који је запео у зупчаник саборног функционисања наше Српске Цркве, и не да јој већ годинама да проради како ваља. У ту Вашу самовласност уверили сте нас и у Вашем коментару на синодски акт о забрани духовног општења нашег старца са нама, кад је ваш коментар гласио“(4):

“Ја сам овде акт“(5)

Том изјавом “сте нас уверили да над Вама никакав Синод или Сабор“ – нити Вера – “немају власт.“(6)
То су речи Срба који су свој живот посветили Богу… а “Администратор“ клевета Владику Артемија да је те посвећенике Богу и Божијем “убиједио да су скоро сви остали Епископи Српске Цркве одступили од праве вјере, постали “паписти, екуменисти, глобалисти, новотарци“, и да зато они – “трчећи за Вама“ – “бјеже од јереси и јеретика!“ – злобно клеветајући посвећенике Богу и Божијем да су “духовно незрели“ и “непросвијећени“, јер је “већина њих јуче дошла са улице“, а “понеки и из затвора“!

А сама чињеница да му Срби који су свој живот посветили Богу замерају “власт“ – да му замерају “Ја сам овде акт“ – доказује да не трче ни за ким – напротив, да стреме за напајањем Божијим… и да, као и свагда досад – оснажују мир себе и благодат Вере у себи… бежећи од јереси и јеретика.

Али… шта је “бјежање од јереси и јеретика“ – за “Администратора“?
За “Администратора“ је “бјежање од јереси и јеретика“ – злочин – јер се монаси тиме противе расколу Цркве под његовим диригентским жезлом!

А “Администратор“ још хоће своме другу да подметне раскол, позивајући се на ауторитет патријарха Павла, и каже “драги у Христу Брате, још од времена Блаженог Спомена Патријарха Павла, појавила озбиљна бојазан у нашој Цркви “да ће Артемије (ријечи су самог Патријарха изговорене на повратку са једног од Видовдана на путу за Београд) направити раскол у Цркви“. Он подмеће владики Артемију раскол као кукавица јаје, као што је Дедајићу годинама подметао раскол, тражио и добијао подршку од архијереја српске цркве, јер ето Дедајић ствара раскол, ствара црногорску цркву! А Дедајић је био тројански коњ који је за њега “секао таласе“, да се “власи не досете“ – а сада он обелодањује да је могућа “аутокефалија митрополије црногорско-приморске…“ и то “уз Божију помоћ“ – а та митрополија се одавно не зове српска… и то баш на митрополтово инсистирање!“(7) И баш због тих јеретичких злочина “Администраторових“, Срби који су свој живот посветили Богу, питају га “најављујући самосталност Митрополије Црногорско-приморске, чије сте име пре тога расрбили, не знамо само по одлуци ког и каквог Сабора?“(8) И зато га и опомињу да погледа “још мало Свете Оце“ у “налету“ његове “братске“ “зависти и заједљивости“ па ће “видети да је права прелест за коју оптужујете нашег старца и нас управо тај несклад и шизофрени расцеп између речи и дела, чак и самих речи међусобно, а што се све код Вас и види и чује“ – јер… “како се то делима одричете Светога Саве, а речима позивате на чување Светосавске Цркве?“(9) И зато, “ако нас сматрате “упрелешћеним секташима“, нашим повратком ми би себе осудили на само Вама и Богу познатим техникама “отпрелешћивања“, тј. испирања мозга, и душевног истјазавања, на које нико нормалан, па ни ми нећемо пристати.“(10)

И заиста, поготово откад је крунисан за “Администратора“, митрополит још и више делује као “прелешћен“ “шизофреним расцепом“ – “како се усуђује да помене о. Јустина као “нашег духовног оца“, који нас је једино, “као и сви Свети Божји Људи, везивао и приводио Христу Господу и Цркви Његовој“ – а он сам је одступио од наука о. Јустина и свега онога што је он учио, укљућујући и Цркву Христову?

Зашто је отишао у јерес и са јеретицима?
Зар је сав наук његов заборавио?

Можда зато и злоставља и иживљава се на његовом једином доследном ученику, свом дугогодишњем другу – зато што је наук заборавио? И не само то… он је учење свога духовног оца аве Јустина протерао са Теолошког факултета па се сада диви некаквом Зузујласу и одушевљава његовом “науком“? Зато и србује на српском Косову, тобож позива на “ношење крста на Косову и Метохији“, зато кажњава“ “непослушне монахе“ а друге рашчињава… и то све некаквим “црквеним судом“ у његовој митрополији…

Зар архијереји српске цркве не виде ко ствара раскол у српској цркви и ко је растура? Зар они то мирно посматрају? Зар дозвољавају “Администратору“ да посао докрајчи?

Истина, “Администратор“ се понаша као сила јер има силнике иза себе. Иако је тако врло лако бити “храбар“ – то није храброст – то је кукавичлук. Да је био храбар он би рекаo силницима НЕ – јер је он требало да буде Христов војник а не најамник силника!
“Мало људство што си заслепило,
не познајеш чистог раја сласти…“

…рекао би његов велики земљак Његош, који се Српства није одрицао онако како га се одриче митрополит Амфилохије. И заиста, онај ко не познаје “чистог раја сласти“ може да направи такво одрицање… али… поставља се питање – да ли онда такав уопште у Бога верује?
Јер… може ли се служити Богу и мамону у исто време?

И опет његов велики Његош поређујући Истину и лаж каже:

“Светац прави махне ли топузом
Од удара заигра му земља,
Како празна поврх воде тиква“

Тако, све оно што митрополит оптужује владику Артемија за “култ личности и нездрав зилотизам“, за “непогрешивост“, “самоувјереност“ – јесте љубоморно блаћење Артемијеве христољубиве душе, душе која иде Лазаревским путем, небеским – а не земаљским путем.

А за владиком Артемијем иду не само његова духовна чеда већ и веран народ. А ето… та духовна чеда, опет из порива који нису “благословени“ – митрополит у њима “препозна бивше затворенике и уличаре“.
Па зар Христос није почео своје царство са покајаним разбојником?
Зар Oн није дошао због нас грешних… а не светих?

Зар тиме Христос није показао да има наде за све нас који се покајемо?
Зар нас Његова љубав покајањем не уводи у царство Његово?
Зар то митрополит не зна већ ми лаици треба да му о томе читамо лекцију?

Зар није поразно да му верни народ поручује да ће радије бити туђа копилад него да им он буде духовни отац?
Зар то није одговор на његово отпшадништво?“(11)

“Шизофрени расцеп“

Да ли је значење “шизофреног расцепа“… да је “жртвовање за истину свега“… па чак и оног “највишег од свега“ – жртвовање “свог свештеног чина и монашког звања“? Да ли је “расцеп“ “шизофрен“ зато што је “расцеп“ “највишег од свега“ – “расцеп“ Истине од “звања и чина“? А “Администраторова“ мудролија и не схвата да баш ту празну тикву и каже тврдећи да зато што је “неповјерење код њих дубоко укоријењено“ – зато су “остала без одјека наша увјеравања да ћемо благословити да убудуће долазите у Епархију, служите, исповиједате их…“ – јер… да ли је “шизофрени расцеп“ заиста оно што он наводи – “нездравa духовнa везаност, заснованa на идеологији непогрешивог духовног оца“ којом су “духовно незрели људи“ поверовали “да су постали носиоци најдубљих тајни духовног живота“ – или…
…или Истина?

Јер… да ли је “шизофрени расцеп“ лишити “духовно незреле људе“ “смиреноумља“ – или је “шизофрени расцеп“ тврдити да је “смиреноумљe“ “једини истински темељ хришћанске философије живота“?

Како то да је Веровање у Бога – “философија живота“ – кад је “философија“ покушај људског разума да објасни “живот“? Осим тога, ако је “незрелост“ немање дипломе, звања, или чина – да ли се “смиреноумљe’’ стиче дипломом, звањем или одличјем чина?

Духовности Вере и Њеној Чистоти није потребан нити “докторат смиреноумљeности“, нити звање, чин, или докторат “шизофрености“ – искрено “смиреноумљe“ душе обезбјеђује Чистоту Вере… а докторат “шизофрености“ заиста објезбеђује “расцеп“ од Вере… заиста, само онај ко нема појма шта заиста јесте Чистота Вере батрга се да је “темељ“ Вере једна од “филозофија“ – и баш тако “Адинистратор“ сам себе и изобличаба тврдећи да је борба Срба који су свој живот посветили Чистоти Вере “гажење њихових монашких Завјета… на коју их је Господ призвао“ – иако су се они слободно и добровољно одазвали призиву узношења у суштину Чистоте вере!
То је бит расцепа шизофрености од Вере:

Оданост Призиву Божијој Благодати није никаква рационална мобилизација о каквој натуца “Администратор“ – “oд њих ништа ново и другачије не тражимо сем да испуњавају оно нашто су се Богу пред Вама заклели и Цркви Божјој“ – јер мобилизација о којој он говори јесте “расцеп“ са шизофреношћу коју је уцарила јерес “поретка“ којем темељ – није Вера – и свесни тога, Срби који су Богу посветили свој живот, зато нису ни поверовали великоученој “власти“ “Администратора“, и “неких са њим“, да их “неће спречавати да и даље гаје поштовање према“ њиховом свргнутом и прогнаном духовном оцу, и да ће им дозволити “чак и исповијест, кад затреба…“ – што је “власт“ самозванаца “нас и неких са нама“ – супротно јавном обећању – убрзо забранила декретом “Ја сам овде акт“!

Тиме је самозвана “власт“ доказала да није ни “молба једног броја монашких лица ове Епархије“ та која не имаде никакво “разумно образложење“ – већ да је “шизофрени расцеп“ то што заиста нема нити “смиреноумље’’ – нити “разумно образложење“ – баш онако како тврде они који јесу одани Чистоти Вере.

И зато… да поновимо… “И митрополит Амфилохије то зна – јер… зар није сам епископ Атансије признао да је изведен пуч у српској цркви? Зар митрополит очекује да то монаси поштују и следе? Зар очекује да и ми верници то поштујемо?“(12) – а баш зато је одмах ту пријетња “Администраторова“:
“И Вама и свима је познато какве ће бити последице тога“!

“Бићете најодговорнији за све оно што се са њима буде догађало у догледној будућности“ – “од канонских последица које им следују“ – “ако остану упорни у овом беспоретку, као што сте одговорни и за случај Дејана Виловског, бившег Симеона и бившег монаха Антонија“, јер сте “Ви главни кривац и узрочник“, јер “све што радите и што говорите… припрема и уводи у отровно злo којe представља раскол, који се, као што знате, “не може опрати ни мученичком крвљу“ – a уствари…

…а уствари, управо је некадашњи митрополит а садашњи “Администратор“ звани “Ја сам овде акт“ – већ припремио раскол:
Расцеп Чистоте Вере од јереси која се подмеће као Вера и Црква.

…а тај раскол који је он припремио и који спроводи камуфлира обмањивачким измишљеним “јавним жалопојкама“ владике Артемија – које не постоје – и измишљеним дјеловањем “одређеног ужег круга људи антицрквених сајтова које хране ваша “духовна чада“ – што је такође неистина – и проглашавањем “свих који нису кренули њиховим беспућем“ – “издајницима“ – што је такође неистина јер се издајницима проглашују они који су од Чистоте вере отишли у јерес – и зато… да би забашурио све ове неистине, сходно “шизофреном расцепу“ у себи самом, он торжествено тврди за себе самог:

“Господ је једино утвержденије моје и сила“

Огавштина шизофреног “утвержденије моје силe“ самозваног лажног Цара “Админстратора“ Малог, који, шепурећи се шупљим спектром “Ја сам овде акт“ узурпира чак и Господа – своди се на безпоговорно тачну констатацију Јанка Бојића(13) – да је митрополит Амфилохије врло банално и врло покварено “украо“ епархију од владике Артемија… и зато се лажно кинђури да му је “Господ једино утвержденије моје и сила“ и да се “братска љубав према Вама у срцу нашем и у срцу нашег брата Атанасија није нимало охладила“, и да се “шта више, пробудила насталим искушењем, али притом и одговорношћу и бригом како за Вас тако и за јединство Цркве Божје Светосавске и за распето Косово и Метохију“ – и то – “прије свега и изнад свега“!

А стварно “утвержденије“ Божијег Промисла заиста је већ помогло и заиста непрестано помаже Чистоти Вере владике Артемија и његових монаха, и православних верника… да је непотребно да се они “отријежњују“ – али… питање је да ли је чак и Божија Промисао способна да “прије свега и изнад свега“ “отријезни“ “Администратора“ и самозванце “око њега“ од прелести јереси и поврати их њиховом “свештеном звању и послушању?

Чистота вере и “копилад“ јереси…

Верници долазе духовнику. Духовник не ваби вернике никаквом маркетинг кампањом, никаквим кинђурењем звањима, философијама, дипломама, никаквим подмићивањем, никаквим претњама… Православни духовник, попут Владике Артемија, рађа се рађањем “духовног искуства“ – и из тог слободног и заједничког духовног искуства и Чистоте веровања и духовника и оних који су му пришли – рађа се и продубљује Суштина Вере.
А јерес… остаде онај расцеп који увијек и бијаше – писмо и преписмо:

“Празна поврх воде тиква“

“Зар није поразно да митрополиту аминистратору верни народ поручује да ће радије бити копилад него да им он буде духовни отац?

Зар му то није одговор на његово отпшадништво?“(14)

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

________________
(1) “Чувајте се гнева праведнога – Гнев праведни оружје је правде“
(2) „Руска народна линија“: “Интервју са владиком Артемијем“, Борба за веру, 27/06/10
(3) “Чувајте се гнева праведнога – Гнев праведни оружје је правде“
(4) “Отворено писмо избеглог рашко-призренског монаштва митрополиту Амфилохију – Одговор на клевете из његовог писма нашем старцу, епископу Артемију“, Борба за Веру, 03/07/10
(5) Исто
(6) Исто
(7) “Чувајте се гнева праведнога – Гнев праведни оружје је правде“
(8) “Отворено писмо избеглог рашко-призренског монаштва митрополиту Амфилохију – Одговор на клевете из његовог писма нашем старцу, епископу Артемију“, Борба за Веру, 03/07/10
(9) Исто
(10) Исто
(11) “Чувајте се гнева праведнога – Гнев праведни оружје је правде“
(12) Исто
(13) “Арчибискупу цетињском Ристи, Повод: Његово отворено писмо преосвећеном Владици Артемију“, Јанко Бојић, 01/07/10, London, Ontario
(14) “Чувајте се гнева праведнога – Гнев праведни оружје је правде“

www.ravnogorskivenac.com