Вести

Реликвије из опустошених Православних светиња на Космету

Од средине прошлог века, а нарочито последњих двадесет година, сведоци смо незауставивог процеса добровољне глобализације у Цркви.

за новинар.де Младен Олуић, 15.04.2010

+++

Без икаквог устезања, можемо слободно рећи, да је СПЦ добровољно пристала на глобализацију. Између преданског учења Цркве и данашњег богословља, оличеног у експанзији екуменизма, наша Црква је изабрала глобализациу, која се пројављује кроз екуменско учење. (Овде под појмом Цркве, подразумевамо највиши део свештеног клира, а не пуноћу Цркве). И читав пут, који је прешла наша официјелна Црква у последњих десет година, говори нам о потпуном прихватању процеса глобализације, који је народу наметнула званична световна власт. Нема сумње, да је глобализација завршна фаза капитализма – освајања тржишта остатка света. Капитализам – то је слобода трговине. А њему је неопходно рушење свих граница – државаних, религионизних, културних.

Данас, на жалост, црквена власт нема јасно изграђен и у јавности изнешен став, о социјалној позицији Цркаве и верујућег народа у данашњем глобалном свету. Капитализам, односно глобализам као његова последња етапа, посматра се као једини прихватљив друштвени систем. „Европа нема алтернативу“, како говоре наше вође – пута у недођију. Узмимо на пример однос људи према електронским документима и слободи савести. Нема сумње, да претварање људи у бројеве (ЈМБГ), преставља један од корака на путу глобализације човечанства. И спокојно прихватање, од стране наше црквене јерархије таквог процеса, у коме не желе да заштите своју паству, која жели да остане слободна, говори о томе да је врх наше Цркве пригрлио глобализам свесно и потпуно смишљено.

Идемо даље – екуменизам. Већ смо много пута слушали, из уста наших признатих богослова, да су екуменистички контакти јерес – издаја своје вере. И многи су указивали да суштински проблем није у самој чињеници да се заједно моле, него у томе – о чему се моле. Одступање од православља – то је јединомислије са инославнима, што се испољава у сагласној молитви. Управо о оваквој измењеној молитви говоре свети канони. Наравно, можда се они и моле да Господ заблуделе поврати на пут истине. Или о томе да Свевишњи излечи расколе. Можда ће њихова молитва да обрати неке католике, али, судећи по делима, резултат њихове екуменске молитве је првенствено ширење саблазни код огромне већине верног народа. И зашто ће им онда сва та екуменистичка ујдурма?. Одговор је врло прост!. Наша Црква је фактички већ прихватила глобализацију. И сада се већ, скоро нико и не бори са глобализацијом. Државна власт, свесно предаје један по један део Србије, узимајући део колача за себе. Али, сав ужас је у томе што и Црква поступа управо тако. А глобализација се и огледа у томе да се мора играти по туђим правилима.

Сва прича о екуменизму – то је признак зависности. У време, када је Стаљин водио самосталну политику, РПЦ је осудила екуменизам (1948 године). Касније, када је дошао Хрушчов започео је тихи процес предаје Западу. Данас је све бесповратно предато и продато Западу, он је победио. Власт (световна и црквена) је поставила себи нови задатак – наћи своjе место под сунцем. Екуменизам је један од начина како да дођемо до дела западног света. Али, граница између гибке политике и измене Православља је веома танка. Да би нас прихватикли за „своје“, они од нас траже уступке, и то не мале.

И тако, курс наше Цркве ка глобализације је очевидан, али остаје неочевидним, зашто је такав курс одабран. Чини се да је капитализам за Цркву потпуно прихватљив друштвени ситем. Свештеници се још сећају како је било тешко у време социјализма – новаца нигде, никакав углед и утицај у друштву, слобода веома ограничена. А данас, у време капитализма, појавила се слобода и назависност: од власти, од друштва, па чак и од своје парохије. А финаније се пуне на разне начине, већином од моћних спонзора, да не кажемо тајкуна, а ако они закажу ту је држава која ће преко разних европских фондова да ускочи у помоћ, а за узврат кад дође време, власт очекује од Цркве да јој узврати противуслугом.

Само, за Србе и српски народ данашњи капитализам је – погибељан. Глобалистичка власт мамона – је можда нешто најпогубније што је снашло српски народ у његовој историји. Мамон чини неправду и разврат. И неизвесно је шта је горе. Чудесно раслојавање народа, показује нам колико је изопачен данашњи капитализам. А о толиком степену разврата, акао данас у Србији, никад се није могло ни помислити, а камо ли доживети. И овоме се не види краја. Јер је грех економиски профитабилан, а слобода трговине даје бизнису греха огроман подстицај.

Постоји и други део овог проблема – цивилизацијски. Данас је Србија изгубила свој идентитет. Ми постојимо на мапи света, али вредности које су красиле овај народ су изгубљене. Сличан је пороблем и са Русијом. Руска цивилизација, ни Запад ни Исток, била је накад посебна цивилизација. Али данас скоро да и не можемо говорити о руској цивилизацији. Глобализација руши ту цивилизацију, руши њену културу, носећи са собом неприродност и изопаченост. И можемо рећи да им то полази за руком. Нас буквално уништава туђи начин живота. Данас српског народа, као свесне друштвене заједнице, скоро да и нема. Постоји становништво, које је преокупирано својим личним проблемима (већином како преживети до следећег месеца), а судбина Србије њих много не дотиче. Застрашујућа је чињеница да је за десет година глобализације, српски народ потпуно метастазирао из свесног националног бића у безличне индивидуе које се боре за голо преживљавање.

Поставља се питање шта је са нашом Црквом?. Какве она одговоре спрема на све ове ниске ударце?. Можемо комотно рећи – никакве! Потпуна предаја српског духовног простора одвија се без икаквих препрека. Свештеници нас саветују да се бавимо собом и спасењем своје душе, да се кајемо, идемо у Цркву и слушамо савете духовног оца. И тако наступа немогућа мисија. У СПЦ-и проповедају да „се не може служити Богу и мамону“, и не примећујући да својим поступцима предају у наручје мамона читав српски народ. Дижу се нове цркве и обнављају стари манастири, а не примећују да не служе српском роду, већ једном (веома малобројном) кругу становника Србије, који упражњавају православни обред. Називајући се Српском, Црква се занима самом собом, а не и Србијом. Или тај назив носи по месту пребивања, а себе сматра васељенском?. И када предају и продају земљу (Србију), моћи ће лако и без устезања да подпадну под скуте Константинопољског патријархата, који нема паству, али има жарку жељу да буде „васељенски“.

Проблем владике Артемија, није само унутрашње питање СПЦ-е, и он се се само канонима не може решавати. То је проблем опстанка Србије, њеног духовног живљења и улуге која је у томе намењена СПЦ-и. До сада су патриоти видели у Цркви последње уточиште својих идеала. Али сада, они су ужаснути, да Црква није на њиховој страни – она је заузета, не стварањем Свете Србије, него својим положајем и сопственим благостањем, и због тога и жртвује Србију.

Али, то је играње са ватром. Црква је богочовечански организам. И ако наша Црква, ради сопствене стабилности и благостања, крене са предајом Србије (српскога народа) на распеће силама глобализације, то ће се она претворити у осушено дрво. Потврда тога су и пророчанства великих подвижника (Св. Серафим Саровски, старац Тадеј), да ће доћи време, када ће се клир толико обешчастити и цркве ће бити све у злату и изобиљу, али у њима неће бити благодати и у њих се неће ићи.

Неки ово време пореде са комунистичким временима и сарадњом црвених власти са тадашњим режимом. Данас је ипак другачије. Прихвативши курс глобализације, наша црквена јерархија је исказала и усмерила своју снагу – против свога народа. И ако је политика патријарха Германа била изнуђена, то људи који данас стоје на челу СПЦ-е, савршено слободно прихватају погубне за Србију ( а самим тим и за српску Цркву) вредности. Догађаји који прате процес глобализације, веома нас подсећају на апокалиптична пророчанства нашега доба.

Проблем епископа Артемија избацио је на површину и питање саборности у Цркви, јер није бивало мало пута у историји Цркве, да се епископат одвајао од верујућег народа. И лек је био увек исти – Црквено-народни Сабор, који преставља сву пуноћу Цркве – епископат, клир, монаштво и мирјани. На томе Сабору, који би се темељно припремио, на миру би биле размотене све позиције и тачке посматрања. Наравно и социјална концепција Цркве, које истину говорећи, данас и нема у нашој Црви, морала би се наново формулисати. Данашњи социјални концепт је само маневрисање у оквиру нама страних западних вредности. А нама је нужна нови поглед, смео и изграђујући – концепт рађања Православне Србије. Немамо много времена и трпљење Божије није безгранично. Зар нисмо, веће више пута током прошлог века, а поготову 1941 године, били подвргнути Божијој казни?. Да ли нас можда у будућности не чека нешто слично?. Или можда још и горе?

за новинар.де Младен Олуић, 15.04.2010