Вести

Покушала сам да прочитам писмо митрополита Амфилохија писано епископу Артемију, и одустала сам на пола.

за новинар.де пише -Ленка, 03.07.2010

+++

Нисам стала због лењости ка читању, већ сам стала због биране игре речи које је користио митрополит Амфилохије.

Никад нисам упознала епископа Артемија, тако да крај њега нисам била ни кад је „издавао“ наређења да се „одпадне“ од „свете“ цркве коју сачињавају данашњи чланови Синода. Од речи и дела данашњих чланова Синода, и оних који су на челу СПЦ, отишла сам пре више од једне деценије, и то из разлога због ког их и епископ Артемије, и монаштво које се од њих удаљило, напуштају.

Тај разлог је јасан сваком добронамерном човеку, посебно оном човеку који у души носи искрено православље.

Разлог није „јасан“ само онима који у православљу виде своја хтења, а не и заједницу са Христом.

Они којима није „јасно“, у православљу више не налазе Христа, већ налазе добит са именом Христа. Та добит није труд душе, већ труд умножавања ужитака који једном прођу.

Митрополит Амфилохије, као људска душа која добро познаје ехо црногорског живљења, зна да је део чојства и та, сачувати другог од себе.

Како искрени православци и светосавци нису могли себе сачувати од оних који се у православљу налазе ради добити кроз име Христа, тако су имали једино решење да се удаље од оних који без савести газе и Христа и историју српког народа. Историја српског народа је почела са Светим Савом. Док Бог није подарио Србији такав плод, Срби су живели као пагани. Свако је могао да им буде бог, и свако је хтео да их има за робове.

Данас владари СПЦ желе да поробе православље, и од православаца да направе робове преко којих ће озидати пирамиду екуменизма. Ако не идеш путем којим те они испред себе шаљу, са лакоћом те прогласе за отпадника, јеретика, вехабију…и што је „тужније“, „тужно“ зацвиле да се самовољно напушта „рај чистоте“ који су они очистили од трагова Св. Саве, Вл. Николаја, Аве Јустина, и свих праведних хришћана-православаца-светосаваца, који нису штедели себе само да би Србија и светосавље било сачувано у ономе што смо добили кроз постељицу рођеног Растка.

Зато сам стала са читањем писма митрополита Амфилохија које је упутио епископу Артемију. Тон оргуља којима он даје надахнуће својим исписаним редовима, никада није била мелодија коју је моја душа желела у себе да прими. Не зато што ја као човек то не желим, већ зато што моја хришћанска-православна-светосавска душа то доживљава као страно тело. А организам је највећи брорац са страним телом.

Колико год то писмо за мене није имало значај, толико је остао значај мог питања на које немам одговор, а оно је

„да ли митрополит Амфилохије верује сам себи, и верује у оно што шаље међу нас које он сматра за оптале од вере?…да ли може и он сам да поверује у све оно што очекује да ми од њега као веру примимо?“

Ленка, 03.07.2010