logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет, Догађаји    Аутор: Срђан Марјановић    2.574 пута прочитано    Датум: 23.10.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Profesor Dr. Dimitrije TselengidisDonosimo tekst “Pravoslavna zabrinutost povodom Ravenskog dokumenta”, autora prof. dr Dimitrija Celengidisa.

Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska; 22. oktobar 2009.

+++

Profesor Dimitrije Celengidis predaje dogmatsko bogoslovlje na Bogoslovskom fakultetu Aristotelovog Univerziteta u Solunu. Tekst “Pravoslavna zabrinutost povodom Ravenskog dokumenta” prof. Celengidis pročitao je na jednodnevnom Simpozijumu održanom 20. maja 2009. u Solunu. Simpozijum je organizovan od strane Katedre za dogmatiku Bogoslovskog fakulteta u Solunu, sa temom “Bogoslovski dijalog između Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve”.

Na Simpozijumu su učestvovali predstavnici obe strane učesnice u Dijalogu, među njima i kopredsednici Komisije za Dijalog, Mitropolit pergamski Jovan (Zizjulas) i kardinal Valter Kasper.

+++

PRAVOSLAVNA ZABRINUTOST POVODOM
RAVENSKOG DOKUMENTA

Prof. dr Dimitrios Tselengidis

1. U V O D (Naš metod i pretpostavke Bogoslovskog dijaloga)

Pre nego što se, sa bogoslovskog aspekta, osvrnemo na pojedinačna problematična mesta Ravenskog dokumenta, treba da iznesemo teološki metod koji ćemo slediti.

Konkretno, preduzećemo kritičku teološku analizu navedenog Dokumenta, naučnog karaktera, na osnovu kriterijuma dijahronijskog dogmatskog saglasja Otaca Crkve. Praktično, dakle, sprovešćemo našu analizu, u meri u kojoj je moguće, «sledujući svetim Ocima». I to zato što je siguran i nelažan put crkvene teologije – bogopoznanje, kroz bogoviđenje svetih Otaca.

Posebno, oslonićemo se pre svega na svetog Grigorija Palamu, sa-zaštitnika grada Soluna, koji uspešno sažima sve prethodne Oce do 14. veka, poznaje veoma dobro bogoslovsku misao Rimokatolika, i u praksi nesumnjivo «sleduje svetim Ocima». Dodatno, treba da primetimo, da je sveti Grigorije lično znalac tavorske svetlosti, tako da o slavi i Blagodati Trojičnog Boga govori autentično i iz sopstvenog doživljenog iskustva.

Što se tiče Bogoslovskog dijaloga Pravoslavnih i Rimokatolika, treba da podsetimo da on zvanično ima za cilj naše crkveno ujedinjenje. Ovo ujedinjenje, zapravo, u suštini još nije nastalo. Ovaj Ravenski dokument, međutim, daje utisak da ujedinjenje postoji, i sada treba urediti neke pojedinačne probleme koji su proizašli prilikom ujedinjenja.

Saglasno sa otačkim posmatranjem, temeljna pretpostavka za naše istinsko ujedinjenje sa inoslavnim Rimokatolicima, kao uostalom i za jedinstvo između nas, kao pravoslavnih vernika, jeste saglasje naše vere u otkrivenoj istini[1].

Prema svetom Grigoriju Palami, Rimokatolici ne ispunjavaju prethodno navedene bogoslovske pretpostavke. Ali i do danas, ništa se suštinski nije promenilo na bolje, nego su čak pridodata sa njihove strane i druga velika dogmatska odstupanja, koja još više otežavaju naše međusobne odnose.

U konkretnom slučaju Bogoslovskog dijaloga, međutim, vrhunski teolog 14. veka je bogoslovski originalan i pre svega pokazuje put. Fokusirajući se i sam pre svega na verodostojnost vere, jasno tvrdi da bogoslovski dijalog sa Rimokatolicima može da otpočne jedino nakon uklanjanja zlosrećno dodatog Filioque u Simvol Vere[2].

Ovaj stav Grigorija Palame, koji ima svakako eklisiološke pretpostavke, na koje ćemo se osvrnuti prilikom komentarisanja paragrafa 1. Ravenskog dokumenta, na prvi pogled izgleda ekstreman i nerealan, dok je u suštini biblijski[3] i otački. Jasan je otački stav, da ne može prethoditi ispitivanje neke druge stvari, pre ispitivanja koje se neposredno odnosi na veru. Treba, dakle, da prethodi ukidanje svakog neslaganja u veri, i tek tada da sleduje bilo koje istraživanje za druge stvari. Upravo to tvrdi i Atanasije Veliki, utemeljujući ovaj svoj stav na samom Hristu, koji je isceljivao bolesnike tek nakon njihovog ispovedanja vere u Njega. Ali, Atanasije Veliki ni u kom slučaju ne dozvoljava sabiranje Pravoslavnih i inoslavnih na saboru[4].

2. BOGOSLOVSKI PROBLEMATIČNA MESTA DOKUMENTA

1. U prvom paragrafu Uvoda zajedničkog Dokumenta biva pominjanje Hristove Arhijerejske molitve, kako bi se biblijski utemeljilo priželjkivano jedinstvo između dve strane. Ovo pominjanje, međutim, na nesreću je veoma manjkavo, tako da stvara ogromnu konfuziju i pogrešne bogoslovske utiske kod čitalaca.

Konkretno, u zajedničkom Dokumentu izdvojeno se navodi samo 21. stih Arhijerejske molitve, gde Hristos obraćajući se Bogu Ocu govori: «da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me Ti poslao» (Jn. 17, 21). Međutim, neposredni nastavak ovoga stiha, koji sledi u narednom 22. stihu, predstavlja pojmovni «ključ» za ispravno poimanje Arhijerejske molitve, zato što nam se u stihu 22. od samog Hrista iznose bogoslovsko-svetoduhovske pretpostavke za željeno jedinstvo. Stih 22. navodi sledeće: «i slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno» (Jn. 17, 22, uporedi 24). Jasno je ovde da pretpostavke, koje se biblijski ustanovljuju od Boga Logosa, jesu zajednička i večna slava Trojičnog Boga. Drugim rečima, jedinstvo stvorenog čoveka sa nestvorenim Bogom ostvaruje se samo nestvorenom obožujućom (θεοποιό) energijom i slavom Trojičnog Boga. Ali, ova obožujuća slava daje se kroz Hrista u Svetom Duhu, isključivo i samo u tajinskom telu Hristovom, Crkvi.

Pošto, međutim, Rimokatolici dogmatski odbacuju netvarni karakter obožujuće Blagodati, tada bilo kakvo ujedinjenje da postignemo sa njima, ono jeste i ostaje samo na ljudskom i tvarnom nivou. Kao što znamo od bogoslova bogoviđenja, svetog Grigorija Palame, Rimokatolici mešaju Teologiju i Ikonomiju u Trojičnom Bogu, čega je vidljivi plod Filioque. Konkretno, isključujući iskustvo netvarne božanske Blagodati i obožujuće netvarne slave, suštinski odriču zajednicu tvarnog i netvarnog, odriču, zapravo, tajnu istinske zajednice Boga i čoveka[5], kao crkveni događaj. Odriču u praksi sam pojam Crkve. Sve navedeno neraskidivo je vezano sa Filioque, koje da bi prihvatili, Rimokatolici mešaju ipostasna i prirodna svojstva Božija, i mešaju večno ishođenje Svetoga Duha, kao božanskog Lica, sa javljanjem Svetoga Duha, kao zajedničke netvarne energije Trojičnog Boga. Saglasno, međutim, sa pravoslavnim dogmatskim učenjem i svetoduhovskim iskustvom naše Crkve, upravo ovo javljanje, kao Ikonomija Svetoga Duha, koje se objavljuje i dejstvuje od Oca kroz Sina u Svetome Duhu, jeste ono što nas netvarno sjedinjuje sa Trojičnim Bogom.

Shodno tome, dokle god ne bude prihvaćena teologija o netvarnoj Blagodati, što se institucionalno izražava i kroz Filioque, nije dostižno nikakvo suštinsko, teološko, eklisiološko i svetoduhovsko jedinstvo Pravoslavne Crkve i Rimokatolicizma. Suštinski, dakle, ne postoje bogoslovske i eklisiološke pretpostavke «da bismo mogli zajedno u poslušnosti odgovoriti ovoj Isusovoj molitvi», kao što žele članovi Mešovite Međunarodne Komisije za Bogoslovski Dijalog Pravoslavnih i Rimokatolika.
2. U narednim paragrafima 2. i 3. govori se o zajedničkim Dokumentima Mešovite Međunarodne Komisije od 1980. pa nadalje, za koja se pogrešno ostavlja prostor da bude shvaćeno kako su u potpunosti prihvaćeni od strane Pravoslavne Crkve. Ovo, svakako, nije istina, pošto je, kao što je poznato, barem za neki od njih postojala oštra kritika od strane određenih pomesnih Pravoslavnih Crkava. Uostalom, koliko nam je poznato, pomesne Pravoslavne Crkve nisu zauzele zvaničan stav u odnosu na ova zajednička Dokumenta. S obzirom da je sistem upravljanja Pravoslavne Crkve saborni, i pošto za navedena Dokumenta nisu donete saborske odluke na nivou pomesnih Pravoslavnih Crkava, ne treba pomenuta Dokumenta prikazivati kao da zasigurno izražavaju veru Pravoslavne Crkve. U Ravenskom dokumentu izgleda da se čini upravo to.

Ono što je u dva pomenuta paragrafa veoma ozbiljno sa dogmatskog stanovišta, i što čini okosnicu čitavog Ravenskog dokumenta, jeste da se čitaocu nameće nesumnjiv utisak da postoji Jedna neodređena, ali nadređena svim pojedinačnim Crkvama, Crkva Božija. Ovo se, međutim, shvata pretežno protestantski. U ovom slučaju izgleda da se odbacuje postojanje Jedne nedeljive Crkve na institucionalnom nivou. Međutim, istovremeno biva jasno, da su sa nadređenom Jednom Crkvom Božijom, koja se rasprostire na čitav svet (Dokument iz Minhena, 1982), u zajednici sve pomesne Pravoslavne Crkve, takođe i inoslavni Rimokatolici, kao da između nas ne postoji nijedna razlika dogmatskog karaktera, u odnosu na veru, ustrojstvo i život Crkve. Ovde je uočljivo jedno osobeno prihvatanje, od strane učesnika dijaloga obeju strana, Protestantske teorije grana (Branch Theory).

Zabrinutost za eklisiološke i kanonske posledice koje proističu iz svetotajinske prirode Crkve, izražena u trećem paragrafu, trebalo je da se odnosi isključivo i jedino na pomesne Pravoslavne Crkve. Bogoslovski nije ispravno, i posebno, eklisiološki nije dopušteno, da Pravoslavni zajedno i «pod jednakim uslovima» sa inoslavnima, istražuju pitanja koja proističu iz svetotajinske prirode Crkve, kao što je npr. njeno institucionalno ustrojstvo. Nešto slično se ne svedoči u Predanju Crkve, niti postoji prethodni primer crkvenog života. I to zato, jer su bogoslovski i institucionalni stupnjevi Pravoslavlja i inoslavlja nepodudarni. Prirodno je da se dogmatska razlika između Pravoslavlja i Rimokatolicizma neizbežno odslikava ne samo na institucionalnom nivou, nego i u celokupnom crkvenom životu njihovih vernika.

3. Na kraju uvoda Ravenskog dokumenta stavljena je jedna razjašnjavajuća fusnota. Sadržaj fusnote stvara veliku zabrinutost u odnosu na njenu ispravnost. Stav Pravoslavnih predstavnika, da upotreba termina: «Crkva», «vaseljenska Crkva», «nedeljiva Crkva» i «telo Hristovo» u datom Dokumentu, «ni na koji način ne podriva samoshvatanje Pravoslavne Crkve kao Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, kako govori Simvol vere», krajnje je neodređen u odnosu na sadržaj zajedničkog Dokumenta. I to zato, jer sa-potpisnici Rimokatolici izjavljuju u istoj fusnoti da imaju «samo-saznanje» da «jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva “živi u Katoličkoj crkvi” (Lumen Gentium, 8)» i da «to ne isključuje priznanje da su elementi istinite Crkve prisutni van Katoličke Crkve». Samoodređenje Pravoslavnih i Rimokatolika je dijametralno suprotno. Izrazito je neslaganje dve strane u dijalogu u odnosu na identitet iskustvene, istorijske Crkve. Iz prethodnog je jasno da je provalija između Pravoslavnih i Rimokatolika u stvarnosti ogromna i za sada bogoslovski nepremostiva.
Shodno tome, bilo koje drugo pojedinačno saglasje ima veoma mali značaj, spoljašnjeg je karaktera, ali suštinski neutemeljeno i sumnjivo, zato što svako saglasje treba da bude opredeljeno identitetom i karakterom Crkve, kao tajinskog tela Hristovog. Logički i bogoslovski je neobjašnjivo, kako je iz prethodnih dijametralno suprotnih eklisioloških postavki proizašao Dokument podjednako prihvatljiv za obe strane Mešovite Međunarodne Komisije.

+++

TEMELjI SABORNOSTI I VLASTI

I. Sabornost

4. Ono što se u paragrafima 5. i 6. Dokumenta navodi o sabornosti Crkve, kao odrazu tajne Svete Trojice, prećutno pretpostavlja da smo mi Pravoslavni i Rimokatolici članovi Jedne Crkve, koju određuje Nikejski Simvol. Međutim, dogmatska svest Pravoslavnih vernika, kao samosvest Pravoslavlja, ali i liturgijska praksa naše Crkve, koja potvrđuje ovu samosvest, ograničavaju isključivo i jedino na Pravoslavne značenje napisanog u dva navedena paragrafa Dokumenta, neodstupno shvatajući inoslavne kao nepričasne u njenim svetim tajnama.

5. Kao logična posledica prethodno navedenog, zajednički Dokument, u narednom 7. paragrafu, jasno pretpostavlja da Pravoslavni i Rimokatolici imaju istovetne svete tajne. Ali, i ovde se sudaramo sa razlikom u dogmatskom učenju o Blagodati. Pravoslavna Crkva dogmatski je odredila da je Blagodat, koju daju njene svete tajne, netvarno i pričasno (μεθεκτή) božanstvo Trojičnog Boga, dok Rimokatolici ovu Blagodat smatraju za tvarnu. Jasno je da Ravenski dokument poistovećuje dijametralno suprotne stvari, poistovećuje, zapravo, stvoreno i nestvoreno.

Pored svega toga, mišljenja smo da poslednja rečenica paragrafa 7. snažno izaziva savest Pravoslavnih. Dokument navodi: «Naše je zajedničko učenje da narod Božji, primivši “pomazanje od Svetoga” (1. Jn 2, 20. i 27), u zajednici sa svojim pastirima, ne može da greši u pitanjima vere (up. Jn 16, 13)». Sasvim spontano ovde se rađa logično pitanje: ako važi prethodno rečeno, kako je moguće da jeretici svih epoha greše mnogostruko u pitanjima vere? Kako je moguće da greše u veri Pape, kao što je Onorije, i Patrijarsi sa Istoka, kao što je Nestorije, koji su osuđeni od Vaseljenskih Sabora kao jeretici? Svakako, treba da se pojasni da i pravoslavni vernik nije osiguran od zablude mehanički, samo primivši pomazanje i nalazeći se u zajednici za svojim pastirima. Od zablude vernik se osigurava samo kada opstaje živ u telu Jedne Crkve. A opstaje živ kada u sebi ima i delotvornu Blagodat Svetoga Duha, koju je primio miropomazanjem. Ovo, međutim, pretpostavlja pravu veru, ispunjavanje zapovesti i svetotajinski život. Samo sa ovim pretpostavkama narod Božiji ima delotvornu ispravnu dogmatsku svest Crkve, kada je u položaju da (pr)ocenjuje veru svojih pastira i samo tada da ih sledi, saglasno sa onim što kaže sveti Jovan Zlatousti[6], tumačeći reč Apostola Pavla: «sećajte se svojih starešina…, i gledajući na svršetak njihova života[7], ugledajte se na veru njihovu» (Jevr. 13, 7).

6. Na osnovu svega što smo rekli do sada, problematično zvuči izraz 8. paragrafa. U njemu se karakteristično navodi: «Prilikom propovedanja vere Crkve… episkopi», i nastavlja se citiranjem Valamskog Dokumenta, paragraf 40: «Kao prejemnici Apostola, episkopi su odgovorni za opštenje u apostolskoj veri…». Prvo, veru koje Crkve propovedaju Episkopi? Jedne Svesvetske Crkve Hristove, u kojoj opšte ravnočasno Pravoslavni i Rimokatolici? Ako se radi o ovoj crkvi, tada već postaje jasno da naše najozbiljnije razlike u dogmi ne znače ništa sa eklisiološkog stanovišta. Takvo shvatanje, međutim, protivno je slovu i duhu sedam Vaseljenskih Sabora, kako to proizilazi iz proučavanja njihovih Zapisnika.

Drugo pitanje: da li episkopi ostaju prejemnici Apostola, kada uporno greše u definisanom učenju Crkve, kao, na primer, Rimokatolici sa Filioque? Zapisnici Vaseljenskih Sabora, sa njihovim svrgavanjima i odlučenjima, izražavaju ovde, svakako, drugačiju istinu. Stoga je za nas Pravoslavne praktično i logično nedosledno da smatramo Rimokatolike kao episkope odgovorne «za opštenje u apostolskoj veri», kada su, prema Pravoslavnima, Rimokatolici kroz Filioque iskvarili apostolsku veru Crkve.

7. U paragrafima 9-11 i 18-33 potvrđuje se da se episkopi obe strane smatraju kao episkopi Jedne Crkve, a pomesne Crkve kao projava Jedne i jedine Crkve. Zato i logično, kao što se navodi u paragrafu 11, «prekidanje evharistijske zajednice znači ranjavanje jednog od suštinskih svojstava Crkve, njene sabornosti». Ova formulacija Ravenskog dokumenta predstavlja izazov savestima Pravoslavnih vernika, zato što se kod nas prekidanje svetotajinskog zajedništva sa Rimokatolicima neodstupno smatra kao prirodna posledica ne-istovetnosti nas sa njima, u odnosu na pravu veru.

+++

II. Vlast

8. U poglavlju o vlasti, paragraf 15, navodi Ravenski dokument: «Duhom Svetim prisutnim u njoj, Crkva autentično tumači Sveto Pismo…». Ovde se prirodno postavlja pitanje: Zvanični dodatak Filioque u Simvolu vere od strane Rimokatolika, predstavlja i za nas Pravoslavne autentično tumačenje Crkve Duhom Svetim?

+++

III Trostruko ostvarivanje Sabornosti i Vlasti

9. U paragrafu 32 susrećemo nesaglasje fundamentalnog karaktera Pravoslavnih i Rimokatolika u njihovoj Eklisiologiji, kada se ona poveže sa fusnotom 1. u paragrafu 4, o kojoj smo već pisali. U paragrafu 32. navodi se sledeće: «Saglasno sa voljom Hristovom, Crkva je jedna i nedeljiva, uvek i svugde ista. Obe strane ispovedaju u Nikeo-carigradskom Simvolu vere da je Crkva jedna i saborna». Ako ovo, međutim, važi za obe strane, tada sigurno jedna od njih dve ne može da bude Crkva, saglasno samoodređenju koje biva u fusnoti 1, paragraf 4, pošto tamo svaka od njih pretenduje na autentičnost i isključivost Jedne Crkve. Shodno tome, barem mi, vidimo da je provalija eklisiološkog karaktera između dve strane, u stvarnosti za sada nepremostiva. A ovo se duguje, po našem mišljenju, pogrešnom metodu Bogoslovskog Dijaloga, zapravo prihvatanju dijaloga «pod jednakim uslovima», sa postojećim razlikama u dogmi.

10. Formulacija zajedničkog Dokumenta u paragrafu 33, da «pomesna Crkva ne može da promeni Simvol Vere, formulisan od strane Vaseljenskih Sabora», kao i formulacija u paragrafu 35, da su dogmatske odluke i formulacije Vaseljenskih Sabora «obavezujuće za sve Crkve i sve verne, za sva vremena i u svim mestima», pokazuju se teorijske i bez sadržaja, zato što nigde u Dokumentu nema ni pomena o osudi Filioque, kao dodatka koji je suprotan odlukama Vaseljenskih Sabora.

11. U paragrafu 37 u suštini je reč o crkvenoj dogmatskoj svesti naroda Božijeg. Ovde se funkcionisanje dogmatske svesti članova Jedne Crkve proširuje «pod jednakim uslovima» i na inoslavne. Ovo proširenje predstavlja – ili ukidanje dijahronijskog funkcionisanja ispravne (pravoslavne) dogmatske svesti, ili, u najmanju ruku, rizično relativizuje njen značaj. Međutim, dogmatska svest po definiciji ne može da funkcioniše izvan Jedne Crkve, dajući tako alibi verodostojnosti inoslavlju. Ispravna dogmatska svest je plod aktivnog prisustva Svetoga Duha u onim članovima Crkve, koji žive «u punom razumu» nestvorenu obožujuću Blagodat. Ovi članovi Crkve uvek su izražavali svest punoće Crkve, onu, zapravo, dijahronijsku svest koja je najviši autoritet u Pravoslavnoj Crkvi i nadilazi pojedinačni autoritet episkopa, ali i sabora[8].

12. Članovi Mešovite Međunarodne Komisije u paragrafu 39. izjavljuju da je Shizma između Istoka i Zapada «onemogućila održavanje Vaseljenskih Sabora u strogom smislu te reči». Da li to znači da se ovde osuđuje Rimokatolicizam, pošto je jednostrano održao još 14, po njemu, Vaseljenskih Sabora i utvrdio nove dogmate? Koje je tačno značenje izraza «u strogom smislu te reči»? Po našem mišljenju, navedena tvrdnja Mešovite Komisije je samovoljna, čak i nedokaziva, i duguje se verovatno konfuziji koja je eklisiološkog karaktera. U praksi, izgleda kao da ne uzima u obzir ono što je ispravno napisano u paragrafu 32. Dokumenta, da zapravo «saglasno sa voljom Hristovom, Crkva je jedna i nedeljiva, uvek i svugde ista». Shodno tome, Crkva će postojati kao jedno, celovito i nedeljivo Bogočovečansko telo do svršetka sveta, saglasno sa svedočanstvom Svetoga Pisma. I naravno, postojaće sa svim svojim funkcijama bez izuzetka, nezavisno od otpadanja pojedinih njenih članova, ili čak i kompletnih pomesnih Crkava, zbog shizme ili jeresi. Ne postoji ni jedno otačko utemeljenje, po našem mišljenju, za nemogućnost održavanja Vaseljenskih Sabora, zbog shizmi ili jeresi. Vaseljenskost (οικουμενικότητα) nije samo geografski pojam, nego i kvalitativni pojam, čak i dijahronijski pojam.

Shvatamo logiku zajedničkog Dokumenta, ali se ne slažemo sa njom. Ceo Dokument, kao i ovaj paragraf, pogrešno smatra, po našem mišljenju, da Pravoslavni i Rimokatolici čine pomesne Crkve, koje se nalaze u shizmi, ali i pored toga i jedne i druge pripadaju Jednoj Crkvi, ili, prema fusnoti 1, imaju samosvest da svaka od njih predstavlja isključivo Jednu Crkvu.

Ne slažemo se još i sa karakterisanjem Shizme u cilju određivanja veza Pravoslavnog Istoka i Latinskog Zapada. Navedenim karakterisanjem minimiziraju se razlike između Pravoslavnih i Rimokatolika, iako je poznato da se radi o ogromnim dogmatskim razlikama, koje nažalost za sada nisu bile predmet razgovora u Bogoslovskim Dijalozima mešovite Međunarodne Komisije.

13. Bogoslovski neuspelo, Mešovita Međunarodna Komisija u paragrafu 41. shvata Hristovu Crkvu danas kao podeljenu, i govori o «periodu nepodeljene Crkve», tj. prve Crkve. Ovo je, međutim, eklisiološki ne samo neprihvatljivo, nego dolazi i u unutrašnju protivrečnost sa samim zajedničkim Dokumentom, pošto se u paragrafu 32, kao što smo videli, Crkva shvata kao «jedna i nedeljiva».

14. Tema episkopa Rima i vrsta njegovog primata u zajednici svih pomesnih Crkava najavljuje se u pragrafu 45, jer se «očekuje da se proučava što studioznije». Pošto se, kao što znamo, predviđa da se o tome razgovara na sledećem zasedanju Mešovite Međunarodne Komisije, nećemo se sada upuštati u teološku kritiku onoga što je u formi nagoveštenih problema napisano u ovom Dokumentu.

Reći ćemo samo sledeće, da Crkva u prvom hiljadugodištu nikada episkopu Rima nije priznala vlast na svesvetskom nivou. Najviša vlast u vaseljenskoj Crkvi vršena je uvek i samo od strane Vaseljenskih Sabora.

Želeli bismo, međutim, da ovde postavimo i nekoliko logičnih pitanja eklisiološkog karaktera:

  1. Da li je moguće da mi Pravoslavni prihvatimo papski primat, kako je shvaćen i protumačen od strane Prvog Vatikanskog Koncila?
  2. Možemo li, zapravo, da prihvatimo papski primat takozvane vlasti-služenja, koja u stvarnosti funkcioniše kao nadcrkva, pošto Papa, kao nepogrešivi izraz savesti Crkve, može da bude u suprotnosti čak i sa odlukama nekog Vaseljenskog Sabora?
  3. Da li je moguće da prihvatimo jednog čoveka u Crkvi kao nepogrešivog? Ustvari, da li je moguće da prihvatimo da jedan čovek zauzima mesto Duha Istine?
  4. Možemo li da sapostojimo eklisiološki sa Rimokatolicizmom, kada on – održavajući Filioque i papski primat nadcrkve – u suštini ukida Crkvu kao «zajednicu oboženja» čoveka?
  5. Da li su nam Rimokatolici dali primere promene njihove Teologije i Eklisiologije?
  6. Ili možda sa Rimokatolicima hodimo ka dostizanju jedinstva pune zajednice između nas, iako se nijedna strana ne odriče ničega suštinskog, zadržavajući tako uzajamno našu različitost, kao što, zapravo, iznosi viziju jedinstva Kardinal g. Kasper, saglasno intervjuu koji je dao Atinskoj Novinskoj Agenciji novembra 2008?

Međutim, takvo jedinstvo, sa potpunim zajedničarenjem sa jedne strane, i razlikama u dogmi sa druge strane, nošeno je bilo kojim drugim duhom, osim Duhom Istine. Zato i takvo jedinstvo ne može nikada da postoji u Crkvi.

U krajnjoj analizi, da ne traži Papa ujedinjenje po unijatskom modelu, sa priznavanjem njegovog prvenstva od strane Pravoslavne Crkve?

15. U poslednjem 46. paragrafu, članovi Mešovite Međunarodne Komisije za Bogoslovski Dijalog izjavljuju da su ubeđeni da zajednički Dokument «predstavlja pozitivan i značajan napredak u našem dijalogu, kao i da pruža čvrstu podlogu za budući razgovor o pitanju primata na svesvetskom nivou unutar Crkve». Međutim, posle svega što smo izneli u našem izlaganju, jasno je da suštinski dovodimo u pitanje ne samo «pozitivan i značajan napredak» Bogoslovskog Dijaloga, nego pre svega «čvrstu podlogu» za budući razgovor o primatu.

Uostalom, izražena nada članova Mešovite Komisije «da gradimo na već postignutom dogovoru», jeste i ostaje, po našem mišljenju, da lebdi u vazduhu. I to zato, jer ova nada nastoji da se utemelji na molitvi Hristovoj «da svi jedno budu…» (Jn. 17, 21), dok molitva Hristova u biblijskom tekstu pretpostavlja prihvatanje i učešće vernih u nestvorenoj božanskoj slavi Njegovoj, čiji netvarni karakter odbacuju Rimokatolici. Nada, međutim, ostaje da lebdi u vazduhu i zato što «poslušnost Svetom Duhu», koju prizivaju, teološki pretpostavlja Pnevmatologiju prvog hiljadugodišta, koja se žestoko opovrgava zadržavanjem Filioque u Nikeo-Carigradskom Simvolu.

Zato je protivrečnost kojom se završava Dokument jasna i očigledna. Od obe strane ispoveda se njihova vera kao zajednička, i pored činjenice da se, saglasno sa samosvešću Pravoslavne Crkve, prekid njihovog svetotajinskog zajedništva suštinski duguje dogmatskim odstupanjima Rimokatolika od zajedničke vere prvih hrišćanskih vekova.

+++

 3. EPILOG – ZAKLjUČCI

Rezimirajući našu kritiku sa pravoslavnog stanovišta na problematična mesta zajedničkog Ravenskog dokumenta, mogli bismo da kažemo sledeće:

U zajedničkom Dokumentu Pravoslavna Eklisiologija se nedopustivo proširuje, i primenjuje i na inoslavne. Ovo biva bez uslovljavanja, ne uzimajući, dakle, u obzir postojeće dogmatske razlike, što eklisiološki ozakonjuje inoslavlje i izjednačava ga sa Pravoslavljem.

Ovaj eklisiološki modernizam natapa čitav zajednički Dokument i izliva se u pojedinačne eklisiološke paradokse[9], koji kvare dosadašnju samosvest Pravoslavlja. Zajednički Dokument, zapravo, izgleda da jasno pretpostavlja da Pravoslavni i Rimokatolici pripadaju «Jednoj Crkvi», i da Rimokatolici imaju sa nama zajedničku apostolsku veru, i pored poistovećivanja suštine i energije u Bogu, i pored Filioque, i pored njihovog pogrešnog dogmatskog učenja o tvarnom karakteru netvarne i obožujuće Blagodati. Sve navedeno, u čemu Rimokatolici do danas uporno ostaju, ukida u praksi karakter Crkve kao «zajednice oboženja»[10], u ontološkom smislu te reči, ukida stvarno a ne simvolično učešće čoveka u božanskom životu. Ukida, međutim, istovremeno i suštinski karakter njenih svetih tajni.

Oslanjajući se na formulaciju zajedničkog Dokumenta – i bez proširenja na ostale dogmatske različitosti Rimokatolika, koje se odnose na primat, nepogrešivost, čistilište, bezgrešno začeće itd. – možemo slobodno da tvrdimo da je osnova dijaloga, bogoslovski procenjena, nažalost, potpuno pogrešna. I to zato, jer su zapostavljene temeljne biblijske i otačke postavke – pretpostavke. Zato je i suštinski neuspeh stvarnog Bogoslovskog Dijaloga unapred zadat. Bogoslovski Dijalog je već doveo Mešovitu Međunarodnu Komisiju do izdavanja 10 zajedničkih Dokumenata bez gornjih pretpostavki, pošto ni u jednom zajedničkom Dokumentu nema ni reči o jasnoj osudi nečuvenih dogmi Rimokatolicizma, kao što je, na primer, Filioque. Posmatrajući ovu praksu sa očiglednom duhovnom uznemirenošću, blaženi Starac Pajsije Svetogorac precizno i proročki je primetio:

«Na drugu stranu smo krenuli i na drugu stranu idemo, a da to i ne shvatamo, kada ne sledujemo stopama Svetih Otaca».

Od početaka 20. veka, sa poznatom Patrijaršijskom Enciklikom iz 1920, počela je suštinski da se zapostavlja preporuka svetog Grigorija Palame prema Rimokatolicima, i da se usvajaju drugačije pretpostavke za Bogoslovski Dijalog sa inoslavnima. Tako je započeo drugačiji, ne Otački, hod, sa neizbežnom posledicom da sada «idemo na drugu stranu, a da (verovatno) to i ne shvatamo». Ravenski dokument, koga smo podvrgli bogoslovskoj kritici, rečito pokazuje negativne posledice pogrešnih pretpostavki Bogoslovskog Dijaloga, i zacrtava karakter sledećeg zajedničkog Dokumenta u oktobru na Kipru, osim ako se u međuvremenu ne promene pretpostavke Dijaloga.

Prevod sa jelinskog
Protos. Simeon

+++

[1] Saglasje vere ovde ne treba da bude shvaćeno kao jednostavno formalno prihvatanje otkrivene istine, nego treba da bude shvaćeno dinamično, kao delatno učešće svih nas u nestvorenoj božanskoj slavi, ovde i sada. Ovo, međutim, delatno učešće u nestvorenoj božanskoj Blagodati i slavi Trojičnog Boga, pretpostavlja, svakako, ne samo apsolutnu verodostojnost prave vere, nego i bogodelatne svete tajne, zajedno sa istrajnim voljnim držanjem zapovesti.
[2] Vidi Περί τ~ης [εκπορεύσεως το~υ ] Αγίου Πνεύματος, Λόγος Α` , 4, 27-31, Π. Χρήστου, t. 1, str. 31: „Zaista je pravedno da Vas ne udostojimo ni reči ako ne prestanete sa dodavanjem sveštenom Simvolu, i tek kada prethodno uklonite dodatak koji ste dodali, nakon toga možemo razgovarati, da li i od Sina ili ne i od Sina ishodi Duh Sveti, i da jednomisleno potvrdimo ono što je javljeno bogonoscima“.
[3] Jasno je iz Svetog Pisma da pre prihvatanja vere Crkve od strane inoslavnih, Apostol Pavle govori ne o bogoslovskom dijalogu, nego o opominjanju i savetovanju, sa jasnim ograničenjima (do dva puta). Vidi Titu 3,10: «čoveka jeretika po prvom i drugom savetovanju kloni se, jer se takav izopačio; samoga je sebe osudio». Ovde se radi o savetovanju na milosrdan, utešan, podsticajan i smiren način, bez fanatizma i netrpeljivosti, o povratku u istinu Crkve, koja se živi u Svetom Duhu, u veru Apostola i Otaca Crkve.
[4] Vidi Atanasije Veliki, Περί τ~ων γεγενημένων παρ[ [Αρειαν~ων 36, Β.Ε.Π. 31, 260-261: «Jer nije dopušteno pričisliti saboru one koji su nečestivi u stvarima vere, niti doneti odluku o ispitivanju neke stvari pre ispitivanja o stvarima vere. Jer je potrebno najpre ukloniti svako neslaganje u veri, i tek tada vršiti istraživanje o ostalim stvarima. Jer i Gospod naš Isus Hristos nije prethodno lečio bolesnike, dok nisu pokazali i ispovedili kakvu veru imaju u njega. To smo od Otaca naučili…». Hristos, dakle, i njegova Crkva deluju terapijski samo pod pretpostavkom prave i vatrene vere. Up. Mk. 9, 23-25.
[5] Stav da ne postoji istinska zajednica Boga i čoveka, prema svetom Simeonu Novom Bogoslovu, «ukida svu ikonomiju Boga i Spasa našega Isusa Hrista i jasno odriče obnavljanje tljenoga lika» (Κατηχήσεις 32, 49-58, SC t. 113, str. 242).
[6] Vidi ] Υπόμνημα ε[ις τήν πρός ] Εβραίους [ Επιστολήν, ] Ομιλία 14, 1, EPE 25, str. 372: «Kako, dakle, Pavle govori: “slušajte starešine svoje i povinujte im se”? Prethodno rekavši “gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru njihovu”, tek tada je rekao “slušajte starešine svoje i povinujte im se”. Šta, dakle, kaže, ako je lukav, nećemo ga slušati? Lukav li je, šta kažeš? Ako se radi o veri, beži od njega i odreci ga se, ne samo ako je čovek, nego ako i anđeo sa neba siđe; a ako se radi o životu, ne budi radoznao. I ovaj primer ne navodim od sebe, nego iz Svetog Pisma…, pošto i ono “ne sudite, da vam se ne sudi”, o životu govori, a ne o veri».
[7] Potrebno je učiniti malu napomenu povodom stiha iz Poslanice Jevrejima (13, 7): «… gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru njihovu». I sveti Jovan Zlatousti tumačeći stih iz Poslanice Jevrejima (13, 17): «slušajte svoje starešine i povinujte im se», poziva se na stih 13, 7 i dovodi ih u neposrednu vezu.
Pravi smisao izraza «gledajući na svršetak njihova života (#ων [αναθεωρο~υντες τήν {εκβασιν τ~ης [αναστροφ~ης)» (13, 7) bio bi – ispitujući, pažljivo posmatrajući, pažljivo ispitujući, procenjujući; takvo je značenje glagola αναθεωρώ u grčkom jeziku, i u tom smislu koristi ga i Apostol Pavle u svojoj Poslanici Jevrejima 13, 7, kao što jasno proizilazi i iz tumačenja svetoga Jovana Zlatoustog. Shodno rečenom, u tom smislu bi trebalo shvatiti izraz «gledajući na svršetak njihova života» (kako je glagol αναθεωρώ naveden u srpskom prevodu). Vidi u vezi navedenoga i tačku 11, fusnotu br. 8. ovoga teksta (prim. prev).
[8] Vidi [ Εγκύκλιος τ~ων τεσσάρων Πατριαρχ~ων τ~ης [ Ανατολ~ης πρός Πάπα Πίον Θ΄ (1848): «Kod nas ni Patrijarsi ni Sabori nikada nisu mogli da uvedu nešto novo, jer je čuvar blagočešća kod nas uvek bilo samo telo Crkve, tj. sam narod, koji svagda želi da svoju veru sačuva nepromenjenu i saglasnu veri svetih otaca» u J. Karmiris, Τά Δογματικά καί Συμβολικά Μνημε~ια τ~ης [ Ορθοδόξου Καθολικ~ης [[ Εκκλησίας, t. 2, Atina 1961, str. 920. Uporedi Arhim. Georgije Kapsanis, ] Η ποιμαντική διακονία κατά τούς ]ιερούς Κανόνας, Πειραιεύς 1976, str. 110-112: «Što se tiče upravljanja i učenja, učešće naroda je od suštinskog značaja, pošto on, imajući harizmu i od Boga naučen, čini zajedno sa klirom budnu savest Crkve, koja svedoči (sudi, rasuđuje, odobrava i prihvata, ili osuđuje i odbacuje) učenje i dela jerarhije, kao što su to napisali Patrijarsi sa Istoka u svojoj Poslanici od 6. maja 1848. godine». U vezi toga vidi i Mitropolit Jerotej Vlahos, [Ανατολικά, t. 1, str. 381-382, i Protojerej Teodor Zisis, ] Η ] Ιερά Σύνοδος καί ]ο Πάπας, Solun 2001.
[9] Na primer, sabornost sa Pravoslavnima i inoslavnima ravnočasno – verodostojnost svetih tajni Pravoslavnih i inoslavnih – proširenje dogmatske svesti na inoslavne – «povređivanje» sabornosti Crkve, zbog prekidanja evharistijske zajednice – apostolsko prejemstvo – podeljena Jedna Crkva.
[10] Za Pravoslavne, Crkva je mistično telo Hristovo, koje čini narod Božiji sa svojim pastirima kao «zajednicu oboženja». Crkva, kada prestane da funkcioniše kao «zajednica oboženja», prestaje da postoji kao Crkva. Čovek se spasava kada se oslobađa od truležnosti i smrti. A ovo se ostvaruje samo ličnim učešćem u netvarnom božanskom životu, koji se daje samo u Crkvi kao «zajednici oboženja». Vidi o tome G. Manzaridis «Sveti Grigorije Palama u istoriji i sadašnjosti», u zbirnom tomu manastira Vatopeda, Πρακτικά Διεθν~ων [ Επιστημονικ~ων Συνεδρίων [ Αθην~ων καί Λεμεσο~υ, } Αγιον { Ορος 2000, str. 59.

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska; 22. oktobar 2009. 12:00

Format teksta, podebljanja i ilustracija, novinar.de.

+++

+++

+++

REDAKCIJSKI KOMENTAR

OVDE se može pogledati i preuzeti originalni ćirilični tekst. Preporučujemo vašoj pažnji i sledeće tekstove na temu RAVENSKI DOKUMENT:

 Ekskluzivno: Potpisani dokument iz Ravene na Srbskom jeziku

http://www.novinar.de/2007/11/19/ekskluzivno-dokument-iz-ravene-na-srbskom-jeziku.html

EKUMENSKA FARSA

http://www.novinar.de/2007/12/18/ekumenska-farsa.html

+++

SPC JOŠ UVEK BEZ STAVA O UJEDINJENJU SA KATOLICIMA

http://www.novinar.de/2007/11/27/spc-jos-bez-stava-o-ujedinjenju-s-katolicima.html

+++

VATIKANSKA KLOPKA

http://www.novinar.de/2007/11/27/vatikanska-klopka.html

+++

RADNI SUSREt KATOLIČKIH I PRAVOSLVAVNIH EKUMENISTA TAJNO ODRŽAN U VELIKOJ PLANI

http://www.novinar.de/2007/12/09/radni-susret-katolickih-i-pravoslavnih-ekumenista-tajno-odrzan-u-vplani.html

+++

+++

+++

THEOLOGICAL DIALOGUE- CATHOLIC-ORTHODOX-OCTOBER 2009 – MASS AT THE CATHOLIC CHURCH OF HOLY CROSS PAPHOS GATE NICOSIA – 17 OCTOBER 2009 ORGANIST AND HEAD OF CHOIR – MARO HADJIOSIF-HADJIHANNA

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=7Z46BsyERco]





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo