logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    3.139 пута прочитано    Датум: 19.11.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Predstavnici SPC na Svetoj Liturgiji u Raveni

Predstavnici SPC na svetoj Liturgiji u Raveni

Eklisiološke i kanonske posledice svetotajinske prirode Crkve. Crkveno opštenje, sabornost i vlast

Ravena, 13. oktobar 2007.

+++

Uvod

1. „Da i oni svi jedno budu, kao što si Ti, Oče, u meni i ja sam u Tebi, neka i svi jedno budu u nama da svijet vjeruje da si me Ti poslao“ (Jn 17, 21). Odajemo blagodarnost trojedinome Bogu koji nas je sabrao – članove Zajedničke Međunarodne Komisije za teološki dijalog između Rimokatoličke Crkve i Pravoslavne Crkve – da možemo odgovoriti zajedno u poslušanju na ovu molitvu Gospoda. Svesni smo da naš dijalog ponovo započinje u svetu koji se duboko promenio u poslednje vreme. Procesi sekularizacije i globalizacije, i izazov postavljen novim susretima između Hrišćana i vernika drugih religija, zahtevaju da učenici Hristovi svedoče o svojoj veri, ljubavi i nadi uz novu hitnost. Neka bi Duh vaskrslog Gospoda da silu našim srcim i umovima i doneo plodove jedinstva u odnosu između naših Crkava, tako da zajedno možemo služiti jedinstvu i miru celokupne ljudske porodice. Neka bi nas isti Duh vodio ka punom izražavanju tajne eklesijalnog (crkvenog) zajedništva, koje sa blagodarnošću ispovedamo kao čudesan dar Božiji svetu, tajnu čija lepota zrači naročito u svetosti Svetih, na koju su svi pozvani

2. Prateći plan koji je usvojen na njenom prvom sastanku na Rodosu 1980. godine, Zajednička Komisija je počela sa upućivanjem tajne crkvene kinonije u svetlu tajne Svete Trojice i Evharistije. Ovo je omogućilo dublje razumevanje crkvenog zajedništva, kako na nivou lokalne zajednice i njenog episkopa, tako i na nivou odnosa između episkopa i između pomesnih Crkava nad kojima svaki predsedava u zajedništvu sa Jednom Božijom Crkvom koja se prostire širom vaseljene (Minhenski dokument, 1982). U cilju razjašnjavanja prirode zajedništva, Zajednička Komisija je podvukla odnos koji postoji između vere, svetih tajni – naročito tri svete tajne hrišćanske inicijacije – i jedinstva Crkve (up. dokument iz Barija, 1987). Onda prozučavajući svetu tajnu rukupoloženja u svetotajinskoj strukturi Crkve, Komisija je jasno ukazala na ulogu apostolskog prejemstva kao garancije kinonije cele Crkve i njenog kontuiniteta sa Apostolima u svakom vremenu i mestu (Valamski dokument, 1988). Od 1990. do 2000., glavna tema o kojoj je Komisija raspravljala bila je “unijatstvo” (Balamandski dokument, 1993; Baltimorski, 2000), tema koju ćemo dalje razmatrati u bliskoj budućnosti. Sada nastavljamo temu koja je postavljena na kraju Valamskog dokumenta, i osvrćemo se na crkveno jedinstvo, sabornost i vlast.

3. Na osnovu ovih zajednički potvrda naše vere, moramo sada izvući eklesiološke i kanonske posledice koje proističu iz svetotajinske prirode Crkve. Pošto Evharistija, u svetlu Svetotrojične tajne, ustanovljuje kriterijum crkvenog života kao celine, kako institucionalne strukture vidljivo odražavaju tajnu ove kinonije (pričasništva, zajedničarenja)? Pošto se jedna i sveta Crvka ostvaruje u svakoj pomesnoj Crkvni koja slavi Evharistiju i u isto vreme u kinoniji svih drugih Crkava, kako život Crkava izražava ovu svetotajinsku strukturu?

4. Jedinstvo i raznovrsnost, odnos između jedne Crkve i mnogo pomesnih Crkava, taj konstitutivni odnos Crkve, takođe postavlja pitanje odnosa između vlasti inherentne u svakoj crkvenoj instituciji i sabornosti koja teče iz svete tajne Crkve kao zajednice. Pošto termini „vlast“ i „sabornost“ pokrivaju veoma široku oblast, počećemo sa definisanjem načina kako ih mi razumemo (1)


I. Temelji Sabornosti i Vlasti

  • 1. Sabornost

5. Termin sabornost ili sinodalnost potiče od reči „sabor“ (σύνοδος na grčkom, concilium na latinskom), koja primarno označava okupljanje (sabranje) episkopa koji vrše naročitu odgovornost. Takođe je moguće, međutim, shvatiti termin u smislu obraćanja svim članovima Crkve (up. ruski termin sobornost). Shodno tome prvo ćemo govoriti o sabornosti označavajući da svaki ud Tela Hristovog, na osnovu krštenja, ima svoje mesto i valjanu odgovornost u evharistijskoj kinoniji (communio na latinskom). Sabornost odražava Svetotrojičnu tajnu i u njoj nalazi svoje konačno utemeljenje. Tri ličnosti Svete Trojice su „nabrojane“, kako je Sv. Vasilije Veliki rekao (O Svetom Duhu, 45), bez naznačavanja da „druga“ ili „treća“ ličnost implicira bilo kakvo umanjivanje ili podređenost. Slično tome, postoji takođe poredak (τάξις) među pomesnim Crkama, koji međutim, ne implicira na nejednakost u njihovoj crkvenoj prirodi.

6. Evharistija izobražava Svetotrojičnu kinoniju ostvarenu kod vernih kao organskom jedinstvu nekoliko članova od kojih svaki ima sposobnost rukovođenja, službu ili svešteničku službu, potrebnu u njihovoj raznovrsnosti i različitosti radi prosvećivanja svih u jednom eklesijalnom Telu Hristovom (up 1 Kor 12, 4-30). Svi su pozvani, angažovani i smatraju se odgovornim – svako na različit ali nimalo manje istinski način – u zajedničkom dostignuću dela koja, kroz Svetog Duha, čine prisutnim u Crkvi službu Hristovu „put, istinu i život“ (Jn 14, 6). Na taj način se sveta tajna spasonosne kinonije (salvific koinônia) sa Blagoslovenom Svetom Trojicom ostvaruje u čovečanstvu.

7. Cela zajednica i svaka ličnost u njoj nosi „crkvenu svest“ (εκκλησιαστική συνείδησις) , kao to naziva grčka teologija, odnosno sensus fidelium u latinskoj terminologiji. Na osnovu Krštenja i Miropomazanja (Krizmanja) svaki član Crkve vrši jedan vid vlasti u Telu Hristovom. U ovom smislu, svi verni (a ne samo episkopi) odgovorni su za veru koju su propovedali na svom Krštenju. Naše je zajedničko učenje da narod Božiji, primivši „Pomazanje od svetoga“ (1 Jn 2, 20 i 27), u zajedništvu sa svojim pastirima, ne mogu grešiti u pitanjima vere (up. Jn 16, 13).

8. U propovedanju vere Crkve i u razjašnjavanju normi Hrišćanskog ponašanja, episkopi imaju specifičan zadatak po božanskom ustoličenju. „Kao naslednici Apostola, episkopi su odgovorni za zajedništvo u apostolskoj veri i za vernost zahtevima života u korak sa Jevanđeljem“ (Valamski dokument, nap. 40).

9. Sabori su glavni način na koji se opštenje (zajedništvo) među episkopima vrši (up. Valamski dokument, nap. 52). Jer „privrženost apostolskom zajedništvu povezuje sve episkope zajedno spajajući episkope pomesnih Crkava u Kolegijum Apostola. Oni takođe formiraju kolegijum ukorenjen Duhom u ‘jednom za sve’ apostolske grupe, jedinstveno svedočenje vere. Ovo znači ne samo da treba da budu ujedinjeni među sobom u veri, misiji, pomirenju, već da treba da imaju zajedničko istu odgovornost i istu službu Crkvi“ (minhenski dokument, III, 4).

10. Ova saborska dimenzija života Crkve pripada njenoj duboko ukorenjenoj prirodi. Odnosno, ona je osnovana u volji Hristovoj za njegov narod (up. Mt 18, 15-20), iako su njena kanonska ostvarenja potreba takođe određena istorijom i društvenim, političkim i kulturnim kontekstom. Tako definisana, saborska dimenzija Crkve treba da se zasniva na tri nivoa zajednice, pomesnom (lokalnom), regionalnom i univerzalnom: na lokalnom (pomesnom) nivou eparhije poverene episkopu; na regionalnom nivou grupe pomesnih Crkava sa svojim episkopima koji „poznaju koji je prvi među njima“ (34. apostolski kanon); i na univerzalnom nivou, gde oni koji su primusi (protosi) u različitim regijama, zajedno sa svim episkopima, sarađuju u onome što se tiče ukupnosti Crkve. Na ovom nivou takođe, protosi (primusi) moraju priznati koji je prvi među njima.

11. Crkva postoji na mnogim i različitim mestima, što izobražava njenu katoličanskost. Bivajući „katoličanski“, to je živi organizam, Telo Hristovo. Svaka pomesna Crkva, kada je u opštenju sa drugim pomesnim Crkvama, jeste projavljivanje jedne i nedeljive Crkve Božije. Biti „katoličanski“ dakle znači biti u opštenju sa jednom Crkvom svih vremena i svih mesta. Zbog toga prekidanje evharistijskog opštenja (zajedničarenja) znači ranjavanje jedne od suštinskih osobina Crkve, njene katoličanskosti (sabornosti).

  • 2. Vlast

12. Kada govorimo o vlasti, to se odnosi na eksusiju (exhousia), kao što je opisana u Novom Zavetu. Vlast Crkve potiče od njenog Gospoda i njene Glave, Isusa Hrista. Primivši Njegovu vlast od Boga Oca, Hristos ju je podelio posle Njegovog Vaskrsenja, kroz Svetog Duha, sa Svojim Apostolima (up. Jn 20:22). Kroz Apostole ona je preneta na episkope, njihove naslednike, a kroz njih na celu Crkvu. Isus Hristos Gospod naš je vršio ovu vlast na raličite načine kojima se, do njihovog eshatološkog ispunjenja (up. 1 Kor 15:24-28 ), Carstvo Božije razotkriva svetu: učenjem (up Mt 5:2, Lk 5:3); činjenjem čuda (up. Marko 1:30-34, Mt 14:35-36); proterivanjem nečistih duhova (up. Marko 1:27, Lk 4:35-36); opraštanjem grehova (up Marko 2:10, Lk 5:24); i vođenjem svojih učenika putevima spasenja (up Mt 16:24). U saglasnosti sa ovlašćenjem koje su dobili od Hrista (up. Mt 28:18-20), vršenje vlasti predate apostolima, a kasnije i episkopima uključuje propovedanje i učenje Jevanđelja, osvećenje kroz Svete Tajne posebno Evharistije, i u pastirskom rukovođenju onih koji veruju (up. Lk 10:16 ).

13. Vlast u Crkvi pripada samome Isusu Hristu, jedinoj Glavi Crkve (up. Efescima 1:22, 5:23). Kroz Njegovog Svetog Duha, Crkva kao Njegovo Telo ima učešća u Njegovoj Vlasti (up. Jn 20:22-23). Vlast u Crkvi ima za cilj prizivanje celog čovečanstva Isusu Hristu (up. Efes 1:10, Jn 11:52). Vlast koja je povezana sa blagodaću koja se dobija rukopolaganjem nije privatna svojina onih koji su je primili, niti je ona nešto što je povereno (se delegira) od zajednice; već je pre dar Svetog Duha određen za službu (διακονία) zajednice i nikada se ne vrši van nje. Njeno vršenje uključuje učešće cele zajednice, kako je episkop u Crkvi i Crkva je u episkopu (up. Sv. Kiprijan, Ep. 66:8 ).

14. Vršenje vlasti ostvareno u Crkvi, u ime Hristovo i silom Svetoga Duha, mora biti, u svim svojim vidovima i na svim nivoima, služba (διακονία) ljubavi, kao što je bila Hristova (up. Mk 10, 45; Jn 13, 1-16). Vlast o kojoj mi govorimo, pošto izražava božansku vlast, ne može postojati u Crkvi osim u ljubavi između onoga koji je vrši i onih koji su joj potčinjeni. Ona je, stoga, vlast bez dominacije, bez fizičke ili moralne prinude. Budući da je to učestvovanje u vlasti (εξουσία) raspetog i vaznetog Gospoda, kome je data sva vlast na nebu i na zemlji (up. Mt 28, 18 ) ona može i mora pozivati na poslušanje. U isto vreme, zbog Otelovljena i Krsta, ona je korenito različita od one vođa nacija i velikaša ovog sveta (up. Lk 22, 25-27). Dok je ova vlast sigurno poverena ljudima koji su, zbog slabosti i greha, često kušani da je zloupotrebe, pored svega po samoj svojoj prirodi jevanđelsko poistovećenje između vlasti i službe ustanovljuje osnovnu normu za Crkvu. Za Hrišćane, vladati znači služiti. Vršenje i duhovna delotvornost crkvene vlasti je stoga obezbeđena kroz slobodnu saglasnost i voljnu saradnju. Na ličnom nivou,ovo se prevodi u poslušanje vlasti Crkve da bi se pratio Hristos koji je bio voljno poslušan Ocu čak i do smrti i to smrti na Krstu (up. Fil 2, 8 ).

15. Vlast unutar Crkve zasnovana je na Reči Božijoj, prisutnoj i živoj u zajednici učenika. Sveto Pismo je otkrivena Reč Božija, kao što ju je Crkva, kroz Duha Svetoga koji je prisutan i aktivan u njoj, raspoznala u živom Predanju primljenom od Apostola. U srcu ovog Predanja je Evharistija (up. 1 Kor 10, 16-17; 11, 23-26). Vlast Svetog Pisma proističe iz činjenice da je to Reč Božija koju, čitana u Crkvi i od strane Crkve, prenosi Jevanđelje spasenja. Kroz Sveto Pismo, Hristos se obraća sabranoj zajednici u srcu svakog vernika. Crkva, kroz Duha Svetoga prisutnog u njoj, autentično tumači Sveto Pismo, odgovarajući na potrebe vremena i mesta. Stalni običaj Sabora da ustoličuju Jevanđelja usred sabranja potvrđuje kako prisustvo Hrista u Svojoj Reči, koja je potrebna tačka upućivanja za sve njihove razgovore i odluke, tako u isto vreme potvrđuje i vlast Crkve da tumači ovu Reč Božiju.

16. U svom božanskom Domostroju, Bog hoće da Njegova Crkva ima ustrojstvo orijentisano prema spasenju. Ovom suštinskom ustrojstvu pripada vera propovedana i svete tajne slavljene u apostolskom prejemstvu. Vlast u crkvenom zajedništvu povezana je sa ovim suštinskim ustrojstvom: njeno vršenje regulisano je kanonima i pravilima Crkve. Neke od ovih odredbi mogu se drugačije primeniti u skladu sa potrebama crkvene zajednice u različitim vremenima i mestima, pod uslovom da se suštinsko ustrojstvo Crkve uvek poštuje. Stoga, kako pričasnost (zajedničarenje?) u svetim tajnama pretpostavlja zajedničarenje u istoj veri (up. Dokument iz Barija, nap.29-33), tako isto, da bi postojalo puno crkveno opštenje, mora postojati, među Crkvama, recipročno priznavanje kanonskih zakonodavstava u njihovim legitimnim različitostima

II. Trostruko ostvarivanje Sabornosti i Vlasti

17. Istakavši temelj sabornosti i vlasti u Crkvi, i primetivši kompleksnost sadržaja ovih termina, moramo sada odgovoriti na sledeća pitanja: Kako institucionalni elementi Crkve vidljivo izražavaju i služe svetu tajnu kinonije (pričasništva)? Kako kanonske strukture Crkava izražavaju svoj svetotajinski život? U tu svrhu napravili smo razliku između tri nivoa crkvenih institucija: onog koji je pomesna Crkva oko svog episkopa; onog oblasti (regije) koja obuhvata nekoliko susednih pomesnih Crkava; i onog celog naseljenog sveta (vaseljene – ekumene) koja obuhvata sve pomesne Crkve.

  • 1. Pomesni nivo

18. Božija Crkva postoji tamo gde postoji zajednica sabrana zajedno na Evharistiji, kojoj načalstvuje, neposredno ili preko svojih prezvitera, episkop koji je legitimno rukopoložen na apostolsko prejemstvo, učeći veru koju je primio od Apostola, u opštenju sa drugim episkopima i njihovim Crkvama. Plod ove Evharistije i ove službe jeste sabrati u autentično zajedničarenje vere, molitve, misije, bratske ljubavi i međusobne pomoći, sve one koji su primili Duh Hrista na Krštenju. Ovo zajedničarenje jeste okvir u kojem se crkvena vlast vrši. Zajedničarenje jeste kriterijum za njegovo vršenje.

19. Svaka pomesna Crkva kao svoju misiju ima da bude, po milosti Božijoj, mesto gde se služi i odaje počast Bogu, gde se objavljuje Jevanđenje, gde se slave svete tajne, gde verni teže da ublaže svetsku patnju, i gde svaki vernik može pronaći spasenje. To je svetlo sveta (up. Mt 5, 14-16), kvas (up. Mt 13, 33), carsko sveštenstvo sveto (up. 1 Pet 2, 5 i 9). Kanonske norme koje upravljaju njome imaju za cilj da obezbede ovu misiju.

20. Na osnovu tog samog Krštenja koje ga ili je učinilo udom Hristovim, svaka krštena osoba je pozvana, u skladu sa darovima jednog Svetog Duha, služi unutar zajednice (up. 1 Kor 12, 4-27). Stoga je kroz zajednicu, pomoću koje su svi članovi (udovi) u službi jedno drugoga, pomesna Crkva se već projavljuje kao „sinodalna“ ili „saborna“ u svom ustrojstvu. Ova „sinodalnost“ ne pokazuje sebe samo u odnosima solidarnosti, međusobne pomoći i komplementarnosti koje razni rukupoloženi sveštenici među sobom imaju. Naravno, prezviterstvo je sabor episkopa (up. Sv. Ignjatije Antiohijski, Tralijancima, 3), i đakon je njegova „desna ruka“ (Dap, 2, 28, 6), tako da, u skladu sa preporukom Sv. Ignjatija Antiohijskog, sve bude učinjeno u saglasnosti (up. Efescima 6). Sinodalnost, međutim, takođe uključuje sve članove u poslušanju episkopu, koji je prvi (protos) i glava (kefali) pomesne Crkve, koje zahteva crkveno zajedništvo. U očuvanju Istočnog i Zapadnog predanja, aktivno učešće mirjana, i muškaraca i žena, monaštva i posvećenih osoba, ostvareno je u eparhiji i parohiji kroz mnoge vidove službe i misije.

21. Sposobnosti rukovođenja članova zajednica svoje poreklo imaju u jednom Svetom Duhu, i usmerene su na dobrobit svih. Ova činjenica skida svetlo kako na zahteve tako i na ograničenja vlasti svakog u Crkvi. Ne treba da postoji ni pasivnost ni zamenjivanje funkcija, niti nemar niti dominacija bilog koga nad bilo kojim drugim. Sve sposobnosti rukovođenja i službe u Crkvi konvergiraju u jedinstvu pod svešteničkom službom episkopa, koji služi zajednicu pomesne Crkve. Svi su pozvani da budu obnovljeni Duhom Svetim u svetim tajnama i da odgovore na stalno pokajanje (preumljenje – metanoia), tako da se osigurava njihovo zajedništvo u istini i milosrđu.

  • 2. Regionalni nivo

22. Pošto Crkva sebe otkriva da je vaseljenska u sabranju (σύναξις) pomesne Crkve, ova vaseljenskost mora istinski da se ispolji u zajedništvu sa ostalim Crkvama koje propovedaju istu apostolsku veru i dele istu osnovnu crkvenu strukturu, počevši sa onima koji su blizu pri ruci u vrlini njihove zajedničke odgovornosti za misiju u toj regiji koja je njihova (up. minhenski dokument, III, 3, i valamski dokument, nap.52 i 53). Opštenje među Crkvama izražava se u rukopoloženju episkopa. Ovo rukopoloženje se vrši u skladu sa kanonskim poretkom od strane tri ili više episkopa, ili najmanje dva (up. Nikeja I, 4. kanon), koji delaju u ime episkopalnog tela i naroda Božijeg, i sami primivši svoju službu od Duha Svetoga polaganjem ruku u apostolskom prejemstvu. Kada se ovo ostvari u saglasnosti sa kanonima, obezbeđuje se opštenje među Crkvama u istinskoj veri, svetim tajnama i crkveni života, kao i živo opštenje sa prethodnim naraštajima.

23. Takvo efikasno opštenje između nekoliko pomesnih Crkava, od kojih je svaka Katoličanska Crkva na naročitom mestu, izražena je određenima praksama: učešćem episkopa susednih katedri na rukopoloženju episkopa u pomesnoj Crkvi; pozivu episkopa iz druge Crkve da zajednički bogosluže na sabranju pomesne Crkve; dobrodošlicu koja se širi na verne od ovih drugih Crkava u pričišćevinju za evharistijskom trpezom; razmenu pisama povodom rukopoloženja; i pružanje materijalne pomoći.

24. Kanon podjednako prihvaćen i na Istoku i Zapadu, izražava odnos između pomesnih Crkava regije: „Episkopi svakoga naroda treba da poznaju prvoda između njih i da ga smatraju kao glavu, i ništa važnije da ne preduzimaju bez njegovoga znanja; svaki episkop može samo činiti ono što se tiče njegove sopstvene eparhije (παροικία) i njenih zavisnih teritorija Ali primus ne može ništa činiti bez saglasnosti svih. Jer će tako biti jednosuštnost i proslaviće se Bog kroz Gospoda u svetome Duhu“ (34. Apostolski kanon).

25. Ova norma, koja se ponovo pojavljuje u nekoliko vidova u kanonskom predanju, primenjuje se na sve episkope regije, bilo na one iz provincije, mitropolije, ili patrijaršije. Njena praktična primena se može naći na sinodima ili saborima provincije, regije ili patrijaršije. Činjenica da je sastav regionalnog sinoda uvek suštinski episkopalni, čak i kada uključuje druge članove Crkve, otkriva prirodu sinodalne vlasti. Samo episkopi imaju savetodavni glas. Vlast sinoda je zasnovana na prirodi episkopske službe po sebi, i ispoljava kolegijalnu prirodu episkopata u službi zajedništva Crkava.

26. Sinod (ili sabor) u sebi implicira učešće svih episkopa jedne oblasti (regije). Vlada se principom koncenzusa i jednosuštnosti (ομόνοια), koja je označena evharistijskim zajedničkim bogosluženjem, kao što je implicirano u finalnoj doksologiji gore pomenutog 34. Apostolskog kanona. Međutim, ostaje činjenica, da je svaki episkop u svojoj pastirskoj brizi sudija, i da je odgovoran pred Bogom za dešavanja u svojoj sopstvenoj eparhiji (up. Kiprijan Posl. 55, 21); stoga je on čuvar sabornosti (katoličanskosti) svoje pomesne Crkve, i mora uvek biti temeljan da promoviše saborno jedinstvo (opštenje) sa drugim Crkvama.

27. Sledi da oblasni (regionalni) sinod ili sabor nema vlast nad drugim crvenim oblastima. Ipak, razmena informacija i konsultacija između predstavnika nekoliko sinoda su manifestacija sabornosti, kao i one bratske međusobne pomoći i milosrđa koje treba da vlada između svih pomesnih Crkavam, radi većeg zajedničkog dobra. Svaki episkop je odgovoran za celu Crkvu zajedno sa svim njegovim kolegama u jednoj i istoj apostolskoj misiji.

28. Na ovaj način nekoliko crkvenih provincija su uspele da ojačaju svoje veze zajedničke odgovornosti. To je bio jedan od faktora koji je doveo do pojave patrijaršija u istoriji naših Crkava. Patrijaršijski sinodi se upravljaju po istim crkvenim načelima i istim kanonskim normama kao i provincijski sinodi.

29. U kasnijim vekovima, i na Istoku i na Zapadu, neke nove konfiguracije zajednice (opštenja) između pomesnih Crkava su se razvile. Nove patrijaršije i autokefalne Crkve osnovane su na Hrišćanskom Istoku, a u latinskoj crkvi nedavno se pojavio naročiti obrazac grupisanja (sabiranja) episkopa, Episkopska konferencija. One nisu, sa eklesiološke tačke gledišta, samo administrativni podokruzi: oni izražavaju duh zajednice u Crkvi, dok istovremeno poštuju različitost ljudskih kultura.

30. U stvari, regionalna sinodalnost, kakva god bila njene konture i kanonsko regulisanje, pokazuje da je Božija Crkva nije zajednica ličnosti ili pomesnih Crkava odsečena od njihovih ljudskih korenova. Zato što je to zajednica spasenja i zato što je ovo spasenje „obnova tvorevine“ (up. Sv. Irinij Adv. Haer., 1, 36, 1), ono obuhvata čovečiju ličnost u svemu što spaja njega ili nju sa ljudskom stvarnošću kakvu ju je stvorio Bog. Crkva nije samo zbir pojedinaca; ona je sačinjena od zajednica sa različitim kulturama, istorijama i društvenim strukturama.

31. U grupisanju pomesnih Crkava na regionalnom nivou, sabornost se pojavljuje u svom pravom svetlu. To je izraz prisustva spasenja ne u neizdifirenciranoj vaseljeni već u čovečanstvu kakvom ga je Bog napravio i dolazi da ga spasi. U svetoj tajni spasenja, čovečanska priroda je istovremeno se pretpostavlja u svojoj punoći i izlečena od onoga što je greh ulio u nju putem samodovoljnosti, gordosti, nepoverenja u druge, agresivnosti, ljubomore, zavisti, laži i mržnje. Eklesijalna kinonija (zajedničarenje) je dar putem kojeg je celo čovečanstvo spojeno zajedno, u Svetom Duhu vaskrslog Gospoda. Ovo jedinstvo, stvoreno od Svetog Duha, daleko od toga da pada u uniformnost, iziskuje i stoga čuva – i, na neki način, povećava – različitost i osobitost.

3. Univerzalni nivo

32. Svaka pomesna Crkva je u opštenju ne samo sa susednim Crkvama, već sa ukupnošću pomesnih Crkava, sa onima koje su sada prisutne u svetu, onima koje su postojale od početka, i onima koje će biti u budućnosti, i sa Crkvom već u slavi. Shodno volji Hristovoj, Crkva je jedna i nedeljiva, ista uvek i na svakom mestu. Obe strane propovedaju, u nijesko-carigradskom Vjeruju, da je Crkva jedna i saborna. Njena sabornost (katoličanskost) obuhvata ne samo različitost ljudskih zajednica već i njihovo fundamentalno jedinstvo.

33. Jasno je, stoga, da jedna ista vera treba da se ispoveda i živi u svim pomesnim Crkvama, ista jedinstvena Evharistija treba svugde da se slavi, i jedna ista apostolska služba treba da funkcioniše u svim zajednicama. Pomesna Crkva ne može da modifikuje Vjeruju, koji je formulisan na vaseljenskim saborima, iako je Crkva uvek treba „da daje pogodne odgovore na nove probleme, odgovore zasnovane na Svetom Pismu i u saglasnosti i suštinskom kontinuitetu sa prethodnim izrazima dogmata“ (Dokument iz Barija, br.29). Podjednako, pomesna Crkva ne može da menja fundamentalnu stvar vezanu za oblik svešteničke službe jednostranom odlukom, i nijedna pomesna Crkva ne može da slavi Evharistiju na samovoljnim odvajanjem od drugih pomesnih Crkava , ne rušeći ozbiljno crkveno jedinstvo. U svim tim stvarima dodiruje se spona same zajednice – stoga, u samo postojanje Crkve.

34. Zbog ove zajednice sve Crkve, kroz kanone, regulišu sve što se tiče Evharistije i svetih tajni, bogosluženja i rukopoloženja, i predaje i učenja vere. Jasno je zašto su u ovom domenu kanonska pravila i disciplinske norme potrebne.

35. Kroz istoriju, kada su se pojavljivali ozbiljni problemi koji su uticali na univerzalno opštenje (zajedničarenje) i slaganje među Crkvama – u odnosu ili na autentično tumačenje vere, ili na sveštenike i njihov odnos prema celoj Crkvi, ili na zajedničku disciplinu koju vernost Jevanđelju zahteva – pribegavalo se Vaseljenskim Saborima. Ovi Sabori su bili vaseljenski ne samo zato što su sabirali zajedno episkope iz svih oblasti, a naročito one ih pet glavnih episkopskih sedišta, Rima, Carigrada, Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima, shodno ranocrkvenom poretku. To je bilo iz zbog toga što su njihove svečane doktrinalne odluke i njihove zajedničke formulacije vere, naročito po krucijalnim pitanjima, bile obavezujuće za sve Crkve i sve vernike, u sva vremena i na svim mestima. To je zašto odluke Vaseljenskih Sabora ostaju normativne.

36. Istorija Vaseljenskih Sabora pokazuje ono što treba smatrati njihovim specijalnim karakteristikama. Ovo pitanje treba dalje da se izuči u našem budućem dijalogu, uzimajući u obzir razvoj crkvenih struktura tokom poslednjih vekova na Istoku i na Zapadu.

37. Vaseljenskost odluka Sabora priznaje se kroz proces prijema bilo dugog ili kratkog trajanja, u skladu sa kojim ljudi Božiji kao celina – posredstvom odražavanja, razlikovanja, razgovora i molitve – priznaju u ovim odlukama jednu apostolsku veru pomesnih Crkava, koja je uvek bila ista i čiji su episkopi učitelji (didaskali) i čuvari. Ovaj proces prijema je različito tumačen na Istoku i Zapadu u skladu sa njihovim kanonskim tradicijama.

38. Sabornost ili sinodalnost uključuje, stoga, mnogo više od sabranih episkopa. Uključuje takođe i njihove Crkve. Prvopomenuti su nosioci i daju glas veri drugopomenutih. Odluke episkopa treba da se prime u životu Crkava, naročito u njihovom liturgijskom životu. Svaki Vaseljenski Sabor primljen tako, u punom i pravom smislu, jeste, shodno tome, projavljivanje i služenje zajednici cele Crkve.

39.Suprotno eparhijskom i oblasnom sinodu, vaseljenski sabor nije „institucija“ čija se učestalost može regulisati kanonima; on je pre „događaj“, keros (kairos) nadahnut Svetim Duhom koji vodi Crkvu kako bi porodio u sebi institucije koje su mu potrebne i koje odgovaraju njegovoj prirodi. Ovaj sklad između Crkve i sabora je tako dubok da, čak i nakon prekida između Istoka i Zapada koji je učinio nemogućim održavanje vaseljenskih sabora u strogom smislu reči, obe Crkve su nastavile da održavaju sabore (koncile) kad god bi se pojavila ozbiljna kriza. Ovi sabori su okupljali episkope iz pomesnih Crkava u opštenju sa katedrom Rima, ili, iako shvaćeno na drugačiji način, sa Carigradskom katedrom, ponaosob. U Rimokatoličkoj Crkvi, neki od ovih sabora održanih na Zapadu smatrani su vaseljenskim. Ovakva situacija, koja je obavezivala obe strane Hrišćanstva da sazovu sabore pogodne za svaku od njih, favorizovala je neslaganja koja su doprinela međusobnoj otuđenosti. Mora se tragati za sredstvima koja dozvoljavaju ponovno uspostavljanje vaseljenskog (ekumenskog) koncenzusa.

40. Tokom prvog milenijuma, univerzalno opštenje Crkava u uobičajenom toku događaja održavano je kroz bratske odnose između episkopa. Ovi odnosi, među samim episkopima, između episkopa i njihovih odnosnih primusa, a takođe između samih protosa u kanonskom poretku svedočili su da je rana Crkva, gajila i učvršćivala crkveno opštenje. Istorija beleži savetovanja, pisma i apele glavnim katedrama, naročito onoj Rima, što jasno izražava solidarnost koju kinonija stvara. Kanonske odredbe poput uključivanje imena episkopa glavnih katedri u diptihe i saoštavanje ispovedanja vere drugim patrijarsima kada su povod bili izbori, su konkretni izrazi kinonije.

41. Obe strane se slažu da je ovaj kanonski poredak bio priznat od strane svih u eri nepodeljene Crkve. Dalje, slažu se da je Rim, kao Crkva koja “predsedava u ljubavi“ prema izrazu Sv. Ignjatija antiohijskog (Rimljanina, Prolog), zauzima prvo mesto u poretku, i da je biskup Rima stoga bio prvi (protos) među patrijarsima. Oni se ne slažu, međutim, oko tumačenja istorijskih dokaza iz ove ere vezano za prerogative biskupa Rima kao prvog, stvar koja je već bila shvaćena na različite načine u prvom milenijumu.

42. Sabornost na univerzalnom nivou, vršena na vaseljenskim saborima, implicira na aktivnu ulogu biskupa Rima, kao prvog (protos) među episkopima glavnih katedri, u koncenzusu okupljenih biskupa. Iako episkop Rima nije sazvao vaseljenske sabore u prvi vekovima i nikada lično nad njima nije predsedavao, on je, međutim, bio tesno uključen u proces donošenja odluka sabora.

43. Primat i sabornost su međusobno zavisni. Zbog toga se primat na različitim nivoima života Crke, pomesnim, oblasnim i univerzalnim, mora uvek razmatrati u kontekstu sabornosti, a sabornost isto tako u kontekstu primata.

Što se tiče primata na različitim nivoima, želimo da potvrdimo sledeće tačke

1.Primat na svim nivoima jeste praksa koja je čvrsto zasnovana na kanonskom predanju Crkve..
2.Dok je činjenica o primatu na univerzalnom nivou prihvaćena i od Istoka i od Zapada, postoje razlike u razumevanju u odnosu na način na koji treba da bude izvršen, kao i u odnosu na njenu bogoslovsku kao i na utemeljenost u Svetom Pismu.

44. U istoriji Istoka i Zapada, najmanje do devetog veka, niz prerogativa je bio priznat, uvek u kontekstu sabornosti, u skladu sa uslovima tih vremena, za protosa ili kefali (glavu) svakog od uspostavljenih crkvenih nivoa: pomesno, za episkopa kao protosa svoje eparhije u odnosu na njegove prezvitere i narod; oblasno, za protosa svake mitropolije u odnosu na episkope njegove oblasti, i za protosa svake od pet patrijaršija, u odnosu na mitropolita svake ograničene oblasti i univerzalno, za episkopa Rima kao protosa (prvog) među patrijarsima. Ovo razlikovanje nivoa ne umanjuje svetotajinsku jednakost svakog episkopa ili sabornost svake pomesne Crkve.

45. Ostaje da se pitanje uloge biskupa Rima u communion svih Crkava izuči još detaljnije. Šta je specifična uloga biskupa „prve katedre“ u eklisiologiji kinonije i u pogledu onoga što smo rekli o sabornosti i vlasti u ovom tekstu? Kako učenje prvog i drugog Vatikanskog koncila o univerzalnom primatu treba shvatiti i živeti u svetlu crkvene prakse prvog milenijuma? Ovo su krucijalna pitanja za naš dijalog i za naše nade u obnavljanje punog opštenja (zajedničarenja) među nama.

46. Mi, članovi Zajedničke Međunarodne Komisije za teološki dijalog između Rimokatoličke Crkve i Pravoslavne Crkve, ubeđeni smo da gore navedena izjava o crkvenom opštenju, sabornosti i vlasti predstavlja pozitivan i značajan napredak u našem dijalogu, kao i da obezbeđuje čvrstu osnovu za buduće raspravljanje o pitanju primata na univerzalnom nivou Crkve. Svesni smo da još ostaje puno teških pitanja koja treba da se razjasne, ali se nadamo da, podržani molitvom Gospoda „Da svi jedno budu … da svet veruje“ (Jn 17, 21), i bivajući poslušni Svetom Duhu, možemo graditi nakon sporazuma koji je već postignut. Ponovo potvrđujući i ispovedajući da je„jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“ (Eph 4, 5), odajemo slavu Bogu Svetoj Trojici, Ocu, Sinu i Svetome Duhu, koji nas je okupio zajedno.

(1). Pravoslavni učesnici su primećuju da je važno da naglase da je korišćenje termina „Crkva“, „univerzalna Crkva“, „nedeljiva Crkva“ i „Telo Hristovo“ u ovom dokumentu i u sličnim dokumentima koje je izdala Zajednička komisija ni na koji način ne podriva samo-shvatanje Pravoslavne Crkve kao jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, o čemu govori nikejski Simvol Vere (Vjeruju). Sa katoličke tačke gledišta, primenjuje se ista samosvest: jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva ‘živi u katoličkoj crkvi’ (Lumen Gentium, 8;) ovo ne isključuje priznanje da su elementi istinite Crkve prisutni van katoličke zajednice.

Primedba urednika „Europaica“: Navedeni tekst, koji je ovde prikazan na zahtev mnogih naših čitalaca, jeste prvi dokument koji je usvojila zajednička Međunarodna Komisija za teološki dijalog između Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke Crkve u odsustvu predstavnika Moskovske patrijaršije. Predstavnici Patrijaršije Bugarske su takođe bili odsutni sa sastanka u Raveni, dok predstavnici Pravoslavne Crkve u Americi i Pravoslavne Crkve u Japanu nikada nisu ni bili pozvani da učestvuju u radu Komisije pošto Patrijaršija u Carigradu ne priznaje njihov status. Dokument obuhvata izjave (naročito u članu 39) koje je delegacija Moskovske patrijaršije kritikovala u Beogradu, 2006. godine. Moskovska patrijaršija će analizirati dokument iz Ravene i blagovremeno predstaviti svoje zaključke.

21. oktobar 2007

Izvor: http://orthodoxeurope.org/page/14/130.aspx#2

 

+++

 

Prevod dokumenta sa engleskog jezika na Srbski jezik pripremila je ekipa novinar.de i sva prava prevoda  pripadaju portalu novinar.de,

Verziju na ITALIJANSKOM jeziku (vatikan) možete pročitati ovde dok verziju na NEMAČKOM jeziku možete naći ovde.

 

***

Питање је да ли је ова коалициона влада способна и спремна да очува Србију
Питање је да ли је ова коалициона влада спосо…
Posted 16 минута ago

Чак, није питање, већ очигледно – није! Јер, Вучића интересује само одржавање његове апсолутне власти, и ништа друго. Meђутим, иако се на све стране говори о његовој диктатури, толики примери његовог понашања…

Питање је да ли је ова коалициона влада спосо…
Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом
Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом
Posted 17 сати ago

Свој не баш академски текст „Професори Грешни Милоје и Славко Радовановић“, објављен на сајту Новинар. де 8.5.2017, др Миордраг Петровић завршава лепом народном изреком: „Што се дуже рвеш са свињом, све…

Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом
Јавни апел неких професора ПБФ-а
Јавни апел неких професора ПБФ-а
Posted 1 дан ago

Поводом иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“ осећамо обавезу и потребу да јавности и надлежним институцијама представимо следеће ставове:

***

Подсећамо да ниједна…

Јавни апел неких професора ПБФ-а
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Posted 2 дана ago

Изјава патријарха српског Иринеја, а која се тиче доласка „епископа Рима, намесника Исуса Христа, кнеза апостола, намесника Светога Петра, врховног свештеника свеопште Цркве, примуса Италије, архиепископа и митрополита Римске покрајине,…

Папа у Србији? Можда да — можда не!
О томе како владика Максим брани Дарвинову теорију о еволуцији
О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Posted 5 дана ago

У неколико протеклих дана (као блага увертира у овогодишњи рад Сабора СПЦ) могли смо прочитати више вести о томе како се појавила иницијатива (или боље рећи петиција) групе грађана за…

О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Србска Црква у загрљаху јереси
Србска Црква у загрљају јереси
Posted 6 дана ago

"Тешко ми је да напишем, а још теже да прећуткујем нешто о чему не сме да се ћути. Чини ми се, требаће ми небројено много страна да искажем истину. У питању…

Србска Црква у загрљају јереси
Игре престола — сезона 2017.
Игре престола — сезона 2017.
Posted 6 дана ago

Данас је са радом (радни део) почео Сабор СПЦ који за ниже свештенство и вернике и даље остаје мистериозан и надасве затворен. Као и до сада, његов рад ће пратити…

Игре престола — сезона 2017.
Шта је био увод у рат у Југославији?
Шта је био увод у рат у Југославији?
Posted 1 week ago

Б92 преноси текст из њемачких новина "Дојче Веле" како је увод у рат у Југославији био то што је ЈНА повукла оружије територијалне одбране. Територијална одбрана била у ствари национална…

Шта је био увод у рат у Југославији?
О Вилејму вокеру 18. година касније
О Вилејму вокеру 18. година касније
Posted 1 week ago

Као што је познато, Вилијам Вокер, је 1999. године био шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Косову И Метохији. Његов извештај о Рачку, у коме се лажно оптуђују српске снаге безбедности…

О Вилејму вокеру 18. година касније
Еуросонг 2017 и Хрвати
Еуросонг 2017 и Хрвати
Posted 1 week ago

Марија Шерифовић подивљала, јер Србија није дала хрватском представнику на Еуросонгу 12 бодова. Зашто би Србија дала 12 бодова пјевачу којем је најпознатија пјесма у каријери химна HDZ-а (странке која…

Еуросонг 2017 и Хрвати
PreviousNext



1 коментар у вези “Ekskluzivno: Potpisani dokument iz Ravene na Srbskom jeziku”
  1. […] Ravena, pa onda odmah “mini” Ravena a SA Sinod SPC i njegova informativna služba i dalje […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo