Вести

Насилник мами друга свог и заводи га на пут који није добар (Приче 16, 28). Господин Милослав Рајковић је срочио текст „Чему опањкавање Миодрага М. Петровића“, Новинар.де, 27.52017, сам или уз нечију помоћ, небитно.Текст је врло писмен и подсећа ме на, исто тако, изврстан текст Наука као живот – Законоправило највећа српска књига, објављен у часопису Свети кнез Лазар бр. 19-22/2016 јер су и у њему побројане заслуге г. Пертровића на пољу науке.

Драган Бешевић, 08.06.2017

***

Пратио сам, веома пажљиво, полемику и уочио да заслуге г. Петровића на плану науке нису оспорили ни његови опоненти које је он, без милости, покушао да облати а себе уздигне рекавши: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“! Они су г. Петровићу оспорили нешто сасвим друго. Да то поткрепим кратким илустрацијама:

– М. Стевановић: „Поштовани Професоре… Са изразима искрене љубави, поштовања и захвалности за све што сте учинили за род наш и веру светосавску уз жељу да на том путу останете до потоњег воздиханија, најсрдачније Вас поздрављам…“

– С. Радовановић: „Дакле, Ваш проблем није што Патријарх каже да је екумениста, што више епископа носи папино кардиналско прстење, што папу зову „свети отац“, што се моле са јеретицима, што срушише вековни богослужбени поредак, што руше иконостасе, што се проглашавају бискупима, што уводе жене у олтаре, што учествују на издајничким и јеретичким саборима, што потписују примат папе, што прогоне Догматику Светог Јустина са Богословије, што зизјулавштином трују младе богослове будуће сејаче кукоља… Ваш проблем је, колко сам Вас разумео, то што владика Артемије неће да се мири с тим безакоњем и што неће да се присоједини јеретицима.“

– В. Вукајловић: „Др Миодраг Петровић, научни саветник Историјског института САНУ у пензији је заслужан зато што имамо, додуше сада не једини, превод Законоправила Светога Саве на савремени језик. Због тога, и не само због тога, др Миодрага Петровића сам уважавао и ценио. Такође, Миодраг Петровић је веома заслужан, уз Предрага Драгића Кијука што је настављено издавање часописа Свети Кнез Лазар Епархије рашко-призренске у егзилу. Г. Петровић је био веома активан члан редакције тог часописа донедавно, у коме су објављивани и његови текстови. Поводом текста г. Миодрага Петровића Писанија Грешног Милоја, немам шта да кажем: Г. Петровић је све рекао. Али не о Грешном Милоју како гласи наслов његовог текста, него о себи. У његовим речима: `С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других њима сличних` препознао сам се и са поносом истичем да и ја, срећом, спадам у те `друге њима сличне`, па осећам моралну обавезу да се огласим.“

Значи, предмет одговарања (које г. Рајковић зове „опањкавање“) нису научни радови г. Петровића већ његов памфлет који је својеручно потписао и делио народу. Тај памфлет је породио књигу „Аршин“ на коју је г. Петровић реаговао текстом „Писанија Грешног Милоја“ и својим ставовима изазвао одговарања под насловима: Хорепископ у ЕРП у егзилу; Одговор професору Петровићу; Наука Миодрага Петровића; Два лица др Миодрага Петровића. Потом је г. Петровић објавио „не баш академски текст“: „Професори Грешни Милоје и Славко Радовановић“, – на који је приспело одговарање под насловом: Рвање др. Миодрага Петровића са самим собом; Ликовање екумениста. Сви наведени текстови су објављени на сајту Новинар.де, април/мај 2017.

Значи: Нико није „опањкавао“ г. Петровића, нити напао његово научно дело, уколико у његов „научни опус“ г. Рајковић не убраја не баш господске и не баш пробране речи које су изашле из пера г. Петровића попут ових: „адвентиста, уцењивач, застрашивач, Титов ревносни послушник, витлач заставом са петокраком, лукавству склон, патолошки мрзитељ, примитивац, ачитељ и кваритељ језика, верски фанатик, заслепљен, огрезлик, поган, болесни самољубац, препреден, подлац, пилићар, стрина, тешка духовна руина, дрзник, уподобљен секташима, трућало, баснословац, сподоба, небулозник, ђилкош огавног стила, сујетни себичњак, неспособан, послушник, умишљени књижевник, похлепник за обртом капитала и профитом, гордељивац, глупи пријатељ, аутоматски непријатељ, носилац злих жеља, човек посрнуле савести, глумац, шићарџија, крстилац јарића, сићушна душа разметљиве памети, некад слепи слуга Титов а сада слуга `светог старца`, задњонамерац вишеструког уновчавања, сујетни глумац, лицемер, циник, хвалисавац, сотвор изопаченог лика, пропињач изнад свих врхова науке, промотер књига које скрпљено састави, клеветник, усмеравач верника, јуришник, преформулатор, пилићарски опонашатељ, гневник, секташима наликујући, самодавалац ореола, бојаџија у црно, неваспитан, острашћен итд итд.“

Ови зли искази су искочили из добрих академских обичаја и спали на ниво Атанасија Јевтића, Давида Перовића, Амфилохија Радовића… са којима г. Петровић жели да се помири и уједини, говорећи: „Због тога сам изгубио наду да се с њим (вл. Артемијем – оп. С.Р) може рачунати на измирење и уједињење.“

Ако г. Петровић жели с њима да се уједини, као што каза, онда је узалуд наука његова, па и вера његова. Јер је вера без дела мртва (Јк 2, 17). Као што би рекао апостол: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17).

Колико сам разумео нико у овим одговарањима није бранио светосавље од Миодрага Петровића – како карикира г. Рајковић – него од оних са којима он жели да се уједини.

Ако г. Петровић гаји наду да се уједини са онима који на тзв. Сабору СПЦ, пре неки дан, признаше Критско разбојништво које исповеди свејерес екуменизма онда је он одложио своја дела у ад акта и загазио у воде екуменизма у „мозаик јереси и раскола, иконостас заблуда у храму гордоумља“ – како каже Свети Ава Јустин Поповић, чији верни син владика Артемије оста непоколебљиво на путу свог духовног оца. А њега – владику Артемија – г. Петровић је покушао да понизи својим нехришћанским планом и понашањем, својим „опањкавањем“ и својим памфлетом.

А да извесног уједињења и измирења између г. Петровића и издајничке београдске Патријаршије има (бар у духу) показује не само чињеница да се г. Петровић моли да екумениста Иринеј „правилно управља речју истине Божје“ него и случај његовог преосвештенства хорепископа Наума, коме г. Петровић „оспори чин“, а потом га је Сабор (коме председава самопроглашени „екумениста и пацифиста“, палиоц свећа у јеврејског синагоги…) екскомуницирао из СПЦ. Видна хармонија, зар не?

Да се разумемо: „опањкавање“ је учинио г. Петровић, и призвао одговарања. Почео је са оговарањем владике Артемија а завршио са одговарањем самом себи. Зато поруку из песме Охола грешка коју цитира г. Рајковић: Је ли могло другачије – треба упутити на праву адресу тј. на Миодрага М. Петровића који је и изазвао зле разговоре, заборавивши да зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор 15, 33).

Значи: Г. Рајковић је аутор (или коаутор) веома писменог текста, али је, на његову жалост, промашио тему. Помешао је узрок и последице. Не прави разлику између опањкавања и одговарања на та опањкавања.

Зато, г. Рајковићу, ако реши да пише о теми: „Чему опањкавање Миодрага М. Петровића“, препоручујем да пође од Премудрог Соломона који каза: Опак човек замеће свађу, и опадач раставља главне пријатеље (Приче 16, 28). Прво питање на које би г. Рајковић морао одговорити , ако претендује на објективност, гласи: Ко, кад, где и зашто је почео опањкавање? (Да му помогнем: г. Петровић својим памфлетом који је делио народу!). Друго питање: Како, када и због чега је дошло до полемике на сајту Новинар.де? (Да му опет помогнем: због текста г. Петровића: „Писанија Грешног Милоја“ 20.4.2017!). Треће питање: Ко је и у ком циљу другом копао јаму у коју је упао па сад иште помоћ пријатеља да га из ње вади? (Опет ће га истраживачки приступ довести до г. Петровића и његовог памфлета којим је уносио забуну и имао за циљ да оклевета владику Артемија!).

Нека г. Рајковића не саблажњава полемика: Увек је добро трн из ноге извадити пре него што нога загноји, сем уколико не претендујемо да се уподобимо лицемерима. Још једном су се потврдиле речи Господње: Ко се маши за нож, од ножа ће погинути (Мт 26, 52).

Зато, нека г. Рајковић не „брани“ свог пријатеља, него ако му је истински пријатељ нека заједно с њим погледа истини у очи. И Истина ће их избавити (Јн 8, 32).

30. маја 2017.

Драган Бешевић

Илустрација и везе новинар.де

Копирање и јавно објављивање садржаја објављених на порталу „новинар.де“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције нису дозвољени. © Новинар.де 2017