logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Тема Др. Петровић & Грешни Милоје    3.267 пута прочитано    Датум: 27.05.2017    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Profesor_PetrovicПоводом неких написа о нашем најбољем познаваоцу живота и дела Светога Саве и канонологу на порталу новинар.де. Портал новинар.де објавио је недавно више написа (25, 26. и 27. 04. и 08. 05) чија је мета Миодраг М. Петровић, научни саветник у пензији, водећи српски историчар канонолог, аутор критичког издања Законоправила Светога Саве, књига Црквенограђански значај Законоправила Светога Саве, Богомилсколатинска јерес, „Црква боснаска“ и мухамеданство, Србија између Истока и Запада и др.

Милослав Рајковићм 27.05.2017

***

Прочитавши их, наметнуло ми се само једно питање: чему та неочекивана, неблагоразумна и безобзирна хајка на једног озбиљног научника, ауторитета за црквено право и светосавског учитеља правоверја, заоденута плаштом бриге за очување наше вере? То бесмислено, саморекламерско, духом паланачко опањкавање Петровићевог имена, звања и знања недостојно оних који су дубином своје вере и искрена срца пошли за неправедно изгнаним владиком Артемијем?

Немам намеру да М. Петровића браним од оних који су умислили да могу јавно да га нападају, прозивају и ниподаштавају, има он довољно памети, знања и моралног поштења да их постави на право место. Мало више од других упућен у то шта др Миодраг М. Петровић ради на пољу науке, у његове трајне научне приносе српској култури, познавање канонског и богослужбеног поретка у Цркви Христовој и у његову деценијску плодну сарадњу с владиком Артемијем на њиви Господњој, осећам се дужним да укажем само на неколике у тим написима изнесене тврдње којима се фалсификују чињенице а дезинформишу читаоци; и да узгред дотакнем и неке друге злоупотребе Петровићевог рада и самог Светога Саве.

Тако, у напису Наука Миодрага Петровића (26. 04), на пример, читамо: „Ви сте нас, господине, да простите, фолирали читаву деценију. Ваш циљ, дакле, није био очување оне вере коју смо наследили од предака наших и коју нам је утемељио и на чување предао Свети Сава. Ваш циљ је: Добро јутро, чаршијо, на све четири стране“.

Не трепнувши а написати да „нас“ (народ Божји који следи владику Артемија – нап. a.) М. Петровић „фолира читаву деценију“ и да се у својој мисији води духом оне народне: Добро јутро, чаршијо… може само човек злонамеран или онај који о М. Петровићу пише по налогу неког ко је такође према њему испуњен злобом, а не жели добро ни владики Артемију, ни његовом монаштву, ни верницима који одлазе у његове катакомбне храмове. Да је потписник овог написа прочитао иједан спис Светог Саве (намеће ми се кратак Савин поговор Законоправилу, благодарећи М. Петровићу одавно доступан на савременом српском језику, јер нас учи одмереном казивању, лепом стилу, схватању да је језик светлост разума); или иједан Петровићев рад о неканонским појавама у Српској православној цркви – У раскораку са Светим Савом, Кратак осврт на кршење канонског и богослужбеног поретка у Цркви, „Томос љубави“ и „два плућна крила“ као потпора „римском примату“ и унији, на пример, а има их више (в. Одабрани радови, књ. 4 и 6, Београд 2013), поштедео би себе и читаоце једне светосавском и светоотачком духу неприлично срочене тврдње, које ће се једном, ако има стида, покајнички стидети.

Тешко је међу српским научницима и интелектуалцима уопште, и у читавој нашој Цркви, наћи тако молитвеног, богољубивог и доследног борца за очување вере коју нам је предао Свети Сава, у њеним канонским оквирима (нап. – М. Р.), од др Миодрага М. Петровића. Критичко издање Законоправила Светога Саве није могло настати а да његов аутор није био „задахнут“ Савином „љубављу према цркви и народу“ и „опасан његовом трудољубивом истрајношћу“, како је у једном предавању 1944. године будуће трудбенике на овом послу видео историчар Никола Радојчић. Поред неопходних знања, у овим речима историчара чијим ћемо се радовима поново враћати, лежи добар део одговора на питање, како М. Петровић вели на једном месту, „зашто су од овог посла и појединци и читави одбори, пре или касније одустајали“.

У истом тексту, очито не познавајући историју рада на критичком издању Законоправила на српскословенском и савременом српском језику, потписник не преза да М. Петровића омаловажи и поучи: „Сад нам је јасно зашто прикривате труд и дело проф. Сергија Троицког (Вашег ментора) у вези са превођењем Законоправила Светога Саве на савремени језик. Да ли сте, господине, заборавили да: Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи (Јеванђеље по Луки, гл. 8)?“

Чињенице, међутим, аутора ових исказа терете за грубо кривотворење. Или, блаже речено, тежак превид. Када би се понешто знало о научним прилозима С. Троицког (рус. Сергий Викторович Троицкий, Томск 1878) истраживању живота и дела Светога Саве Српског, не би се доносили погрешни закључци. И да је хтео, и да је то хтео и сам М. Петровић, за такву сарадњу није било прилике: професор Троицки није М. Петровићу могао бити ментор „у вези са превођењем“ Законоправила, ма шта то значило, јер је умро 1972. године. Троцики је радио са Д. Богдановићем, тада на челу пројекта критичког издања, као секретар пројекта, а раније као сарадник САНУ и секретар њеног Одбора за издавање Светосавске крмчије. Др Миодраг Петровић је Богдановићевој групи у Историјском институту САНУ, формираној да уради критичко издање Савиног Номоканона, прикључен тек 1979. године.

Можда због неупућених и сујетних није наодмет рећи да је С. Троицки за живота лепо сарађивао са М. Петровићем. Троицки је предложио М. Петровићу тему за докторску дисертацију: Црквено-политичка идеологија Номканона у 14 титула, коју је Петровић под менторством уваженог професора црквеног и канонског права Константина Муратидиса бриљантно одбранио на Теолошком факултету Атинског универзитета, зашто је добио и новчану награду Ректората (понуђено му је и да остане на катедри), али и позив са Јејла (САД) с плаћеном авионском картом да преузме тамошњу катедру за црквено право. О њиховом дубоком разумевању, пријатељству и интелектуалној сарадњи сведоче писма у личној Петровићевој архиви која је Троицки писао будућем канонологу и своме наследнику током докторских студија у Атини у вези са различитим питањима која му је овај постављао.

Миодраг Петровић не само да није прикрио „труд и дело“ овог темељног истраживача и познаваоца Савиног Номоканона, већ је у књизи О Законоправилу или Номоканону светога Саве (Култура 1990), поговору фототипије Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис, 1261. година (Дечје новине, Горњи Милановац 1991), предговору Законоправила Светога Саве на српскословенском и савременом српском језику, 1 (Жича 2004), у раду Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског Номоканона [Историјски часопис, књ. XLIX (2002), 2003; уп. Црквенограђански значај Законоправила Светога Саве (Одабрани радови, Књига трећа, 2013)] истакао пуни допринос Сергија Викторовича у расветљавању питања Савиног ауторства (Ко је превео Крмчију са тумачењима, Глас САН, CXCIII, 1949), избора основног преписа за критичко издање и начину издавања [Како треба издати Светосавску крмчију (Номоканон са тумачењима), Споменик САН, CIII, Београд 1952]. Све то, закључно с Петровићевом фототипијом Иловичког преписа, биле су тек неопходне предрадње да би се уопште могло кренути у један овакав научни подухват.

У једној скорашњој прилици М. Петровић је управо апострофирао да је С. Троицки „пресудно“ утицао да се у научном раду посвети изучавању средњовековних црквенограђански правних споменика у Византији и Србији, а посебно законодавству Светога Саве. Он га је „уводио“ у проблематику „односа цркве и државе и јурисдикције цариградског патријарха“ кога Грци сматрају „васељенским“, у деликатне односе и спорења Старог Рима и Новог Рима, Константинопоља (в. Законоправило – највећа српска књига, Планета бр. 71, 2015).

У реаговању извесног Веље Вукајловића Два лица Др. Миодрага Петровића (novinar.de 27. 04. 2017) већ у првој реченици читамо: „Миодраг Петровић … је заслужан зато што имамо, додуше сада не једини (подв. – М. Р), превод Законоправила Светога Саве на савремени језик…“ Исказом „додуше … не једини читаоцу се сугерише да постоји, поред Петровићевог, бар још један превод Законоправила. Волели бисмо да знамо ко је аутор тог другог или ко су аутори ако је реч о више превода, за које наша научна јавност не зна. У тексту се не наводе ти други преводи, издавач и година издања. Два века српска наука није успевала да изврши овај прворазредни научни задатак, који су јој поставили још Вук и Копитар почетком треће деценије XIX века, а на почетку овог столећа, какве среће за правне студије, славистику и науке које се баве средњим веком, ето, наједном Петровићев превод више није „једини“. А не каже се да ни тај једини до сада још није у целини угледао светло дана.

Можда В. В. мисли на кривотворено и за науку неупотребљиво издање Законоправила Историјског института (2005), које такође за подлогу има Петровићев рад, које А. Младеновић приписују археографу Љубици Штављанин Ђорђевић, што је својеврсна научна подметачина. У време најаве критичког издања, пред 800-годишњицу Немањиног и Савиног Хиландара, пре двадесет година, док је сарађивала с Петровићем на разрешавању текста Иловичког преписа, и када је овај због тога намеравао да јој призна неку врсту коауторства, г-ђа Љ. Штављанин Ђорђевић је потписнику ових редова говорила:

- Превод Законоправила ако се не ради како га Миодраг Петровић ради, помоћу грчких предложака, не може се ваљано урадити. Без њега не бих се усудила да кренем сама у превођење (није се усуђивала јер није знала језик грчких изворника које је Свети Сава користио, и да је „сама кренула“ не би ни једну једину страницу превела – нап. М. Р.), он је локомотива а ја мало вагонче у овом послу.

Текст основног преписа је писан in continuo због чега га је најпре ваљало разрешити на речи и реченице, у чему је и Љ. Штављанин учествовала, али је она тај важан посао мањкаво обавила, што је умногоме успорило потоњи рад (в. Предговор у: Законоправило…, 1, стр. XXV-XXVII, Жича 2004).

Или је В. В. поверовао напису Законоправило Светог Саве на поклон свету у „Вечерњим новостима“ од 29. децембра 2016 (стр. 11) о некаквом издању Законоправила Министарства правде под насловом Номоканон Светога Саве на српском и енглеском („носилац“ овог „издавачког подухвата“ министар Нела Кубуровић, приређивач помоћник министра Владимир Давидовић), које је требало делити као „репрезентативни државни поклон“ представницима „више од 60 земаља“; где се хвале његови службеници који су „највећи део посла око ове изузетне књиге“ урадили „без икакве надокнаде“. Не каже се о каквом је то послу реч. Чланкописац не каже ни ко је превод урадио, ни са ког језика. А не каже, јер у тој установи нема никог ко је квалификован да уради тај веома сложен и нимало лак посао. И не само у Министарству правде, него и у нашим водећим научним установама, и на свим правним факултетима у земљи.

О каквом је „репрезентативном“ издању реч довољно говори то да писац чланка и сам приређивач изабраних одредби (не каже се одакле су оне преузете, из аутентичног жичког издања или пиратског) не разликују црквена правила од грађанских закона када казнене одредбе појединих црквених правила, које се односе на архијереје и свештенике, и припадају искључиво канонском делу Законоправила, протежу на лица с политичким функцијама у данашњем смислу, видећи у њима некакве „антикорупцијске законе Немањића“, што је пука бесмислица и срамоћење Савиног дела пред ученим светом.

А можда В. В не разликује критичко издање од фототипије, па има у виду два новија фототипска издања – једно Иловичког (Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица 2012, поводом 750. годишњице од његова настанка), а друго Сарајевског преписа (Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“, 2013). Ни у првом (приређивач и писац поговора проф. др Ђорђе Трифуновић) ни у другом (приредили проф. др Станка Стјепановић и јеромонах Серафим Глигић) нема помена да је прво фототипско издање једног српског преписа, и то Иловичког, од 11 сачуваних, приредио и пропратио коментарима др Миодраг М. Петровић, а снимио у Загребу, где се тај рукопис и данас налази (Архив ХАЗУ, раније ЈАЗУ, под сигнатуром III c 9), готово пред сам распад Југославије, Евстатије-Душан Поповић. Приређивачи дабарске фототипије, штавише, узимају из Петровићевог рада О Законправилу или Номоканону … садржај и оно што је већ урађено прилагођавају на ијекавски изговор, а ни једном речи да кажу одакле су узели.

Колико је у свим овим примерима непоштовања и игнорисања резултата туђег научног рада нека други процењују. Лакше је обделавати њиву која је већ више пута дубоко преорана. Човек не треба да присваја славу која му не припада. Свети Сава је у своје Законоправило уврстио и Василија Великог писмо Григорију Богослову о монашком устројству, које би не само сваки монах, него и сваки мирјанин, поготово образован човек, требало да прочита и изнесених поука се придржава, а у коме се, између осталог, поучава и ово: „Треба, пак, учити без стида и поучавати без зависти. А научи ли се нешто од другог – не скривати као што искварене жене крију децу коју су с туђим мушкарцима родиле, већ благоразумно казивати ко је отац беседе“ (Законоправило, 2004:560).

У српској науци на критичком издању овог капиталног споменика старог српског и словенског права, књижевности и самосталне црквене организације ангажован је један једини научни посленик – Миодраг Петровић. У једном писму лингвист Митар Пешикан, велико и часно име наше науке о језику, моли Петровића да се прихвати тог „преважног научног подухвата“ и пожури са превођењем. Пешикан је добро знао да се с тим послом могао ухватити укоштац само неко ко је темељно познавао византијске номоканонске рукописе, средњовековни грчки језик којим су они писани, али и српскословенски – језик Савиног протографа, грчку и словенску палеографију, текстологију, црквено право.

На жалост, опањкавању М. Петровића придружио се и анонимни писац кратког осврта на Петровићево тумачење правила о избору сеоских епископа (хорепископа) и његово објашњење зашто је присуствовао избору Николаја лозничког, али не и хиротонији друге двојице хорепископа Епархије рашко-призренске у егзилу (Ликовање екумениста, novinar.de 08. 05). „Сведоци смо ових дана“, каже анонимни писац, “да су екуменисти почели да ликују због оптужби проф. Петровића упућених на рачун Епархије у Егзилу, и да те оптужбе приказују као крунски доказ ‘неканонског’ деловања нашег Епископа Артемија и свих нас“. Не ликују екуменисти због неканонског деловања владике Артемија, већ зато што су владику, и без свог непосредног уплива, одвојили од најпоузданијег саветника. Знају они да М. Петровић није жалио ни труда, ни знања, ни времена да прогнаника с древног призренског трона подржи  и у најтежим околностима (в. Саборска одлука о епископу Артемију, Порекло феномена „артемијевци“ и „артемијевштина“). И данас сматра да у случају епископа Артемија није спроведен ваљани црквеноканонски и уставни поступак, те да је, противно свештеним канонима и безобзирним кршењем Устава Српске православне цркве најпре прогнан из своје епархије, а затим и низведен у чин монаха.

Они који данас немају шта друго да раде, него светосавље бране од Миодрага М. Петровића, што је без икаквог претеривања једна нездрава и карикатурална појава у нашој црквеној и друштвеној стварности (вероватно им се томе потајно и екуменисти подсмевају!) измишљају оптужбе (попут ове „да је канонски наводно да епископ има само једног хорепископа, никако више од једног“) и траже доказе да се ту „ради о обичној лажи (или незнању) и професора Петровића и његових нових-старих савезника екумениста“, машући податком из једне аутобиографске песме Григорија Богослова да је Свети Василије Велики имао „чак 50 хорепископа под собом!“ Па с ликовањем закључују да тај „један случај, од иначе многих сличних случајева у историји Цркве, најекстремније сведочи о томе да један епископ може имати онолико хорепископа колико пожели“. Биће да то, ако је био случај, јесте „најекстремнији“, али је сигурно и то да у историји Цркве нема „много сличних“.

Свети Сава је у српски Номоканон унео шест правила малих и великих сабора, ако сам их добро пребројао, која се дотичу службе хорепископа. Навешћу их према редоследу дотичних сабора: 13. правило Анкирског сабора, десето правило Сабора у Антиохији, 57. правило Лаодикијског сабора, 7. правило помесног сабора у Сардикији (данашњој Софији), 14. правило Седмог васељенског сабора и 88. правило Василија Великог (Законоправило, 1, 2004, стр. 195-6, 234, 266-7, 312, 385. и 544). Сва ова правила говоре о надлежностима сеоских епископа, њиховима правима и обавезама, а само 10. правило Антиохијског сабора изричито наводи: „Сеоског епископа, пак, поставља градски епископ“ (2004:196). Нигде се не помиње да један епсикоп може имати „онолико хорепископа колико пожели“, па ни Василије Велике међу више од 120 правила које је Свети Сава уврстио у свој канонски зборник.

Важније од броја (чему неограничени број хорепископа!) јесте чињеница да је М. Петровић коментаришући одлуку Сабора о владики Артемију навео 11 разлога зашто др Артемија и после саопштене саборске одлуке о низвођењу са епископског достојанства на степен монаха назива епископом и да је при доношењу такве одлуке требало мислити и на евентуалне последице а међу њима је и та да ће владика Артемије „свакако размишљати да му словесно стадо не остане без архипастира“ (Србија на размеђи Истока и Запада, Одабрани радови, Књига четврта, стр. 196 – 198). Само један врсни канонолог је у условима у којима делује Епархија рашко-призренска у егзилу могао да нађе какав-такав канонски основ за избор тог једног архипастира (тј. хорепископа). Имао је при том на уму душе верника, очување здравог језгра правоверја око владике Артемија и спречавање сваког могућег раскола у Цркви. Склон сам да поверујем да су они који сада пишу „о обичној лажи (или незнању) професора Петровића“ за древну установу хорепископа управо од њега први пут чули.

Миодраг Петровић је био и остао у оквирима канонског поретка Цркве, од првог рада о попуњавању удових епархија, који је изазвао гнев тадашњег епископата, до последњих радова штампаних у гласилу Епархије рашко-призренској у егзилу Свети кнез Лазар. Није М. Петровић оптужио Епархију рашко-призренску у егзилу за неканонско деловање, већ је само одговорио оном ко је изазовном примедбом да нема тога ко би упро прстом „ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“. Учинио је то писац књижице Аршин, која је пустила злодуха из боце. Ако је сам владика томе кумовао дајући благослов да се она штампа, онда је то фудбалски казано – класичан аутогол.

Свети Василије лепо поучава: треба се „трудити да се, при говору, речи не употребљавају неуко“ и да се пита „неизазовно“ (Законоправило, 560). Уосталом, има ли светије дужности за једног канонолога од настојања да се Српска црква врати са неканонске странпутице на пут Светога Саве, владике са својим првојерархом на челу окану екуменизма и јеретичких застрањења и створе услови да се и „случај Артемије“ врати у канонске и уставне оквире, колико год то сада изгледало немогуће.

И, уместо молитве за здравље Миодрага Петровића да „највећи књижевни рад“ Савин, од кога је „васколики духовни живот Срба, с целим својим јединственим развитком, зависио, све до 19-тог века“ (Н. Радојчић), ускоро учини у целини доступним на савременом српском језику, појединци су необјашњиво прегли све своје моћи да доведу у питање нешто што је код овог Србина, научника и православног верника неупитно. А Петровићево стваралачко прегнуће није обично прегнуће, оно је прави научни подвиг. Подвиг који би требало да подрже и Црква и држава, а ни Црква ни држава бар досад нису за то показале ни најмање занимање. Само су се писци Нацрта новог Грађанског закона Србије интересовале за поједине Савине правне појмове у Градском закону с намером да их унесу у савремено српско грађанско законодавство. То је својеврсно огледало немара према правном наслеђу којим би се, да га имају, дичиле и државе на које се ми данас слепо угледамо. Ево само две одредбе о судијама из Градског закона (гл. 55), у другом делу Законоправила, у рукопису: Судије расуђују о томе да ли сведоци једнаке речи изговарају и да ли наспрам питања уверљиво одговарају, и које доказе треба имати. И: Судије не треба да верује већини, него вери и незлобивости обојих супарника.Зато М. Петровић има обичај да каже: „Колико српски народ и државне институције заслужују да имају то дело целовито у рукама, толико држава и научне установе, као што је пракса потврдила, уопште не заслужују да се појави други део превода“. Био би то, можда, прави одговор за све злоупотребе које су се у пракси до сада испољиле.

А тек кад Савине богонадахнуте књиге будемо у целини имали у рукама, схватићемо сву величину нашег првог законодавца, оснивача наше Помесне Цркве и њеног првог архиепископа. Ко смо, и шта смо и куда треба да идемо. И како да се у садашњим сложеним геополитичким околностима, у којима као народ преживљавамо најдубљу кризу идентитета, управљамо. Оно што су знали наши благочестиви и свети владари лозе Немањића, Лазаревића и Бранковића, црквени и народни прваци потоњих времена. Оно што су боље и јасније од других последња два столећа знали, умни Нићифор Дучић, Никодим Милаш, Никола Радојчић, ава Јустин Ћелијски, Сергије Троицки, Димитрије Богдановић, Митар Пешикан, Милорад Екмечић, данас Предраг Пипер, Мило Ломпар, млади историчар Милош Ковић… Оно што су наслућивали корифеји српског модерног песништва Миодраг Павловић (Антологија српског песништва, академска беседа) и Васко Попа (идејни творац Задругиног издања Србљака, Јутро мислено/Немањићско доба, Зборник српске средњовековене поезије)…

Као аутор критичког издања Законоправила Светога Саве Миодраг М. Петровић заслужује поштовање и моралну подршку ове средине, пре свега академске елите, ако већ изостаје материјална потпора државе, а не да се због нечијих егоцентричних побуда, профитерских интереса и политичких марифетлука његово име аферашки повлачи по судовима и интернет медијима. Петровићеви изазивачи и опадачи су својим лакомисленим јавним опањкавањем (другачије се то не да назвати) промашили мету, изобличивши сами себе, у словесно стадо Артемијево унели саблазан и смутњу, цењеном владики Артемију (тек ће се то видети) одмогли, а екуменистима у СПЦ огрезлим у толика канонска непочинства дали повода да „ликују“. У песми Охола грешка песник на крају пита: Је ли могло бити другачије.

У овој несрећној прилици треба се, као поуке, и утехе, сетити речи апостола: „Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова (Еф 4 7). И по њима се колико је могуће треба и управљати.

 

 

Милослав Рајковић, електронском поштом

27.05.2017

Илустрација у спољешње везе – новинар.де

 

Копирање и јавно објављивање садржаја објављених на порталу „новинар.де“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције нису дозвољени. © Новинар.де 2017

 

Спортско „улагање“ у спорт у Свилајнцу
Спортско „улагање“ у спорт у Свилајнцу
Posted 2 дана ago

Спортске активности власти са коалицијом без опозиције, да се из народног буџета дају за спорт 29 милиона, а за пољопривреду 19 милиона. Где још има у Србији да се више…

Спортско „улагање“ у спорт у Свилајнцу
Ћирилица инострано писмо код мобилног оператера у Србији?
Ћирилица инострано писмо код мобилног операте…
Posted 2 дана ago

Прилог за „Долину срама“ - преписка једног пратиоца наше странице и српског мобилног оператера. Ћирилицу, на њихову срамоту, сматрају ИНОСТРАНИМ ПИСМОМ.

Чувари ћирилице виа Фејсбук

***

Поштовани, у новогодишњој ноћи сам послао око…

Ћирилица инострано писмо код мобилног операте…
Слободан град, само …
Слободан град, само …
Posted 1 week ago

Покушао сам да изађем из зграде. Улица сабласно пуста. Изнад мене надлеће хеликоптер. Из даљине одјекује глас Јелене Карлеуше. Полицајац ме зауставља и каже ми да морам назад.

Гето илустратор, 17.09.2017

****

-…

Слободан град, само …
Ни са оваквим Владама, ни са оваквим опозицијама! (мото листа „Пијемонта“ 1911.)
Ни са оваквим владама, ни са оваквим опозициј…
Posted 3 weeks ago

... Настале ове афричке врућине и тешко се заспи, и тако... роје се мисли и размишљања... и о блиским збивањима, па чак и о онима што гледају ТВ, што, у…

Ни са оваквим владама, ни са оваквим опозициј…
Хоћете ли, госпођо Илић, заштити Устав?
Хоћете ли, госпођо Илић, заштити Устав?
Posted 1 month ago

Пре два и по месеца, у Вашем присуству, у Народној Скупштини, нови председник Републике, заклео се на Устав, тј. да ће поштовати његове одредбе, пре свега чл. 115, који изричито…

Хоћете ли, госпођо Илић, заштити Устав?
Маутхаузен и Велики рат
Маутхаузен и Велики рат
Posted 1 month ago

Шок: Војнике Гвозденог пука смрт чекала и у Маутхаузену. У првом светском рату, да! Током истраживања за књигу "Гвоздени пук" откривено је много тога чега нема у нашим уџбеницима. Штета што…

Маутхаузен и Велики рат
Никад! Госпођо предсденице! Никад
Никад! Госпођо председнице! Никад!
Posted 1 month ago

Приликом прославе 22. годишњице „Олује“, која је од стране америчког војног министра оцењена као ретко успела организација прогона и убијања једног народа, чак толико да се као таква изучава у…

Никад! Госпођо председнице! Никад!
Икеа у Србији – привредник или окупатор?
Икеа у Србији – привредник или окупатор?
Posted 1 month ago

Ово је могуће једино у Србији, јер Срби запослени у овој фирми су темељно кастрирани од осећаја националне припадности, осећаја историјског и културног идентитета сопственог народа, не знају да за…

Икеа у Србији – привредник или окупатор?
Има ли још магараца?
Има ли још магараца?
Posted 2 months ago

Кад се зна да су магарци теглећа марва, а да су и у најзбаченијим крајевима стигли трактори, питање је чему би тамо још били магарци. Њима је, као и козама,…

Има ли још магараца?
О српском обележавању Олује
О српском обележавању Олује
Posted 2 months ago

Лепо је било вечерас у Ветернику на обележавању страдања у Олуји. Ветерник је место поред Новог Сада где је 40 000 избеглица из Крајине нашло место за живот. Држава Србија…

О српском обележавању Олује
PreviousNext

 




1 коментар у вези “Чему опањкавање Миодрага M. Петровића”
  1. […] 16, 28). Господин Милослав Рајковић је срочио текст „Чему опањкавање Миодрага М. Петровића“, Новинар.де, 27… сам или уз нечију помоћ, небитно.Текст је врло писмен и […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo