Вести

Рекао је то аустријски генерал и српски песник Петар Прерадовић (1818-1872), Овом се максимом свакодневно руководи велики аустријски пријатељ, па и на својој инаугурацији, нови српски председник, заклињући се на Устав у исти мах изјављујући да ће покренути дискусију о његовој измени.

пише Проф. др. Слободан Турлаков, 09.06.2017

***

Имитирајући инаугурацију америчких председника, када се они обраћају нацији, мада су јој у предизборној кампањи већ све рекли и обећали, и наш нови председник одржао је говор у ком је, између осталог, обећао и спровођење тромесечног одн. шестомесечног „унутрашњег дијалога“ у Србији о Косову, који треба да омогући сарадњу са Приштином, али не и признање Косова.

„Хајде да седнемо да разговарамо, ако можемо да разговарамо. Желим да отворим друштвени разговор у Србији. Ако успемо да разговарамо, да се ослободимо митског приступа ствари, ми смо нешто урадили за ову нашу земљу. Ако не успемо, значи да смо још једном више бринули о земљи наших дедова. Него о земљи наше деце“.

Уобичајено је у свим земљама света, да се деца не одвајају од својих дедова, јер да дедова није било, не би ни њих било.

Кнез Горчаков, министар иностраних дела царске Русије, писао је Првом намесништву, 27.нов.1868: „У интересу Србије треба брижљиво чувати њене традиције. Корен Србије је у њеној прошлости“.

Међутим, Г. Председник заборавља да ова Србија није његова дедовина, поготову не оних, који су се читав 19. век борили да је ослободе и начине од ње независну и суверену државу.

И некултурно је, чак дрско оговарати тај „митски“ и нераскидиви спој дедова и унука, и потпуно је непокривена његова изјава: „Ја волим ову земљу изнад свега, што ме чини веома храбрим председником.“ А поготову је она у супротности са жељом „Србије различитих нација (!) који живе у миру и слози. Хоћемо људе које ћемо препознати не по вери, већ по поштењу и марљивости“.

ЈДа ли иза оваквих небулозе стоје бивши Шешељеви радикали који су гласали за овог председника и својим гласом га довели на тај истакнути положај. Чак ако и јесу, не верујемо да су и они ти, у име којих узима право да овако говори.

Али овакав његов говор није њему првина. Он све себи дозвољава, па би у свом разглашеном целодневном уобичајеном „мукотрпном“ раду, требало да нађе времена да се сусретне и са текстом Душана Ковачева на порталу „Фонда стратешке културе“ у ком се овај оштро обрачунава са новоизабраним председником, који 5. маја у Бачком Јарку, у ком је дизан споменик страдалим бачким Швабама у Титовом логору, као „репресија партизана за злочине учињене над Србима од стране СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“, оформљене у Банату априла 1942, када је њихове потомке Вучић раздрагано дочекао из Немачке, проглашавајући их домаћинима у Србији, а не гостима!“

Тај човек, збиља, не зна шта говори, или баш зна, да би се додворио нашим вечитим непријтељима, и права би срећа била кад би се нашло неколико богатијих Срба и умножили овај чланак Ковачева и као летак га поделили широм не само Војводине, јер је дивизија СС Принц Еуген „ординирала“ широм Србије, њих 80.000 од којих је погинуло 30.000.

***

Ових дана, не само у Београду, уз поменуту инаугурацију, одвијало се једно интензивно позориште , провинцијског нивоа и карактера, тј. „бира“ се нови премијер, иако се зна да ће као и до сада о свему одлучивати Вучић. и да ће тзв. премијер имати само да спроводи његове одлуке.

Наравно, иако се дужност „премијера“ своди на пуку формалност, има и заинтересованих аутокандидата, на челу са Дачићем, који је до сада у својој политичкој каријери, а и нема другу, служио многе, без икаквог ауторитета, али са педигреом који му је омогућавао солидан живот, и у земљи и на путовањима по белом свету. Без солидног образовања, са тек Високом школом за политичке науке, журналистички одсек, он се вештом и урођеном политичком акробацијом, успео да наметне и међусобно супротним странама, да би се доцније јавно хвалио да је тим својим прескоцима омогућио многе каријере, па и „својој“ странци и њеним функционерима, па ето и сада се прича, немогуће! Можда би Дачић и постао премијер али услов је да његов СПС не добије ни једно министарско место, што је за њега неприхватљиво, јер би га незадовољници једноставно избацили из странке, које је избацивање већ једном једва избегао.

Има доста знакова да га Вучић неће узети уз себе, па чак и без Еспесоваца, јер Вучићу је потребан један потпуно непостојећи мрав, поготову према иностранству, а Дачићу је опет иностранство преко потребно, јер тамо може да изиграва премијера, као што сада изиграва Министра иностраних дела, чак и у Русији, па и пред једним Лавровом.

Уопште, кад је реч о Русији, има доста недоумица како се она односи према тзв. српском руководству, па самим тим и према Србији, јер како је рекла Гускова, „Русија има став да подржава изабране владе“, што за нашу праву опозицију (Првосрбијанце) није баш утешно.

Ових дана у „Политици“ изашао је интервју са тим цитираним нашим академиком, Јеленом Гусковом, научником од имена и значаја у Руској академији наука, у ком она, без очекиваних емоција говори, и о Косову „Наиме, долази време, када ће ваша власт морати да се одлучи и на крају признати Косово“.

Ипак, она каже: „Руководство државе треба да има на уму шта је најбоље за Србију и њен народ, што ја до сада нисам видела. Увек су попуштали“. „После одласка Тадића, ваша нова власт је имала шансу да каже ЕУ да се ништи све оно што је уговорио (а није потписао!), бивши председник око Косова, и да тражи да цео процес договарања крене испочетка! Али, ваши не само што су прихватили оно што је уговорио Тадић, већ су успоставили и границе, потписујући разна документа, о којима он није ни размишљао.“

Подсећамо да је Тома Николић, на почетку своје председничке каријере, ишао у Брисел, обећавајући да ће баш тако поступити како сада говори академик Гускова, а после се испоставило да нова власт наставља тамо где је Тадић стао. Дакле, потпуни континуитет до дана данашњег.

Олош. Другосрбијански! Које су пригрлили као напредњачку коалицију, сем Јанковића и Јеремића, за које не знамо шта мислити. Обојица су признали геноцид у Сребреници, а ни један од њих није нашао за сходно да обиђе српско гробље у Братунцу и попаљена и разрушена српска села око Сребренице са побијеним њиховим становницима.

Јанковић чак са поносом каже да признаје независност Косова! И то је био заштитник грађана! Којих?

Ипак, Гускова је рекла, ако наше руководство остане при чврстој одлуци да не призна Косово, да ће „она бити веома срећна“ На питање шта ће бити са српском влашћу, ако на крају призна Косово?

Академик Гускова је одговорила:

„Она ће бити смењена, као и Тадић, да би дошла нова која ће бити још даља од српских интереса. Како Запад хоће.

„Ужасно је да Албанци хоће своју државу, без других народа. Русија жели да очува мир на овом простору Македонија може да опстане, али Запад то не жели. Кад УН прихвати Косово, то ће бити знак за Албанију да крене у формално уједињење.“

Остаје још од Грчке да узму један део за Албанију и биће остварено оно што су Енглези и Аустроугарци желели крајем 1912. и почетком 1913.

Чудо једно да нема Италије умешане.

***

Има нешто што се зна а о чему се не говори.

Наиме, Марко Каваја, новинар и књижевник из Никшића, када су 1919. Шиптари почели најако да убијају Србе на Космету, као секретар Демократске омладине, уз помоћ председника Демократске странке и министра унутрашњих дела, Милорада Драшковића, преместио је десетине хиљада Црногораца из околине Никшића на Космет и разместо их по целом простору Космета, и већ после кратког времена Шиптари су престали да убијају Србе и Црногорце, јер су Никшићани држали до обичаја крвне освете . Црногорци су добили обрадиву земљу, а марву су довели из Црне Горе, и остали су за стално да живе на Космету.

Кад је дошла 1941. и Италијани окупирали Албанију и део Космета, Шиптари су опет почели да убијају и проерују Србе и Црногорца, али су Италијани врло брзо забранили убијање Црногораца, земљака њихове вољене и поштоване краљице Јелене, која се истакла својом бригом око неге рањених италијанских војника.

И тако, Црногорци опсташе, а Србе су несметано убијали и гањали са Космета. Дође ослобођење, па и 1946. када је Тито забранио повратак прогнаних Срба. И на Космет и у Македонију. И шта се сад деси. Црногорци су и даље остајали на Космету, на својој земљи, коју су добили 1919.

Где су сад ти Црногорци?

Црна Гора међу првима признаде 2008. проглашену државу Косова, ваљда и због тога да би заштитила свој тамошњи живаљ.

Додуше, они као сналажљив и способан народ, навреше на Србију, заузимајући истакнута места и положаје у власти, дипломатији и администрацији. Чак тако и толико, да у једној прилици Мило Ђукановић цинично оцени, „Србију ће Црногорци упропастити!“, на чему смо му ми у „Сведоку“, искрено захвалили, што, наравно, није имало никаквог жељеног одјека. Нити ће га имати, јер Вучић жели, како је изјавио 2. јуна „Желимо Србију различитих нација (!), који живе у миру и слози“, док млади Срби навелико одлазе на Запад.

***

И док нови председник лети за Казахстан, где ће на миру да промисли кога ће да изабере за свог првог сарадника, мада је он од првог дана то позитивно знао., утолико пре што ће, како рече Селаковић, то бити његов најбољи сарадник. Овде, на домаћем терену, све се више ломе копља око тог најбољег, јер се, ваљда, многи рачунају за најбоље. Изненадила је и мирна и повучена Ана Брнабић јер је чак и она имала шта да каже на ту тему, али одмерено и са дистанце, за разлику од Дачића. Који у игру убацио и придошлог Богољува Карића, и тиме учинио скоро беспредметног Палму, који тражи за премијера домаћина, оца породице, улећући тако неопрезно у дискриминаторске воде.

Небојша Стефановић стално одбија од себе могућност премијера, али не и Вучићевог заменика на челу СНС, што није примљено са симпатијама у врху СНС, који и даље тражи да влада остане у рукама СНС, као најјачој и победничкој странци, што је Вучића навело да призна да ће седница Главног одбора странке, „бити веома интересантна“.

Зорана чији је карактер, као веома допадљиве жене, тешко одредити, уосталом и као према њеним обавезама у односу на стране трилатерале (шта ће јој то!?), жели Вучића, из ко зна којих (личних) разлога, да и даље гледа на челу странке, објашњавајући то, оним што се не може објаснити.

Наиме, „да га ни један пропис не обавезује на оставку у СНС!, што значи да није читала Устав. И Вулин то жели, али без ослонца на прописе, већ једноставно својом одлуком.

Тек, биће доста интересантно видети шта ће све бити на повратку главног и јединог шефа из Казахстана. Нема сумње, чека нас велико позориште.

У недостатку Стеријиног!

Слободан Турлаков