Вести

РАБ БОЖИЈИ СЛАВКО И МАТИ ЈЕЛЕНА ИЗ ВАЗНЕСЕЊА (facebookreporter.org)

НАУКА МИОДРАГА ПЕТРОВИЋA научног саветника Историјског института САНУ  у пензији. Прочитали смо Вас, господине Професоре! Маска Вам је спала.

Славко М. РАДОВАНОВИЋ, 25.04.2017, електронском поштом

***

Сада, кад вам се омаче да се легитимишете говорећи: „Због тога сам изгубио наду да се с њим (вл. Артемијем – оп. С.Р) може рачунати на измирење и уједињење“ – све је јасно.

Дакле, Ваш проблем није што Патријарх каже да је екумениста, што више епископа носи папино кардиналско прстење, што папу зову „свети отац“, што се моле са јеретицима, што срушише вековни богослужбени поредак, што руше иконостасе, што се проглашавају бискупима, што уводе жене у олтаре, што учествују на издајничким и јеретичким саборима, што потписују примат папе, што прогоне Догматику Светог Јустина са Богословије, што зизјулавштином трују младе богослове будуће сејаче кукоља…

Ваш проблем је, колко сам Вас разумео, то што владика Артемије неће да се мири с тим безакоњем и што неће да се присоједини јеретицима. Очигледно за Ваше снове и Ваше изгубљене наде морате тражити друге савезнике или их сами производити попут Јелене, Небојше и сл.

Ви сте нас, господине, да простите, фолирали читаву деценију. Ваш циљ, дакле, није био очување оне вере коју смо наследили од предака наших и коју нам је утемељио и на чување предао Свети Сава. Ваш циљ је: Добро јутро, чаршијо, на све четири стране.

1. Сад нам је јасно зашто прикривате труд и дело проф. Сергија Троицког (Вашег ментора) у вези са превођењем Законоправила Светога Саве на савремени језик. Да ли сте, господине,  заборавили да: Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи (Јеванђеље по Луки, гл. 8)?

2. Сад нам је јасно зашто сте хтели да навучете Владику и све нас на танак лед предлажући и инсистирајући на томе да се хиротонише  епископ на неканонски начин (заклињући се да ћете тајну за то однети у гроб) и објашњавајући да је то потреба и да нужда закон мења чиме сте се уздигли на ниво оног непомјаника који је говорио да се „не треба држати закона ко пијан плота“.

Сад видимо како бисте се сладили и „прославили“ да је Владика, не дај Боже, прихватио да учествује у тој Вашој нечасној, неканонској игри, када Вам чак сметају хорепископи који су канонски хиротонисани (упркос томе што сте Ви само за једног „имали разумевање“). За наше спасење Ваше „разумевање“  је безмало важно колико и лански снег.

Сад видимо разлику између Вас и Владике (кад се упореди Ваше писмо и Владичин одговор): из Владичиног писама провирује анђеоска љубав и смирење, а из ваших злоба, острашћеност, мржња, врашки немир, уцена. Да, да: уцена и пакост.

3. Сад нам је јасно зашто сте нас наговарали и убеђивали да треба да се региструјемо под другим називом ако не може као ЕРП У ЕГЗИЛУ СПЦ.

Хтели сте, веома је очигледно, да учините услугу онима којима се тобож супротстављате ради очувања вере, а у ствари да нас гурнете у раскол.

Ми, обични смртници, веровали смо Вам – али Владику је Бог сачувао и Ваш паклени план је још једном пропао.

4. Кад су сви Ваши, не баш славни, планови доживели слом, учинили сте очајнички маневар: наговорили сте Јелену да уместо Вас направи уцену и „баци Владику на колена“. Кад њена сумашедша идеја (да ли њена или Ваша – Ви то знате, а и Бог зна) није дала резултат који сте Ви својом стратегијом и тактиком осмислили и кад сте видели да сте једно сестринство уништили, оставили без духовног руководитеља, без богослужења, без исповедања, без причешћивања – онда сте Ви преузели улогу њиховог духовника, вође и спаситеља. И почели полако (као када се кува жаба) да их припремате за „измирење и уједињење“.  А да бисте тај задатак извршили и да бисте себи дали вредност коју немате, почели сте да клевећете, да причате којештарије и да пишете памфлете. Прво против Владикe, а онда редом: против Милоја, проф. Мићуновића, хорепископа Максима и Наума, о. Иринеја, моје маленкости и, како рекосте: „других, њима сличних“. При томе Вам вазнесењско сестринство служи као топовска храна за атак на владику Артемија, а сироте вазнесењске смућене сестрице су Вам заморчад за спровођење душепогубних експеримената.

Сад видимо да Ваша ревновања наликују на она Иринеја Буловића из писма вл. Лаврентију из Атине 7480/1972. године који је био тобожњи огорчени „непријатељ“ екуменизма док се није дочепао митре и деканске катедре на Богословском факултету па онда отуд протерао Светог Јустина и почео да сеје кукољ  екуменизма по светосавској Цркви.

Њега смо са закашњењем од преко четири деценије прочитали пошто нас је преварио и нанео грдне ране мајци Цркви, разарајући је јересју екуменизма и папизма.

Вас смо, срећом нашом, захваљујући Вама и Вашој сујети и злоби прочитали на време. Односно Ви сте се сами демаскирали, откривши нам вашу наду (план) о измирењу и уједињењу с јеретицима. Били смо у заблуди само једну деценију.

Значи: Кад сте у свом опадачком јуришу (не кажем да сте јуришник, него да некоректно и непринципијелно јуришате на Владику и његово богомољно стадо) прекардашили, брат Милоје је поређао чињенице у Аршину укључујући и моје писмо, за које Ви тврдите да није моје. Ваљда ћете поверовати да је ово сада моје. Али без обзира на Вашу неверу (пошто Вам је вера таква каква је) чињенице су чињенице. И шта онда Ви чините: уместо да чињеницама погледате у очи, да се покајете, да Јелену поучите како треба да се понаша једна монахиња према свом духовном оцу… Ви тонете дубље у глиб од кога Вас нико (ако се не покајете) не може опрати. Јер вода све опере до црног образа како каже народ.

И Ви, у агонији, са једног сумашедшег колосека – уцене и клевете сада Вашим другим памфлетом који сте уместо јарића (што нама приписасте) крстили: Писанија Грешног Милоја – прелазите на други колосек: почињете да претите објављивањем Ваших памфлета и сл. Заборавили сте да је народ казао: Ко се врабаца, плаши нек не сеје проју.

Ако ме нећете тужити за повреду ауторских права, дајте ми писмену дозволу да ја одмах, заједно са овим писмом објавим све те Ваше памфлете и умишљене мудрости. Уосталом, отворите стр. 65/66 Аршина и видећете да вам је Владика благословио да објавите свој памфлет али и његов одговор. Ви сте урадили прво а за друго смерно Владики рекли: „Нећу!“.

Е зато ћемо ми објавити све оно што Ви нећете. Ваши памфлети ће бити Ваша највећа брука и срамота. Они ће Вас демаскирати до голе коже.

Вашу недоследност, лицемерје, невиђену сујету, ужасан интелектуални и морални пад можете видети поређењем примера I и примера II која ћу Вам сада (за илустрацију) навести и из којих ћете се уверити да су били у праву Свети оци кад су рекли: Оно што ћете морати да претрпите десиће вам се због начитаних људи  (Свети Козма Етолски) и из којих ћете се уверити да су апостоли били у праву кад су рекли: Јер кад познаше Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, него залудеше у својим мислима, и потамне неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри, полудеше (Римљанима, гл. 1).

О чему се ради?

Милоје Стевановић је човек кога старији памте као храброг и неустрашивог борца против комунизма који је пре 34 године због истине коју је изнео проглашен за непријатеља државе и компартије. То његово „храбровање, правдољубље, истинољубље“ Ви с правом истичете као рецензент документаристичке књиге „Тајна дедине фиоке“ из које се то види црно на бело на 450 страна.

Тог човека сви знамо као  онога који је први пружио уточиште и кров над главом рашко-призренским монасима, духовној деци прогнаног владике Артемија, због чега је од стране људи (који носе папино прстење и папу зову „свети отац“) а са којима Ви желите да се „измирите и уједините“ искључен из Цркве.

Међутим, кад исти човек Вама храбро и поштено каже правду и истину Ви почињете да га пљујете горе од Атанасија Јевтића и да га етикетирате горе од чланова ЦК пре 34 године.

Ја сада нисам начисто ко сте Ви, господине Професоре?
Да ли је Ваше право лице било кад сте говорили истину?
Или је Ваше право лице кад сте сатрвени мржњом и гордошћу изумил ружноће недоличне кочијашима па чак и поменутом Атанасију?

Нека Вашу недоследност потврде искључиво Ваше речи, с тим што су подвлачења Ваших речи моја:

Пример I

1. Давне 2008. Ви , господине Професоре, пишете својом руком:

„Драгом брату у Христу Милоју Стевановићу неуморном ревнитељу  за правоверје, истину и правду у складу са богомудрим порукама сабраним у Законоправилу Светога Саве дарује о Савиндану 2008. Миодраг М. Петровић.“(В. Тајна дедине фиоке, Ниш, 2015, стр 288).

2. После тога се придружисте вазнесењској аброноши и преваранту која лансира причу о Милоју као „двоструком играчу“ (који ради за цркворушитеља Хризостома а прави се да је антиекумениста) па  потуристе људе да му то скрешу у лице кад смо пред београдском Патријаршијом бранили од лустрације блажено-почившег патријарха Павла (за Вашу информацију аутобусе за народ из Чачка и околине је платио један тркач за обртом капитала и профита, глупи пријатељ, сићушна душа разметљиве памети, вишеструки уновчаватељ).

То је било оног дана кад сте се Ви, по ко зна који пут, кукавички извукли и нисте дошли на протест, пред Патријаршију, иако сте нам то чврсто обећали.

Кад вазнесењска лажара и аброноша баци и погази монашку ризу и оде у свет, а Вама и Јелени (која Вас обожи) дође однекле у главу па схвативши да нисте били у праву окретосте плочу: Милоје вам поново ваљаде.

3. Такође, Ви ћете  господине Професоре  на позив оне која Вас обожава (Бог да јој опрости), на дан Светог Симеона  Мироточивог 2014. рећи нешто невероватно:

„Прозваше ме иако поред мене ту постоје и много бољи говорници од мене. Уосталом осведочили сте се кад је брат Милоје говорио доле испред старог Вазнесења. Прозваше га и четвртим јерархом, ја мислим основано.“ (В. https://www.youtube.com/watch?v=ZrH9y6fo3Go Prof dr Miodrag Petrovic na parastosu ocu Savi Vaznesenjskom)

4. Исто тако, Ви ћете господине Професоре,  2015. у својој рецензији књизи „Тајна дедине фиоке“ написати дословце ове речи:

„Казивања г. Милоја  Стевановића, знаног  као `Грешни Милоје`, и казивања других о њему, представљају особено свеочење не само о његовом животном путу, него и о средини која га је окруживала и која га окружује, почев од породице до представника грађанских и црквених власти.  Без икаквих скривања или  преиначавања чињеница, чак и оних  које ником  не би биле пријатне, овде се без устручавања обзнањује, чиме се на видело износи оно чиме  је главни  јунак ове књиге испуњен,  тј. стања која се могу назвати: храбровање, правдољубље, истинољубље.

Препреке, које су му у животу наметане, нису у његовој души рађале обесхрабрење, још мање малодушност, него су представљале подстицај и подстрек за нову снагу, радост и наду у боље дане, колико за себе, толико и за друге. Као по правилу, свака препрека рађала му је неко добро, за које ни час, ни место није могао унапред  да зна. Али, знао је нешто друго, а то је – да о томе одлучује Онај Коме је подредио  све своје живљење.

Својим казивањем и сведочењем Грешни Милоје удара печат времену, месту и околностима под којима је живео,  дубоко свестан  да никаква случајност није то што је рођен тамо где је рођен; што су збивања око њега била  таква  каква су била; што  се определио да несебично, милосрдно, другима служи;  што се посветио не само  приватном предузетништву, него исто толико и успешном списатељству. У свему томе треба видети разлоге за то што се његове књиге радо и лако читају,  у којима посебну драж чини језик пун народне мудрости  и старинског начина изражавања. Зато се и ова књига, својим садржајем и језиком, који се на овај начин чува од заборава, сама препоручује читаоцима. Београд, април  2015.“ (В. Тајна дедине фиоке, Ниш, 2015, стр 21).

Пример II

 Када угледасте, на основу чињеница које Милоје изнесе у књизи „Аршин“ да Вам је „аршин“ рђав у поређењу са „аршинима“ које Вам он предочи укључујући и моју „послушничку, умишљену, нискостну и неспособњачку маленкост “, Ви онда рекосте односно написасте господине (мада те ругобе не би исписао господин) такве погрде које заиста не приличе једном научном раднику, једном старцу, једном преводиоцу Законоправила, називајући „брата у Христу“ – како написасте пре 9 година, а слично поновисте пре три, па пре две године и ко зна колико пута, називајући њега и његовог кума Милоша – (цитирам Вас): „Ово су апостоли Петар и Павле“ – мислећи вероватно да ћете их прелестити и похвалом спалити.

Него да видимо шта рекосте, господине Професоре, за брата Милоја, по изласку Аршина. Рекосте да је он: брзи скрпац,  умишљени књижевник, тркач за обртом капитала и профита, глупи пријатељ, непријатељ, гордељивац, зликовац тј. носилац злих жеља, неко ко је посрнуле савести, глумац који   крштава јариће, шићарџија,  сићушна душа разметљиве памети, слепи слуга, сујетни човек задњих намера,  вишеструки уновчаватељ, глумац, циник, лицемер, хвалисавац, који је изопаченог лика, који се пропиње изнад свих врхова науке, скрпатор и хвалиша, клеветник, који усмерава вернике, јуришник, преформулатор, пилићар, опонашатељ, гневник, који је налик секташима, који себи ставља ореол, који боји људе у црно, који је неваспитан, заслепљен, острашћен итд итд.

Ово господине Професоре није Милојева срамота. Ово је Ваша срамота!

На пример: До јуче су његове књиге биле „успешно списатељство. У свему томе треба видети разлоге за то што се његове књиге радо и лако читају,  у којима посебну драж чини језик пун народне мудрости  и старинског начина изражавања“ (то Ви казасте за све његове књиге – после тога је изашло само „Изгубљено јагње“ које сте Ви још у рукопису прочитали и извршили неколико словних исправки).

А данас из истих (Ваших) уста и пера изађе Ваш утук којим сами себе демантујете тако што тог успешног списатеља прекројисте у умишљеног књижевника, обичног скрпаџију: „Извештио се Грешни Милоје да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом…“

Или: Ви га ауторитативно прогласисте као неког халапљивца који јури за обртом капитала и профита, и као срачунатог вишеструког уновчитеља. Не могу веровати да то рекосте Ви, будући да недавно написасте, да се он: „определио да несебично, милосрдно, другима служи“.

Заиста, претходни пут истину рекосте: поклонио је кућу и имање избеглицама из Далмације, поклонио је имање и 10-12 грађевина, механизацију и др.  избеглом монаштву рашко-призренске епархије, ктитор је манастира Светог Николе и испоснице Светог Пимена Великог… Уосталом у књизи којој сте Ви рецензент виде се многа дела његовог милосрђа и доброчинства.

Реците ми Професоре: може ли човек похлепан на капитал, профит, уновчавање у исто време несебично и милосрдно другима служити?

Професоре, за име Бога, шта Вам би? Зар ваша сујета и гордост може до те мера да унизи здрав разум?

Уствари, Ви сте сами, при чистој свести и здравом разуму, одговорили на моја питања. Да Вас подсетим, Ви написасте:

„Мржња и жеља за осветом и понижењем било ког човека, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи“ (Ове Ваше речи су овековечене у књизи: Грешни Милоје, Не дај душу, роде, Ниш, 2013, стр. 323).

Као питомац Војне академије бавио сам се феноменом хомо дуплекса што је колоквијални назив за особу која има дупле стандарде. Таква особа је унутар себе подељена и растрзана, јер има антагонистичке жеље, с једне стране приватне, а с друге оне које се јавно исказују. Ту лежи Ваш проблем, драги Професоре!

Ако Вам нека нечиста сила не да (а види се да Вам не да!) да се покајете, саветујем Вам да се обратите лекару. Народ каже: Док је века биће и лека. Нека Вам Бог да да се ишчупате из искушења кроз која пролази сваки хомо дуплекс.

И нека Вам Бог помогне да се избавите од лукавога који Вас је, очигледно, поробио и наметнуо, што бисте Ви рекли, „тешко обољење“ које Вас гони да газите, понижавате, чините освету многима око себе, па чак и дојучерашњим пријатељима.

Ово „пријатељима“ под претпоставком да им нисте били пријатељ из рачуна или лажни пријатељ, на коју помисао ме наводи то да сте хтели своје пријатеље да преведете жедне преко воде. Кад то нисте успели, пали сте и у том паду се изрекосте: „Због тога сам изгубио наду да се с њим (владиком Артемијем – моја оп.) може рачунати на измирење и уједињење“.

И тако пуче Ваша брука. И Ваша срамота.

Та Ваша срамота, господине Професоре, Милоју (а и свима нама) може бити на корист јер како сами рекосте: „Препреке, које су му у животу наметане, нису у његовој души рађале обесхрабрење,  још мање малодушност, него су представљале подстицај и подстрек за нову снагу, радост и наду у боље дане, колико за себе, толико и за друге. Као по правилу, свака препрека рађала му је неко добро, за које ни час, ни место није могао унапред  да зна. Али, знао је нешто друго, а то је – да о томе одлучује Онај Коме је подредио  све своје живљење.“

Ово право рекосте.

И још у једној ствари Ви сте били у праву: Моје писмо у „Аршину“ није баш моје у потпуности, јер сам дозволио да Милоје из њега (као аутор књиге) избаци поједине делове и квалификације (убеђујући ме да је Професор наш саборац, да је научни радник, да је старији човек и да није лицемер и увлакач јеретицима који харају Српском патријаршијом).

Попустио сам му и сад се кајем.

А, истине ради, обзнањујем Вама а ускоро ћу то обзнанити свима  да сам том приликом написао, поред објављеног, и ово (цитирам део мог писма Милоју, који је он изоставио из књиге):

>> Својевремено у старом Вазнесењу, Професор је имао обичај, после литургије да држи беседе. Уочи  једне од њих ја му предложих да замоли верни народ да потпишу једну петицију, којом смо се солидарисали са браћом из Новог Сада. Циљ те петиције је био да се осуди безакоње Иринеја Буловића који  је већ увелико разарао биће наше Свете Цркве. Ја сам испред Законоправила, затражио и благослов м. Јелене да после Професорове беседе, сакупим потписе верујућег народа. Он се, такође, сложио с тим рекавши: „нема проблема“. Његова беседа је текла у недоглед, тема је била све друго осим горућих проблема у СПЦ. После више од једног часа, народ је полако почео да напушта ту беседу. Када је приметио да се, иначе дупке пуна трпезарија скоро преполовила, он је дословце заурлао: Станите, где сте пошли!

Поједини су му гунђањем одговорили, мало непристојно, са „немој да …“

Елем, заврши се његова его промоција, која је све била само не и душекорисна. Ја га стидљиво подсетих да замоли народ, за оно што се предходно договорисмо. Тада се деси нешто због чега ја замало не добих ифаркт.  Он, из чиста мира,  заурла: Какви потписи? Имате ли ви  благослов владике Хризостома? Шта ви мислите да уништите овај манастир и мати Јелену?  Ко сте ви?

Бог милостиви ми даде смиреност и ја се некако дођох до микрофона. Рекао сам да га ценимо као једног великог познаваоца Византије, као и другу браћу попут Влада Димитријевића, Жељка Которанина, др. Жарка Гавриловића, Предрага Драгића Кијука, и многе друге којима је стало до очувања православља, али да је дијалог између нас веома неопходан и треба да се чује и глас нас малих, који нисмо на тим академским висинама, али да смо и ми деца Божја и уди Цркве Његове.

У том се проломио аплауз народа и поједини се вратише да виде шта се то догађа. Искрен да будем  било ми је непријатно,  јер се нелагодно осећах пред великим бројем људи. Завршисмо то потписивање.

Време пролази, дешавају се крупна збитија, међу којима се, у низу многих, отвара и катакомба у Врњачкој Бањи. О празнику, Светог апостола Томе, смо, ако се сећаш, брате Милоје, твоја супруга, моја супруга и ја дошли на храмовну славу. Професор се здрави са тобом и сестра Надом. Потом,  прилази мени са намером да клечећи у блату иште од мене опроштај, због оног свог некоректног поступка својевремено у старом Вазнесењу. Ја сам завапио: не чините то Богом Вас кумим, ја сам тога недостојан!<<

Ово, и не само ово, је брат Милоје, додуше уз мој пристанак, избацио и скреасао ми је односно ублажио многе моје искрене квалификације којима сам описао Ваш лик и дело. Тако је то било, господине Професоре! И сада после свега што сте учинили ја почињем да се кајем, што Вас нисам оставио у блату. Али, ево својим памфлетима сте се сами облатили до за врат!

Имао бих још много шта да Вас подсетим, али верујем да ће бити Ваших памфлета још, па да оставим нешто за те прилике. А сада бих Вам поставио једно питање, као ученом човеку:

Да ли се ово, господине Професоре, остварује 2. Посланица апостола Павла Тимотеју (гл. 3) у којој апостол каже да ће људи постати саможиви, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима (вероватно је мислио и на духовне родитеље), неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви, опадачи, неуздржници, бесни,  недоброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли. И овијех се клони.

Слушајући глас апостола, ја ћу се од сада клонити Вас, господине Професоре, јер сам Вас препознао. За мене сте (док се не покајете) вук у јагњећој кожи.

Али, истовремено Вам дајем чврсто обећање да ћу и сада и свагда на Ваше неистине говорити ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога – како су нас училе наше мајке Јевросиме.

Наиме, на питање Светих Отаца: Зар ће камење проговорити а ти да ћутиш? Одговарам: Нећу ћутати!

На крају, дозволите ми да Вам се обратим са: Ваша висости!

Зашто ?

Зато што сте записали: „С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других њима сличних“…

Као неспособан човек (како ме Ви почаствовасте) знам значење речи:    нискост =  подлост, нечасност и знам да су њени синоними: неморал, опакост, покварењаштво… 

Ваша висости,

Учинили сте ми част што сте ме избацили из свог и Јелениног друштва и уврстили у друштво које побројасте.

Кад сам прочитао те речи, Ваша висости, сетих се речи Господових: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо!  И ти Капернауме! Који си се до небеса подигао до пакла ћеш пропасти.

Не знам зашто су ми пале на памет ове речи, али поуздано знам да су речи Ваше висости (о „нискости“) највећи морални пад који као старац који има, Божјом милошћу, шесторо унучади, угледах под Сунцем. Та морална наказа је круна Ваше маске коју сте успешно носили. До небеса сте се подигли! Нека би Вам Бог дао покајање, да не бисте пропали докле и Копернаум.

Ваша висости,

Дајем Вам своју реч да ја немам никакве зле помисли према Вама, нити, не дај Боже, трунку мржње. Али не могу и нећу да прећутим Ваше клевете, неистине, манипулације, надутост, лицемерство и опсенарство са којим сте успели неке смерне а наивне душе да преведете жедне преко воде. И осећам мучнину пред Вашом дволичношћу. Прелистајте Ваше текстове о владици Артемију и упоредите је са Вашом речју: нискост. И сами ћете се згадити, на своју висост, ако до сада нисте.

Молим се Богу Свемилостивом да Вам подари свако добро, а нарочито покајање.

Све се надам да Вас је сустигла старачка заборавност те да због тога тако жестоко нападате оно што сте од 2010, па  донедавно, бриљантно, срцем, душом, знањем и разумом бранили.

Због тога Вам праштам Ваша ружења, па и „нискост“, „умишљеност“, „неспособност“… – али имам потребу да Вас упитам: да ли је Ваше „господско ружење“  елегантније и отменије од џамбаске, кочијшке и анасијевске псовке?

И још нешто: Ако су поступци нас које потрпасте на гомилу „нискости“ – по којим научним (будући да сте научник) критеријумима су ваши поступци „високи“ или „високоумни“ имајући у виду чињеницу да Ваша лексика није нешто нарочито ни пробрана ни господска?

И молим Вас да ми опростите што сам неспособан, како с правом рекосте. Али, мени Бог није дао памет и мудрост коју даде Вашој висости, но ја сам му благодаран што ми даде бар снаге да у зноју лица свога исхраним и изведем на пут своју дванаесточлану породицу.

Христос васкресе!

Ово написах у Велику среду, 2017.  јер ме Ваши поступци подсећају на страшно збитије које се догодило на данашњи дан пре 1984 године.

Славко М. РАДОВАНОВИЋ
ул. Вука Караџића  бр. 9
Лучани

 Формат текста -новинар.де; Илустрација преузета са facebookreporter.org