Вести

Поштовани Професоре, добих синоћ Ваш текст. Верујте ми да ми  је био веома душекористан и са пажњом и невероватним смирењем сам га прочитао.

Грешни Милоје (Милоје Стевановић) 24.04.2017, електронском поштом

***

Наравно, био бих срећнији да смо се срели и к`о што чинисмо читаву деценију и као људи и нелицемерни пријатељи расправили евентуална несагласја као у време оно када су ме опадачи прогласили за лицемерног и двоструког играча а Ви им поверовали. Када смо лицем у лице истину истерали на чистац, наше пријатељство је цементирано непоколебљивим међусобним поверењем и поштовањем.

Сада имамо поново непотребан неспоразум. Ја имам духовног оца кога поштујем и с којим састрадавам срцем, без роптања и без икакве калкулације.

Нисам био слепи слуга нити идолопоклоник никоме. Никада. Нити сам сада. Нити ћу, ако Бог да, икада. А да сам веровао једно време Титу, Венјамину, Никанору, Вама… не спорим. Али само до тачке на којој сам препознао превару, неискреност, издају или кукавичлук. Јер знадем да је проклет онај који се узда у човека… а од Господа одступа срце његово (Јер 17, 5).

Дакле, ја за Владиком не идем ни као његов слуга ни као  идолопоклоник, већ због тога што је он мој духовни отац кога сам изабрао, искључиво својом(!) вољом, а ради спасења своје(!) душе,  јер видим да пут његових прогонитеља води у духовну пропаст и погибао.

Потез м. Јелене је (за мене!) апсолутно нерасудан и неприхватљив, али то је њен избор у који се нисам петљао ни једног јединог секунда, никад и нигде. Нити ћу. Кад су почеле да колају непринципијелне приче, аброви, бљувотине, лажи… осећао сам обавезу да не ћутим. Да ћутањем не издам ни Бога, ни свог духовног оца, ни своја убеђења.

Спреман сам, ако Ви то желите, да све што напишете (и што сте написали), уз глас и друге стране – да објавим у другом издању Аршина (као што ћу објавити и ова писма, ако Ви и ја ових предпразничких дана не одлучимо другачије).

Али бих много срећнији био да, к`о што увек чинисмо, седнемо и без претензија ко ће „победити“ разговарамо. Јер, овде су победници наши заједнички непријатељи на челу са ђаволом, јер се само они могу радовати томе како несложна браћа кућу не граде заједно, но свака вашка обашка.

Предлажем, дакле, да се састанемо.

Место бирајте Ви. Време предложите Ви (а ја ћу се потрудити да се прилагодим Вашем предлогу). За платформу нашег састанка предлажем разум.

Без трунке лицемерства или било каквог прорачуна ово рекох и душу своју спасих – што би рек`о пророк Језикиљ.

Са изразима искрене љубави, поштовања и захвалности за све што сте учинили за род наш и веру светосавску уз жељу да на том путу останете до потоњег воздиханија, најсрдачније Вас поздрављам желећи  Вам да Васкрсење Христово дочекате у радости и срећи.

Молим Вас да поздравите Вашу предобру супругу Драгану и да јој предате овај мој скромни дар: Спомени, дужи од живота.

Милоје Стевановић

П.С. Пошто сте свој текст посветили мојој писанији, дакле мени, основни је ред да на њега одговорим. Тај одговор који Вам у прилогу шаљем, за сада, имате само Ви. Да ли ће он бити објављен, не зависи од мене него од Вас. Нека буде воља Ваша!

***

БРЗОСКЛЕП

поводом научне студије др Миодрага Петровића, научног саветника Историјског института САНУ  у пензији под насловом:

 Писанија Грешног Милоја

–  Ко ти ископа око? 
 – Брат!
– Зато је тако дубоко!

Потпуно је у праву др Миодраг М. Петровић научни саветник Историјског института САНУ у пензији (у даљем тексту: ДР – због моје склоности брзоскрпу), кад каже да су моје књиге скрпљене набрзину и да су ко јаје јајету. Ово прво ми не служи на част, а ово друго ми чини задовољство,  јер је потврда да спадам у онај сој који не окреће ко креја, но кад се увери у нешто то брани неодступно. Од моје покојне бабе сам сазнао да је креја позната по опонашању звукова других птица па ју је веома тешко препознати уколико није на видику.

Аршин, ако ћемо поштено, и није књига. То је набрзииу стрпана камарица докумената:

1. Славково (или како ДР тврди „моје“ писмо);
2.  мој одговор Славку (или како ДР тврди мој одговор мени);
3. преписка (дословице цитирана!!!) између мене и ДР-вог и мојег  заједничког пријатеља из дијаспоре;
4. порука игуманије Јелене коју јој је издиктирао ДР;
5. акт владике Артемија;
6. одговор владике Артемија ДР-у;
7. Јеванђеље о блудном сину по Матеју;
8.  дословце цитиране речи ДР-а изречене којекад и којегде;
9. реч проф. др Милана Мићуновића;
10. реч рецензента;
11. Омилије Св. Владике Николаја и
12. ЦИП Народне библиотеке Србије.

Моја недоумица је да ли ДР има приговор на документа која сам ја набрзину жђено у ову малу камару где је моја једино прича о аршину као древној мери (у тексту: Уместо предговора стр. 7-10) или је он љут   на мене што сам се усудио да снагу наведених документа поставим упремасе његове воље за моћ којом је гурнуо једно наивно сестринство у бестрагију, на беспуће блудног сина и којом је (том вољом за моћ) намерачио да буде владика Владики.

Био бих ДР-у веома захвалан кад би ми указао шта је, са становишта истине, спорно у Аршину, јер бих то у другом издању, неизоставно, поправио. Али, авај, ДР у недостатку аргумената одлучи да научно опљуне етикете, од којих неке позајми од Атанасија Јевтића, Амфилохија Радовића и Велимира Илића и залепи их на мој „лик“ па се онда чудом чуди што је тај „лик изопачен“.

То што ме је уподобио секташима, не марим. Имун сам на ту заразу, јер су га Атанасије и Амфилохије у тој пошасти предухитрили, тако да ми његов глас у хору тих вероломаца не звучи дисонантно: потпуно иста арија на коју сам свик`о.

Нека, дакле, остане записано да је ДР моју маленкост нарекао за секташа па још острашћеног. То је најлепши поклон који ми је могао даривати, јер ништа више човека не може да приведе смирењу него кад те пријатељ, макар и да није глуп, изрезили. Тако су говорили другови из ЦК кад сам им рекао да воде народ и земљу у пропаст. Ко јаје јајету.

Заиста уз она три знака узвика (која ДР помиње на стр 1. пасус 2) могу мирне савести да додам још један. Дакле, ако заслепео јесам, како научном методом утврди ДР, нисам баш толико ћорав да не видим како се ДР од умишљеног спасиоца једног честитог сестринства претвори у њиховог душеломца и упропаститеља, у оделу душебрижника.

Признајем да сам примитиван и неваспитан, необразован и неук, за разлику од ДР-а,  ал знам да се попу каже поп а бобу боб и да има једна ствар с којом се не тргује ни под каквим условима: образ.

Аршин  не садржи гнев против ДР и његове следбенице (како ДР тврди), он садржи суве, горе побројане, чињенице. И то врло дрске, безобразно неумољиве и необориве. Наравно, пред ауторитетом ДР, утолико горе по чињенице! И њиховог обелодањивача.

Умље о „усмеравању верника“ ми се учини ружно и тужно зато што не вређа достојанство тобожњих „усмеривача“ (што му би мета) него  „усмераваних“. Баш ме чуди да би „усмеравани“ послушали неке глумце и неваспитанике поред горостасног, премудрог, свезнајућег и свемогућег ДР-а и његове високопреподобне следбенице.

Ја не бојим у црно, нити у било коју боју, никог, па ни поменуту тројку: ДР-а , м. Јелену и о. Небојшу. Та тројка је сама себи одабрала фарбу, обележила се њоме по сопственом хтењу, на чему им нити завидим, нити их због тога осуђујем. Једино ми је нејасно, кад учинише то што својом вољом учинише, зашто мене бију? Самовољу учинише па веле да нису ни лук јели ни лук мирисали.

Има једна врло неваспитана народна изрека која то објашњава: Не би крив онај што прде но онај што чу. Дакле, не беху криви они који нас немилосрдно наружише, отераше наше владике, опачини усменој и писаној изложише, но ми који то чусмо и трпесмо док није претерала дара меру и док не догоре луч до ноката. Ако истини погледамо у очи од Спасовдана 2016. па до Божића беснела је Иродијада, писани и растурани памфлети… а ми ћутасмо надајући се да ће засвирити па за појас зађенути.  Дакле, Аршин је изашао 2017. и у њему су детаљно дати разлози његовог појављивања. Ко имадијаше уши да чује, чуо је.

Ореол ни себи а ни ДР-у не стављамо нас тројица (Владика, о. Иринеј и ја) које ДР спомену. То није у нашој власти. Али, зато је стављање трновог венца, ружење до пљувања дакако допуштено многима, па и ДР-у.

Кажу умнији од ДР (мада је прејака реч касти да је неко умнији одањ): Покољења дела суде, што је чије дају свјема! Тај суд покољења и Божји суд неће мимоићи ни мене, али ни ДР-а, и узалудно нам је противу бодила се праћати.

ДР вели да ја „пилићарски опонаша(м) Јакова“ по наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, где би му ваљда брат Славко био да ли јарац или одран јарац, не зна се баш тачно. Важно је да је ДР видовит, како Славко рече, попут Ванге.

О владики Артемију као чувару светосавља, догмата и канона – ДР се може уверити из својих сопствених текстова, од којих сам неке (уз његов благослов) набрзину скрпио можда и помоћу маказа али без(!) преформулације у мојим брзосклепушама од којих је он некима предложио наслове, а једној од њих био и рецензент.

ДР се жали што је владика Артемије давне 1999, дакле пре 18 година,  рекао да се не „доводи у питање благодатност СПЦ“ на чијем је челу био честити патријарх Павле, да би данас, кад се патријарх Иринеј самопрогласио свејеретиком, ДР ишао у ону цркву у којој серјозно  вазноси „молитву“ да тај свејеретик правилно управља речју истине Божје. Наравно, тај избор ДР-а не осуђујем, ако му он доноси духовну радост и спасење, али нека и мени буде допуштено да пут својега спасења сам одаберем. Услуга ДР-вог туторства ми није неопходна.

 Премудрост ДР-а казује да је избор хорепископа, коме је он присуствовао и том приликом беседио, ваљан  јер је он „имао разумевања за (тај ) избор“. А  ја сам мислио да је то ваљано зато што је Свети Сава ту канонску могућност записао у Законоправилу које је ДР превео на савремени језик (и лично ми својим прстом показао одредбе које постављање хорепископа чине апсолутно легитимним).^[1] Али, гле чуда: за она два хорепископа где ДР није присуствовао „нема канонског основа“, вели он. Ваљда зато што он нема разумевања, без обзиро што то и даље пише у Законоправилу, а колико знам ни он га још увек није избацио из свог превода. Пошто је разум и разумевање ДР-а кључ спасенија нашего, изгледа да кључ решења свих проблема лежи у овој формули: За „спасиоца“ СПЦ неопходно је и неодложно прогласити ДР-а. Тако би и ДР био сит и (његове) овце на броју. Али шта ћемо ми који јесмо и бићемо Христове овце, а нећемо и не желимо да будемо ДР-ве овчице које би он да одагна на заклање?

И шта ћемо ми што остајемо доследни ономе што је писао, радио и говорио велеважни ДР. А ево шта је, између осталог, говорио: „Преосвећени Владико рашко-призренски у егзилу и преосвећени старорашки и лознички епископе Николаје… Имамо појаве у СПЦ које су недопустиве…Ово што се данас збило, а представља спој неба и земље и подсећа на црквено-народне саборе које је са благословом водио, неговао и разијао Свети  Владика жички Николај. Ово није стварање нове Српске цркве. Ово је остајање у СПЦ оној какву смо наследили од њеног оснивача Светог Саве… Да сведем своје казивање са жељом да молитвом владике Артемија и владике Николаја… да помогне Господ да оваквих сабора буде да се даје на знање: Не стварамо ми никакву нову Српску цркву. Ми остајемо у оној каква је била. И то је суштина. Ми хоћемо да се одбранимо од оних који хоће лик и душу СПЦ какву нам је предао Свети Сава да промене.“ (подвукао М.С)

В.  https://www.youtube.com/watch?v=DWoQBi3LaOg под насловом: BESEDA DR MIODRAGA PETROVICA NA HIROTONIJI EP. NIKOLAJA U LOZNICI

Тако је говорио доброћудни ДР, а народ му аплаудирао.

Данас злоћудни ДР вели: „О каноничности избора једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказивати кривица владике Аремија. Али када су после избора Николаја (зар не владике Николаја? – оп. М.С) изабрана још два хорепископа (каква је разлика између првог и потоња два? – оп. М. С), зашта нема канонског основа (како тамо где је ДР у врх софре има, а тамо где није нема? – оп. М.С), схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца СПЦ. Због тога сам изгубио наду да се с њим може рачунати на измирење и уједињење.“ (Није ли ДР све време био „двоструки играч“ – борећи се, тобож, за чистоту вере, а из потаје радио на спајању неспојивог, на спајању светосаваца са носиоцима папиног прстења, филиоквашима, свејеретицима, папопоклоницима? – оп. М. С).

А ми који аплаудирасмо доброћудном ДР (не знајући да његов ћурак с преврта има злоћудно лице) смо мислили да ДР не тежи уједињењу светлости и таме, зла и добра,  живота и смрти него да нам искрено каза шта је  суштина. „Ми хоћемо да се одбранимо од оних који хоће лик и душу СПЦ какву нам је предао Свети Сава да промене“.

Кад ДР окрете ћурак наопако, народ мудро зћута. Не аплаудира него један по један почеше да окрећу леђа. Ако је неко усмерио народ да иде у друге манастире (Леушиће, Лозницу, Ариље, Мушвете…) онада су то очинили искључиво ДР и м. Јелена. А онда су нервозно почели да вичу: Држте лопова!

Викаше моја покојна баба Драгиња, Бог да јој душу прости: Кад куси оће да подурјаси човека, он га најпрво нагна да полиже оно што е попљуво. Потље тај веселник, побјесни и ондак не манише да гази све око себе. Бејах млад па не разбирах шта је хтела да каже. Као што не разбирак шта значијаху речи мог ђеда Радосава: Ко је луд не буди му друг.

У предзадњем пасусу на стр. 6. ДР ме по мало узима у заштиту: више нисам само ја склон „деловању секташа“ (како мало пре устврди) сад ми је доделио друштво у коме ми је, заиста, лепо бити. Ово ми личи на репризу збитија када ме је тзв. патријарх Иринеј при сусрету у овчарском манастиру Јовањe пре пет-шест година осудио, пред поротом од 80-100 људи, говорећи: „Ти си крив што се Артемије овако понаша“, да би претпрошле године на Сајму књига у Београду, пред поротом од 30-так људи ублажио пресуду рекавши: „Артемије је поштен и честит човек, али ви око њега сте криви за све“. Дакле: више не само ја, него ми – да не цитирам своју књигу у којој су та сведочанства забележена, да не излажем ДР-а напору да ме опет и опет оптужи да се хвалим набрзину скрпљеним безвредницама.

Посебно  је занимљиво високоумље ДР-а о томе што нас неколико, које он именова на стр. 6. својега мудрственија, (ваљда дрско и безобразно) учинисмо тешко согрешеније пренаглашавањем јевађелске приче о блудном сину. Заиста: Срам нас било!!! (кад више верујемо Еванђељу него ДР-у).

ДР моју маленкост проглашава „јуришником“. Знам да су се тако звале Хитлерове нацистичке новине. И знам да је у преносном значењу то погрда од које грђе нема. Али васпитаном, високоумном мудрацу је то, дабоме, допуштено. И баш му лепо пристаје уз улогу духовног вође једне монашке обитељи, уз његову научну титулу и уз његово животно дело: Законоправило Светога Саве. Том титулом којом ме почасти – ДР је за два копља надмашио Атанасија Јевтића који ме је крстио бројним, ал ипак пробранијим именима:  удбаш, револвераш, цркворушитељ, патријарх, лажов, луди Милоје, ситношићарџијски трговчић, самохвалисави `добротвор`, комендијант, ноторни комуниста, болесни мегаломански `ревнитељ`… Дакле у том арсеналу недостаје: јуришник, циник изопаченог лика, човек посрнуле савести, шићарџија, сићушна душа разметљиве памети, слепи слуга…

 Али и то није све: изгледа да ме је ДР крстио и клеветником, опадачем и, по други пут, саобраћајцем који усмерава ваљда недотавне вернике ка својој задушбини. А они колко су незнавени слушају једног „неваспитаног“ циника уместо да чују глас мудраца од чијег разума и разумевања зависи њихово спасеније.

            Оно што радује и улива наду је то да има и паметнијих од ДР-а који „држе лекцију свима“. И гле чуда: чак и ДР-у („па и мени“ – каже ДР). Они који имаду мудраце и вође попут ДР-а и оне који  ДР-у држе лекцију не треба да брину за своју будућност. Увек ће моћи да се врате у загрљај својих прогонитеља. Да испуне свој сан и своју „наду с којом могу рачунати на измирење и уједињење“ са свејеретицима (како се нада ДР).  И наравно да се баце дрвљем и камењем на дојучерашње саборце у борби за веру.

            Ми „клеветници“ (како нас крсти велеважни ДР) од м. Јелене ништа не очекујемо. Ама баш ништа. Бар што се мене тиче. Она се одрекла свог (и мог!!!) духовног оца и путовође и на тој тачки ми смо се разишли: свако је отишао својим путем за својим путовођом. Само се на тој раскрсници можемо, уз Божју помоћ, наново срести. ДР може бити апсолутно сигуран да ми не тражимо да се она поклони било коме. К`о што је сваком дану доста зла његова (Мт 6. 34)  – тако је и м. Јелени доста што се клања ономе коме се клања. Тај ће је, ваљда, одвести као прави вођа (што рече Славко) тамо где јој је спасеније: у „измирење и уједињење“ с вероломцима. Свако нек се спасава како га учи Бог, или како га учи вођа. Али, авај: Не можете пити чаше Господње и чаше ђаволске; не можете имати заједнице у трпези Господњој и у трпези ђаволској. Или да пркосимо Господу? Еда ли смо ми јачи од њега? Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро (1. Кор 10, 21-23); Јер такви лажни апостоли и преварљиви посленици претварају се у апостоле Христове. И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светлости (2. Кор 11, 13-14).

            Најзад претње објављивањем писама (и друге) на стр 8, што се мене тиче не пију воду: Нико мене не може осрамотити осим мене самог. То је лекција коју сам од ђеда научио. А из Јеванђеља сам научио: Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући мене ради. Радујте се и веселите се,  јер је велика плата ваша на небесима (Мт 5, 3-12).

И још нешто, ако ДР жели нека ми пошаље сва своја писма, чијим објављивањем нам прети, објавићу их (ако је сагласан) у Додатку 2. издања Аршина, од слова до слова, уз пригодан коментар на који као брзоскрпац, ваљда, имам право.

О, да не сметнем: ДР ме подучава „да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха“. Тако сам и мислио!!! И уверио се ко зна колико пута. Али нисам знао да сам се „пропео изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави(х), хвалећи се њиховим бројем“. Рекох, ја сам пиљар а не научник, нити писац. Скрпљавам истинита сведочанства, између бројних обавеза које свакодневно обављам, и нисам одговоран што људи читају те моје скрпетине које (без моје кривице) доживљавају по више издања. Нисам крив што их рекламирају несебично Атанасије, Велимир, а ево сада и ДР. Од кад` се појавио његов текст Писанија Грешног Милоја – Аршин иде као алва.

Уосталом драгом ДР-у и људима његовог кова који говоре да су мудри сам се извинио и дао реч на стр. 221-223 другог издања Изгубљеног јагњета (Ниш, 2016) да нећу писати књиге које треба да пишу умнији и мудрији. Тад обећах да ћу писати нешто сасвим друго. Реч одржах: управо је изашла моја књига (опет се хвалим) Спомени, дужи од живота, а данима и ноћима радим на Речнику старог Драгачева. Надам се да то ДР-у неће сметати. А Аршин није књига. Рекох, то је нарамак докумената. Кажу да истина највише боли. Зато разумем тај болни грч драгог нам ДР-а, који га је избацио из равнотеже, па је у посртању морао да се докопа Јевтићевих, Амфилохијевих и Илићевих поштапаоних средстава. Кад бих га срео (а избегава ме у потоње време) предлажио бих му мелеме: смирење и послушање! И поглед у огледало. Ал да не буде оно из Снежане и 7 патуљака, које му потурају они који имају потребу да му лицемерно угађају еда би им васпоставио илузију „лекциодржача“.

Заиста, Славко Радовановић је открио Дабарско издање Законоправила и издање Министарства правде владе Србије. Ни једно ни друго нисам прочитао. Тим туђим перјем мене окити ДР. Али, свакако, мени може бити на утјешеније да нисам само ја „скрпачија“ има их још. То су ови аутори поменутих издања Законоправила. Наша је срећа да имамо једног часног чистунца који ће наше скрпетине бацити под ноге јуначке где им и јесте место, одважно их изгазити, на стуб срама прибити а његове премудрости воздигнути на пиједестал апсолута и прогласити их аксиомима. Да се знаде ко коси а ко воду носи. Јабогме.

Вели ДР да сам слепо служио Титу, плагирајући тако папиног прстеноносца Амфилохија – а ја то опет засведочих у мојим брзоскрпарама да не наводим којим, испашће да се опет хвалим. Интересантно је то да ДР би рецензент документарне (брзоскрпљене) књиге из које се види да је моја маленкост учинила побуну против комунистичког режима пре 34 године, кад су ДР и Амфилохије ћутали и правили се да нису одавде. Да би сад кад се утро траг титоистима и кад су безбедни, мене прогласили за оно против чега сам јавно устао а што су се они (титоизам) ћутањем одобравали, ако је веровати оној: Ћутање је знак одобравања.

Говорећи о „чинији сочива са задњом намером – да све вишеструко уновчи“ ДР је плагирао и фалсификовао научно откриће ексминистра мр Велимира Илића објављено у Утуку министру Велимиру Илићу (1 и 2):

https://www.youtube.com/watch?v=w1ej7UgALLo

https://www.youtube.com/watch?v=L4CLJqFwekU

Додуше, ДР је мало прибегао преформулацији Илићевог изума па је његов „тањир посног пасуља“ заменио „чинијом сочива“. Све остало је ко јаје јајету.

И још је ДР плагирао и фалсификовао научно откриће (ч)емеритуса др Атанасија Јефтића објављено под насловом: Екуменистичка фарса 3 или други утук Атанасију Јевтићу:

https://www.youtube.com/watch?v=lsUhaEyxbdo

Знам да је плагирање докторских титула и „научних дела“ сада модни тренд, али да ДР као човек старог кова прихвати то помодарство, па још да посрне дотле да преписује од Амфилохија, Атанасија и Велимира – томе колачу се ваистину нисам могао надати.

Благо Славку: од стране премурдог ДР-а је проглашен за „неспособног“. Та квалификација, обзиром на ауторитет квалификатора, има снагу необоривог научног доказа. Ако се зарати  он може да покаже доказ и неће бити мобилисан. И у позадини може бити користан. Ако ништа друго моћи ће да се хвали да је пре рата био умишљени писац. Само нек` припази, да случајно не покаже било какво несагласје с ДР-овим аксиомима,  јер би могао за трен ока бити  проглашен за дугорочно срачунатог ратног профитера.

Охохо: ево ми  још једног кума: ДР ме кртштава „сићушном душом разметљиве памети“. Каква част имати кума горостасне душе а препаметног, прмудрог, преученог, прескромног, смиреног, екстра васпитаног, човекољубивог, љубвеобилног…

Наш ДР  призире да би могао бити искључен из Цркве!!! Није он те среће да га издајници и јеретици, папине прстенлије и вероломци избаце из свог друштва. А и зашто би кад су све његове наде и рачунице усмерене „на измирење и уједињење“ с њима?

Него да ми је брат Славко ближе питао бих га: да ли „неспособни“ људи могу да протумаче речи Светог Николаја: На три вере оком намигују, а ни једну право не верују??? Али, пошто је он далеко, а верујем попут мене заузет крштавањем јарића,  нећу га узнемиравати.

Наравно ДР је, како вели, с правом јавно говорио. Да на то има право, није морао да нам доказује. Али ко Владики, Славку, проф Мићуновићу, мени и другима даје за право да јавно говоримо – питање је сад. А поготову да се супротставимо ДР-овој премудрости да Владики каже „нећу“; да наговори Владикине духовне кћери да забране свом духовном оцу и свом владики да дође на манастирску славу у свој (пардон: ДР-ов) манастир, односно „моју кућу“ (како каже м. Јелена)…

И још један бисер премудрости: моја је „жеља“ да ДР буде искључен из СПЦ!!! Ово са мојом „жељом“ да му се то деси је, верујем, нека високоинтелектуална пошалица чији (без)смисао нисам разумео. Има једна народна: Што не може бити о том немој говорити.

Напротив, ДР  ће заслужити орден од Патријарха ако извојује још коју Пирову победу. Доста опадача владике Артемија је заслужено на своје јуначке груди већ окачило Патријархов орден. Зашто не би и ДР, поготову сада кад се офирао да је намерачио да се с њим „уједини и измири“ а преко њега и са свима онима које је земајле оптуживао за вероиздају, укључујући „светог им оца“.

На 10. страни у трећем пасусу ДР доказује да му орден не гине. А у задњем пасусу сиђе  до мере која заслужује да му се упути искрено саучешће, јер се саплете и тетурајући се забаса у сокак сеоских аброноша.

И  још вели да је мени важан „обрт капитала и профит“. Ускоро ће избор нове владе, па би ДР могао бити бриљантан министар финансија за шта га препоручује  свепознање у вези обрта капитала и профита.

Министар мр Велимир Илић је утврдио да сам ја опасан тип који је направио велику екипу која код њега (Милоја) ради бесплатно (в. Изгубљено јагње, 2 издање, Ниш, 2016, стр. 260). Том открићу се придружује ДР говорећи  да је Славко Радовановић мој послушник. Додуше, да ли бесплатан или му ја као срачунати шићарџија и профитер плаћам, не зна се баш тачно. Засад.

И на крају врло сам почаствован посластицом једног научног саветника (САНУ) да спадам у гордељивце и  „глупе пријатеље“ владике Артемија, те да сам Владикин „аутоматски непријатељ“.

Не знам како се Славко осећа откад умишља да се са мном винуо у књижевнике? Предлажем му да се тог умишљаја одрекнемо. И то јавно. И да он као раденик и то „неспособан“ и још „послушник“ и „умишљени књижевник“ и ја као пиљар па још: брзоскрпац, умишљени књижевник, похлепник за обртом капитала и профитом, гордељивац, глупи пријатељ, аутоматски непријатељ, носилац злих жеља, човек посрнуле савести, глумац, шићарџија, крстилац јарића, сићушна душа разметљиве памети, некад слепи слуга Титов а сада слуга `светог старца`, задњонамерац  вишеструког уновчавања, сујетни глумац, циник, лицемер, хвалисавац, сотвор изопаченог лика, пропињач изнад свих врхова науке, промотер књига које скрпљено састави(х) хвалећи се њиховим бројем, клеветник,  усмеравач  верника,  јуришник, преформулатор, пилићарски опонашатељ, гневник, секташима наликујући, самодавалац ореола, бојаџија у црно, неваспитанковић, заблудели заслепљенко, острашћенко… – дакле, предлажем да ту част књижевника препуштимо великодушно мудром ДР-у и свима онима о којима говори апостол у посланици Римљанима (1, 22).

Што се мене тиче, благодаран сам ДР-у – свезнадару што ме несебично окити спасоноснијем перјем порадивши крајње серјозно на мојему смирењу.

Нелицемерно молим ДР-а  да настави своју мисију – еда би  једним метком убио два зеца: он ће се попримаћи ордену и остварењу свог сна и своје наде за уједињење и измирење , а нама гордељивцима ће причетворити да се, његовим трудом, смирујемо еда би се бар за  длаку примакли блаженствима и да устрајемо на тесној и трновитој стази којом смо се упутили.

И за крај: упућујем ДР-у моје честитке будући да је надгорњао Атанасија Јевтића, Амфилохија Радовића и Велимира Илића  у богатству питорескних епитета којима креативно и научно исписа моју биографију, с једне, и украси свој објективни, непристрасни, достојанствени, одмерени и надасве неизопачени лик, дело и научни реноме, с друге стране.

Јер као што је некадашњи министар Стане Доланц био невинашце за министра Илића (устврдио сам то и доказао јавно рекавши: Министар Доланц, иначе немачки шпијун,  је лагао једном дневно, а Велимир Илић лаже на сваких 5,6 секунди), тако су поганоусти Атанасије и папољубиви Амфилохије за ДР-а мале бебе, јер они за 7 година у безброј наступа нису могли да ми нађену толико имена, колико је то пошло за руком ДР-у  при  једном наступу. И зато га, са радошћу великом, проглашавам за екстра кума. Кума плус! И као што се радовао онај воденичар из народне сказке кад је угледао кума који носи џак са житом ускликнувши:  Благо мени, ево мога кума биће два ујма – тако и ја велим:

Благо мени кад ја имам премудрога кума плус,

Животопис ће ми бити богат неће бити кус.

О Благовестима 2017. године Господње

Милоје Стевановић

од оца Светолика

и мајке Југославе