Вести

Шта је то хорепископ? Хорепископ јесте епископ у малом граду, најчешће у селу. О његовој намени најбоље говори 14. канон неокесаријског сабора. Овај канон изричито говори да је хорепископ постављен по примеру седамдесеторице апостола, да је као такав саслужитељ епархијскоме епископу и да се нарочито истиче бригом о сиромашнима.

пише Жељко Которанин, 22.04.2017

***

Тумачећи овo велики руски канонолог архимандрит Јован у своме делу „Општи курс црквенога законодавства“ каже: „хорепископи се тако зову свакако да се разликују од главних епархијских епископа, који су наследници дванаесторице апостола, али ова се разлика може узети само према уређењу црквене управе, у којој су хорепископи имали нижи положај од епархијских епископа, јер по свештеноме достојанству, и по духовним епископским правима нема никаквог разлога дјелити хорепископе од осталих епископа, пошто су и хорепископи имали на себи епископско достојанство као и други епископи, – а сви епископи су једнако наследници светих апостола“ ( исто, I, стр. 371).

„Хорепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а још мање презвитере за град, ако им то писмено није било допуштено од дотичног епископа.“ ( 13. Канон Анкирског сабора)

Под „другом области“ канон подразумева приградско место – село и област којој то село припада, а која област није подручна дотичном хорепископу. Хорепископ је могао за своје село самостално да поставља ниже клирике, ђаконе или презвитере без дозволе епископа града (епископије) коме је то село припадало. Са писменом дозволом надлежног епископа хорепископ је могао рукоположење да изврши чак и у граду, што сведочи о његовој епископској благодати, и власти ограниченој границом његове области.

Одувек је Црква имала начело да у једном граду (подразумева се епископија) може бити само један епископ (в. 8. канон I Васељенског сабора).. Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, писмо Коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епископије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу.

Гоњење којем је Црква била изложена не мало векова, колико од незнабожаца толико, чак и више, од јеретика, условило је потребу за хорепископима. Вера се морала очувати.

Како помирити начело “један епископ у једноме граду“ са установом хорепископа?

Касније, у раазоју Цркве, власт хорепиксопа бива условљена приволом епископа града. Хорепископ је, наиме, могао за своју област самостално да поставља ниже клирике, али ђаконе или презвитере без дозволе и саслуживања епископа града (епископије) није више смео постављати ни у свом селу, односно својој области ( в. 10. канон Анктиохијског сабора).

Доцније је и чтеце могао постављати само уз претходнну дозволу епископа града.

“…По древном обичају и хорепископи, са дозволом епископа, могу производити у чин чтеца.“(14. Канон VII Васељенског сабора)

Древни обичај је произашао из 57. канона Лаодикијског сабора по коме хорепиксопи “не могу ништа радити без приволе градског епископа“.

Ваља знати да наведени канони, и поред међусобне разлике, не поништавају једни друге. Сви су једнако запечаћени јединим печатом истине (2. Канон VI Васељенског сабора), а примена овог или оног зависи од услова у којима помесне Цркве живе.

Када се наведена правилa поштују доследно редовни епископ, тј. епископ града, био би главни управитељ свих црквених послова у својој епископији, како у граду тако и по селима његове епсикопије. На овај начин очувало би се начело „у једном граду један епископ“.

И поред свега реченог, хорепископи су каткад уносили неред у Цркву, пренебрегавајући условљеност своје власти, па су без дозволе епископа града рукополагали по своме нахођењу ђаконе и презвитере.

О овоме имамо сведочанство у писму Светога Василија Великога његовим хорепископима, а које представља 89. канон овога светога Оца.

„Много ме жалости, што су већ и правила отаца напуштена и што је искључен из цркава сваки ред; пак бојим се, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови…. Сада пак, ви сте прије свега искључили нас, нећете ни да нас о томе извјестите, него сте сву власт себи присвојили. За тијем, занемаривши у највећој мјери овај посао, допустили сте презвитерима и ђаконима, да кога они хоће, и без испитања начина живота дотичних, него по пристрасности, или из родбинских обзира, или по какавом другом пријатељству, уводе у цркву недостојне. И због тога много се црквенослужитеља данас броји у свакоме селу, а ни један није достојан службе олтара, као што и ви сами свједочите, не имајући људи, кад је при изборима. Пак пошто је посао овај најпослије тако далеко пошао, да се већ не може излијечити, особито сада, кад многи што се боје војнице, увлаче се у службу црквену, предузео сам по неопходности да успоставим правила отаца, и пишем вам ево, да ми пошаљете попис црквенослужитеља свакога села, и да ми тачно назначите ко је ким уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе свој попис, да се могу ваши списи упоређивати са онима, што се чувају код нас, пак да нико не може да се уписује, кад га је воља. Таквим начином, послије првога индикта, ако су презвитери које увукли у свештенство, нека сви буду повраћени међу свјетовњаке, а ви ћете међу тијем подвргнути их новом испитивању; пак ако су достојни, нека се по вашој одлуци приме, и очистите цркву, уклањајући из ње недостојне. А у будуће, испитивајте који су достојни и примајте их, али немојте их у клир уводити, док нама не јавите, јер знајте, да ће постати опет свјетовњак, који буде примљен на службу без нашега знања“ (89. канон Светог Василија Великог).

Слично стање било је и у другим помесним Црквама. Да би се изборили са овим неуредностима Оци Антиохијског сабора доносе 10. канон који гласи:

„Свети сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или такозвани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати црквама које су њима потчињене и старати се о истима, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче. И задовољити се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ потчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“. (Књига правила, Петроград,1893, ).

У овоме канону значајна је одредба по којој хорепископа поставља епископ града коме је потчињен хорепископ и његов округ.

Одредба је донета из велике нужде за црквеним поретком и представља одступање од канонског начела да епископа поставља читав Сабор или бар двојица или тројица епископа (в 1. канон Апостолски, 4. канон Првог васељенског сабора и 6. канон Првог васељенског сабора).

Ову одредбу Никодим Милаш није добро навео, нити ју је уопште тумачио иако заслужује пажњу. Код Милаша наведена одредба гласи:

„….Хорепископа ће пак одредити за мјесто службе епископ онога града, од кога зависи то мјесто.“

Ваља истаћи да Милашево навођење одредбе не постоји ни у једном канонском зборнику. Спорно је било Милашу да преведе реч „поставља“. Та реч у Законоправилу Светог Саве заправо је „поствление“, и има само једно значење – успостављање у чин, што се на грчком каже хиротонија односно хиротесија.

Да бисмо избегли нејасноћу навешћемо Валсамоново тумачење спорне одредбе у Атинској синтагми, том 3, стр. 143-4:

“А как некоторые из тщеславия, старались получить рукоположение в хорепископы от митрополита, или от патриарха, не обращаясь к местным епископам; то запрещено и это, и определено, чтобы хорепископ был поставляем от епископа города, дабы был в подчинении ему и не уничижал его, как не давшего ему рукоположения в сей сан.“

У преводу: „А како су се неки из сујете старали да приме рукоположење у хорепиксопа од митрополита, или од патријарха, не обраћајући се месним епископима; то је забрањено и то, и одређено, да хорепископ бива постављен од епископа града, да би био подчињен њему и да га не би унижавао, као оног који га није рукоположио у овај чин.“

Навешћемо исто тумачење преведено са грчког изворника:

„Пошто неки из сујете беху на становишту да се , пошто хиротесију хорепископа примише од митрополита или патријарха, не врате подручнима епископима – би забрањено и то, те би одлучено да од стране епископа града бива хорепископ, да њему подлеже, и да га не презире као (некога) ко му није дао хиротесију достојанства.“

Дакле, не ради се о одређивању места за службу, него о успостављању у чин хорепископа. Правом да поставља хорепископа, епископ града је стекао и право да му суди. И то је разлог доношења одредбе. Наведени руски текст преузели смо са сајта агиосканон.ру

Одступање од начела да епископа поставља потпуни Сабор или барем двојица или тројица епископа не сведочи једино о величини неуредности, него сведочи и о потреби коју је Црква имала за хорепископском службом.

Како је гоњење Цркве јењавало тако је јачао утицај презвитера. Поједине помесне Цркве немајући више изражену потребу за хорепископима доносе следећа два канона:

– 57. канон Петог помесног Лаодикијског сабора каже: „У малим мјестима и селима не могу се постављати епископи, него периодевти; а ако су у неким таквим мјестима поједини епископи већ постављени, они не могу ништа радити без приволе градског епископа. Исто тако и презвитери не могу ништа радити без приволе епископа.“

– 6. канон, Шестог помесног Сардикијског сабора, између осталог, каже: „…Никако пак не треба постављати епископа у какво мало мјесто или мали град за који је довољан и један презвитер; а не треба постављати у таквим мјестима епископа с тога, да се не омаловажи име и власт епископа…“

Наведени канони говоре да епископској части не приличи да епископи буду постављани у малим местима и селима у којима је довољно за потребе народа постављати периодевте.

Лаодикијски сабор говори да постојећи хорепископи не могу ништа чинити без приволе епископа града упоређујући то са обавезом коју имају презвитери. Сабор ипак говори да ови хорепископи не губе своју част нити службу нити бивају премештани у велике градове нити се њихова установа сматра противканонском.

Напротив, њих помиње VII Васељенски сабор у наведеној одредби 14. канона.

Ово је важно да би се разумео карактер одредбе 57. канона Лаодикијског сабора, а исто тако и 6. канона Сардикијског сабора. Они немају императивни карактер, који би укинуо хорепископе као неканонску установу. Постављање или непостављање хорепископа ствар је црквене потребе. Они су из потребе настали и из потребе до прошле, 2014 године су постојали у Кипарској цркви.

Епархија рашко-призренска протерана је из своје канонске области рашке, косовске и метохијске. Протерана је удруженим снагама екуменистичке београдске патријаршије и секуларне а екуменистима наклоњене ондашње државне власти Републике Србије, које су садејствовале са окупаторским властима Косова и Метохије. Њен епископ и монаштво, свештена лица и лаици верници нашли су уточиште у Србији, у малим местима, у катакомбама, где су јој пришли свештеници и благоверни народ жељни праве светосавске науке.

Оволиком распрострањеношћу битно је отежано управљање црквеним пословима из једног седишта. То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер углед који у благоверном народу ужива катакомба која му је додељена као седиште, тј. манастир посвећен светом Николају у Лозници код Чачка, одмах је после угледа седишта епископа рашко-призренскога.

Дакле, у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале. На такав начин се чисто, без компромиса, штити правоверје од екуменистичке свејереси.

Жељко Которанин
22.04.2017

подебљања и формат текста новинар.де

Остале текстове Жељка Которанина можете погледати ОВДЕ

Копирање и јавно објављивање садржаја објављених на порталу „новинар.де“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције нису дозвољени.