Вести

Говор Галић Александра унука Драгутина Кесеровића на Парцанској коси 25. Септембра 2016. на откривању и освештењу споменика пуковнику Д. Кесеровићу и његовој војсци, која је у бици на Парцанској коси на 20-так километара од Крушевца, од 19. до 22. Септембра 1944. нанела тежак пораз 2. Пролетерској дивизији.

О Божићу 2016-те, 07.01.2017

***

„Браћо и сестре, хришћани и хришћанке. Ако верујемо у нашег заједничког творца, онда има смисла што ћу данас било шта рећи и има смисла што смо се данас окупили. Уколико не верујемо, уколико нам је Бог само на уснама, он ће то знати, а нама узалуд и ова прича и овај скуп. Ово спомен обележеје Д. Кесеровићу и његовој војсци, ја лично недоживљавам само као траг сећања на мога претка, оцу моје мајке. Изнад његове слике на камену је обележје спасаења. А у окружењу овог камена је земља из које је изнедрен. Гледајући ову земљу, а први пут сам у у овом крају, још један имам доказ, да ју је Бог само могао створити и њу и овај камен. А наши преци су, слободан сам да кажем, имали такву веру, да су за ту веру, ставили на коцку све и своје животе и судбину својих породица.

Прича пуковника ЈВУО Драгутина Кесеровића и његовог војника је прича сваког Србина у првој половини 20. Века. Његово страдање и страдање његове војске је страдање Србије. Његов војник овде лежи, лежи широм Србије. ЈВУО је крварила у време када је Србија била са свих страна притешњена, када је свако тада могао видети да је рат за њу изгубљен, да је скоро свака земаљска нада угасла. Али та војска је ипак ратовала, борила се, а то се могло само једним објаснити, да је имала дубоку веру, веру да је небеска сила највећа. А земаљска сила против Србије је била велика. Ја ћу вас подсетити на низ детаља у време када су се равногорци борили против те силе.

Лета 1944. Ј. Броз Тито је преко својих посредника склопио са Немцима споразум о ненападању. Тај споразум је ступио на снагу 5. јула 1944. године. На југу Србије у Топлици и Јабланици, комунистичке снаге и Бугарске формације су такође направиле договор о међусобној сарадњи. Међутим, будући окупатор Србије није желео ништа да препусти случају. Већ у августу 1944. у Напуљу, Броз на састанку са Черчилом, прави детаљан план за окупацију Србије, а у план је било укључено деловање ЦА. И заиста немачко – румунске трупе у Румунији током августа доживљавају тежак војни пораз од ЦА, да би се почетком септембра совјетске дивизије појавиле на источним границама Србије.

У међувремену Броз је са својом војском пробио обруч ЈВУО на западним прилазима Србији и 6. августа 1944. добио битку за Копаоник. И тако је Броз након толико покушаја од јесени 1943. ушао на српско тло, у земљу коју је са великом страшћу желео да освоји. Прошао је Јасеновац, сва српска стратишта широм НДХ и неокренувши се појурио ка земљи из које је прогнан у јесен 1941 године. Жељан да коначно успе, кренуо је са 65 хиљада војника, међу њима на хиљаде усташа који су само скинули знак „У“ и ставили петокраку звезду. Ја лично ту петокраку доживљавам као и знак „У“ не видим никакве разлике, антихрист је антихрист. Кесеровићев војник је овде на Парцанској коси, на 20-так километара од Крушевца управо ратовао против тог антихриста. Ја само могу замислити каква је то била битка. То је био српски Армагедон. Да ли је та војска успела у тој борби? Пораз комуниста је био такав да је остао записан у више докумената који недвосмислено доказују коначан исход те битке. Са друге стране коначан победник се зна на Земљи, али питање ко је победник на Небу. То је суштина.

Судбина Д. Кесеровића и његове војске, ако погледате почетак 20. века и половину тог истог века, је она судбина коју је српски војник доживео крајем тог истог века. И као што је у јесен 1914. Д. Кесеровић био на Дринском ратишту, тако је у јесен 1944. био на линији западне Мораве. Као што је октобра 1915. био у одбрани Београда, тако је октобра 1944. био у одбрани Крушевца од најезде најопаснијег окупатора који је икада закорачио на српско тло, комунистичког окупатора. Као што се српска војска и сам Кесеровић са својим пуком у зиму 1915/16 нашао у албанским планинама, тако се ЈВУО и сам Кесеровић у зиму 1944/45 нашао у босанској голготи. И као што је Србија 1915. била окупирана, била је исто тако окупирана и 1945. По свим историјским дефиницијама у јесен 1944. У Србију је ушла страна војска, са истока ЦА, а са запада Брозова војска, коју су чиниле демобилисане усташе, муслимани, шиптари, Италијани и прекодрински Срби који су се одрекли своје вере и нације. Са пентограмом на својим капама, похрлили су у Србију да окончају посао који су радили више од 3 године рата. Убице под пентограмом, касапили су српске малдиће и девојке, убијали маљевима српске домаћине, затирали трагове српској интилигенцији, све како би Србија коначно пала на колена у земаљском смислу. И дан данас та окупација траје. И све оне масовне гробнице које су остале иза комунистичких казнених експедиција, данас су још увек под неким бетоном, под неким стадионима, фабрикама, болницима, излетиштима. Маскиране, те ране на српском бићу су тако остављене да се заборави. Па тако су Турци покушали да Србе одвоје од Светога Саве, спаљивањем његових мошти, па су успели само да из Срба изнедре још већи понос на своје порекло, а у душама усаде још већу веру. И данас је на Врачару симбол те вере, највећи православни храм у овом делу Европе. Не може се вера угасити материјалним уништењем. Вера у Срба, у сваког човека на земљи, ако постоји, она се подиже из осећаја да у овом кратковечном животу немамо другог излаза до у веровање у Спасење.

Ови невидљиви, у земљу урасли гробови страдалих на Парцану, су доказ да се та вера у спасење може у човеку издићи до тих висина, да се о свом земаљском животу и о судбини својих породица у једном тренутку не размишља пред избором да је тај живот и та судбина једини преостали залог за то Спасење. А историјске околности су биле такве да је равногорцима остало на сопствени избор да положе живот зарад Неба или да га спасу зарад Земље. У околини Крушевца 6. септембра 1944. на краљев рођендан гореле су ватре, у облику слова „П“, али се краљ није огласио. Черчил га је притискао да изда равногорску војску. А онда је 12. септембра уследио краљев говор који је већину војника и официра ЈВУО скоро потпуно у моралном смислу дотукао. А ипак само недељу дана касније од 19. – 22. септембра 1944. овде на Парцанској коси, Кесеровићев војник је ратовао и до ногу потукао свог противника, 2. Пролетерску дивизију.

Елсфорд Крамер амерички поручник из америчке мисије смештене при штабу Д. Кесеровића оставио је записе о то времену. Записи су били такви да се из њих могло прочитати следеће: Кесеровићева војска је била гола и боса, слабо ухрањена, дословно у ритама, са мало муниције и оскудним наоружањем. На другој страни њихови противници комунисти су били од Енглеза и Американаца снабдевени у потпуности наоружањем, опремом, муницијом… И не само то, комунистичким јединицама на југу Србије није командовао Коча Поповић, већ Џон Хеникер Мејџор, енглески мајор. Ако допустимо себи да направимо историјску паралелу и запитамо се, ко је руковидио усташким или шиптарским једницима у ратовима 90-тих противу Срба, па исто неки амерички и енглески официри. У операцији „Андреј“ од јесени 1943. па до лета 1944. Американци су Брозу допремили 10-тине хиљада тона наоружања и војне опреме, само око 100 хиљада пушчаних цеви… Из ког разлога, да ослобађају Србију од пораженог окупатора који је бежао главом без обзира пред Црвеном Армијом? Наравно да не, већ да поразе Михајловићеву војску, да убијају Србе, као што су обучавали и наоружавали усташе, муслимане и шиптаре да то чине крајем 20. Века. Дакле исти је то рукопис и иста „писаћа сатанска машина“.

Но, планетарни пројектанти светских ратова и криза нису желели да препусте ништа случају, па тако ни догађаје у самој Србији. Черчил је 6. августа 1944. обавестио Броза да ће на тло Србије ускоро ступити ЦА, наравно њему у помоћ, јер се он сам ни тако добро наоружан не би могао изборити са Михајловићевом војском. Доказ томе је и сам комунистички пораз који су комунисти претрпели овде на Парцанској коси од Кесеровића. Дакле окупација Србије је била договор између Броза, Черчила и Стаљина. Ова тројица су били под једним знаком, знаком пентограма, симболом који ће читав свет увести у вртлог непрестаних страдања и патњи. И заиста у Берлин су са запада ушли амерички тенкови са белим пентограмом, а са истока совјетски тенкови са црвеним пентограмом. У том фингираном сукобу наизглед две супростављене сатанистичке банде, Европа је претворена у прах и пепео, а сама Србија и српски етнички простор у велику гробницу. И деси се оно што су након два пројектована рата планирали светски моћници под пентограмом: „А онда ће се наш цар зацарити“. О ком се „цару“ ради открива нам порекло самог симбола пентограма.

Пентограм је симбол стар 6 хиљада година, уклесан у камен на простору некадашњих древних царстава Асирије, Вавилона, Египта… У то време древни народи су тај знак доживљавали као симбол васкрсења страдалог Неврода, сина Хусовог, Нојевог праунука, а градитеља Вавилонске куле. И Неврод постаде Бог сунца и многи га народи славише под различитим именима и полагаше му жртве. Под маском обожавања Бога Сунца крио се одбачени анђео, који је наметнувши човеку овако опасан религијски концепт, почео да овладава људски срцем. Данашњи владари света су религијски потомци Вавилонске религије, те су у складу са обожавањем Сатане произвели два светска рата, а на његов жртвеник принели 10-тине милиона људских живота. Њима људски животи ништа не значе, јер ни Сатани они ништа не значе. То је концепт непрекидног уништавања и борбе у којој си или убица или жртва.

Срби упамет, два светска рата су направљена, а и трећи је на помолу. Комунизам, нацизам, све су то пројекти планетарних сатаниста. Лењин, Хитлер, Броз, Стаљин, Павелић, Мао Це Тунг, Пол Пот,… су њихова дела, они су их створили, они су их и водили. Хитлерово тело никада није пронађено, никада. Анте Павелић је умро у дубокој старости под заштитом Ватикана. Брозу је допуштено да овде у Србији убија најбоље српске синове, да уништава њихове породице, да прогна или затре најелитније део срспког становништва. Циљ је био само један да Србија као и читав свет падну на колена пред новим освајачем, који себе назива ослободиоцем. И данас када нас је много мање него што нас је могло бити, не треба да паднемо у очајање. Учимо из своје трагичне прошлости, али и из историје других народа који су се борили за опстанак. У историји јеврејског народа је записано: Када су Јевреји јуришали на пагански Јерихон, припремили су за освајање зидина града 3 хиљаде људи. Међутим Бог им је преко својих пророка поручио: „ Не, нећете ићи са 3 хиљаде војника на град, већа са 3 стотине, али оних који верују“. И Јевреји изабраше међу собом 300 верујућих и освојише град Јерихон.

Зато Срби научимо, није суштина у броју. Три стотине паметних Срба, три стотине верујућих Срба ће спасити Србију. Ако будемо веровали, спас је могућ. Окупација јесте, али спас је могућ. Верујете ли Срби у то? Запитајмо се када дођемо кући, да ли у то верујемо. Немојте да нам је Бог само на уснама.

Ја вам се захваљујем, желим вам све најбоље, учинили сте ми велику част и радост што сам данас био овде са вама на овом простору који има своју симболику. Хвала вам на свему и нека Вам Бог помогне.“

Галић Александар, 25.09.2016

Парсанска коса