Вести

Јадна је она земља којом се управља  досеткама, тј. преварама. Поготову кад се у њима, с пуним правом, власт подупире подршком народа, иако  половина народа не излази на изборе. А она што излази  даје подршку Једном човеку.  У ствари, то су његови ранији пајташи, који су се заједно клели у Српство и Србију и заједно са њим, у једном дану, јуна 2008, одрекли се Српства и кренули за њим у Европу, која нам никада није била пријатељ, напротив! До дана данашњег.

пише Проф.Др. Слободан Турлаков, Бадњи дан 2016 (06.01.2017)

***

С обзиром на тако лако и темељно одрицање од свега онога што су до тада били, склони смо да верујемо да ни Један човек, ни председник Тома, ни сви они заједно, што чине данашњи СНС, никад нису били уистини српски националисти, у шта су се дотле клели, и да већ пуних осам година представљају историјску срамоту Српства и Србије.

Шта више, њихов вођа, ту скоро у Њујорку, где је боравио да подржи Хилари Клинтон на изборима за председника САД, што је после оповргао, изјавио да се стиди свег оног што је „двадесет година говорио и радио у политици“.

Дакле, за Србију, што му не смета да каже „Иако изгубим власт, Срби ће ценити шта сам урадио!“ Неће требати да цене, видеће се.

У оквиру речених досетака, налази се и обећање да ће на Сретење, 15. фебруара 2017., Он и Тома, одредити ко ће бити напредњачки председнички кандидат. А ко зна, можда ће тог дана, када је 2./15.феб. 1804, букнуо Први српски устанак у Орашцу, када је Карађорђе изабран за врховног вожда, и они саопштити име свог кандидат у том историјском месту и тог историјског дана.

Не помишљајући да њих двојица имају најмање права да се ослањају не само на тај историјски дан, већ уоште на целу српску историју, која се састојала у вечитој борби за слободу и независност, којих су се светих опредељења и свете борбе, они одрекли и определили за европско ропство, које нам је вековима наметано као једина перспектива.

Треба ли подсетити, да Србија никад није имала такве људе, који су се одрицали њене борбе и судбине, ради свога добра!

Па још без стида и срама!

Напослетку, ол њих двојице може се још све и свашта очекивати. Њихов сумњиви морал годинама је већ присутан.

Али, да од толике масе људи који су из бивших радикалских редова пошли за њима, толико нема Срба, то се није могло очекивати. Скрнавити, у име подршке њима, свето место Српства и Србије, без и једне речи протеста и негодовања, то се није могло очекивати, па ма колико бенефиција од њих добили, због којих су, уосталом, и извршили пресудни прелет од Шешеља ка Европи!

Оно што нисмо могли да разумемо ни 2008, поготову данас не можемо да разумемо! Шешеља!

Он се бави прљавим пословима бивших министара, а било би добро да се бави тим и таквим недостојним пословима, које чине данас његови бивши радикали, на челу са Једним човеком и Томом Николићем.

Не разумемо Шешеља, који заобилази суштину проблема, бавећи се успутним стварима, недостојним њега и оног што је везано за његово име и постојање. У име и ради чега?

Утолико пре што је он свестан свега и куда Србија срља са онима које је он устоличио и поставио крај себе и уз себе. Морао је, ако ништа друго, да се у осуди тог изданог поверења, недвосмислено огласи. Па и у име оних који су остали верни радикалима и РС. Овако их оставља у недоумици, па и неверици, чак ставља у положај преиспитивања њихове доследности и верности Српству и Србији.

Видећемо шта ће се још десити, али бисмо желели да то што ће се деси буде у нужном интересу Срба и Србије.

Тек, од ових редовних председничких избора направио се приличан циркус, још пре него што су они званично објављени.

Томи се та функција грдно омилела, па је дао неколико антиципирајућих изјава, од којих су најчудовишније: „Србији је потребан овакав председник “, јасно – мислећи на себе, и „Дужан сам народу још један мандат“.

У игру је убачен и Вучић, и док његов незванични портпарол, Вулин, тврди да „Грађани желе да Вучић буде председник“, дотле сам Један човек каже „Народ жели премијера Вучића, а не Вучића председника“.

Треба веровати да је Један човек ближи народу и да он зна шта тај жели, мада оба „веровања“ чине лични интереси.

Један човек, што не жели да буде без власти, а опет Вулин жели да буде премијер, као сигуран и послушан Вучићев човек, па ће тако, са Вулином, као премијером, Један човек бити и једно и друго, што је свакако његова права жеља, те ће се тако испунити оцена немачких новина, по којој је Србија – „шоу једног човека“.

Или по нашки – играчка у рукама Једног човека.

Мада је она већ то и сада, пред којом, немом и одсутном. он и данас ради шта му падне напамет, а чега се сутра, а можда и истог дана да одрекне. Дозволио је себи чак и то, да усред Скупштине једног посланика назове – „лажовом, који без стида говори такве ствари о Хилари“, а те ствари зна цела Србија, па и сама Скупштина, али пошто више не играју за Једног човека, о њима се не сме више да говори, чак и ако се зна да је он рекао: „многи Срби који живе у САД, били су поносни због његовог учешћа на панелу Клинтонове породице“. Мада је после рекао: „За разлику од других, Србија није хтела да се меша у америчке изборе!“

Фантазија!

Интересантно, нико да га приупита, ако је путовао у Њујорк на панел породице Хилари, зато, како је изјавио на ТВ, што је – паметан, ко је платио тај пут и боравак у Њујорку? Бар министра финансија!

Једном речи, благодарећи власти СНС, тј, њеном шефу, Србија је постала немушта земља. Више се не зна ни шта јесте, ни шта није. Јесте само оно што тог часа Један човек крсти да – јесте, а није што у другом часу он каже да – није.

Да подсетимо, једном је Вучић опоменуо оне који су против њега, да не треба да забораве да је он моћнији од њих, а сад је опет рекао: „њему не треба моћ“. Или, „Србија као војно неутрална земља настоји да има што боље односе са НАТО-м“

„Србија жели да настави (!) сарадњу са НАТОМ , без које нема мира, ни стабилности у региону, то је предуслов и за даљи економски раст и њен напредак “

А онда, „отишао сам у Брисел и директно им рекао рекао: Србија није заинтересована за чланство у НАТО!“

„Имамо партнерске односе са НАТО-м, без обзира на тешке ствари које су се десиле“. „Тешкоћа ствари“ није проблем за добре и партнерске односе, што је доказао и сам Клинтон, тапшајући га пријатељски руком по рамену, све време док су разговарали у Њујорку, што је Вучића чинило поносним, да не кажемо уображеним, иако нас је НАТО 1999. бомбардовао, за време Клинтоновог председниковања Америком, па дакле и главним чиниоцем за то бомбардовање!

Ти и такви лупинзи, пикирања и обрушавања, свакодневна су пракса власти Једног човека, немајући, при том, трунке устручавања и бојазни да ће тиме изазвати свакојаке скандале, чак и у Скупштини, попут оног кад су народни посланици приредили, усред заседања, „концерт“ уз пратњу Радуловићеве гитаре. Могли су да доведу и танцкомикере и жонглере и пајаце, како би направили још већи циркус од Народне Скупштине, али би при том морали бити свесни, да то није начин борбе за обарање власти, и да ће она те скандале искористити .

Једном човеку треба доказати да ову земљу не чине само они који из лукративних разлога гласају за њега, већ и они који годинама изборе бојкотују, и да са ширењем броја негласача власт сигурно губи тло под ногама, па и сам Један човек.

Кад би он и Тома увидели стварну опасност у озбиљност таквог деловања, оних који себе рачунају у опозицију, уверени смо да се не би одрекли, како бар обећавају, да неће учествовати у предизборној кампањи.

Но,то ће се још видети.

Међутим, кад је реч о тзв. опозицији, био би ред да се већ једном дефинише, шта је то и ко може бити стварна опозиција.

Једноставно и искрено речено, сви они који су за улазак Србије у ЕУ, они су против Србије, и као такви су њени непријатељи, јер улазак у ЕУ значи одрећи се своје вековне борбе за слободу, предати Бриселу независност, сувереност, уређење свог државног живота на основу сопствене традиције и постати члан НАТО-а.

Они, та „друга“ Србија, ту традицију не признају, и желе не само да је се одрекну, већ и да је забораве. За праве Србе, било би боље кад би се ови тзв. опозиционари. најпре јавно одрекли себе.

Коначно, требало би и самом Једном човеку и онима око њега, рећи да се његова и њихова обећања бољег живота у ЕУ, у ствари једна безглава претња нестанка Србији.

И не само због тога, треба се замислити над страхом комесара ЕУ, Јоханеса Хана, тог честог госта Једног човека, који је на претпоследњем гошћењу, изјавио је да „има страх од јачања национализма у Србији , иако верује у проевропски Вучићев став, чиме је јасно потврдио да су национални осећај и ЕУ две ствари, које не иду заједно.

Што ни председник ДС –а не схвата, јер ових дана тврди да „Брисел мора бити тачка ослонца Србије“. И не само он, већ цела тзв. Друга Србија, и њима треба јасно рећи да су они непријатељи Прве и једине праве Србије.

Наравно ту су и НВО, за које Девенпорт, представник ЕУ у Србији, изјављује да су „светла тачка у Србији“, са које оне већ од 5.октобра агитују по Србији за добробит ЕУ, ту је и Јеремић и Јанковић који се још нису изјаснили да ли ће се кандидовати, а ако то и учине неће са становишта Прве Србије, ту је и Зорана која „гласа“ за Једног човека да буде председнички кандидат СНС, а ту је и Тома што „воли Вучића као сина“, са изјавом да би га изненадило да се Вучић кандидује за председника, а нема ни недељу дана како су њих двојица рекли да ће име кандидата заједнички објавити на Сретење!

Не заборавимо да је ту и посланица СНС-а, Марија Обрадовић која нас опомиње да се до „избора може још свашта да деси“.

Утолико пре што је већ, по нешто, почело да дешава, а по нешто, бохме, и не дешава, а што је морало да се деси.

Наиме, Закон о пореклу имовине, који се већ годинама обећава, а који је засигурно обећан за до краја 2016. године – није донет!

Шефица Агенције за борбу против корупције, измештена је у Уставни суд, и тиме блокиран рад Агенције и борба против корупције, што је свакодневна тема Једног човека.

Десило се да су енглеске новине објавиле да је Меркелова поклонила Србији четири употребљавана ратна хеликоптера, а било би боље да је „гешенкирала“ онај немачки авион, из ког је немачки зликовац устрелио једну девојчицу, која је сама прелазила преко моста у Варварину, како би га изложили на улазу у мост, као трајни споменик тог немачког стравичног злочина током бомбардовања 1999.

Најзад огласио се и хрватски премијер, коме је Један Човек поручио да га жељно ишчекује у Београду, са неизмењеном и трајном хрватском песмом „о праведном одбранбеном рату против великосрпске агресије, којим су остварили слободу и независност, у којима жели градити друштво на темељу највиших демократских вредности и на поштовању људских и мањинских права“! .

Није ништа рекао о стиду и сраму, али није ни морао. јер је то већ, једном за свагда, рекао Дучић, одавно.

Слободан Турлаков