Вести

Владика Григорије и Масерати

Божји пастири живе у луксузу, а има и оних који су на различите начине стекли по неколико станова, локала и кућа, обезбедили себе и своје потомство…

Радмила Лончар; 31.07.2016; Франкфуртске ВЕСТИ

***

Сукоб генерација, трка за новцем и бескомпромисни каријеризам све су видљивији у отаџбинским и дијаспорским епархијама Српске православне цркве. Ривалство постоји међу владикама, али и у редовима свештенства и монаштва, поред већ познатог раздора између различитих струја, као и супротстављених ставова о виталним црквеним и теолошким питањима.

Упркос канонима који кажу да је епископ доживотно на челу епархије, годинама су у току принудне смене, а млађи епископи поручују старијима да их је време прегазило и да одступе. Уочено је такође да се неким млађим калуђерима у протосинђелском или архимандритском чину жури да се домогну владичанске круне и епископске катедре, док млади свештеници јавно оптужују старије колеге и црквене старешине да због њихове похлепе не могу напредовати у служби и више зарађивати.

На минималне зараде жале се и цивили који су запослени у парохијама СПЦ, а пензионисани свештеници кукају на мизерне пензије и јадикују да су принуђени да, уз благослов надлежног епископа, практично доживотно хонорарно раде у својим парохијама да би преживели. Овим речима верски аналитичар Драшко Ђеновић оцењује актуелну ситуацију у СПЦ.

– Свештенослужитељи СПЦ постали су школски пример за изреку: „Немој себе довести у ситуацију да те старост пита где си проћердао младост“. Јер, док су у пуној снази и добро приходују, владике и попови растрошно живе, такмиче се ко ће возити скупљи ауто или ко ће се луксузније одевати, а не размишљају о сопственој додатној уплати за приватно пензионо осигурање, већ се ослањају на проценат који им уплаћује држава, по основу минималне зараде. Али, кад занемоћају запомажу из свег гласа – прича Ђеновић.

Виле драже од кућа

Годишња зарада српског свештеника у САД, како кажу из црквених општина источноамеричке епархије, износи у просеку више од 60.000 долара, уз додатни приход по свакој свештенорадњи, који је од 50 до 200 долара, у зависности да ли је у питању свећење водице, резање славског колача, освећење куће, опело, парастос, крштење или венчање. Пошто у Америци свештеници нерадо живе у црквеним кућама, већ изнајмљују веће и далеко комфорније, то се плаћа из црквене касе коју пуне верници.

Помоћ Филарету

Додаје да има и оних попова, који су се на различите начине домогли неколико станова, локала и кућа, да обезбеде себе и потомство, па им капље кирија од издавања.

– С друге стране, постоје умировљени епископи, попут владике Филарета, који такође није био имун на растрошност, а данас му је месечна пензија 13.500 динара (то је око 110 евра) и од тог новца, а без помоћи СПЦ, треба сам да преживи у манастиру на планини. Филарету је ипак у помоћ притекао један београдски хотелијер омогућивши му бесплатно становање и исхрану у свом хотелу. Финансијски је лакше умировљеним дијаспорским владикама са иностраним девизним пензијама, јер су оне од 700 до 1.000 евра – вели наш саговорник.

Конкретна зарада српских свештеника углавном је у домену „осме свете тајне“, али судећи по квалитету живота, Свевишњи је врло наклоњен својим пастирима! Нарочито кад је у питању клир на служби у великим градовима и богатијим епископијама. Нису заборављени ни црнорисци широм дијаспоре, док за парохе у полупразним забаченим старачким селима важи правило да је сиротиња и Богу и пастиру тешка. Тамо попови једва састављају крај с крајем и није редак случај да се по неколико села обједињује у једну парохију, или да свештеник са веће парохије у сиротињску сеоску цркву улази само о храмовној слави, поводом опела и парастоса, те Ускрса и Божића.

Зато би, сматра теолог Драшко Ђеновић, праведније било да СПЦ за својих више од 3.500 свештенослужитеља, мирских и монашких, установи платне разреде и свима, било да су у земљи или расејању, исплаћује зараде из централне касе, пошто им Србија из буџета, народним парама, већ уплаћује пензионо и здравствено осигурање.

Порески рај

– Ако знамо да је просечна плата у Србији до 350 евра, а просечна пензија испод 200 евра, те да су свештеничке зараде вишеструко веће, онда не чуди што свршени богослови, без разлике чији су клирици, јуришају на богате епархије где су махом свештеничке принадлежности око 1.000 евра месечно, док у Београду, Новом Саду, Бањалуци, Подгорици и другим великим градовима Србије, Црне Горе и Републике Српске поповска нето месечна зарада лако добаци, чак и пребаци 1.500 евра – каже наш саговорник.

У дијаспори, напомиње он, та свота је четири или пет пута већа!

– У расејању српски свештеници инкасирају годишње више од 60. 0000 евра или исто толико долара. Црквене финансије, међутим, тамо нису у пореском рају као у Србији. У иностранству се полажу рачуни порезницима. Затим, трошкови луксузног живљења и школовања деце су много већи. За разлику од Балкана, у уређеном свету нема некажњивог црквеног пословања у зони сиве економије, па има случајева да се попови, чим се укаже прилика, у Србију враћају чак и из богате Канаде. У Београду или Крагујевцу више им остане. Иако међу млађим теолозима влада уверење да је трава зеленија у туђем дворишту, па се отимају и за одлазак у печалбу, врло брзо се увере да је најуносније бити свештеник тамо где ти је паства већинско становништво, а државне привилегије велике, јер у иностранству земље домаћини строго контролишу српске епархије и парохије које су тамо регистроване као удружења грађана или као непрофитне организације – објашњава Ђеновић.

Уживање у Канади

У Канади, како је речено „Вестима“, у тамошњој српској епархији основна плата свештеника је 2.800 долара плус минули рад, а сваких пет година се основица повећава. Из црквене касе има и плаћен одговарајући смештај, а још 430 долара добија за друге трошкове. Из црквеног буџета поповима се плаћа такође две трећине доприноса за пензионо осигурање, те здравствено осигурање за њих и чланове породице, као и инвалидске бенефиције, а црква за то месечно издваја по 570 долара за сваког свештеника. Има и одговарајући додатак на име службених путовања, остварује и додатни приход од целивајуће иконе и плаштанице, има и плаћен годишњи одмор.

– Наравно, уз све ово српски свештеник у Канади приходује додатни новац од свештенорадњи. У зависности од величине парохије, та додатна зарада креће се годишње од 15.000 до 45.000 долара и тај новац се не опорезује – тврде у српској епископији у Канади.

Р.Лончар, ВЕСТИ

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/589077/Popovima-nikad-dosta

Илустрација преузета са Интернета, новинар.де