Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 15.06.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***
***
***

Рекламни текст за Двадесет први наставак

“Постоји општа склоност конзервативних коментатора да је Рузвелт делао под утицајем – свесним или несвесним – комунистичких и прокомунистичких елемената” – иако не постоји “ни један доказ који би потврдио такве закључке”! Зато је фрапантно је да су толико рекламирани “инфилтрирани прокомунистички елементи, упркос њиховом стварном разорном дејству – исто као и рекламирани ‘комунистички став’ Тита и Титоизма – били само – маска мржње против Срба од стране других тајних ‘утицаја’!!! Јер “будућност Југославије била је не само под утицајем Черчила већ и оних који су Тита доживљавали – више као националисту – него као комунисту”!!!

Тита су као ‘националисту’ могли да ‘доживљавају’ само Проусташтво и Ватикан који га знају Тита још из доба припремањa убиства краља Александра и потписивања пакта сарадње о истоветсности циљева такозване КПЈ и Усташтва! Према томе, Черчилов ‘план замишљен планирањем на терену’ – свакако је заједничко планирање бритaнских а доцније и америчких представника са НДХ!

Детаљни коментар

Двадесет први Наставак

(Странице од 202 до 205 – пети део)

Поднаслов “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”

Врло је значајно да Макдауел анализирајући Издају Истине ставља черчиловко-маклејновске рекламне фатаморгане у други план свог излагања – иако је као нико други до сада Макдауел ове измишљотине доказао за – лажи! Макдауел се, међутим, концентрисао на оно о чему се до сада премало зна: окренуо се управо моралној анализи човекове одговорности, савести и поштења – окренуо се анализи издаје као издаји моралности. Овај његов заокрет јесте баш она суштинска срж огромног катаклизмичног амбиса између некадашњег моралног и данашњег неморалног схватања! Данас смо подређени рекламерском сензационалитету! На супрот томе, Макдауел спокојно, па чак и са уздржаном скромношћу… не нападајући драстично лажове и лажи – он излаже непобитне чињенице и доноси веродостојне закључке. Иако Макдауелова моралност као да му не дозвољава да драстично формулише своје оптужбе – као тужбе – од таквог његовог поштеног резоновања нема истинитије оптужбе најскарадније лажи коју је цивилизовано човечанство икад починило у име расистичке мржње против Срба!

И зато, када се зрело размисли, онда се долази до закључка да није Макдауел различит од нас данашњих – иако свакако да јесте – него да смо ми данашњи – различити од… од убијене Србије! И то не различити само од злочинчки издане и убијене Србије у Другом светском рату – већ различити од вековних српских генерација поштења, моралности и одговорности… усађених у њих пре свега и изнад свега дубином њихове Православне Вере… из које је проистекло и родољубље и национализам тих генерација… условљени искључивим поштовањем Правде и Истине. Зато што је данас таква Морална Вредност тешко појмљива – зато је огромно и тешко решиво питање – да ли смо доиста способни да бар покушамо да схватимо Макдауелово излагање које не само да стиже из Морала прошлости – већ стиже и из Моралности којој ми на жалост данас… баш и нисмо дични. Зато је овај подухват схватања Сведочанства Истине уствари позив, или опомена, или чак захтев Знамења који би морало… или бар требало – ако смо иоле савесни – да нас обавеже, да нас облагороди, да нас ослободи од окова и лажи и површности… и да нас промени: не толико на старо колико на Поштену Бућност онога… што стварно јесмо!

И тако… након детаља извесних промена и нејасности код америчких војних и цивилних званичника током његових припрема за пут код Драже Михаиловића, Макдауел о томе закључује:

“Године 1944. – као и данас – било је, наиме, јасно да то изненадно поновно занимање није потекло од председника Рузвелта, мада га је он испрва подржавао. На основу мени познатог, претпостављам да је бар четворо људи заслужно за тај нови-стари курс. То су генерал Вилијем Донован, шеф OSS, генерал Томас Родерик, главни амерички обавештајни официр на терену, пуковник Џорџ Л. Кинг (George L. King) из америчког одсека за Здружене планове и дејства (тајна) у савезничком штабу на терену, и амбасадор Роберт Марфи (Robert Murphy), надлежни службеник Стејт Департмента за тај сектор.” Пошто се стиче утисак као да Макдауел има пуно поверење у Државни Секретаријат и сходо томе и у Роберта Марфија, потребно је нагласити да анализа документације тадашњих догађаја указује да је баш Марфи био превасходни амерички активиста па чак у доброј мери и иницијатор масивне лажне пропагандистичке кампање у корист Тита, па чак и de facto организатор постдрварских догодовштина, укључујући Титову евакуацију из земље, а такође и ‘маршализацију’ Броза у Анцију, довођење Тита на Вис и повратак Тита на тло Југославије – и то тек по уласку совјетских трупа у Србију… Потсећајући на Макдауелову документацију Титових бежанија на забачене територије – ово враћање Тита на југословенску територију – мора се схватити као… враћање из загарантоване безбедности… на ратиште – и то тек пошто су совјетске трупе загазиле Србију, и свакако враћање на ратиште уз тотално обезбеђење од стране не само Черчилових и америчких већ и римокатоличких и ендехаовских тајних чинилаца… и пошто је ово бекство са ратишта апсолутно ускладу са највећом од свих Титових фатаморгана: са његовим измишљеним ‘херојским заслугама’ за… лажне ‘тековине’ – ово бекство са ратишта мора се дефинисати као врхунац Титовог издајства!

Али… без обзира што је претходно тек само ‘констатована’ ова најпрљавија од свих Титових лажи, Макдауел спокојно наставља “моје слање у штаб генерала Михаиловића с којим се у јулу, на подстицај генерала Донована, председник поново сагласио, омогућено је – тек заједничким напором све поменуте господе… Моја прва дужност била је припрема свеобухватног и детаљног извештаја, не само о војним приликама – у смислу дејстава против Немаца и грађанског рата – већ и основних политичких, економских и друштвених чинилаца важних за америчку припрему примирја, и сарадњу с нашим британским и совјетским савезницима” – иако је у принципу, “осим у погледу овог последњег – моја мисија била наставак мисије Сајца и Менсфилда у оквирима које је председнику Рузвелту првобитно предложио Амбасадор Фотић.”

“Но, док сам боравио у Југославији генерал Родерик је умро, амбасадор Марфи је био премештен на дужност код генерала Ајзенхауера у Француску, а природу моје мисије су кругови комуниста и њихових симпатизера – лажно приказали и на терену и у Вашингтону” – тако да “иако је налог за моју мисију потекао од председника Рузвелта на подстицај генерала Донована – после протеста премијера Черчила због мог присуства у штабу генерала Михаиловића”:

“Председник је у септембру – повукао своје наређење”!

Иако је “ситуација и иначе била непријатељска према свему што сам желео да постигнем”, још je више “отежана тиме што сам због низа техничких околности евакуисан тек 1. новембра” – то је чак:

“Послужило за лажне оптужбе пртив мене да сам намерно прекршио наређење да напустим Југославију”!

Важно је истаћи да по свему знаном Макдаудел, под један – није желео да буде пребачен на Титову територију – што му је на захтев Черчила било прво наређено; под два – свакако да Макдауел није желео да попут Џорџа Мусулина пре њега, и попут Ника Лалића после њега – ризикује да буде изигран од британских пилота и буде пребачен код Тита; и под три – највероватније у вези са и по наређењу генерала Донована – Макдауел је желео да што дуже остане са Дражом… можда чак и као залога… са надом да ће се америчка политика ипак… ипак променити у корист Истине – ако због ничег другог а онда због невероватних гоњења немачких и партизанских специјалаца, шпикованих са усташким… који су покушавали да убију и њега и Михаиловића!

Међутим… до промене није дошло јер је тада мржња против Срба била већ увелико ‘озваничена’, и без обзира да ли је то озваничење било законско или заверенички разбојничко – кажњавање ма каквог помагања Србима – па стога и кажњавање Макдауела – било је неминовно:

“Коначно по повратку последица тога била је да ми је било дозвољено да говорим – само у савезничком штабу и – само са врло ограниченим бројем виших америчких и британских официра и званичника; мој извештај сачињен је само у два примерка, од којих је један био за председника Рузвелта; и пребачен сам у Вашингтон под строгим наређењима да – ни са ким не разговарам о мојој мисији… осим ако ми то не буде наложено”!

Пуковник Сајц је тај слом Америке са песничком тугом и горчином назвао ‘Shape of things to come’ – ‘Тако нам је писано’… почело је злодоба ‘Rape of Serbia’ ‘Силовање Србије’… јер, “што се тиче америчке политике – како се показало – и моје мисије у Југославију – у Вашингтону ми је незванично речено да су наређења за мој опозив у септембру дошла – не од председника Рузвелта – већ од премијера Черчила – који је Рузвелта притискао све док нисам коначно био повучен у новембру”!

Бесмисленост опозива, каже Макдауел, сматрам за “доказ да је упркос јаза који је почео да се јавља између њих двојице још током конференција у Москви и Техерану 1943, да је председник Рузвелт – ипак био склон да следи жеље премијера Черчила у односу на унутрашње прилике у Југославији”!

И иако заобилази улогу Државног Секретаријата Макдауел каже да “иако, наиме, немам непосредна сазнања о томе, изгледа да су упорна настојања генерала Донована од почетка лета 1944, да се побољшају и прошире операције OSS не само у Југославији него и у већем делу Југоисточне Европе – па и у Централној Европи, преко канала које је успоставио генерал Михаиловић”:

“Одбачена негде у то време – вероватно такође на захтев премијера Черчила”!

Свакако намерно заобилазећи и утицај римокатолицизма на САД и поготово утицај Хрвата у Пентагону и америчким медијима, Макдауел иако истиче да “постоји општа склоност конзервативних коментатора да закључе да је баш у овим променама у америчкој политици председник Рузвелт делао под утицајем – свесним или несвесним – комунистичких и прокомунистичких елемената” – ипак наглашава фрапантну чињеницу да иако то “јесте могуће” – али:

“Никада нисам наишао ни на један доказ који би потврдио такве закључке”!

Чињеница је фрапантна зато јер је непобитан доказ да су и инфилтрирани прокомунистички елементи, толико рекламирани, упркос њиховом стварном разорном дејству – исто као и ‘комунистички став’ Тита и Титоизма – били само маска које је мржња против Срба других тајних ‘утицаја’ вешто наметнула и још вештије користила и искористила!

Зато, иако се Макдауел слаже “да Рузвелт јесте одржавао контакте са истакнутим комунистичким симпатизерима који су лажно оптуживали генерала Михаиловића за сарадњу са окупатором и југословенским реакционарима, и који су” чак “нападали Стејт Департмент” наводно зато што наводно “одбија да прихвати њихове тврдње” – али “што се тиче председникове политике према будућности Југославије, сматрам да су докази јасни да је био не само под утицајем Черчилове личности већ и директно и неповратно обманутих америчких идеалиста – и самих под комунистичким утицајем – који су Тита доживљавали више као националисту – него као комунисту – и као човека кога огроман број Југословена воли и коме верује.”

Значајно је овде поставити питање – не само ко је могао да Тита “доживљава више као националисту” – већ и питање шта Макдауел заиста покушава да каже овим закључком! Сходно његовим врло веродостојним анализама у претходним деловима његовог Сведочанства Истине о Черчиловим плановима за римокатолички део Југославије – јасно је да се ради о утицају не само Ватикана, и не само Ватикана у корист Усташтва – већ и директног утицаја Проусташтва као таквог, јер…

…једино је Проусташтво могло да ‘доживљва’ Тита “више као националисту него комунисту” – јер зна Тита још из доба припремањa и убиства краља Александра и потписивања сарадње о истоветсности циљева такозване КПЈ и Усташтва! Свакако да Макдауел открива право лице не само оних који су деловали кроз њујоршки Југословенски клуб – који Макдауел уопште не помиње – али и оних учлањених у остале тајне и квази-тајне организације, који су осим снажног утицаја Ватикана такође доминирали утицајем на Черчила – али свакако и директно на Рузвелта снажним утицајем ендехаоваца кроз Пентагон и Државни Секретаријат.

Зато Mакдауел каже “сада бих укратко покушао да макар себи разјасним Рузвелтове реакције на укупни Черчилов стратешки концепт за Југоисточну Европу, у коме је Југославија била кључни елемент” јер сам “открио”:

“Велико неразумевање и погрешно тумачење самог тог Черчиловог концепта…

…и Стаљинове и Рузвелтове реакције на њега”!

И излажући опште концепте Черчилове замисли Макдауел тако задире у срж проблема:

“Западни крак офанзиве коју је Черчил замислио и како је на терену била планирана” (које је то ‘планирање на терену’? Свакако заједничко планирање бритaнских а доцније и америчких представника са НДХ!) “требало је да створи базу у региону горњег Јадрана у Југославији за важну операцију бомбардовања немачких ратних индустријских постројења и центара за логистичку подршку у Централној и Источној Европи до којих бомбардери из база у Британији нису могли допрети, и за напредовање англо-америчких и југословенских копнених снага – не одвише бројних” (Черчилове ‘југословенске копнене снаге’ су ‘не одвише бројне’ јер је Тито без Усташа… ирелевантан као ‘снага’!) “али уз снажну тактичку подршку авијације – до Дунава, па све даље у правцу Беча…”

У следећем наставку шести део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Деветнаести наставак, странице од 201– 205 (пети део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

И РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ИСТОЧНУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ (пети део)

– признавање значаја тог сектора не само у оквиру завршне фазе рата већ и после примирја, и омогућавање ефикасне сарадње Савезника;

– признавање, иако прилично закаснело, америчке одговорности за учествовање у тим завршним фазама, макар само преко разних штабова а не и трупа, и

– извесно признавање чињенице да југословенски националисти, а не парти¬зански покрет под контролом комуниста, представљаjу наш најбољи осло¬нац у том закаснелом настојању.

Године 1944 – као и данас – било је, наиме, јасно да то изненадно поновно занимање није потекло од председника Рузвелта, мада га је он испрва подржавао. На основу мени познатог, претпостављам да је бар четворо људи заслужно за тај нови(/стари) курс. То су генерал Вилијем Донован, шеф OSS, генерал Томас Родерик, главни амерички обавештајни официр на терену, пуковник Џорџ Л. Кинг (George L. King) из америчког одсека за Здружене планове и дејства (тајна) у савезничком штабу на терену, и амбасадор Роберт Марфи (Robert Murphy), надлежни службеник Стејт Департмента за тај сектор.

Јер, моје слање у штаб генерала Михаиловића с којим се у јулу, на подстицај генерала Донована, Председник поново сагласио, омогућено је тек заједничким напором све поменуте господе. Требало је да сарађујем не само са екипама OSS задуженим за спасавање америчких авијатичара, него и с великом мисијом OSS планираном за слање у штаб националиста у Србији, од које се ипак одустало. У оквиру тога, моја прва дужност била је припрема свеобухватног и детаљног извештаја, не само о војним приликама – у смислу дејстава против Немаца и грађанског рата – већ и основних политичких, економских и друштвених чини¬лаца важних за америчку припрему примирја, и сарадњу с нашим британским и совјетским савезницима.

Осим у погледу овог последњег, моја мисија била је наставак мисије Сајца и Менсфилда у оквирима које је председнику Рузвелту првобитно предложио амбасадор Фотић. С обзиром, међутим, да сам из административних разлога био придружен OSS током мог боравка у Југославији, мој званични извештај тре¬бало је да поднесем генералу Родерику, код кога сам био званично премештен из JICAME и америчког Штаба у Каиру.

Но, док сам боравио у Југославији генерал Родерик је умро, амбасадор Марфи био премештен на дужност код генерала Ајзенхауера у Француску, а природу моје мисије су кругови комуниста и њихових симпатизера лажно приказали и на терену и у Вашингтону. Иако је налог за моју мисију потекао од председника Рузвелта на подстицај генерала Донована, после протеста премијера Черчила због мог присуства у штабу генерала Михаиловића, Председник је у септембру повукао своје наређење. Ситуација и иначе непријатељска према свему што сам желео да постигнем, отежана је још више тиме што сам због низа техничких околности евакуисан тек 1. новембра, што је послужило за лажне оптужбе про¬тив мене да сам намерно прекршио наређење да напустим Југославију.

Последица тога била је да ми је било дозвољено да говорим само у савез¬ничком штабу и са врло ограниченим бројем виших америчких и британ¬ских официра и званичника; мој извештај сачињен је само у два примерка, од којих је један био за председника Рузвелта; пребачен сам у Вашингтон под строгим наређењима да ни са ким не разговарам о мојој мисији, осим ако ми то не буде наложено.

Но, виши британски официри у штабу на терену били су врло отворени за све што сам имао рећи и постављали су ми бројна питања о свим аспектима моје мисије. Нарочито су се занимали за усмену поруку генерала Михаиловића коју сам пренео и његове предлоге за англо-америчко преузимање западне и цен¬тралне Југославије. (О томе сам подробније писао у поглављу о дејствима Миха¬иловићевих националиста)

Том приликом, предложио сам зато Британцима да ми се бригадир Фицрој Меклејн, шеф британске мисије код Тита и главни званични саветник пре¬мијера Черчила за Југославију, придружи у путовању кроз све крајеве Југо¬славије како бисмо заједно утврдили расположење и међу националним и Титовим вођама, о томе кога желе као свог представника – Тита или гене¬рала Михаиловића – у тим почетним савезничким разматрањима поратних питања. Мој предлог примљен је у британском штабу не само са интересо¬вањем већ и са великом подршком, но моје нагло повлачење у Вашингтон и забрана да било о чему говорим лишила ме је могућности да сазнам шта се на том нивоу потом догађало.

Што се тиче америчке политике – како се показало и мојом мисијом у Југославију – у Вашингтону ми је незванично речено да су наређења за мој опо¬зив у септембру дошла не од председника Рузвелта већ од премијера Черчила, који га је притискао све док нисам коначно био повучен у новембру. То узимам као доказ да је упркос јаза који је почео да се јавља између њих двојице још током конференција у Москви и Техерану 1943, Председник ипак био склон да следи жеље премијера Черчила у односу на унутрашње прилике у Југославији.

Иако, наиме, немам непосредна сазнања о томе, изгледа да су упорна настојања генерала Донована од почетка лета 1944, да се побољшају и прошире операције OSS не само у Југославији него и у већем делу Југоисточне Европе – па и у Централној Европи, преко канала које је успоставио генерал Михаиловић – одбачена негде у то време, вероватно такође на захтев премијера Черчила.

Постоји општа склоност конзервативних коментатора да закључе да је баш у овим променама у америчкој политици председник Рузвелт делао под утицајем – свесним или несвесним – комунистичких и прокомунистичких елемената. Мада је то могуће, никада нисам наишао ни на један доказ који би потврдио такве закључке. Слажем се да је Председник одржавао контакте са истакнутим комунистичким симпатизерима који су лажно оптуживали генерала Михаиловића за сарадњу са окупатором и југословенским реак¬ционарима, и који су нападали Стејт Департмент што одбија да прихвати њихове тврдње.

У потпуности се слажем, такође, да је до лета 1944. Председник био пот¬пуно посвећен својој политици, започетој још у Техерану, да обезбеди поратну сарадњу Стаљина подржавајући погрешно схваћене ратне циљеве Москве. Што се тиче Председникове политике према будућности Југославије, сматрам да су докази јасни да је био не само под утицајем Черчилове личности већ и врло директно и неповратно обманутих америчких идеалиста – и самих под комунис¬тичким утицајем – који су Тита доживљавали више као националисту него као комунисту, и као човека кога огроман број Југословена воли и коме верује.

До сада сам се, при покушају сагледавања америчке ратне политике пред¬седника Рузвелта, углавном ограничавао на оне њене аспекте који су се одно¬сили на унутрашњу, војну или политичку ситуацију у Југославији. Но сада бих укратко покушао да макар себи разјасним Председникове реакције на укупни Черчилов стратешки концепт за Југоисточну Европу, у коме је Југославија била кључни елемент.

Јер, радећи на овом материјалу – не само на основу објављених радова већ и мојих извештаја и личних бележака – у објављеним делима, нарочито америчког порекла, открио сам велико неразумевање и погрешно тумачење самог тог Чер¬чиловог концепта и Стаљинове и Рузвелтове реакције на њега.

О самом концепту – а посебно како је представљен у Черчиловим порат¬ним мемоарима – писао сам подробније у поглављу о Премијеровој стратегији. Суштински, и како је формулисана, та стратешка замисао предвиђала је дво¬краку офанзиву англо-америчких копнених и ваздушних снага већ стационира¬них на Медитерану и непредвиђених за неке друге операције.

наставиће се….

У следећем наставку шести део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.