logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    201 пута прочитано    Датум: 17.06.2015    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

22Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 17.06.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***
***
***

Рекламни текст за Двадесет други наставак

Черчилов ‘План’ је само једна од његових маскарада његовог стварног стварног циља: савезници бомбардују савезничку Србију; савезници не бомбардују нацистичку НДХ; британске базе су на територији НДХ; Усташе су увршћене уТитове редове; Тито је инфилтирао Усташе у редове Црвене Армије – вероватно чак на супрот и Стаљину – да би Усташе обезбедила да Црвена Армија обезбеди Титовим снагама ојачаним Усташама освајање Србије – уместо да подржи Михаиловићев стварни отпор против Нацизма. Черчил је de facto обезбедиo огромну здружену британско-америчку пропагандну рекламерску активност у корист Тита – засновану на лажима којима је обезбеђена обмана јавности Британије, Европе, и САД! Зато што је издаја почињена из мржње: зато су сакривени усташки злочин над Србима и Титов злочин над православном Србијом! Зато је Њујоршки процес за поштено суђење Михаиловићу био управо апокалиптични отпор здраве Америке подлегању под издајничку лаж наметнуту од “котерија особа блиских председнику Рузвелту са огромним утицајем на њега”! И “Черчил и Рузвелт били су жртве исте завере” – “аморфног и негативног ‘антифашизма’ – тако дуго одлике америчког либерализма”!

Детаљни коментар

Двадесет други Наставак (Странице од 206 до 219 – шести део)

Поднаслов “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”

Зашто Макдауел узима за озбиљно овај Черчилов план и зашто га сматра наводно ‘недовољно схваћеним’, када се може закључити као да је план од самог почетка био само назови-план? Међутим, овај Черчилов план био је само једна од Черчилових уобичајених маскарада Черчиловог стварног плана и стварног циља тог плана – стварно спроведеног и то врло ефикасно и то уз свесрдно учешће и ‘посвећених’ Американаца: Западни савезници бомбардују савезничку Србију – Западни савезници – не бомбардују нацистичку НДХ; остварена је мистериозна британска база на територији НДХ, наводно недалеко од Босанског Петровца, а такође и на острву Вис, такође на територији НДХ; обављена је инфилтрација Усташа у Титове редове и такође Титова инфлитрација Усташа у редове Црвене Армије да би обезбедила – можда чак и на супрот Стаљину – да Црвена Армија обезбеди Титовим снагама ојачаним Усташама освајање Србије а тиме и целе Југославије… уместо да Црвена Армиј подржи стварни отпор против Нацизма – Михаиловића, чије су јединице једине заслужиле подршку Црвене Армије! И што је најважније – Черчилов стварни план је de facto обезбедиo огромну здружену британско-америчку пропагандну рекламерску активност у корист Тита – засновану на лажима измишљених фатаморгана којима је обезбеђена обмана јавности Британије и Европе – и што је још најважније – обмана јавности САД! Може се чак предпоставити и циничан закључак на рачун Черчила – да је и сам Стаљин – ма колико да је знао лаж о Титовом рекламирању као некаквог ратника, и упркос да је највероватније знао и да је Титов комунизам само маскарада – да је ипак и упркос свему томе и Стаљин био одобровољен уступањем му Источне Европе од стране Черчиловог плана – коју је Черчил заправо жртвовао да би Србија била кажњена – и то усташоизоидно кажњена од стране наводног Титоизма! У крајњој линији се може цинично претпоставити да је Черчил тада жртвовао Југославију зато да би у наша доба на тлу те исте Југославије – режираним растурањем – дошли на власт сви они који су здушно сарађивали са Нацизмом и фашизмом током Другог светског рата… и поготово зато да би у наше време оживео скарадни расизам НДХ настављањем мржње против Срба! На све ове претпоставке – иако их уопште не спомињље –ипак указује и сам Макадауел, чињеницом да Черчилови “мемоари посебно – побијају општи амерички утисак да је Стаљин био тај који је у Техерану преузео иницијативу и принудио Савезнике да напусте Черчилов стратешки концепт, као и да напусте генерала Михаиловића и легитимну југословенску владу” – јер “просто је невероватно да готово нико није приметио да”:

“Черчилови мемори доказују управо супротно”:

“На почетку Техеранске конференције”:

“Стаљинов став био je сличан, можда чак и истоветан Рузвелтовом”!

И баш зато Макдауел и каже да – “заиста не схвата”:

“Шта је навело председника Рузвелта да промени свој став о Черчиловој стратегији – и то тако нагло”!

О којој то Черчиловој ‘стратегији’?

Пошто је “према британским тумачењима то означило почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици”, и пошто је и “сâм Черчил тај период после Техеранске конференције описао следећим речима”: ‘у америчким владиним круговима рађала се јака струја мишљења која је очито желела да задобије поверење Руса макар и на штету усклађених англо-америчких војних напора’, и иако се Черчил чак и жали ‘могао сам придобити Стаљина – али су председника (Рузвелта) притискале предрасуде његових војних саветника’ (Closing the Ring, стр. 346)” – ипак…

…овај нагли заокрет америчке политике можда је већ тада био условљен резултантом будуће Труманове политике: укидање OSS-а, и отпуштање генерала Донована – што је била:

Управо драстична ликвидација јединог стварног отпора Черчиловој стратегији!

И то… упркос Трумановог посмртног додељивања Дражи Михаиловићу Легије Части и званичногх признања Српском Народу да је одиграо судбоносну улогу својим доприносом Победи у Другом светском рату…

И најзад… драконска ликвидација отпора Черчиловом плану очизтовала се у Америци прогањањем Макдауела; стрељањем историје; забраном спасеним авијатичарима и вишим војним и обавештајним официрима и правницима ондашње Америке да оду у Титову Југославију и одбране Михаиловића од измишљених лажи на јавном линчу у топчидерској Гарди; одобравањем усташоизоидног Титовог масакрирања Србије; сакривањем Трумановог одликовања Дражи од стране баш Државног секретаријата; забраном подизања споменика америчке захвалности Дражи Михаиловићу и Србима… и најзад… поновним бомбардовањем Србије у наша времена и стављањем Србије под холокаустично коначно решење истребљења Српске Нације…

…што је све и био циљ Черчиловог стварног плана, управо циљ тајних Черчилових саветника који су током рата формирали и Черчилову па и Рузвелтову накардну политику издајства:

Издајство ‘непознатих утицаја’ било је у суштини мржња:

НДХ не само да је најзверскије побила више од милион православних Срба, већ је уништила и српске историјске корене: у НДХ је од 1941. до 1945. разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 српских православних цркава… најпостојанијих историјских споменика српског Националног Постојања… Због тога, једном речју, можда је чак важније од свих набројаних и познатих черчилијанских манипулација, па важније чак и од свих титоистичких масакрирања православних Срба…

…сакривање усташког злочина!

И како то данас декларише Стипе Месић… можда је најтрагичније претварање НДХ… у једну од победница Другог светског рата!

Све наведене послератне забране у САД започете су већ током рата! То макдауел доказује убедљивије од свега: у САД би “ваљало више користити Макмиланов цитат шефа америчког Генералштаба, генерала Маршала, који о учествовању америчких трупа у Југоисточној Европи тврди следеће”:

‘Ако се ради о Балкану, ми (америчке трупе) – тамо не можемо ићи’!” (The Blast of War, стр. 416)

Зашто?

Макдауел наравно открива разлог цитирајући шефа америчког Генералштаба:

Зато што су “председникови војни саветници настојали да избегну било какве обавезе према Балкану” – и то “из страха да – се не уплету”:

Да се ‘не уплету’ у – титоизирану Југославију!

Ето зашто: Злочин титоизиране Југославије над православним Србима – морао је бити сакривен! Зато су највиши амерички војни команданти:

“Спречени да своју дужност обављају како треба строгим налозима с највиших нивоа у Вашингтону да се сва стратешка разматрања – ограниче на војне факторе, а – политичка занемаре – колико год била пресудна за прве”!!!

Мешутим, ‘политички фактори’ – наређени да се ‘занемаре” – нису уопште били ‘политички’!

Напротив:

Били су наставак усташког клања Православља – и зато је било наређено да се ‘занемаре’!

Злочин убиства Србије у Крст – био је забрањен да се зна!

Завера мржње и њене забране ишле су чак толико далеко да су “неки официри на одговорним положајима морали да се суздрже од изношења свог искреног суда о томе да је нова Рузвелтова политика у погледу сарадње са нашим совјетским савезником онемогућила постављање граница напредовању главнине совјетских снага на запад”! Толико је био благодаран Черчилов амерички поклон Стаљину да чак и “Макмилан ову наглу промену Рузвелтовог става сматра”:

‘Главним узроком многих зала која су после рата задесила Европу’!

Иако су: ‘продор кроз Љубљански пролаз (у северозападној Југославији, изнад Јадранског мора) и улазак у Аустрију (англо-америчких копнених снага) – могли’ заиста ‘изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе’!”

Зато Макдауел истиче да је “Стејт Департменту изузетно стало да америчке активности у Југославији – буду планиране тако – да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила, по свему судећи Британије, и да не подржава један део народа против другог, зарад… зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославији” – и сматра да је Макмиланова “заиста величанствена изјава о томе шта је требало да буде америчка политика у погледу унутрашњих питања Југославије, и других мањих европских земаља – па и света” – али је одмах анулира истичући да је ова “поштена идеја” – потпуно онемогућена званичном америчком политиком “не показивања никакве америчкe решености да се узме учешће и преузме одговорност сразмерна нашем положају највеће светске силе”!

Макдауел управо говори против издајничке завере којој ни OSS, ни генерал Донован, нити наравно сам Макдауел – нису припадали – против које су били и стратегијски али понајвише у име Моралности Истине – и који су због тог поштеног противљења и били кажњени – што се најкарактеристичније оличило одржавањем већ помињаног Њујоршког процеса за праведно суђење Дражи Михаиловићу одржаног паралалено са јавним линчом Драже Михаиловића… линчом који Титоизам чак и данас рекламира као да је било некакво наводно ‘суђење’! Зато је вредно поново нагласити да је на Њујоршком процесу учествовао интелектуални и морални врхунац некадашње Америке оличен у врхунским војним, легалним, обавештајним и цивилним стручњацима у земљи и да је Њујоршки процес као такав једини веродостојан историјски процес обављен доказом Истине Драже Михаиловића и Срба у Другом светском рату… и једини веродостојан историјски процес обављен доказом Титоистичких лажи! И да је као такав једини одраз управо апокалиптичног отпора здраве Америке подлегању под издајничку лаж!

И баш зато, иако се уздржава да издају назове издајом, и сам Макдауел потврђује издају: “дуго сам зато желео да сазнам какве је намере Стејт Департмент имао шаљући овакве важне изјаве Белој кући тако касно – то јест средином августа 1944. – али ми се чини да се мање ради о документу са смерницама… а више о забелешци за будућност – да би се истакло неслагање са америчком политиком вођеном од котерија особа блиских председнику Рузвелту – лишених власти и одговорности – али… али са огромним утицајем на њега”!

Зашто? Као одговор Макдауел цитира тадашњу познату америчку новинарку Хелен Ломбард (Helen Lombard: “While They Fought: Behind the Scenes in Washington, 1941-1946”, Scribners, 1947):

‘Тада – у пролеће 1944 – у Вашингтону je постало крајње непопуларно помињати идеале с којима су Сједињене Државе ушле у рат’! “Aли се осећало, а то сам осећао и ја”, каже Макдауел, па наставља Ломардову:

‘да је Вашингтон непотребно циничан – бар у штампи и на радију’ – при разматрању догађаја који ће… наступити по окончању рата’!” Зато што је, како Ломбардова наглашава – после Техеранске конференције:

‘Господин Хал постао херој америчких левичара’!”

Па иако не спомиње да је или Хал лично или његов лични представник de facto присуствовао растргнућу живог Драже… “Ломбардова додаје”:

‘Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључивo Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под утицајем Британаца; после Техерана… њоме су управљали Совјети’!’’

Зато говорећи уствари о завери, коју Макдауел назива ‘утицајима’ на Черчила и Рузвелта, након навода једног писма Макдауел каже “искрено речено, у кратком наводу из писма Секретара за рат упућеном Председнику, уочи једне од најважнијих англо-америчких конференција током рата, има много тога”:

“Запањујућег и запрепашћујућег”!

“Ако је Председник овакве савете добијао од највиших ешалона званичних саветника у време највећег рата у нашој историји, неопходно је да амерички народ инсистира да уз огромну одговорност коју председнички положај носи – иде и особље са највишим квалификацијама које су наше друштво и институције у стању да пруже”!

Ову дубоко Моралну Одговорност на коју су дужни и Америка и Цивилизација, Макдауел директно оптужује… јер “ко год да је био онај који је саветовао Секретара за рат да упути овакво писмо Председнику – није поседовао ни основна знања о географском положају Југоисточне Европе или га је потпуно игнорисао – а без знања о географским чиниоцима – нема ни свести о стратешким” – и као такав тај утицај на Рузвелта мора се сматрати за оно што заиста јесте:

“Пропагандним наклапањем потеклим највероватније из штампе”!

А то злочиначко и убитачно, анти-америчко и фашистички расистичко ‘наклапање’ мржње – није потекло ‘највероватније’ – већ – непобитно – из штампе подјармљене ‘тајним утицајима’! А пошто је јавно познато Труманово чланство у одређеној организацији… тим више је запрепашћујуће да је он дозволио да се распредање лажи одиграва и под његовим председништвом…

Зато Макдауел каже “не могу избећи закључак какав су већ донели бројни коментатори вашингтонске сцене током рата да је – бар донекле – одустајање председника Рузвелта од блиске сарадње са Черчилом и његово препуштање Стаљиновој доброј вољи – било последица намерног настојања непознатих појединаца да непосредне Председникове саветнике наведу на погрешно тумачење како британске тако и совјетске политике…”

И разматрајући управо издајство завере од стране ‘утицаја’ на председника Рузвелта, Макдауел налази “много сличности између овога и начина на који су непознате особе у Лондону навеле премијера Черчила да напусти легитимну југословенску владу и националисте у земљи у корист Тита”!

И “мада је то, наравно, само претпоставка – ипак се отвара питање”:

“Да нису можда и премијер Черчил и председник Рузвелт били жртве”:

“Исте завере?”

Свакако да јесу!

Наводећи доцније “пошто сам и сâм током рата био оптуживан да подржавам и комунисте и антикомунисте у Југославији”, иако Макдауел не залази у издајничко етикетирање стварног фашизма у антифашизам, и стварног антифашизма у фашизам, он ипак сматра да “мржњи председника Рузвелта према Хитлеру и хитлеризму по мени пак недостају позитивна и практична разматрања о будућности, која су очито мотивисала и Черчила и Стаљина – сваког на њему својствен начин – делујући ми пре” – код Рузвелта – “као израз аморфног и негативног ‘антифашизма’– тако дуго одлике америчког либерализма…”

Тај Макдауелов закључак – ‘аморфан и негативан антифашизам’ – као ‘одлика америчког либерализма’ – непобитно указује да је Макдауел уствари итекако добро схватио и Титоизам баш као такав, па чак и черчилијанску преданост Усташтву баш као такву, у чему се оба та фашистичка покрета – Титоизм и Усташтво – данас етикетирају некаквим управо лажним антифашизмом… што непобитно доказује режирано растурање бивше Југославије оживљавањем најпакленијих авети прошлости, презасићених мржњом и сомнабулно преоптерећених расистичким садизмом данашњег систематског холокаустичног ликвидирања Срба као Нације!

На крају крајева, Макдауел то доказује и речима којима завршава своју студију:

“Пресудно је, наиме, да сваки појединац запослен у Белој кући сноси не само пуну одговорност за своје одлуке – већ и да сви подједнако учествују у процењивању битних чињеница” и поготово “појава које” те одлуке “могу постати”, јер… “када је реч о председниковим саветницима – суштински захев за њихово постављање не би требало да буду прошла постигнућа… него њихов потенцијал за здрави раст… јер…” је “за опстанак потребан здрав раст”! Данас очигледно да је ‘здрав раст’ Срба као Нације – био на садистичком нишану опћените здружене уроте… и као такав – прва жртва ‘стрељања историје’! Зато неизмерна је захвалност Макдауеловом Сведочанству Истине и Мајклу Раденковићу који је од Макдауела му поверено Сведочанство Истине припремио за штампу и допунио документованим прилозима који у огромној мери драгоцено допуњавају и употпуњавају Макдауелово Сведочанство Истине…

 

У следећем наставку “Прилози, напомене и биографски подаци”.

 

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Деветнаести наставак, странице од  206 – 219 (шести део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

 И РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ИСТОЧНУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ (шести део)

Та процена подударности је, тако, пре свега укључивала планове за операцију Оверлорд ( Господар) у северној Француској у пролеће 1944. Имајући стога у виду врло распрострањену и сасвим погрешну америчку критику Черчиловог концепта за сектор Југоисточне Европе, врло је важно да сваки коментатор пот¬пуно и пажљиво проучи све што о свом концепту сам Черчил излаже у својим сећањима. То, додуше, захтева напора пошто су битни пасуси не само бројни већ и међусобно неповезани. Мемоари посебно побијају општи амерички утисак да је Стаљин био тај који је у Техерану преузео иницијативу и принудио Савезнике да напусте Черчилов стратешки концепт, као и генерала Михаиловића и леги¬тимну југословенску владу.

Но, просто је невероватно да готово нико није приметио да Черчилови мемори доказују управо супротно, то јест да је Стаљинов став био сличан, можда и исто¬ветан Рузвелтовом, с почетка Техеранске конференције. Председник је, наиме, два пута, на личну иницијативу, јасно говорио у корист Черчиловог стратешког концепта, сваки пут наглашавајући предложено напредовање англо-америчких копнених снага у правцу ‘’североистока’’ – од горњег Јадрана ка Дунаву.

Потом се, после председника Рузвелта који је као председник државе а не пре¬мијер, говорио први, Стаљин осврнуо на основне чиниоце у целокупној ратној ситуацији уравнотежено и рационално, што открива његову величину као рат¬ног вође наспрам зла и ирационалности испољених у својству партијског вође.

На том састанку Техеранске конференције Стаљин није рекао или наго¬вестио ништа што би могло бити протумачено као противљење Черчиловом стратешком концепту. Међутим, председник Рузвелт је, у очитој супрот¬ности са својим првотним изјавама, касније поменуо могућност да при¬мена Черчиловог стратешког концепта изазове озбиљно одлагање опера¬ције Оверлорд, великог англо-америчког искрцавања на северу Француске. Изгледа, да је тек после тог Рузвелтовог погрешног тумачења Черчилове замисли Стаљин изразио извесно противљење предложеним англо-америч¬ким дејствима на Југоистоку.

Не знам, заиста, шта је навело председника Рузвелта да промени свој став о Премијеровој стратегији, и то тако нагло. Оно што је битно и можда значајно да при том Председник није навео никакве разлоге који би ту промену оправдали. После пажљивог преиспитивања материјала расутог по Черчиловим мемоарима и оног што сам могао сазнати од америчких и британских официра задужених за логистику тактичког планирања, убеђен сам да би неко веће одлагање главног англо-америчког искрцавања у северној Француској – до кога би дошло због примене Черчиловог концепта – износило свега неколико недеља.

До таквог одлагања је потом и дошло иако због других, непредвиђених чини¬лаца. Одговорни британски и амерички стручњаци за логистику такође су ми казали да би одлагање операције Оверлорд због евентуалног усвајања Черчилове стратегије било избегнуто да председник Рузвелт није после Техеранске кон¬ференције инсистирао на измештању десантних бродова са Средоземља зарад релативно безначајне операције против Јапанаца на Пацифику, или у југоисточ¬ној Азији.

Стога сваки покушај да се утврде сложене промене у ратној политици пред¬седника Рузвелта мора, по мом мишљењу, узети у обзир три групе чинилаца:

– као прво, утицај америчког војног руководства на Председника, којима је много више било стало до одлучне победе на Далеком Истоку него до европске стратегије;

– као друго, могуће опадање Председниковог дивљења према премијеру Чер¬чилу, и,

– као треће, нова и све већа решеност председника Рузвелта да своју спољну политику усредсреди на задобијање Стаљиновог поверења, ради и сарадње с њим после рата. Рекао бих да је то највише утицало на Председника да у Техерану жртвује свој претходни близак однос са гос¬подином Черчилом, и сагласи се са ‘’пацифичком’’ стратегијом својих војних саветника.

Поменуте промене на Техеранској конференцији у ставу председника Рузвелта и руског лидера навеле су премијера Черчила и многе друге Британце на сумњу да су Американци и Руси направили неки споразум у Техерану где су, како Британци истичу, и Рузвелт и Стаљин били смештени у Руском посланству и имали много прилика за разговоре у четири ока. Према Британцима, темељи за промену у Техерану постављени су на претходној Конференцији министара спољних послова у Москви – а доказе за своје сумње налазе у преписци између Черчила и Рузвелта у периоду између ове две конференције.

У почетку, Британци су на то наводно гледали као на природну тенденцију Американаца да оспоравају пословично британско преузимање улоге старијег партнера. Потом су, заједно са премијером Черчилом, постајали све убеђенији да Рузвелт све чешће намерно избегава приватне разговоре с њима, користећи се боравком у Руском посланству да побољша своје односе са Русима. Према њима, то је означило почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици. Сâм Черчил је тај период после Техеранске конференције описао следећим речима:

‘’У америчким владиним круговима рађала се јака струја мишљења која је очито желела да задобије поверење Руса макар и на штету усклађених англо-аме¬ричких војних напора’’.

За ту наводну промену у америчкој политици у Техерану господин Черчил криви америчке војне заповеднике:

‘’Могао сам придобити Стаљина, али председника (Рузвелта) притискале су предрасуде његових војних саветника’’. (Closing the Ring, стр. 346)

Нешто другачије британско тумачење може се наћи у релативно ско¬рашњој (из 1967. године; прим. приређивача) и врло важној студији господина Харолда Макмилана, главног представника британског Министарства спољних послова на терену у време рата, а после рата министра спољних послова и бри¬танског премијера. Та студија је извор о Другом светском рату који би у овој земљи (САД) ваљало више користити. Господин Макмилан цитира шефа аме¬ричког Генералштаба, генерала Маршала, који о учествовању америчких трупа у Југоисточној Европи каже следеће:

‘’Ако се ради о Балкану, ми (америчке трупе) тамо не можемо ићи’’. (The Blast of War, стр. 416)

Таква опаска 1944, од официра на тако високом положају као што је био генерал Маршал и тако блиског Председнику, по мени подразумева да је желео саопштити да има директно Председниково наређење да се успротиви Чер¬чиловом концепту. Изјаву Шефа нашег Генералштаба доводим у везу и оним што ми је један високи официр за планирање у Вашингтону напоменуо: да су Председникови војни саветници настојали да избегну било какве обавезе у Југоисточној Европи

‘’из страха да се не уплету на Балкану’’.

Из свих мојих контаката са вишим америчким официрима из свих видова војске током рата, и на терену и у Вашингтону, стекао сам утисак да су повре¬мено спречавани да своју дужност обављају како треба строгим налозима с нај¬виших нивоа у Вашингтону да се сва стратешка разматрања ограниче на војне факторе, а политичка занемаре – колико год ти били пресудни за прве.

Стога је исувише често долазило до ситуација у којима су виши војни еша¬лони желели да играју на сигурно проглашавајући легитимна стратешка раз¬матрања ‘’политичким’’, то јест онима која ваља занемарити. И на терену и у Вашингтону то је изгледа навело неке официре на одговорним положајима да се суздрже од изношења свог искреног суда о томе да је нова Председникова политика у погледу сарадње са нашим совјетским савезником онемогућила постављање граница напредовању главнине совјетских снага на запад.

Насупрот томе, професионалци из Стејт Департмента показали су нешто више храбрости, већ тада рекавши да је нова политика заправо позив екстремистима у совјетском врху да одступе од политике умерености и сарадње, коју је Стаљин наметнуо од почетка рата и од које је на крају и одустао када смо ми сами приз¬вали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Источну и Централну Европу. На основу личних контаката и каснијих проучавања стекао сам уверење да Техеранска конференција заправо пружа и први јасан доказ за оно о чему се говоркало после Московске – да је Председник пребрзо ишао у правцу чврсте одлуке да уз велики ризик покуша да придобије Стаљина за поратни курс умерености и сарадње, подржавајући оно што је био наведен да протумачи као Стаљинове непосредне циљеве на Техеранској конференцији.

У поменутој књизи господин Макмилан ову наглу промену Председниковог става сматра главним узроком многих зала која су после рата задесила Европу:

‘’Продор кроз Љубљански пролаз (у северозападној Југославији, изнад Јадранског мора) и улазак у Аустрију (англо-америчких копнених снага) могли су изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе (…) Но осим Рузвелтове жеље у то доба да задовољи Стаљина готово по сваку цену, ништа није могло сузбити (америчке) готово патолошке сумње у британску политику, нарочито према Балкану (…) Тако је посејано семе поделе Европе и трагичних раздора које ће доминирати свим политичким и стратешким размишљањем целог једног нараштаја (…) Свих ових година сматрао сам ту одлуку (Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу) (…) као на једну жалосну прекретницу у историји’’. (Исто, стр. 423) Са господином Макмиланом се у потпуности слажем.

Но, за разлику од нашег војног врха, припадници Стејт Департмента – не само на терену већ и горњи ешалони у Вашинтону – су готово без изузетка схватали опасност великих промена Председникове политике, садржаних у одлуци да следи Черчила у престанку подршке легитимној југословенској влади, генералу Михаиловићу и његовом националном покрету у корист комунисте, ‘’слобод¬ног стрелца’’ Тита, да се супротстави Черчиловим напорима за англо-америчко војно присуство у Југоисточној Европи, и да из погрешне процене и коцкајући се подржи оно што је сматрао Стаљиновом ратном политиком и поратним наме¬рама, у нади да ће га тако придобити за политику умерености и сарадње по окончању рата.

Зато, као пример веће мудрости наших дипломатских професионалаца, наводим документ Стејт Департмента од 15. августа 1944, упућен адмиралу Лихију (Leahy), шефу кабинета председника Рузвелта. Ваља при том имати на уму да његов садржај одражава не само гледиште Стејт Департмента, већ и америчке владе:

‘’Доследна политика ове владе била је и остала слање војне помоћи покре¬тима отпора у Југославији, намењене активним дејствима против Немаца, а не оним активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним сред¬ствима обезбеди политичку контролу над другим покретима такође супрот¬стављеним силама Осовине. Стејт Департменту је изузетно стало да америчке активности у Југославији буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила (по свему судећи Британије, совјетске Русије, као и Немачке) срачунате да утичу на ток догађаја у земљи, и да не подржава један део народа против другог, зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославију’’.

Ово је заиста величанствена изјава о томе шта је требало да буде америчка политика у погледу унутрашњих питања Југославије, и других мањих европ¬ских земаља – па и света – осим у оном најбитнијем:

Она је наиме у потпуности негативна, и не показује никакву америчку реше¬ност да се узме учешће и преузме одговорност сразмерна нашем положају највеће светске силе. Но, поштеног односа према нашим дипломатама ради, морам истаћи да су се током читавог рата на радном нивоу у Стејт Департменту – ван земље и у земљи – водиле врло плодне и практичне неформалне расправе око ефикасног америчког учешћа – и то не само у оквиру неке светске организа¬ције него и са нашег конкретног, државног становишта.

Дуго сам зато желео да сазнам какве је намере Стејт Департмент имао шаљући овакве важне изјаве Белој кући тако касно – то јест средином августа 1944 – али ми се чини да се мање ради о документу са смерницама, а више о забелешци за будућност – да би се истакло неслагање са америчком политиком вођеном од котерија особа блиских председнику Рузвелту – лишених власти и одговор¬ности, али са огромним утицајем на њега.

У својим скорашњим покушајима да стекнем бољи увид у размишљања Вашингтона у почетним годинама рата, док сам био с друге стране океана, наи¬шао сам на књигу која је на мене оставила велики утисак. Написала ју је Хелен Ломбард (Helen Lombard), новинарка из Вашингтона, касније супруга господина Питера Вишера (Peter Vischer), која је за време и после рата стекла поштовање бројних представника владе и новинарског света. Реч је о књизи Док су се они борили: иза сцене у Вашингтону 1941–1946 (While They Fought: Behind the Scenes in Washington, 1941–1946, Scribners, 1947). Као покушај да се догађаји забележе и процене готово истовремено са њиховим одвијањем, ни та књига није избегла неке погрешке у тумачењу мотива иза званичних одлука и личних ставова. Но, будући у општем од великог значаја, из ње ћу навести неке делове.

Наиме, у периоду одржавања Техеранске конференције, ауторка примећује да је државни секретар Хал преузео потпуну контролу од подсекретара Самнера Велса, и да је ‘’осовину Вашингтон-Москва сада заменио концепт Уједињених нација’’. Затим каже:

‘’Тада је (у пролеће 1944) у Вашингтону постало крајње непопуларно помињати идеале с којима су Сједињене Државе ушле у рат’’.

Током година проведених с друге стране океана, заиста сам и сâм стекао ути¬сак да је већина припадника Стејт Департмента процењивала да се Председник у потпуности посветио пуном америчком учешћу у Уједињеним нацијама, те је 1944. на терену свако разматрање ‘’осовине Вашингтон-Москва’’ подразуме¬вало да ће она функционисати у контексту Уједињених нација. Разумљиво, на терену никада није ни било мени познатих разматрања идеала као критерија за спољну политику али се осећало, а то сам осећао и ја, да је Вашингтон непо¬требно циничан – бар у штампи и на радију – при разматрању догађаја који ће наступити по окончању рата. Хелен Ломбард тако истиче да су у том периоду најближи сарадници државног секретара Хала били конзервативци који су подржавали договор између Москве и Вашингтона, убеђени да је совјетски комунизам окончао своју насилну фазу и да је могуће рачунати на његову сарадњу са САД. То је био и став најпознатијих комуниста и њихових симпатизера инфилтрираних у неке одсеке британског Штаба за Југоисток, Блиски и Средњи исток, а то су тврдиле и бројне новине у Лондону.

Хелен Ломбард зато примећује да је после Техеранске конференције ‘’госпо¬дин Хал постао херој америчких левичара’’, па додаје:

‘’Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључиво Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под ути¬цајем Британаца; после Техерана, њоме су управљали Совјети’’.

По мом мишљењу, и у ретроспективи, ова последња изјава није оправдана, али је овде укључујем пошто је током и непосредно после рата било момената када је сваки прави Американац у блиском додиру са ситуацијом у Вашингтону, као што смо били Хелен Ломбард и ја, долазио у искушење да је тако опише.

О Техеранској конференцији Хелен Ломбард има коментаре од посебног зна¬чаја. Мало пре него што је Конференција почела, Ломбард тврди да се:

‘’Рузвелт спремао да се коначно и одлучно супротстави Черчиловом плану за инвазију Немачке преко Балкана, јер би таква операција значила додатно раси¬пање снага, продужетак рата и одлагање ефикасног деловања на Пацифику’’.

Овде ауторка верно одсликава оно што сам и ја разумео као генералну реак¬цију Вашингтона на Черчилов концепт – но, то је тумачење које у свим тачкама осим првој противречи чињеницама доступним штампи и свим америчким вој¬ним одсецима у Вашингтону. Није ми, наиме, познато ништа што би поткре¬пило претпоставку да се Председник свесно ‘’спремао да се коначно и одлучно супротстави’’ Черчиловом концепту још пре Техеранске конференције – иако су га, изгледа, неки саветници припремали за то још током конференције у Москви.

Јер, Черчилов стратешки концепт – онакав какав је био познат планерима на терену који су га разрађивали – ни у једном тренутку и ни на који начин није предлагао, а још мање захтевао, ‘’инвазију Немачке преко Балкана’’, ‘’додатно расипање снага’’, нити ‘’продужетак рата’’ или ‘’одлагање ефикасног деловања’’ на Пацифику. Осим тога, како сам већ истакао, председник Рузвелт је био тај који је на Техеранској конференцији први поменуо Премијерову замисао, гово¬рећи њој у прилог без икаквог наговештаја критике.

Много значајније, међутим, пошто потиче из високог америчког званичног извора, јесте једно друго – такође погрешно, иако на други начин – тумачење Черчиловог концепта. Оно се може наћи у писму које је председнику Рузвелту написао Хенри Л. Стимсон (Henry L. Stimson), секретар за рат, 10. августа 1943 (уочи конференције у Квебеку). У њему стоји и следеће:

‘’…Британска теорија (то јест Черчилов концепт) је да Немачка може бити потучена низом притисака у северној Италији, источном Медитерану, у Грчкој, на Балкану, у Румунији и другим земљама-сателитима (…) Мени се, у светлу послератних проблема с којима ћемо се суочити, такав став (…) чини веома опас¬ним. Ми се, подједнако јасно као и Велика Британија, залажемо за отварање правог другог фронта. Не можемо се надати да ће овакав метод ратовања сит¬ним акцијама обманути Стаљина и убедити га да смо доиста одржали обећање’’. (Хенри Стимсон и Мекџорџ Банди, У активној служби у миру и рату /Henry L. Stimson and McGeorge Bundy, On Active Service in Peace and War, New York 1947/, стр. 436–37)

Искрено речено, у овом кратком наводу из писма Секретара за рат упућеном Председнику, уочи једне од најважнијих англо-америчких конференција током рата, има много тога запањујућег и запрепашћујућег. Ако је Председник овакве савете добијао од највиших ешалона званичних саветника у време највећег рата у нашој историји, неопходно је да амерички народ инсистира да уз огромну одговорност коју председнички положај носи иде и особље са највишим квали¬фикацијама које су наше друштво и институције у стању да пруже.

Ко год, наиме, да је био онај који је саветовао Секретара за рат да упути овакво писмо Председнику није поседовао ни основна знања о географском положају Југоисточне Европе или га је потпуно игнорисао – а без знања о географским чиниоцима, нема ни свести о стратешким. Што је још важније, британски зва¬нични планови на терену ни у време Квебешке конференције ни током 1944. нису ни помињали ‘’операције у северној Италији’’, ‘’низ притисака’’ а понај¬мање ‘’метод ратовања ситним акцијама’’.

Штавише, британски планови нису ни у једном тренутку ни сугерисали да ће Немачка бити поражена неким другим операцијама или тактиком, а не коначном окупацијом преко северне Француске. У касној фази рата један високи војни званичник у Вашингтону ми је рекао да је Черчилов концепт само оживљавање превазиђене британске стратегије из Првог светског рата – напада на Немачку из савезничке базе у Солуну, на Егејском мору. Но, то није било тачно ни за Први светски рат.

Наиме, ниједан амерички официр задужен за планирање са којим сам радио било на терену било у Вашингтону не би тако погрешно проценио британску страте¬гију и у једном и у другом рату. Сваки професионални официр са таквим ставом не говори на основу познавања британске стратегије, већ пропагандног наклапања потеклог, највероватније, из штампе. Али, пажљивом репортеру са изврсним изво¬рима, каква је била Хелен Ломбард, неко је рекао да је план премијера Черчила укључивао ‘’инвазију Немачке преко Балкана’’, а Секретару за рат – што је он пре¬нео Председнику – да Премијеров план није садржавао ништа више од ‘’ратовања ситним акцијама’’, те стога и укидање планова за отварање ‘’правог другог фронта’’.

У светлу ових доказа не могу избећи закључак какав су већ донели бројни коментатори вашингтонске сцене током рата да је – бар донекле – одустајање председника Рузвелта од блиске сарадње са Черчилом и његово препуштање Стаљиновој доброј вољи било последица намерног настојања непознатих поје¬динаца да непосредне Председникове саветнике наведу на погрешно тумачење како британске тако и совјетске политике.

Налазим много сличности између овога и начина на који су непознате особе у Лондону навеле премијера Черчила да напусти легитимну југословенску владу и националисте у земљи у корист Тита. Мада је то, наравно, само претпоставка, ипак се отвара питање да нису можда и премијер Черчил и председник Рузвелт били жртве исте завере?

Но, независно од тога, чврсто сам уверен да би – да је председник Рузвелт подржао првобитну и основну британску стратегију у Југоисточној Европи уз постојеће тактичке погодности и англо-америчке копнене и ваздушне снаге стациониране на Дунаву у време за закључење примирја, као и уз отворен пут англо-америчким бродовима кроз Црно море – Хитлер не само био брже пора¬жен, већ и Стаљин био принуђен да на Јалти и у Потсдаму не слуша екстремисте око себе него се определи за поратну сарадњу са западним силама.

При овим разматрањима могућих утицаја на председника Рузвелта да про¬мени политику не могу, међутим, да порекнем да је међу америчким официрима било и искрених противника Черчилове политике који је нису намерно погрешно тумачили не би ли тако изопачена доспела чак у Председнички кабинет. С тим у вези, ваља погледати и овај цитат из књиге амбасадора Фотића:

‘’После Конференције у Квебеку, из поузданих извора сам сазнао да је план за савезничку офанзиву у правцу долине Дунава наишао на одлучно противљење америчких војних и морнаричких стручњака, упркос јаке подршке америчких политичких саветника који су се у потпуности слагали са британским ставом о политичким предностима овог плана (овим се мисли на добро познате погледе припадника Стејт Департмента). Амерички војни и морнарички стручњаци су се плану противили зато што би он довео у питање већ спремне планове за велику офанзиву у Француској’’. (The War We Lost, стр. 210–211)

Слажем се да је типична реакција припадника америчке војске на Черчилову замисао била мање-више да најкраћи пут од Атлантика до Берлина води преко северне Француске, те да тим путем ваља и ићи. Но овде је реч о последици претходно поменутог наређења: да наше стратешко професионално мишљење треба да искључи сваки чинилац, макако важан, са политичким конотацијама. Намерно или не, то наређење осујетило је сваки знатан професионални војни допринос нашој стратегији, упркос напорима припадника Стејт Департмента да изложе своје виђење војних питања. Подсећам зато још једном на опаску нашег Шефа Генералштаба, генерала Маршала, коју господин Харолд Макми¬лан наводи у својој књизи:

‘’Ако се ради о Балкану, ми (америчке трупе) тамо не можемо да идемо’’.

У даљим разматрањима промена америчке ратне политике – од зависности председника Рузвелта од премијера Черчила, до његове личне иницијативе да задобије одобравање и подршку Стаљина – опет се ваља вратити на цитате из књига амбасадора Фотића и Хелен Ломбард.

Амбасадор овако сажима речи које му је упутио господин Хари Хопкинс (Harry Hopkins), још један блиски саветник председника Рузвелта, септембра 1943:

‘’Он је нарочито нагласио како је важно показати америчко интересовање за Југославију и Средњу Европу, због британске тежње да се проблеми у том делу Европе посматрају искључиво као питање сфере интереса Велике Британије и Совјетског Савеза. Господин Хопкинс није уопште сумњао да ће коначан исход такве британске билатералне политике бити потпуна совјетска превласт над Источном и Централном Европом. Стога, по његовом мишљењу, најбољи начин да се убудуће избегну сукоби јесте показати да су и Сједињене Државе такође заинтересоване за ту област у Европи, и њено укључивање у општи план за успостављање трајног мира’’. (Исто, стр. 212)

Неки су наиме тврдили да је господин Хопкинс био комунистички симпати¬зер током рата, а други да га је премијер Черчил држао ‘’у џепу’’. Једини мени познат амерички официр с друге стране океана који је био отворени комунис¬тички симпатизер и који, као ни ја, није био професионални војник, хвалио ми се да би – ако би запао у невољу – било довољно да затражи помоћ господина Хопкинса па да ‘’ствар’’ буде решена. С друге стране, пак, неки британски офи¬цири су ми рекли, мада не могу тачно да се сетим датума, да је господин Хоп¬кинс њихов најбољи амерички пријатељ.

Но, пошто сам и сâм током рата био оптуживан да подржавам и комунисте и антикомунисте у Југославији, морам претпоставити да је и господин Хопкинс, попут мене, најстојао да сазна и схвати што је могуће више о често сукобљеним оценама проблема с којима се суочавао. У наведеној изјави он се тако наизглед сврстава уз Стејт Департмент у страховању од непотребног совјетског утицаја у Источној Европи после рата и – сасвим могуће – против става који у писму председнику Рузвелту истиче секретар за рат Стимсон. С друге стране, њему се приписује подршка ставу државног секретара Хала на конференцији у Москви, заснованом на претпоставци да ће послератна совјетска политика бити умерена и вођена жељом за сарадњом.

О промени Председникове политике Хелен Ломбард пак пише:

‘’У Техерану је врло брзо постало јасно да тим Рузвелт-Черчил не функцио¬нише глатко као раније (…) Премијер је имао великог утицаја на Председниково мишљење у прошлости и они су у највећем броју прилика имали идентичне ста¬вове. Па ипак, на Рузвелта је први контакт са Стаљином оставио велики утисак. Сместа га је завела Стаљинова решеност да се обрачуна са Хитлером и хитлери¬змом на најбржи и надиректнији начин, без обзира на цену. Иако је културно био ближи Черчилу, Рузвелт се идеолошки нашао ближе Стаљину’’.

При том, непотребно је истаћи да ауторка израз ‘’идеолошки’’ овде користи у општијем смислу, као став према Хитлеру и хитлеризму, а не да би наговестила да Председник постаје комуниста. Иначе, њени закључци о Рузвелтовом начину размишљања и његовим осећањима на Техеранској конференцији ми се чине изузетним примером здравог расуђивања. Свако, наиме, ко пажљиво прочита и студију амбасадора Фотића, о Вашингтону из ратног времена, такође ће уочити ту видну и све снажнију склоност Председника да се посвети што бржем и пот-пунијем уништењу Хитлера и хитлеризма.

Студија Хелен Ломбард прва ми је омогућила и да схватим колико је тај анти¬хитлеровски аспект Председникове личности могао утицати на његову чудну и наглу одлуку да после Техерана своју политику заснује на свесном покушају задо¬бијања Стаљиновог поверења и сарадње. Хелен Ломбард даље наводи и да је:

‘’Конференција у Техерану изоштрила је изразите разлике између британ¬ске дугорочне политике, америчке непосредне стратегије, и руских циљева. Британци су желели да Европу сачувају од доминације било које велике силе. Стаљин је инсистирао да поратна питања буду остављена за време по окончању борби у Европи. Са стратешке тачке гледишта Вашингтон и Москва били су сагласни. Сједињене Државе желеле су брз пораз Хитлера да би се позабавиле Јапаном, те су биле спремне на одлагање политичких проблема (…) (иако су се) многи високи службеници Стејт Департмента слагали са Черчиловом балканс¬ком стратегијом’’. (Исто, стр. 165–66, 168)

Оно што бих овде желео да нагласим је то да су Совјетска Русија и Сједињене Државе тако усаглашени осећале исту мржњу према Хитлеру и хитлеризму као и њихове вође, и инсистирале на искључивом усредсређивању савезничких напора на најбрже могуће сламање немачке способности за отпор, насупрот Черчиловом промишљенијем фокусирању на тактички распоред савезничких трупа у тренутку склапања примирја, какав би Европу могао поштедети неке нове агресије.

На основу поратних обавештајних података из Источне Европе верујем зато да често погрешно тумачимо Стаљинову мржњу према Хитлеру 1944. па и 1945. Чини ми се наиме да се радило мање о прорачуну како искористи прилику за совјетизовање Источне и Централне Европе, а више о безмало патолошком страху од урушавања совјетског система, ослабљеног Хитлеровим нападом. Стаљин се изгледа плашио могуће побуне Црвене армије и избијања грађанског рата, чије би размере довеле до војне диктатуре, пада комунистичког система, па и његове сопствене, насилне смрти.

Мржњи председника Рузвелта према Хитлеру и хитлеризму по мени пак недостају позитивна и практична разматрања о будућности, која су очито

мотивисала и Черчила и Стаљина – сваког на њему својствен начин – делујући ми пре као израз аморфног и негативног ‘’антифашизма’’, тако дуго одлике америчког либерализма.

У својој студији о америчкој спољној политици, стога, и амбасадор Фотић даје сажетак и процену настојања председника Рузвелта на сарадњи са Стаљином. Помињући Председниково уверење у потпун пораз Хитлера, амбасадор Фотић каже да је он вероватно био убеђен да ће и сваки други покушај освајања света (после рата евентуално и Стаљинов) бити осуђен на пропаст из истог разлога, па је:

‘’Стога допуштао да ратом изазвани политички проблеми остану нерешени до коначне победе, сматрајући да је његова основна дужност као председника и врховног команданта да се постара за победу у рату (…) Надао се да ће солидар¬ност Савезника потрајати и после рата, а у остваривању тог циља он није штедео напоре да задобије поверење Руса и ублажи њихово подозрење према западним демократијама (…) Када се рат победоносно оконча, председник је очекивао да ће, због поверења које им је указао и због великог угледа који ће Сједињене Државе уживати у свету, Совјети сами схватити да је у њиховом интересу да сарађују са западним светом (…) Господин Рузвелт се ослањао на своју моћ убеђивања, коју је намеравао употребити у право време, пошто рат буде завршен победом. Била је то велика игра у којој је председник изгубио од својих совјет¬ских савезника’’. (The War We Lost, стр. 217–218)

То је, бесумње, прилично добар сажетак веома сложених чинилаца који су упра¬вљали Председниковом одлуком да и сâм заигра улогу великог светског лидера.

У закључку ове студије морам зато истаћи извесне опште али врло важне чиниоце америчког неуспеха у спољној политици у целини, за шта сви сносимо одговорност. Најпре ћу поменути да већина Европљана и Азијаца, а све више и Африканаца, од утицаја у својим друштвима, све чешће и прилично оправдано кривицу за већину зала у свету данас – као и за она која су изазвала оба светска рата – виде у неуспелој америчкој политици или, још горе, у њеном непостојању.

У сваком случају, у оба та контекста, по мом суду најважнији захтев пред Сједињеним Државама као одговорној светској сили био је и остао – не већа моћ или веће национално јединство, колико год и једно и друго били важни – него веће разумевање. При том имам на уму америчко разумевање онога што народе и њихове владе наводи да на одређени начин реагују, те начела и вредности по којима живе и за која су спремни да умру.

Америка и американизам заузели су, наиме, важније место у надама и страхо¬вима читавог света него својевремено европски империјализам и колонијализам, или скорашње идеологије и ширење комунизма и фашизма. У модерној историји тешко да постоји пример сличан америчкој великодушности кад је реч о нашем богатству, или жртвовању живота наших младих људи зарад макар донекле искреног настојања да се помогне другим народима – и у Азији и Европи, а све више и Африци. Нашу земљу су волели, можда јој се чак и дивили, више него иједној другој великој сили.

Но, бар образованији и искуснији делови становништва чак и у пријатељским земљама с прилично разлога верују да је већина ситуација у свету које су довеле до наших интервенција за рачун других народа достигла критичан ниво с нашег пропуштања да деламо у раној фази – што би тражило много мање жртвовања и од нас и од њих. Није ми познат ниједан драстичнији пример таквог пропуста од трагедије Југославије и целе Југоисточне Европе између два светска рата, када смо, упркос упозорењу двојице великих европских лидера, турског председника Ататурка и југословенског краља Александра, пропустили да искористимо своје тадашње могућности и одвратимо Хитлера од његових суманутих замисли да завлада светом.

У светлу тих неуспеха и пропуста нас, америчког народа, да обезбедимо одгова¬рајуће и правовремено вођење наших спољних послова, уз потребу да друге боље разумемо, размишљајући током година по повлачењу из активне службе у Вашинг¬тону схватио сам да је апсолутно неопходно преустројити Канцеларију председ¬ника. Јер, да бисмо нашим председницима олакшали огроман терет који носе и омогућили им да обављају своје дужности како треба, није довољно да сваки од њих одабере најспособније и најсавесније људе који се могу наћи у земљи.

Пресудно је, наиме, да сви појединци запослени у Белој кући сносе не само пуну одговорност за своје одлуке, већ и да сви подједнако учествују у процењи¬вању битних чињеница, те појава које то могу постати. Када је реч о председни¬ковим саветницима, суштински захев за њихово постављање не би требало да буде прошла постигнућа колико потенцијал за даљи раст.

Јер, за опстанак је потребан здрав раст.

 

Наставиће се

У следећем наставку “Прилози, напомене и биографски подаци”.

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo