Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 19.12.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни  текст за Двадести наставак

“Михаиловић је једини био у стању да уједини земљу око циљева слободе и прогреса”!

“Извештаји и запажања пуковника Сајца и капетана Менсфилда потврдили су да су главнина Титових јединица и комунистички утицај – ограничени на области у западној Југославији” – на територији НДХ – и то “углавном на неплодном и ретко насељеном подручју од малог или никаквог значаја за Немце у погледу комуникација или експлоатације богатстава”!

 Детаљни коментар Двадесети Наставак

(Странице од 196 до 201 – (Трећи део)  Поднаслов “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”

Опозив и забрана уследили су у пркос чињеници да су “у одвојеним извештајима о свом готово шестомесечном боравку и запажањима у подручјима која су контролисали националисти – пуковник Сајц и капетан Менсфилд већ потврдили оно што је већ дуго било познато и прихваћено у британским и америчким обавештајним круговима на терену – али што је тек тада почело да допире до званичног Вашингтона”:

“Њихови извештаји и запажања потврдили су да су главнина Титових јединица и комунистички утицај – ограничени на области у западној Југославији” – на територији НДХ – и то “углавном на неплодном и ретко насељеном подручју од малог или никаквог значаја за Немце у погледу комуникација или експлоатације богатстава.”

Из перспективе ефикасног доприноса ратним дејствима на супрот бесмислености Титовог бивања на територијама тотално искљученим од ратних дејстава – Сајц и Менсфилд “су такође утврдили да се главнина националних снага под заповедништвом Михаиловића углавном налази у источној Југославији, у близини и дуж немачких саобраћајница и других објеката и ресурса од највећег војног значаја.” Њихов извештај употпуњава и Фотићев извештај: “они су успели да стекну и сазнања о саботажама под надзором генерала Михаиловића, што је потврдило извештаје наших специјалних извора који су стизали још од краја 1942.” – због чега Фотић “такође посебно наглашава недвосмислене доказе Сајца и Менсфилда о томе да су комунистичке оптужбе о сарадњи генерала Михаиловића са Немцима – у потпуности лажне. Укратко, обојица су стекла општи утисак да се ради о јакој националној организацији, ‘која обухвата читаву земљу, са добровољно прихваћеном дисциплином, организацији чији ће припадници послушати сваку наредбу свог команданта’ – закључујући: Михаиловићева ‘организација била би од непроцењиве користи за савезнике уколико би се одлучили на велику војну операцију у Источној Европи’!”

Међутим, иако су “извештаји пуковника Сајца и капетана Менсфилда (из марта и априла 1944) оставили снажан утисак на америчке званичнике задужене за југословенска питања – после неколико дана грозничавих активности разговори су прекинути – а један други познаник, на високом положају у влади, рекао ми је да је – председниково наређење повучено – на лични захтев премијера Черчила’!”

Ипак… “током марта 1944, председника су поново подсетили на мој захтев да будем послат у штаб генерала Михаиловића.” Иако је то “фактички представљало обнављање мог неодобреног захтева из јесени 1942.” – ипак сам “априла 1944. обавештен да се председник сада не само – сагласио с мојом мисијом већ је за њу – показао и изузетно интересовање”!

Али… “убрзо потом”: “Наредба о мом одласку опет је – повучена” – и то – “без објашњења”!

“Незванично сам сазнао”: “До тога је дошло – на лични захтев премијера Черчила”!

На захтев Черчила, и то лични… или на захтев Државног секретаријата… или на Титов захтев Черчилу… или чак можда на захтев павелићевских римокатоличких свемоћних подржавалаца? Иако је завера далеко одмакла, Макдауел се уздржава од директног одговора јер: “убеђен сам међутим”, како каже “да је и у пролеће 1944. председник Рузвелт и даље имао приличне симпатије и веру у национални покрет у Југославији”, и то чак “симпатије јаче од утицаја неких људи око њега који су”, наводно “под упливом комунистичке пропаганде” – иако је очигледно да је тада ‘пропаганда’ завере већ била здружена и да тада чак ни привидно више није била ‘комунистичка’ – “тражили од њега да пружи подршку Титу”! И тако је “председникова наклоност према југословенским националистима па и подршка њима – упркос Черчиловој одлуци да их напусти – поново постала чинилац америчке ратне полиике јула 1944”!

“То се очитовало и повећаним обимом америчког бомбардовања немачких постројења широм Југоисточне Европе” – укључујући и америчко бомбардовање Београда и Србије, које је – иако Макдауел то не наглашава – обављала америчка ваздухопловна команда U.S. XV Air Force Corps – “што је довело и до обарања великог броја америчких пилота”, од којих неки и из бомбардера погођених приликом бомбардовања или прелетања Београда и Србије… Овде је важно нагласити да су такозвана ‘тепих’ бомбардовања смишљена за систематско масовно убијање цивилног становништва – у овом случају за убијање Срба; да је чак и Черчилов ББЦ приопћавао преко радија да су бомбардовања на захтев ‘маршала’ Тита; и како доказује Вилиам Бил Николин у једном од почетних прилога приређивача ове књиге Мајкла Раденковића – Титови обавештајци су лажним извештајима навлачили америчке планере бомбардовања да туку Београђане чак и у бежанији – лажно обавештавајући да су Срби у бежанији наводно некакве ‘концентрације немачких војних снага’! Узгред речено – наравно сходно Титовим зхтевима – немачке снаге и војни циљеви – нису ни били на нишану ових бомбардовања: на први и други дан Ускрса 1944. када су ‘тепих’ бомбардовањима започела злочиначка масовна убиства Срба – на супрот хиљадама Срба није нити гађан нити погођен ни један немачки војни циљ а погинуло је дванаестак немачких војника који су се у патролама нашли на територијама ‘тепиха’. Важно је такође напоменути да када су доцније крајем августа и почетком септембра амерички бомбардери из неке друге америчке ескадриле – гађали и погодили немачку рафинерију на Чукарици и железнички мост преко Саве, у првом случају шест а у другом један једини бомбардер Б-26… погодили су поменуте циљеве са огромне висине, недоступни немачкој противавионској одбрани и немачким ловцима – и погодили су их са изванредно прецизном тачношћу! А неколико месеци пре него што је умро, Џорџ Мусулин је потврдио да су навигаторима америчких ‘тепих’ масовних убистава Срба даване фалсификоване мапе тако да нису ни знали да бомбардују савезничке Србе…

Међутим, “иако су га у то време Савезници већ сасвим били напустили”, и упркос томе, и иако су били масовно бомбардовани од америчких бомбардера, “генерал Михаиовић и његови команданти”, али и Народ Србије – упркос што је такође био свестан да је издан од савезника и остављен на милост и немилост Титовим и Усташким крвницима, и иако су и једни и други знали да су од тих истих савезника… бомбардовани на Титов захтев… ипак: “брзо су реаговали и организовали велике акције да спрече Немце у заробљавању пилота, спасавајући их и пребацујући на сигурно.” Тако да је “до почетка јула (1944) у Михаиловићевом штабу било је више од стотину тих авијатичара, а генерал је о њиховом присуству обавестио Савезничку врховну команду у Казерти. Како његове поруке нису уродиле плодом… јер су Британци будући ти који су надзирали везе – спречили да Дражина порука о спасеним америчким пилотима стигне до америчке команде – Дража ми је (Фотићу) 12. јула 1944. послао директан телеграм’’. (Исто, стр. 268. Кори Форд, “Донован из OSS”/Corey Ford, “Donovan of OSS”) који садржи жив опис спасавања посада америчких бомбардера које су Немци оборили над територијом Југославије, и њихово скривање у планинама под заштитом националних снага.”

Сазнавши све ово, “упркос британском противљењу – председник Рузвелт је одлучио да самостално организује операције њиховог извлачења из Југославије. У то време поручници Џорџ Мусулин и Мајк Рајачић спуштени су падобраном безмало наслепо. Касније су им се придружили капетан Николас Лалић и медицинско особље неопходно за старање о бројним рањеницима међу авијатичарима. Већину послатих одабрао је генерал Донован из OSS, док су пребацивање и пратња били у надлежности америчке авијације. 225 авијатичара евакуисано је првог дана дана, а до краја године број авијатичара које су националисти” и Српски Народ Србије “спасили и чијој су безбедној евакуацији допринели попео се на преко пет стотина.”

Као што је то учинио нешто раније Сајц, и као што ће то деценијама доцније учинити амерички мајор Ричард Фелман, тако и Макдауел доживљава амерички срам на Прањанима као личну срамоту и као војник и као човек:

“Морам, притом, истаћи извесне чиниоце у овој акцији због којих је ова епизода једна од најсрамнијих у нашој историји. Спасавајући авијатичаре националисти су сви одреда – од обичног сељака до генерала Михаиловића – много стављали на коцку, трпећи приличне губитке не само у људству већ и у иначе оскудној муницији. Није се радило само о окршајима већ и о немачким репресалијама против цивила, који су сви преко Радио Лондона већ могли сазнати не само да су их Британија и Америка потпуно напустиле, већ и да их нападају као ‘фашисте’ и ‘колаборационисте’. Но наша још већа срамота била је у томе да националисти готово да нису имали ни лекова ни санитетског материјала и да су, на запрепашћење америчког медицинског особља, операције обављане без анестетика – али да су за лечење америчких авијатичара давали најбоље што су имали, а да је наш једини гест захвалности био да се санитетски материјал и лекови утрошени за њихово лечење надокнаде строго према утрошку приликом њиховог укрцавања у спасилачке авионе.”

“Истовремено, што је нашем медицинском особљу било познато из непосредног искуства, у болницама успостављеним на Јадрану за југословенске партизане” – a пошто пртизани нису били учесници рата против Нацизма, што Макдауел не каже највероватније из урођене пристојности, те болнице су попут оних у Дрвару, како је приказано у филму Вање Бјењеша ‘Десат на Дрвар’, у које су се сакриле Усташе… биле исте као и болнице деценијама доцније када ће увезени Усташе то поновили у Вуковарској болници у наша времена – дакле у тим болницама наводно за ‘партизане’ “било је на располагању сваког могућег санитетског материјала који је трошен немилице без вођења рачуна о стварним потребама.”

“Но, све наше напоре да те чињенице предочимо вишим инстанцама у Вашингтону – блокирале су – релативно мале групе људи – на кључним средњим положајима у Вашингтону, који су без обзира на мотиве, подржавали и прихватали комунизацију Источне Европе.” Али… иако је оваквих Черчилових пресадана било и раније “мени доступни докази напротив први пут указују на непосредан и велики утицај прокомунистичких елемената у нашој влади у спречавању наших виших ешалона да делају” – па их чак и спречавању виших ешалона “да сами изврше процену кривоклетства издаје сваке појединачне ситуације.” То је управо разлог због којег сам “насупрот прилика на нивоу Вашингтона, па и пре спасавања авијатичара у јулу, почео у Каиру и на другим местима на терену, да уочавам знаке обновљеног америчког интересовања не само за Југославију већ и Источну Европу у целини, које, бар са историографског становишта, сматрам вредним пажње.” Наиме, “од касног пролећа 1944, у Здруженој обавештајној агенцији за скупљање података за Блиски исток (Joint Intelligence Collecting Agency, Middle East/JICAME/) у Каиру – америчком штапском одсеку којем сам тада припадао – знало се да је у Вашингтону донета одлука о директном учешћу у савезничкој припреми и одржавању надзираних слободних избора у Југоисточној Европи, одмах по склапању примирја, и савезничке окупације тог подручја…”

Чињеницу да се на супрот тој одлуци у Титовој Југославији догодила ‘трка с једним коњем’, како је то формулисао Идн, на шта му је Черчил одговорио ‘па ти нећеш тамо живети’ што се може слободно превести – ‘баш нас брига – та злочиначка фатаморгана од избора коју су Срби прозвали ‘ћорва кутија’ – изигравање те одлуке – која је највероватније и сама у себи била изигравање – била је срж издајничког злочина којим је Тито претворио Србију у… како рече патријарх… у Крст.

И доиста, “последњим упутствима пред мисију при штабу на терену речено ми је да јавности у Југославији саопштим да Сједињене Државе – неће непосредно надгледати слободне изборе које треба одржати чим примирје у том подручју буде склопљено”!

Међутим, без обзира на злочинаштва завере, “друга група материјала је указивала из јуна 1944. као и раније тог пролећа да наши специјални обавештајни извори у Југоисточној Европи јављају о размерама и успеху националистичких Михаиловићевих саботажа на немачким саобраћајницама и постројењима не само у Србији, него – што је још важније – у Мађарској, Румунији и Бугарској.” И такође су “током пролећа 1944. извештаји све јасније откривали и један нови фактор”: “Немци стационирани у тим земљама све очитије схватају неминовност свог војног пораза, и пропасти нацистичког режима у самој Немачкој”!

И тако сходно свему томе… припремајући се за пут код Михаиловића, Макдауел констатује у свом извештају вишим командама:

“Долепотписани је од компетентних власти сазнао да ће амерички Стејт Департмент подржати слање такве војне мисије у Србију, и да се више британске власти (на терену) неће нужно супротставити таквом потезу”.

Наравно… нико није горчије искусио илузију тога закључка од самог Макдауела.

У следећем наставку пети део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Деветнаести наставак, странице од 196– 201 (четврти део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

 И РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ИСТОЧНУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ (четврти део)

Они су такође утврдили да се глав¬нина националних снага под заповедништвом Михаиловића углавном налази у источној Југославији, у близини и дуж немачких саобраћајница и других обје¬ката и ресурса од највећег војног значаја.

У извесној мери, они су успели да стекну и сазнања о саботажама под над¬зором генерала Михаиловића, што је потврдило извештаје наших специјалних извора који су стизали још од краја 1942. У својој књизи, амбасадор Фотић посебно наглашава недвосмислене доказе Сајца и Менсфилда о томе да су комунистичке оптужбе о сарадњи генерала Михаиловића са Немцима у потпу¬ности лажне. Укратко, обојица су стекла општи утисак да се ради о јакој нацио¬налној организацији,

‘’која обухвата читаву земљу, са добровољно прихваћеном дисциплином, организацији чији ће припадници послушати сваку наредбу свог команданта. Та организација (…) била би од непроцењиве користи за савезнике уколико би се одлучили на велику војну операцију у Источној Европи’’.

Амбасадор Фотић даље пише:

‘’Извештаји пуковника Сајца и капетана Менсфилда (из марта и априла 1944) оставили су снажан утисак на америчке званичнике задужене за југословенска питања (…) Како је америчка политика била да се помогне свим групама које се боре против непријатеља, убрзо по Сајцовом и Менсфилдовом повратку донета је одлука да се Михаиловићу и његовим четницима хитно упути помоћ у нао¬ружању и другом ратном материјалу. Ову одлуку потврдио је и сам председник. Почетком априла 1944 (…) имао сам неколико састанака са двојицом високих официра OSS, генералом Милером (Miller) и пуковником Престоном Гудфе¬лоуом (Preston Goodfellow), како бисмо утврдили редослед слања неопходног материјала Михаиловићу (…) Један мој пријатељ у Стејт Департменту, задужен за југословенска питања, рекао ми је да је сад, захваљујући извештајима Сајца и Менсфилда, отворен пут за слање помоћи Михаиловићу, сасвим у складу са политиком коју је државни секретар изложио 10. децембра 1943. Но, после неко¬лико дана грозничавих активности разговори су прекинути, а један други позна¬ник, на високом положају у влади, рекао ми је како је председниково наређење повучено на лични захтев премијера Черчила’’. ( Исто, стр. 266, 267–278)

Током марта 1944, председника су поново подсетили на мој захтев да будем послат у штаб генерала Михаиловића. Фактички, то је представљало обнављање мог, неодобреног, захтева из јесени 1942. Но, априла 1944. обавештен сам да се председник сада не само сагласио с мојом мисијом већ је за њу показао и изузетно интересовање. Убрзо потом, међутим, наредба о мом одласку опет је повучена без објашњења. Незванично сам сазнао да је и до тога дошло на лични захтев премијера Черчила.

Убеђен сам, међутим, да је и у пролеће 1944. председник Рузвелт и даље имао приличне симпатије и веру у национални покрет у Југославији, јаче од утицаја неких људи око њега који су, под упливом комунистичке пропа¬ганде, тражили од њега да пружи подршку Титу. Председникова наклоност према југословенским националистима па и подршка њима, упркос Черчило¬вој одлуци да их напусти, поново је постала чинилац америчке ратне поли¬тике јула 1944. То се очитовало и повећаним обимом америчког бомбардовања немачких постројења широм Југоисточне Европе, што је довело и до обарања великог броја америчких пилота.

Иако су га у то време Савезници већ сасвим били напустили, генерал Михаи¬ловић и његови команданти брзо су реаговали и организовали велике акције да спрече Немце у заробљавању пилота, спасавајући их и пребацујући на сигурно. У вези с тим, поново цитирам амбасадора Фотића:

‘’До почетка јула (1944) у Михаиловићевом штабу било је више од стотину тих авијатичара, а генерал је о њиховом присуству обавестио Савезничку врховну команду у Казерти. Како његове поруке нису уродиле плодом (Британци будући ти који су надзирали везе), он ми је 12. јула 1944. послао директан телеграм’’. (Исто, стр. 268. Књига Корија Форда, Донован из OSS /Corey Ford, Donovan of OSS/ садржи жив опис спасавања посада америчких бомбардера које су Немци оборили над територијом Југославије, и њихово скривање у планинама под заштитом националних снага. Стр. 204–213)

Упркос британском противљењу, председник Рузвелт је одлучио да самостално организује операције њиховог извлачења из Југославије. У то време поручници, Џорџ Мусулин и Мајк Рајачић спуштени су падобраном безмало наслепо. Касније су им се придружили капетан Николас Лалић и медицинско особље неопходно за старање о бројним рањеницима међу авијатичарима. Већину послатих одабрао је генерал Донован из OSS, док су пребацивање и пратња били у надлежности америчке авијације. Две стотине двадесет пет авијатичара евакуисано је првог дана, а до краја године број авијатичара које су националисти спасили и чијој су безбедној евакуацији допринели попео се на готово пет стотина. Морам, при том, истаћи извесне чиниоце у овој акцији због којих је ова епи-зода једна од најсрамнијих у нашој историји. Спасавајући авијатичаре нацио¬налисти су сви одреда – од обичног сељака до генерала Михаиловића – много стављали на коцку, трпећи приличне губитке не само у људству већ и у иначе оскудној муницији. Није се радило само о окршајима већ и о немачким репре¬салијама против цивила, који су сви преко Радио Лондона већ могли сазнати не само да су их Британија и Америка потпуно напустиле, већ и да их нападају као ‘’фашисте’’ и ‘’колаборационисте’’. Но наша срамота још већа срамота била је у томе да националисти готово да нису имали ни лекова ни санитетског материјала и да су, на запрепашћење америчког медицинског особља, операције обављане без анестетика, али да су за лечење америчких авијатичара давали најбоље што су имали, а да је наш једини гест захвалности био да се санитетски материјал и лекови утрошени за њихово лечење надокнаде строго према утрошку приликом њиховог укрцавања у спасилачке авионе.

Истовремено, што је нашем медицинском особљу било познато из непосред¬ног искуства, у болницама успостављеним на Јадрану за југословенске парти¬зане било је на располагању сваког могућег санитетског материјала који је тро¬шен немилице, без вођења рачуна о стварним потребама. Но, све наше напоре да те чињенице предочимо вишим инстанцама у Вашингтону блокирале су рела¬тивно мале групе људи на кључним средњим положајима у Вашингтону, који су, без обзира на мотиве, подржавали и прихватали комунизацију Источне Европе.

И пре ове епизоде спасавања америчких авијатичара истинска благона¬клоност председника Рузвелта према Југословенима – укључујући национа¬листе и генерала Михаиловића лично – била је осујећена директним утицајем премијера Черчила на председника. У овом случају, међутим, не знам ни за шта што би указивало да је Премијер интервенисао код Председника не би ли осујетио и то привремено и готово безначајно оживљавање занимања за национални покрет у Југославији. Напротив, мени доступни докази први пут указују на непосредан и велики утицај прокомунистичких елемената у нашој влади у спречавању наших виших ешалона да делају – па чак да и сами изврше процену сваке појединачне ситуације.

Насупрот прилика на нивоу Вашингтона, па и пре спасавања авијатичара у јулу, почео сам, у Каиру и на другим местима на терену, да уочавам знаке обновљеног америчког интересовања не само за Југославију већ и Источну Европу у целини које, бар са историографског становишта, сматрам вредним пажње. Од касног пролећа 1944, наиме, у Здруженој обавештајној агенцији за скупљање података за Блиски исток (Joint Intelligence Collecting Agency, Middle East /JICAME/) у Каиру – америчком штапском одсеку којем сам тада припадао – знало се да је у Вашингтону донета одлука о директном учешћу у савезничкој припреми и одржавању надзираних слободних избора у Југоисточној Европи, одмах по склапању примирја, и савезничке окупације тог подручја.

Било је наиме предвиђено стварање здружене совјетске, британске и аме¬ричке мисије надлежне за спровођење тог плана. Био сам обавештен да ћу бити саветник једног америчког генерала који ће стићи у Каиро а да, у међу¬времену, треба да организујем одговарајућу обуку наших врсних младих подо¬фицира, дипломаца са разних универзитета, за такву мисију. Но убрзо потом дошло је наређење да треба да предводим специјалну истраживачку мисију у Југославији. Последњим упутствима пред ту нову мисију при штабу на терену речено ми је да јавности у Југославији саопштим да Сједињене Државе неће учествовати ни у каквим војним операцијама на подручју Југоистока, али да ће надгледати слободне изборе које треба одржати чим примирје у том подручју буде склопљено. Нисам, међутим, био у прилици да сазнам ништа више о том занимљивом питању одржавања слободних извора у области Југоистока.

Друга група материјала која је указивала на тадашње обновљено америчко интересовање за Југославију и Југоисточну Европу потиче из неких мојих извештаја са терена из јуна 1944. Као и раније, тог пролећа наши специјални обавештајни извори у Југоисточној Европи јављали су о размерама и успеху националистичких саботажа на немачким саобраћајницама и постројењима не само у Србији, него – што је још важније – у Мађарској, Румунији и Бугарској. Током пролећа 1944. извештаји су све јасније откривали и један нови фактор – да Немци стационирани у тим земљама све очитије схватају неминовност свог војног пораза, и пропасти нацистичког режима у самој Немачкој.

Уз то, извештаји су показивали и све већа настојања локалних пронацистич¬ких елемената да успоставе везе са дотад сузбијаним антинацистима, нарочито са представницима земљорадничких покрета и другим организацијама напред¬но-демократског карактера. Ти извештаји стизали су и до америчког генерала Томаса Родерика, високог обавештајног официра у англо-америчком штабу на терену, и генерала Вилијема Донована, шефа OSS у Вашингтону. У мају сам зато с америчким и британским особљем подробније размотрио проширивање обавештајног сектора и у Главном штабу у Алжиру и у седишту специјалних операција у Барију. На основу својих обавештајних података, Британци су, наиме, већ почели ширити штаб у Барију, преиначујући га у базу за конвенционално и неконвен¬ционално ратовање против Немаца не само у Југославији, већ и у суседним под¬ручјима на северу и истоку, укључујући и Словачку – укратко, да тактички и пар¬цијално примењују широку стратегију премијера Черчила. Оно, међутим, што је маја и јуна 1944, и у Каиру и у Алжиру и Барију на мене оставило највећи утисак било је расположење новог и растућег интересовања званичне Америке за Југо¬славију и Југоисточну Европу међу вишим америчким официрима. Многи од њих су први пут, можда и подсвесно, почели да о том подручју размишљају као о ‘’нашој представи’’. То је важило не само за особље OSS, тада већ две године у извесној мери непосредно уплетено у догађаје у том региону, већ и за особље из Војске и Стејт Департмента.

После мојих разговора припремио сам процену ситуације у свим подручјима под немачком окупацијом у том сектору и препоруке за деловање у Југосла¬вији. Наводим стога делове мог извештаја из јуна под насловом Предлог за успостављање америчке обавештајне мисије при југословенским снагама у Србији. Уз мишљење да мисију треба послати у штаб генерала Михаиловића, додао сам:

‘’Долепотписани је од компетентних власти сазнао да ће амерички Стејт Департмент подржати слање такве војне мисије у Србију, и да се више британ¬ске власти (на терену) неће нужно супротставити таквом потезу’’.

Наиме, британски део ‘’компетентних власти’’ суштински је одражавао погледе истог елемента с којим сам разговарао о ситуацији у Југославији одмах по мом повратку из мисије у новембру. Амерички елемент, пак, био је убеђен да је одавно дошло време да се код генерала Михаиловића у склопу регуларне мисије шаљу не само припадници OSS, већ и америчке војске и Стејт Департ¬мента. Сврху те предложене мисије образлагао сам следећом проценом из трећег пасуса мог извештаја:

‘’Географски положај Србије је такав да олакшава контакте копном са Грчком, Бугарском, Румунијом и Мађарском (…) Ако такви још нису успостављени, има разлога да се верује да (америчке службе) преко српског националног покрета могу успоставити везу са мађарским и румунским групама које су против Немаца’’.

Израз ‘’има разлога да се верује’’ био је наиме нужна ограда у извештају за који се дало очекивати да ће допрети до бројних намештеника у Вашингтону, а због тада још строго поверљивог податка да смо ми већ од раније, преко наших специјалних обавештајних извора, знали да генерал Михаиловић већ дуго врши саботаже против Немаца у Мађарској и Румунији, као и у Бугарској. Нешто шире извештај наводи:

‘’С положаја у Србији могуће је пратити кретање немачких трупа и опреме Дунавом и железницом у Грчкој, Бугарској и деловима Румуније и Мађарске. Из база у Србији могуће је пратити даље кретање немачких трупа према северу и истоку. Из база у Србији могуће је организовати осматрање циљева за ваздушне нападе и проверу резултата бомбардовања, те успоставити канале за спававање авијатичара принуђених на приземљење у околним подручјима’’.

Закључни део извештаја пак гласи:

‘’Потребно је што пре организовати прелиминарне разговоре са српским вођама у Југославији. С обзиром на контакте које је долепотписани већ успоста¬вио, он се добровољно јавља за тај задатак’’.

У једном другом свом извештају од 16. јуна 1944 написао сам:

‘’Извор на високом положају у OSS је долепотписаном доставио овакав веро¬ватни оквир одлука наводно донетих у погледу надлежности штаба OSS у Барију. Тај штаб ће контролисати све операције OSS на Балкану (…) и у Мађарској, Аус¬трији (…) и могуће у неким другим областима Источне Европе када и ако ти контакти буду успостављени. Додатно особље које ће преузети повећани обим посла већ је на путу. Припадници OSS на северним границама Југославије већ покушавају да успоставе везе на северу (…) Један од одговорних шефова OSS (…) спрема штабу OSS у Вашингтону предлог за успостављање обавештајне мисије OSS која би радила са генералом Михаиловићем и другим српским национал¬ним вођама. Очекује се да таква мисија преко националних канала може доћи у везу са групама у Бугарској, Румунији и Мађарској, а које нису оне са којима везе могу бити успостављене преко партизана’’.

Овај материјал OSS је од приличног значаја, поготово у склопу оног што сам приметио у Штабу, о растућем занимању за Југославију и Југоисточну Европу међу високим америчким особљем, и у оквиру материјала амбасадора Фотића о доприносу Стејт Департмента утемељивању једне одрживе и разумне америчке ратне политике. То закаснело америчко занимање за сектор Југоисточне Европе током рата садржавало је три елемента:

наставиће се….

У следећем наставку пети део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.