logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    521 пута прочитано    Датум: 15.12.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

19Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 15.12.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни  текст за Деветнаести наставак

“Rape of Serbija” – “Силовање Србије” – Апокалипса Другог светског рата:

“У нашем последњем разговору крајем октобра 1944, Михаиловић је од мене затражио да англо-америчком штабу пренесем његов предлог за заједничко коришћење постојећих прилика. Врло подробно ми је објаснио да би чак и овако позно, англо-америчку интервенцију у Југославији, зарад стављања под контролу и партизана и националиста, с добродошлицом дочекали не само он и друге националне вође у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Лици и Словенији – већ чак и већина партизанских руководилаца у тим крајевима… осим можда у Црној Гори.”

Детаљни коментар Деветнаести Наставак

(Странице од 192 до 195 – (Трећи део) Поднаслов “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”

То доказује и сам Фотић: ‘Из Уреда за стратешке задатке (OSS), из Министарства рата, и одељења за Закон о зајму и најму, добијао сам обећања која, на жалост’: ‘Никад нису испуњена’! ‘Кад сам покушао да убрзам ствар у Министарству рата, помоћник секретара за рат, господин Џон Меклој (John McCloy) коначно ми је, 28. јануара (1944), рекао’:

‘Председник је дао инструкције да се сва помоћ упути Титу’!” (Исто, стр. 260, 261, 262)

Свакако је логично да Фотићева дипломатичност заобилази драстичне оптужбе, на пример против Државног секретаријата, и још је логичније да Макдауел заобилази исту драстичну чињеницу јер је ово своје Сведочанство Истине писао након свих тегобних прогањања која је преживео у САД. Међутим, чак и Фотић, али поготово Макдауел – јасно откривају просто несхватљиву омаловажавајућу охолост америчког издајства прикривену олаким изговорима…

…некаквих ‘председникчких инструкција’!?!

Али… баш та несхватљивост указује да је већ тада била спровођена сурова подвојеност, па чак и изоловање генерала Донована и OSS чије ће укидање и отпуштање Донована ускоро уследити управо као званично упечаћење издаје… којој је не само OSS као таква – већ и огромна већина и цивилног и војног интелекта Америке – била главни противник што се одразило легендарном историјском америчком манифестацијом Правде и Истине: Њујоршким процесом за поштено суђење Дражи Михаиловићу који, иако перфидно сакриван од америчке и светске јавности, и дан-данас остаје једино историјски и чињенично веродостојно Сведочанство Истине!

Упркос томе, Макдауел који је у име генерала Донована и ОСС као такве – на Њујоршком процесу био принципијелни тужилац против званичне лажи а у име Истине – он ипак заобилазно тврди да је “Стејт Департмент – наставио са напорима да политику према Југославији води – независно од господина Черчила”:

“Седамнаестог марта 1944. господин Дан из Стејт Департмента казао је амбасадору Фотићу да Стејт Департмент разматра да јавно разјасни амерички став према Југославији и да жели јасно да покаже да се влада Сједињених Држава – не придружује политици премијера Черчила. Зато је крајем марта господин Х. Фримен Метјуз (H. Freeman Matthews) из Стејт Департмента разговарао о америчком ставу према Југославији са особљем британског Министарства спољних послова у Лондону, о чему Фотић каже”: ‘Г. Метјуз је објаснио својим британским колегама да је америчку политику према југословенским герилцима државни секретар јасно изложио у изјави од 10. децембра 1943. године, када је нагласио да ће Сједињене Државе подржати сваког ко се бори са Немцима, и да се неће мешати у унутрашњу политику у Југославији. Влада Сједињених Држава, рекао је г. Метјуз – признаће сваку владу коју именује краљ Петар као владу Југославије’. Фотић чак додаје да је државни секретар и њему саопштио нешто слично чак априла 1944, тврдећи да се”: ‘влада Сједињених Држава ни на који начин не придружује британској политици’!

Међутим, преварантске игре америчког Државног секретаријата мора да су подједнако свесни и Фотић и Макдауел јер су свакако знали да Черчил држи у шах-мат позицији младог краља Петра због чега Државни секретаријат може комотно да лаже да ће ‘признати сваку владу коју краљ именује’ – што је прво било краљево признање про-НДХ избегличке владе а онда чак и краљева управо абдикација срамним позивом Србима и Михаиловићу да се придруже Титовим снагама… и осим тога други најважнији доказ да је лажна тврдња америчког Државног секретаријата – да ће ‘САД подржати сваког ко се бори са Немцима’ – јесте демантован од стране самог Државног секретаријата – не само бомбардовањем Србије на захтев Тита – већ и супер активним учешћем представника Секретаријата – Роберта Марфија – додворењем Черчилу на скарадном ‘омаршаљењу’ у Анцију!

Да су наведени закључци тачни наводи чак и Макдауел иако зна да је на клизавом терену натопљеном забранама па чак и претњом по живот… када говори о напорима генерала Донована, директора OSS-а, кога ће Труман отпустити:

“Убеђен сам да се најважнији али мало признат допринос амбасадора Фотића разумевању америчке политике и њене касније промене заправо односи на изузетне напоре, с краја 1943. и почетка 1944, генерала Вилијема Донована, ратног шефа OSS, непосредно одговорног председнику Рузвелту, који је од Рузвелта и примао наређења. Видимо, наиме, да је председник у почетку одушевљено подржавао независну и утемељену америчку политику која би, да је у њој истрајао, могла довести до англо-америчке и совјетске сарадње не само при остварењу војних циљева већ и постављању основа за одржив мир у Источној Европи, те тако и Европи као целини. Амбасадор Фотић при том нашироко разматра непосредне циљеве генерала Донована у погледу Југославије: најпре, прављење истините и свеобухватне обавештајне процене обa покрета отпора и грађанског рата у целој Југославији и, потом, изоловање свих оних елемената у њој који не желе да сарађују у делотворној акцији против Немаца, остављајући по страни политичку делатност док рат траје”!

Иако је и из ове перспективе, исто као и из сваке друге перспективе, изузев Черчиловој опчињености оданости покорничком издајству… заиста изгледа као да је немогуће устврдити разлог зашто је доцније председник Труман отпустио генерала Донована – ипак је очигледно да генерал Донованова документована уверења, прво – о огромном и пресудном доприносу генерала Михаиловића, Србије и Српског Народа Победи над Нацизмом; друго – остварење стварног циља рата – одржив мир у Европи – укључујући слободне изборе којима би југословенски народи одлучили о својој послератној судбини – што је и био искључиви циљ Драже Михаиловића – а што није био циљ ни Тита, ни НДХ, нити оних који су ‘утицали’ на Черчила; и треће – не наметање судбине послератнoj Југославији нити Титовом диктатуром, нити подређвањем ни Стаљину нити НДХ нити осталим квислинзима… ипак је непобитан закључак да баш то јесте један од пресудних узрока због којих је Труман отпустио Донована и укинуо OSS… упркос чињеници да је исти Труман постхумно одликовао Дражу Михаиловића највишим америчким одликовањем које САД по Уставу може доделити страним војним командантима овековечивши тако кључну улогу Срба у постизању Победе у Другом светском рату!.

Фотић каже да је 5. маја 1943. председнику Рузвелту рекао да ‘с обзиром на значај који ће Југославија за Савезнике имати после очекиваног италијанског слома (о чему му је председник управо говорио), одважио сам се да одлучније захтевам да председник пошаље мерике посматраче у Југославију. Такође сам указао на то да се при слању посматрача треба нарочито постарати да се одаберу они који ни на какав начин – нису учествовали у спору око југословенских герилких група… И заиста, неколико дана касније, 12. маја, државни подсекретар ме је обавестио да је председник одлучио да двојицу америчких официра пошаље код Михаиловића, а двојицу код Тита. Пуковник Алберт Сајц и капетан (касније мајор) Волтер Менсфилд додељени су Михаиловићевом штабу и спуштени падобранима у Југославију крајем августа 1943. Остали су на територији под Михаиловићевом контролом до почетка фебруара 1944’. (Исто, стр. 207, 263, 264. “Опаске и закључци пуковника Сајца разматрани су у одељку о националистичким операцијама; прим. Макдауела”)

Како устврђује Макдауел, тада је било такође предложено ‘додељивање оперативних подручја’ Југословенској војсци у отаџбини и Титовим снагама – што би – осим што би сукобе такозваног грађанског рата ‘свело на минимум’, “такође омогућило великој већини припадника Титових партизанских снага – који нису били комунисти – да се боре против Немаца – што и јесте био њихов првобитни, лични циљ”! Међутим… чињеница да од свих ових Рузвелтових иницијатива – многострано корисних и за ефикасност ратних напора, и за престанак или бар смањење проливања крви у такозваном грађанском рату; и изнд свега пресудних за Истину, за Правду, и за Истинитост Историје – и као таквих – пресудних за послератну будућност или Југославије или слободно изгласаних држава народа бивше Југославије… чињеница да од свега овога није било ништа – јесте најнепобитнији доказ Макдауеловог Сведочанства Истине:

Макдауел доказује управо непојмљиву бесмисленост и поквареност завере којом је постављањем Титове диктатуре над послератном Југославијом настављен усташоизоидни покољ Срба – којом је настављено управо ајхмановско-хитлеровско расистичко холокаустичко расистичко ‘коначно решење’ ликвидације расистичког

‘српског питања’ расистичком ликвидацијом Срба као Нације и Србије као државе; затим… прикривање од глобалне јавности кључне улоге Срба у Другом светском рату као пресудног чиниоца за Победу; крваво кажњавање Југословенске војске у отаџбини и и дивљачко убиство генерала Михаиловића и Србије – злочини почињени од стране Титоизма који није био нити учесник рата, нити је ишта допринео ни Победи у рату нити ослобођењу Југославије…

Пуковнику Алберту Сајцу забрањено је право слободног изношења истине пред јавност… његов лелек против допремања америчког оружја и муниције Титовим снагама комбинованим са усташама, његове песме и књига, можда су најискренији документи Историјске Истине – али… забрањени су исто као и извештаји мајора Волтера Менсфилда од којих је неке Менсфилд успео да објави у безначајним локалним америчким листовима – али никад у листовима који утичу на целокупно америчко јавно мњење, исто као што ће у будућности бити забрањено не само Макдауелово “Стрељање историје”, и не само исто како ће бити забрањене за јавност изјаве Истине мајора Ричарда Фелмана, Џорџа Мусулина, Ника Лалића и безброј америчких авијатичара и америчких војних стручњака од највиших до најнижих чинова… већ исто као што ће годинама доцније бити забрањена књига чак и британског официра за везу Михаела Лиса (Michael Lees) којој је Британац дао историјски најадекватнији наслов:

“Rape of Serbija” – “Силовање Србије”!

Наслов који најадекватније сведочи одговор патријарха Павла на огроман број крстова којима је прекривена Србија… ‘Србија је крст’!

То је исти патријарх Павле у чије су – наводно у његово име – Удбини узупатори Српске Цркве натоварили патријарху издају Православља – да је он наводно наредио ликвидацију Грачаничке Митрополије – а уствари је издаја почињена директивом Удбиних узурпатора Цркве њиховим покушајем да по налозима завере ликвидацирају Православље… издјнички покушај који на жалост трагично траје и дан-данас…

И да се поново нагласи: прогањање Драже Михаиловића и Макдауела од стране здружених немачких и партизанско-усташких убица – не са задатком да их ухвате – него са задатком да их убију; и да се поново нагласи: послератни захтев Титове диктатуре директно америчком Државном секретаријату да се Макдауелу суди и да буде осуђен на смрт… и чињеница да је ‘суђење’ зато да се буде осуђен на унапред припремљену осуду на смрт… једнака једино правном линчу убиства Драже Михаиловића… и да, да се све то понови, али – због свих тих злочина – али чак и још више због добробити звршетка рата и у име и прекида и раскринкавања титоистичких злочина и лажи, и најзад… због добробити Истине и Правде у послератној будућности…

…јесте суштинска огромна важност Макдауелове мисије код Драже Михаиловића – предузете против и упркос издајничких одлука завере. О тој огромној важности Макдауелове мисије биће речи доцније… међутим, вратимо се Макдауеловим циничним образложењима:

“И овде као и на другим местима скрећем пажњу на важност процењивања ситуације у Југославији на шта ми је указао генерал Михаиловић пошто је то у великој мери утицало да три савезника пропусте прилику да сарађују на прави начин. У нашем последњем разговору крајем октобра 1944, Михаиловић је од мене затражио да англо-америчком штабу пренесем његов предлог за заједничко коришћење постојећих прилика. Врло подробно ми је објаснио да би чак и овако позно, англо-америчку интервенцију у Југославији, зарад стављања под контролу и партизана и националиста, с добродошлицом дочекали не само он и друге националне вође у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Лици и Словенији – већ и већина партизанских руководилаца у тим крајевима, осим можда у Црној Гори.”

Осим тога, пошто ме је “господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ био уверавао да би чак и симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима”, и пошто се “…у свим крајевима које су држали партизани локално, умерено партизанско вођство све више разочаравало Титом и његовим ‘Шпанцима’ (ветеранима шпанског грађанског рата) – наиме ти партизански извори су се умногоме слагали са нашим сопственим проценама да би – уколико би Савезници заједнички подржали Михаиловића” – “Михаиловић једини био у стању да уједини земљу око циљева слободе и прогреса” – међутим, иако “су у Савезничком штабу та процена и с њом повезани предлози били веома повољно примљени – на несрећу – премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повратку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је потом председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају”!

У следећем наставку четврти део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Деветнаести наставак, странице од 192– 195 (трећи део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

 И РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ИСТОЧНУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ (трећи део)

‘’У међувремену’’, пише зато Фотић, ‘’ја сам неуморно настојао да се испуни обећање које је 16. октобра председник дао југословенским авијатичарима (…) али у томе нисам успео. Из Уреда за стратешке задатке (OSS), из Министарства рата, и одељења за Закон о зајму и најму, добијао сам обећања која, на жалост, никад нису испуњена. Кад сам покушао да убрзам ствар у Министарству рата, помоћник секретара за рат, господин Џон Меклој (John McCloy) коначно ми је ми је, 28. јануара (1944), рекао да је ‘председник дао инструкције да се сва помоћ упути Титу’ ‘’. (Исто, стр. 260, 261, 262)

Упркос томе, Стејт Департмент је наставио са напорима да политику према Југославији води независно од господина Черчила. Седамнаестог марта 1944. господин Дан из Стејт Департмента казао је амбасадору Фотићу да Стејт Департмент разматра да јавно разјасни амерички став према Југославији и да жели јасно да покаже да се влада Сједињених Држава не придружује политици премијера Черчила. Крајем марта господин Х. Фримен Метјуз (H. Freeman Matthews) из Стејт Департмента разговарао је зато о америчком ставу према Југославији са особљем британског Министарства спољних послова у Лон¬дону. О томе, Фотић каже:

‘’Г. Метјуз је објаснио својим британским колегама да је америчку политику према југословенским герилцима државни секретар јасно изложио у изјави од 10. децембра 1943. године, када је нагласио да ће Сједињене Државе подржати сваког ко се бори са Немцима, и да се неће мешати у унутрашњу политику у Југославији (…) Влада Сједињених Држава, рекао је г. Метјуз, признаће сваку владу коју именује краљ Петар као владу Југославије’’.

Амбасадор Фотић додаје да је државни секретар и њему саопштио нешто слично априла 1944, тврдећи да се:

‘’влада Сједињених Држава ни на који начин не придружује британској политици’’.

Убеђен сам да се најважнији али мало признат допринос амбасадора Фотића разумевању америчке политике и њене касније промене заправо односи на изу¬зетне напоре, с краја 1943. и почетка 1944, генерала Вилијема Донована, ратног шефа OSS непосредно одговорног председнику Рузвелту, који је од њега и при¬мао наређења. Видимо, наиме, да је Председник у почетку одушевљено подр¬жавао независну и утемељену америчку политику која би, да је у њој истрајао, могла довести до англо-америчке и совјетске сарадње не само при остварењу војних циљева већ и постављању основа за одржив мир у Источној Европи, те тако и Европи као целини. Амбасадор Фотић при том нашироко разматра непо¬средне циљеве генерала Донована у погледу Југославије:

– најпре, прављење истините и свеобухватне обавештајне процене оба покрета отпора и грађанског рата у целој Југославији и,

– потом, изоловање свих оних елемената у њој који не желе да сарађују и пруже свеобухватну подршку другима спремним да се уједине у делотвор¬ној акцији против Немаца, остављајући по страни политичку делатност док рат траје.

У међувремену, међутим, сукоб Михаиловића и Тита је добијао на снази, и то је амбасадор Фотић размотрио са председником Рузвелтом када су се срели, 5. маја 1943:

‘’Председник ме је упитао шта се по мом мишљењу може учинити да се обус¬таве борбе између партизана и четника (националних снага), које су већ тада попримиле размере грађанског рата. Одговорио сам да би слање америчких офи¬цира обема групама и, евентуално, додељивање свакој групи одређеног опера¬тивног подручја, могло умањити раскол. Амерички официри за везу омогућили би председнику да целу југословенску војну и политичку ситуацију процени на основу непосредних и поузданих америчких извештаја (…) С обзиром на значај који ће Југославија за Савезнике имати после очекиваног италијанског слома (о чему му је председник управо говорио), одважио сам се да одлучније захтевам да председник пошаље америчке посматраче у Југославију. Такође сам му ука¬зао на то да се при слању посматрача треба нарочито постарати да се одаберу они који ни на какав начин нису учествовали у спору око југословенских герил¬ских група.

Председник је благонаклоно примио мој захтев и обећао да ће ме ускоро известити о својој одлуци. Заиста, неколико дана касније, 12. маја, државни подсекретар ме је обавестио да је председник одлучио да двојицу америчких официра пошаље код Михаиловића, а двојицу код Тита. Пуковник Алберт Сајц и капетан (касније мајор) Волтер Менсфилд додељени су Михаиловићевом штабу и спуштени падобранима у Југославију крајем августа 1943. Остали су на тери¬торији под Михаиловићевом контролом до почетка фебруара 1944’’. ( Исто, стр. 207, 263, 264. Опаске и закључци пуковника Сајца разматрани су у одељку о националистичким операцијама; прим. Макдауела) Предлог амбасадора Фотића и снажна подршка генерала Донована његовом предлогу да Сједињене Државе пошаљу способне и објективне посматраче и код југословенских националиста и код партизана, и да се потрудимо да свакој групи буде одређено оперативно подручје деловања, била је сасвим реалистична и – да је у потпуности примењена 1943. и почетком 1944 – могла је спречити озбиљне Черчилове и Рузвелтове грешке при процени прилика у Југославији и Југоисточној Европи.

С обзиром, наиме, на већ постојећу концентрацију партизанских снага у западној Југославији и националистичких у источној, додељивање оперативних подручја странама у грађанском рату – што је и био суштински део тог пред¬лога – могло се, уз британску сарадњу, извести без већих тешкоћа или уплитања савезничких снага, што би већ по себи свело њихове сукобе на минимум. Још битније, то би омогућило великој већини припадника Титових партизанских снага – који нису били комунисти – да се боре против Немаца, што је и био њихов првобитни, лични циљ.

Уверен сам, такође, да би то пружило здраву основу за заједничку британ¬ску, совјетску и америчку политику у Југоисточној Европи, која би се приме¬нила преко генерала Михаиловића. Присуство већих и озбиљних мисија сва три главна савезника у штабу генерала Михаиловића – како је предлагао Стаљин – не само да би послужило окончању грађанског рата и унапредило војна дејства Савезника, већ би допринело и расту узајамног поштовања и поверења унутар савезничког вођства – што је било од суштинског значаја за успостављање здра¬вих темеља будућег мира.

Но, и премијер Черчил и председник Рузвелт су – сваки на свој начин, мудро или не – баш у том периоду рата почели своје планове све више да усредсређују на питања и прилике везане понајвише за успостављање мира.

И овде као и на другим местима скрећем пажњу на важност процењивања ситуације у Југославији на шта ми је указао генерал Михаиловић пошто је то у великој мери утицало да три савезника пропусте прилику да сарађују на прави начин. У нашем последњем разговору крајем октобра 1944, Михаиловић је од мене затражио да англо-америчком штабу пренесем његов предлог за заједничко коришћење постојећих прилика. Врло подробно ми је објаснио да би чак и овако позно, англо-америчку интервенцију у Југославији, зарад стављања под кон¬тролу и партизана и националиста, с добродошлицом дочекали не само он и друге националне вође у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији Лици и Словенији, већ и већина партизанских руководилаца у тим крајевима, осим можда у Црној Гори.

Таква интервенција Савезника, инсистирао је Михаиловић, захтевала би малобројно особље и невелике падобранске одреде какве су наш OSS и његов британски пандан већ имали у Италији. Господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ ме је био уверавао да би таква симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима.

Наши специјални обавештајни извори су ми усто дојавили, и пре него што сам пошао за Југославију августа 1944, оно што сам већ сазнао независно од њих од пријатељски расположених партизанских официра на дужности у Каиру: да се у свим крајевима које су држали партизани локално, умерено партизан¬ско вођство све више разочаравало Титом и његовим ‘’Шпанцима’’ (ветеранима Шпанског грађанског рата који су се борили на страни комуниста). Наиме, ти партизански извори су се умногоме слагали са нашим сопственим проценама да би, уколико би Савезници заједнички подржали Михаиловића, он био у стању да уједини земљу око циљева слободе и прогреса.

Та обавештења била су пренета генералу Родерику, високом америчком оба¬вештајном официру у Штабу на терену, који их је, наравно, одмах поделио са Бри¬танцима. У мојим разговорима новембра 1944. с високим британским и америч¬ким официрима и дипломатским представницима у Савезничком штабу утврдио сам да су та процена и с њом повезани предлози били веома повољно примљени.

На несрећу, међутим, премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повратку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је потом председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају.

Но, у одвојеним извешајима о свом готово шестомесечном боравку и запа¬жањима у подручјима која су контролисали националисти, пуковник Сајц и капетан Менсфилд потврдили су оно што је већ дуго било познато и прихваћено у британским и америчким обавештајним круговима на терену, али што је тек тада почело да допире до званичног Вашингтона. Укратко, њихови извештаји и запажања потврдили су да су главнина Титових јединица и комунистички утицај ограничени на области у западној Југославији – углавном неплодном и ретко насељеном подручју од малог или никаквог значаја за Немце у погледу комуникација или експлоатације богатстава.

 

***

…наставиће се

 

У следећем наставку четврти део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

 

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 3 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 3 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 3 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 3 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 5 months ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 5 months ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. септембра у Београду
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Posted 6 months ago

Удружење особа са инвалидитетом „Феникс“, Удружење особа са инвалидитетом „Тавор“ и Удружење грађана особа са инвалидитетом „Нови хоризонт“ организује Параду храбрости, снаге и достојанства 29. септембра од 12.30 до 16…

Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Мед, жуч и остала голотиња
Мед, жуч и остала голотиња
Posted 6 months ago

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем - кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за…

Мед, жуч и остала голотиња
Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 6 months ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 6 months ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
PreviousNext

 

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo