logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    581 пута прочитано    Датум: 13.12.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

18Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 13.12.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине! Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни  текст за Осамнаести наставак

“Рузвелт је 5. октобра 1942. рекао да жели да избегне ‘наметање решења’ током послератне обнове Југославије и њене унутрашње структуре, јер о таквим питањима” – ‘треба после рата слободно да одлуче народи Југославије – а не декларације савезничких државника’.” “Но, све те храбре речи Рузвелт је у потпуности поништио”!

Детаљни коментар Осамнаести Наставак

(Странице од 187 до 191 – (Други део) Поднаслов “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”

Међутим… обећање наравно не само да није испуњено, већ се, како о периоду 1941-42 Фотић доказује – догодило сасвим супротно… зато што иако су “званични (амерички) кругови показивали велико занимање за Михаиловића и његове герилце, као и жељу да им помогну” – ипак сам “коначно схватио да жељу Американаца да помогну Михаиловићу – настоји да осујети британска Врховна команда за Блиски исток” која – “није била вољна да допусти непосредну везу Михаиловића са Американцима”!

Ваљано је овде истаћи да упркос овом Фотићевом уверењу, па чак и на супрот заокрета председника Рузвелта… да је амерички Државни секретаријат чак задржао обећани став према Југославенској влади током целог рата… да је ипак закључак да Фотић или није био довољно упознат са ситуацијом и није имао сагледавао опсежност и моћи издајничке завере… нити је схватао да од краја 1943, а вероватно и од раније, поглавници британске завере али и Државног Секретаријата… de facto дувају у исту тикву! Зато Макдауел коментарише да “на основу, међутим, мојих непосредних веза са надлежним британским официрима из Команде за Средњи исток исправио бих амбасадора Фотића у једном детаљу” – “Није се радило о Врховној команди већ о”:

“Релативно безначајним официрима и званичницима” – али – “на битним местима” – “и неким другим појединцима у Лондону, који су – током 1941, 1942, и првом половином 1943. – саботирали – не само америчке већ и британске потезе усмерене на јачање и подршку важним акцијама генерала Михаиловића у Југославији”!

Те ‘безначајне официре’ и ‘безначајне званичнике’ – али на ‘битним местима’ – те такозване ‘либералне идеалисте’ – наравно је врло лако и убедити и још лакше потплатити! Али, иако је њихов индивидуалистички роварећи утицај врло опасан – још је далеко опаснија тек опсежна организованост ових разорних беочуга на ‘битним местима’! Према томе, иако та ‘саботажа’ јесте била наизглед “плод инфилтрације и утицаја комуниста и њихових симпатизера о чему сам писао у поглављу о Черчиловој политици и о чему говорим и у овом поглављу о америчкој политици” – ипак је у питању врхушка те масивне организације која једина зна шта је стварни паклени циљ ‘саботаже’. Зато Макдауел каже да када је “у другој половини 1943, Черчил већ донео одлуку да прекине све англо-америчке везе са вођом националиста генералом Михаиловићем – и да сву подршку усмери ка Титу – британска је заслуга што је од почетка рата – мање од десет лакших авионских товара са оружјем и не баш најнужнијом опремом из англо-америчких извора доспело до српских мационалних снага…”, јер је “од друге половине 1943. лично премијер Черчил настојао да – пресече све везе националиста – не само са Американцима – него и са Совјетима”!

“Истини за вољу ваља рећи и да – упркос томе што је на инсистирање Черчила Рузвелт напустио генерала Михаиловића и националисте, и што су пред крај рата Британци користили америчке авионе да бомбардују српске националне цивилне и војне центре” (са америчким авионима P-51 Mustang британски пилоти су бесомучно митраљирали путничке возове по Србији; не немачке транспорте него путничке возове ‘убијајући хиљаде невиних цивила’, наравно Срба који су на платформама препуних возова висили као гроздови претварени корпама са намирницама прекопотребним да преживе; док су бомбардовања вршили амерички бомбардери са америчким посадама) – да ипак “постоје снажни докази у мемоарима амбасадора Фотића да је током читавог рата председник Рузвелт гајио дубока осећања и дивљење према Југословенима – посебно према Србима.” Иако Макдауел не наводи да је Рузвелт, чувши од Фотића за усташке покоље Срба био одлучан да Хрвате по завршетку рата стави под контролу међународног труста – али он наводи Амбасадора Фотића у вези са другом анти-српском америчко-британском афером:

‘Генерал Донован ме је, 16. маја 1942, известио како је председник одлучио да пошаље 400 тона конзервисане хране као поклон генералу Михаиловићу, у знак признања за услуге које чини Савезницима. Председник је дао личне инструкције да се ова храна без одлагања пошаље на Блиски исток, како би се одатле што је могуће брже авионом отпремила у Србију и падобраном спустила у планине. Храна је стигла у Египат… али готово годину дана касније открили смо да, упркос личним и званичним наређењима председника Сједињених Држава, она”:

“Никада није стигла на одредиште’! (Исто, стр. 166, 167)

Макдауел не наводи да ли је већ тада та пошиљка преваром испоручена партизаним… али наводи следеће: “како су ме касније обавестили неки британски пријатељи, целокупна пошиљка била је преусмерена по налогу неког непознатог одсека британског Штаба на терену, као британска помоћ цивилима негде у Медитерану, иако су налози председника Рузвелта о томе куда она треба да буде упућена били сасвим изричити и недвосмислени”!

“Негде у Медитерану” свакако обухвата и партизане, али Макдауел прелази на још јзначајнију аферу везану за америчку ваздухопловну базу Болинг недалеко од Вашингтона”:

“Амбасадор Фотић јасно доказује да је у октобру 1943. председник Рузвелт био и даље лично заинтересован за легитимну Југословенску владу и генерала Михаиловића као њеног војног команданта у земљи. То се тада врло упечатљиво очитовало – нажалост, напоредо са председниковом спремношћу да превиди – да превиди склоност премијера Черчила да игнорише Рузвелтове жеље – и званичним и свечаним поклањањем америчких бомбардера Југословенској краљевској авијацији, да би били употребљени сходно наредбама генерала Михаиловића. Од почетка тог пројекта Рузвелт је био изузетно лично заинтересован чак и за програм обуке југословенских авијатичара зарад тога пребачених у САД, и од почетка је одлучио да учествује у свечаности у Болинг Филду код Вашингтона. То председниково учешће представљено је и јавности по налогу Беле куће. Уводни говор амбасадора Фотића био је тада одобрен не само од Стејт Департмента већ и председника Рузвелта лично, са нагласком на томе да ће авиони имати задатак да помажу генералу Михаиловићу и његовим снагама. У свом говору, председник је казао и следеће: “Они (авиони) су направљени са два велика циља: први је да бацају бомбе на нашег заједничког непријатеља… а затим да вашим земљацима у Југославији донесу преко потребан материјал на који тако дуго чекају – храну, лекове – и да, и оружје и муницију… Упамтите, заувек смо другови по оружју’’!

Међутим… “упркос званичном нагласку на интересовању председника САД лично за тај симболични чин – авиони су по наређењу Британаца преузети искључиво за њихове потребе – и ни на који начин – нису помогли снагама генерала Михаиловића”!

Напротив!

Међутим… база Болинг је још значајнија и стога јер су се осим документације о овом догађају – наравно драстично ревидиране – у њеном архиву налазиле и инструкције – briefing – америчким авијатичарима пре полетања на бормбардовање – да ако су погођени и приморани да се падобраном спусте на територију окупиране Југославије – да апсолутно морају да се дочепају партизанских територија јер ако падну у руке српским снагама генерала Михаиловића… они ће им наводно прво сећи уши и носеве а онда их поклати… Међутим, ни у архиву у бази Болинг, у којој је тада био највећи архив америчких ваздухопловних снага, нити доцније у централном архиву истих тих санага у америчкој држави Алабами – нема debriefing-а – нема извештаја америчких авијатичара оборених над Србијом које су Михаиловићеве снаге и Српски Народ спасли од заробљавања… чак и по цену спаљених српских села… и упркос чак и прогонима комунистичких агената у заједници са Немцима – и коначно их евакуисали са провизорног аердрома у Прањанима на који су слетели амерички транспортни авиони да их одлете у Бари. Покојни Александар Милошевић био је командант Дражиних снага које су обезбеђивале ову опсежну операцију коју су Војска у отаџбини и Српски Народ обавили иако су тада знали да су их западни савезници већ издали, и да их на захтев Тита немилосрдно бомбардују! Ове највеће евакуације савезничког војног особља са непријатељске територије чак ни дан-данас нема на историјским каналима америчке телевизије који узастопно рекламирају неизмерно мање и безначајније операције евакуисања Американаца са других непријатељских територија… Џорџ Мусулин, амерички Србин, члан OSS-а, који је несумњиво главни иницијатор и организатор овог спасавања – Операција Подигач, Halyard – прво је био неколико пута преварен од савезничких пилота из Барија који су покушали да га парашутирају на партизанску територију уместо код Драже… што је Мусулин спречио претњом да их револвером побије… а онда је, као што ће доцније бити и пуковник Макдауел и генерал Донован – и Мусулин је смењен са дужности! Без обзира на све то, значајно је да су амерички транспортни авиони долетели празни на Прањане – без и једног метка, без иједног завоја… иако је много српских сељака и много војника Војске у отаџбини било рањено бранећи америчке авијатичаре од здружених немачких и партизанских специјалаца. А пошто се у монументалном издању Holocaust Chronicles, у којем се славе измишљени ратни подвизи ‘маршала’, истиче да су елеминисање, управо убијање америчких мисија послатих да помогу организацију Прањана – убијани од стране ‘хрватских команданата’ – може се слободно закључити да су већ тада са немачким и партизанским били и усташки специјалци… исто као што ће бити и доцније у гоњењу Макдауела и Драже.

Међутим, Рузвелт је, као и Дража, искрено био за слободну одлуку народа Југославије како желе да живе по завршетку Другог светског рата… због чега Макдауел и даље наводи Фотића, који “баца додатно светло на лични однос председника Рузвелта према Југославији. Тако је 5. октобра 1942. председник рекао Фотићу да жели да избегне ‘наметање решења’ током послератне обнове Југославије и њене унутрашње структуре, јер о таквим питањима” – ‘треба после рата слободно да одлуче народи Југославије – а не декларације савезничких државника’.”

Па ипак… “председник се придружио Черчилу у наметању решења које је мрзела велика већина становника Југославије и које америчко и британско обаештајно особље на терену – надлежно за такву” лажну “процену – ничим није подржало”!

Зато о том периоду “на почетку 1943. амбасадор Фотић пише”:

‘Надлежне америчке службе нису много веровале оптужбама којима је комунистичка пропаганда свакодневно засипала Михаиловића – али су очито веровале да вођење рата у Источном Средоземљу, и решавање тамошњих политичких проблема – припада првенствено Британцима. То мишљење постало је још наглашеније после Конференције у Казабланки, јануара 1943, где је једна од одлука била да надлежност за спровођење ратних дејстава у разним деловима света треба – поделити – између Велике Британије и Сједињених Држава’!”

И иако Макдауел не помиње промене у америчком Државном секретаријату, вероватно држећи се Фотићеве дипломатичности, Макдауел ипак доказује:

“Британија према подручју Југославије – у одлучивању о политици на нивоу влада – нема право ни на какву већу одговорност од Сједињених Држава” – што је и сам “председник Рузвелт поново нагласио”:

“Континуитет америчке политике према Југославији је на највишем нивоу… када је 5. маја 1943. примио амбасадора Фотића”:

‘Председник је приметио да кампања против Михаиловића – није утицала на политику америчке владе, те да он лично – има поверења у генерала Михаиловића и намерава да настави да му шаље оружје и други материјал.’

Међутим, Рузвелт је том приликом ‘био запањен када сам га обавестио да ни оних 400 тона конзервисане хране, послатих претходне јесени као његов поклон – није било испоручено Михаиловићу’!

Макдауел сматра да “иако је господин Фотић био исувише професионални дипломата да би говорио сасвим директно” – фактички и суштински он ипак говори врло директно: “у том периоду рата председник Рузвелт је снажно саосећао са националистима у Југославији и био уверен у исправност њихових циљева – али из недовољно јасних разлога никада није био у стању да се одупре шарму и самоуверености с којима је премијер Черчил заступао сваки свој аргумент о ратној политици”! И иако Макдауел каже да је то зато јер је “у том периоду председник Рузвелт свакако био изложен аргументима и тактици убеђивања комунистичких симпатизера, а можда и самих комуниста међу Американцима са којима се виђао, каквих је било и у владиним службама” – Макдауел ипак сматра да “докази указују да се одговорност за овакав Рузвелтов став у ратној политици у том периоду мора пре свега приписати харизми премијера Черчила”, јер је чак и упркос утицају комунистичких симпатизера каквих је било и у владиним службама – али поготово из перспективе сложености завере – мора логично претпоставити да је:

Рузвелт био – под истим ‘утицајем’ – под којим је био и Черчил!

Подсетимо се само разорне активности њујоршког Југословенског клуба испод чије је привидне учмалости кључала огромна анти-српска и про-усташка назови ‘југославенска оприједељеност’, која је, ако ништа друго, произвела Савицу Косановића – чија је подлост пресудна за рушење поштене лондонске владе у избеглиштву; стављање владе у руке усташоизоидних елемената наклоњених Титу; па и за Косановићев дрски покушај да натера чак и Николу Теслу да званично и писмено подржи Тита против Драже Михаиловића… што је хвала Богу Тесла одбио да учини!

Иако Макдауел сматра да се насупрот Рузвелтовом споменутом запрепашћењу сазнањем о намирницама не-дотуреним Дражиним снагама, и свим осталим ујдурмама током целокупног рата – “заслуга мора приписати професионалцима из Стејт Департмента који су, кудикамо више од припадника Војске, схватали суштину стратешких и политичких чинилаца у политици према Југоисточној Европи и” иако су “подржавали широку војну стратегију премијера Черчила – истовремено су се противили Черчиловој политичкој тактици према грађанском рату у Југославији.”

Шта заправо значи ‘подржвање Черчилове стратегије’ а ‘противљење његовој политици према грађанском рату у Југославији’?

Значи да је Државни секретаријат дефиницијом ‘грађански рат’ већ у тим данима запечатио судбину Србије и Драже Михаиловића – јер…

…зар сама формулација ‘грађански рат’ – у овом случају рат између некога ко – не учествује у рату против Нацизма, ко се крије на територији НДХ, и коме циљ – није никакво ослобођење отаџбине… и некога ко је активно у рату против Нацизма и ко Нацизму наноси пресудне ударце, и ко се жртвује за ослобођење отаџбине… не доказује подложност Државног секретаријата накарадној и наказној идеологији њујоршког Југословенског клуба… Зар не доказује управо спремност Државног секретаријата чак и на ревитализацију НДХ… као некаквог победничког савезника? И баш зато је “када је у јесен 1943. британска влада и формално прихватила одлуку премијера Черчила да напусти генерала Михаиловића и национални покрет у Југославији и да сву англо-америчку подршку пружи Титу и комунистичком покрету – званичан амерички став је био смушен и збуњујући”! Баш зато је “када су почетком децембра те године новинари упитали државног секретара Хала о промени британског става он, према амбасадору Фотићу, изјавио” дипломатски али – смушено:

‘Јасно да се став америчке владе у погледу помоћи разним снагама у Југославији заснива првенствено на практичном питању отпора који оне пружају Немцима, те да се сматра како унутрашња политичка питања у Југославији могу бити решавана касније’ – што је допунио лажју која управо… устоличује ‘маршала’:

‘Помоћићемо у тој земљи све који настоје да истерају Немце’.”

Већ тада је амерички став био да су – ‘сви који настоје да истерају Немце’ – управо Титова бежања, којима ће се наравно усташки покољ Срба промувати у Месићеве ‘двоструке победнике’ под Титовим лажним етикетама ‘маршала’ па чак и ‘комунисте’!

И зато, иако Макдауел сматра да “фактички и суштински амерички државни секретар говори сасвим супротно Черчиловом ставу” – још не схватајући уствари шта ће и он сам – Макдауел – ускоро искусити – јер… Хал управо понавља као папагај Черчилове већ лансиране лажи да је Михаиловић наводно ‘неактиван’ а да Тито наводно има ‘безброј дивизија’… и зато да је чиста превара када је “Амбасадор Фотић посетио господина Хала 16. децембра 1943” – оно што му је Хал “тада поновио”:

‘Да је проблем помагања герилских покрета у Југославији’ наводно ‘чисто војно питање и да ће’ наводно ‘сви герилци који се боре противу Немаца добити помоћ’!

Иако Макдауел сматра да је Хал “далеко од тога да подржи политику коју је четири дана пре тога изложио британски министар спољних послова”, и иако је “државни секретар уверавао Фотића да неће учествовати ни у каквом евентуалном притиску на југословенску владу да напусти Михаиловића, а подржи Тита’’ – ипак и сам Макдауел доказује да је свестан лажи секретара Хала… али је приписује Рузвелту:

“Но, све те храбре речи председник је у потпуности поништио”!

У следећем наставку трећи део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Осамнаести наставак, странице од 187– 191 (други део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

***
***
***

 И РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ИСТОЧНУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ (други део)

Тако, и после немачке окупације Југославије, државни секретар Хал дао је 25. априла 1941. године изјаву да: ‘’влада Сједињених Држава наставља да признаје владу краља Петра II као владу Југославије’’ као и да: ‘’положај господина Константина Фотића као југословенског посланика није промењен због одласка његове владе у изгнанство’’. ( Исто,стр. 83, 86, 108) За разлику, међутим, од заокрета у ставу председника Рузвелта, Стејт Департ¬мент је задржао такав став према Југословенској влади током целог рата.

О периоду 1941–42 Фотић пише:

‘’Званични (амерички) кругови (…) показивали су велико занимање за Михаиловића и његове герилце, као и жељу да им помогну (…) Коначно сам схватио да жељу Американаца да помогну Михаиловићу настоји да осујети британска Врховна команда за Блиски исток (…) Британска Врховна команда заправо није била вољна да допусти непосредну везу Михаиловића са Американцима, сма¬трајући да би то ослабило њену контролу над њим’’.

На основу, међутим, мојих непосредних веза са надлежним британским официрима из Команде за Средњи исток исправио бих амбасадора Фотића у јед¬ном детаљу: није се радило о Врховној команди већ о релативно безначајним официрима и званичницима на битним местима, и неким другим појединцима у Лондону, који су – током 1941, 1942, и првом половином 1943 – саботирали не само америчке већ и британске потезе усмерене на јачање и подршку важним акцијама генерала Михаиловића и националиста у Југославији.

Та саботажа била је плод инфилтрације и утицаја комуниста и њихових симпатизера о чему сам писао у поглављу о Черчиловој политици и о чему говорим и у овом поглављу о америчкој политици. У другој половини 1943, наиме, када је Черчил већ донео одлуку да прекине све англо-америчке везе са лидером националиста генералом Михаиловићем и да сву подршку усмери ка Титу, бри¬танска је заслуга што је од почетка рата мање од десет лакших авионских товара са оружјем и не баш најнужнијом опремом из англо-америчких извора доспело до српских националних снага. Јер, од друге половине 1943. лично је премијер Черчил настојао да пресече све везе националиста не само с Американцима, него и са Совјетима.

Истини за вољу ваља рећи и да – упркос томе што је на инсистирање Черчила напустио генерала Михаиловића и националисте, и што су пред крај рата Британци користили америчке авионе да бомбардују српске националне цивилне и војне цен¬тре, убијајући хиљаде невиних цивила – постоје снажни докази у мемоарима амбасадора Фотића да је током читавог рата председник Рузвелт гајио дубока осећања и дивљење према Југословенима, посебно Србима. Амбасадор тако наводи:

‘’Генерал Донован ме је, 16. маја 1942, известио како је председник одлучио да пошаље 400 тона конзервисане хране као поклон генералу Михаиловићу, у знак признања за услуге које чини Савезницима (…) Председник је дао личне инструкције да се ова храна без одлагања пошаље на Блиски исток, како би се одатле што је могуће брже авионом отпремила у Србију и падобраном спус¬тила у планине. Храна је стигла у Египат (…) али готово годину дана касније открили смо да, упркос личним и званичним наређењима председника Сједиње¬них Држава, она никада није стигла на одредиште’’. (Исто, стр. 166, 167)

Заправо, како су ме касније обавестили неки британски пријатељи, целокупна пошиљка била је преусмерена по налогу неког непознатог одсека британског Штаба на терену, као британска помоћ цивилима негде у Медитерану, иако су налози председника Рузвелта о томе куда она треба да буде упућена били сасвим изричити и недвосмислени.

Прича амбасадора Фотића јасно показује да је у октобру 1943. председник Рузвелт био и даље лично заинтересован за легитимну Југословенску владу и генерала Михаиловића као њеног војног команданта у земљи. То се тада врло упечатљиво очитовало – нажалост, напоредо са Председниковом спремношћу да превиди склоност премијера Черчила да игнорише његове жеље – и званич¬ним и свечаним поклањањем америчких бомбардера Југословенској краљевској авијацији, да би били употребљени сходно наредбама генерала Михаиловића. Од почетка тог пројекта Председник је био изузетно лично заинтересован чак и за програм обуке југословенских авијатичара зарад тога пребачених у САД, и од почетка је одлучио да учествује у свечаности у Болинг Филду код Вашингтона. То Председниково учешће представљено је и јавности по налогу Беле куће.

Уводни говор амбасадора Фотића био је тада одобрен не само од Стејт Департ¬мента већ и председника Рузвелта лично, са нагласком на томе да ће авиони имати задатак да помажу генералу Михаиловићу и његовим снагама. У том свом говору, Председник је казао и следеће:

‘’Они (авиони) су направљени са два велика циља: први је да бацају бомбе на нашег заједничког непријатеља… а затим да вашим земљацима (земљацима авијатичара) у Југославији донесу преко потребан материјал на који тако дуго чекају – храну, лекове – и да, и оружје и муницију (…) Упамтите, заувек смо другови по оружју’’.

Упркос, међутим, званичном нагласку на интересовању председника САД лично за тај симболични чин, авиони су по наређењу Британаца преузети искључиво за њихове потребе, и ни на који начин нису помогли снагама генерала Михаиловића.

Амбасадор Фотић баца додатно светло и на лични однос председника Рузвелта према Југославији. Тако је 5. октобра 1942. године Председник рекао Фотићу да жели да избегне ‘’наметање решења’’ током послератне обнове Југославије и њене унутрашње структуре, јер о таквим питањима:

‘’треба после рата слободно да одлуче народи Југославије а не декларације савезничких државника’’.

Па ипак, Председник се придружио Черчилу у наметању решења које је мрзела велика већина становника Југославије и које америчко и британско оба¬вештајно особље на терену, надлежно за такву процену, ничим није подржало. О том периоду на почетку 1943. године амбасадор Фотић пише:

‘’Надлежне америчке службе нису много веровале оптужбама којима је кому¬нистичка пропаганда свакодневно засипала Михаиловића. Али, очито су веро¬вале да вођење рата у Источном Средоземљу, и решавање тамошњих политичких проблема припада првенствено Британцима. То мишљење постало је још наглашеније после Конференције у Казабланки, јануара 1943, где је једна од одлука била да надлежност за спровођење ратних дејстава у разним деловима света треба поделити између Велике Британије и Сједињених Држава’’. (Исто, стр. 190, 214)

У погледу ове претпоставке, међутим, морам истаћи да ми ни у једном тре¬нутку за време рата, док сам служио као амерички официр надлежан и за оба¬вештајне податке о Југоисточној Европи и Блиском истоку, ниједан амерички нити британски официр или званичник није ни наговестио да Британија према том подручју – у одлучивању о политици на нивоу влада – има већу одговорност од Сједињених Држава.

Председник Рузвелт поново је усто нагласио континуитет америчке поли¬тике према Југославији на највишем нивоу, када је 5. маја 1943. примио амба¬садора Фотића:

‘’Председник је приметио да кампања против Михаиловића није утицала на политику америчке владе, те да он лично има поверења у генерала Михаиловића и намерава да настави да му шаље оружје и други материјал. Био је запањен када сам га обавестио да ни оних 400 тона конзервисане хране, послатих претходне јесени као његов поклон, није било испоручено Михаиловићу’’.

Но, Председник није учинио ништа да исправи претходно занемаривање његових налога или да обезбеди британску сарадњу у будућности. Још 1943. Фотић стога пише:

‘’Политика владе Сједињених Држава према оба герилска покрета у Југославији увек је званично описивана као одређена искључиво војним разло¬зима. Влада никада није поклањала веру оптужбама да Михаиловић сарађује са непријатељем, али је на њу ипак утицао све већи британски отпор према Миха¬иловићу. Одустајање Сједињених Држава од спровођења плана за директну подршку Михаиловићу, који председник беше одобрио, сигурно је проузроко¬вала промена у британском односу према генералу’’. (Исто, стр. 205, 206)

Иако је господин Фотић био исувише професионални дипломата да би гово¬рио сасвим директно, на основу свог дружења с њим знам да је делио опште прихваћен поглед својих колега у Вашингтону – америчких, савезничких и неутралних – да је у том периоду рата председник Рузвелт снажно саосећао са националистима у Југославији и био уверен у исправност њихових циљева, али да из недовољно јасних разлога никада није био у стању да се одупре шарму и самоуверености с којима је премијер Черчил заступао сваки свој аргумент о ратној политици.

У том периоду председник Рузвелт је свакако био изложен аргументима и тактици убеђивања комунистичких симпатизера, а можда и самих комуниста међу Американцима са којима се виђао, каквих је било и у владиним службама. Но по мојој процени, као и процени људи блиских Председнику, пажљиво и логичко разматрање свих расположивих доказа указује да се одговорност за ова¬кав његов став у ратној политици у том периоду мора пре свега приписати харизми премијера Черчила.

За таква сазнања, као и за готово сва током целокупног рата, заслуга се мора приписати професионалцима из Стејт Департмента који су, кудикамо више од припадника Војске, схватали суштину стратешких и политичких чинилаца у политици према Југоисточној Европи и подржавали широку војну стратегију премијера Черчила, истовремено се противећи његовој политичкој тактици према грађанском рату у Југославији.

Јер, када је у јесен 1943. британска влада и формално прихватила одлуку пре¬мијера Черчила да напусти генерала Михаиловића и национални покрет у Југославији и да сву англо-америчку подршку пружи Титу и комунистичком покрету, званичан амерички став био је смушен и збуњујући. Тако, када су почетком децембра те године новинари упитали државног секретара Хала о промени британског става он је, према амбасадору Фотићу, изјавио је да је: ‘’јасно да се став америчке владе у погледу помоћи разним снагама у Југо¬славији заснива првенствено на практичном питању отпора који оне пружају Немцима, те да се сматра како унутрашња политичка питања у Југославији могу бити решавана касније’’.

Затим је Хал рекао и следеће: ‘’Помоћићемо у тој земљи све који настоје да истерају Немце’’.

Наиме, фактички и суштински државни секретар овде говори сасвим супротно Черчиловом ставу према Југославији. Амбасадор Фотић посетио је господина Хала 16. децембра 1943, и он му је тада поновио: ‘’да је проблем помагања герилских покрета у Југославији чисто војно питање и да ће сви герилци који се боре противу Немаца добити помоћ. Далеко од тога да подржи политику коју је четири дана пре тога изложио британски министар спољних послова, државни секретар ме је уверавао да неће учествовати ни у каквом евентуалном притиску на југословенску владу да напусти Михаиловића, а подржи Тита’’.

Но, све те храбре речи председник је у потпуности поништио.

 

наставиће се..

 

У следећем наставку трећи  део Макдауеловог поглавља “И Рузвелт испоручује целу Источну Европу Стаљину”.

 

Објављено 13.12.2014

2006-2014 новинар.де

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 3 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 3 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 3 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 3 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 5 months ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 5 months ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. септембра у Београду
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Posted 6 months ago

Удружење особа са инвалидитетом „Феникс“, Удружење особа са инвалидитетом „Тавор“ и Удружење грађана особа са инвалидитетом „Нови хоризонт“ организује Параду храбрости, снаге и достојанства 29. септембра од 12.30 до 16…

Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Мед, жуч и остала голотиња
Мед, жуч и остала голотиња
Posted 6 months ago

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем - кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за…

Мед, жуч и остала голотиња
Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 6 months ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 6 months ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
PreviousNext

 

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo