Морали бисмо да се извинимо сенима Милана Богдановића, што користимо наслов његових књига, у којима се он, додуше, кретао књижевним пољем, док, ето, ми желимо да у тај наслов угурамо оне који себе сматрају политичарима. Кажемо „сматрају“, али не оне „који се баве политиком“, јер за бављење политиком има много предуслова, од којих ови на власти, не испуњавају ни један, већ и због тога што не припадају српском националном бићу. А ко хоће да се бави политиком у Србији, морао би да има јасно и непоколебљиво српско опредељење….

Проф. Др. Слободан Турлаков, 16.02.2014

***

Нити га имају, а још мање непоколебљиво, шетају се између странака, да би добили боље и уносније место. Између толиких шетача, нашао се и проф. Др Милан Божић, који је сад члан Гл. одбора напредњака, који се, запуштајући своје бриљантно започето математичко бављење, толико заглибио у политичко ништавило, да је Првог потпредседника (П.п) назвао – вођом нације!

Наравно и дабоме, није се усудио да каже – које. Ваљда, да га не би увредио или још горе, оставио без Кирбијеве подршке, о коју се отима заједно са премијером. Зар је шала – амерички амбасадор!

Дакле, стари и нови.

Да пређемо одмах на ствар.

Од када је кнез Михаило донео Закон о државној управи (10. марта 1862), којим су попечитељи постали министри, а они заједно Министарски савет тј. Влада, докле год је трајала Србија, дакле до 18. нов. (1. дец) 1918 , изменило се 68 Влада, међу којима, и са највећом трудом, нико не би успео да пронађе неспособнијег министра и премијера, од ових који данас нама владају.

Истина, ондашње Владе имале су само по 7 одн. 8 министара, али сви од имена, искуства, ауторитета и знања. И сви Срби, у свему и по свему .А ови садашњи, све су, само не Срби, иако премијер тврди да је одувек био националиста!!!, коју је лаж доказао и прошле године у Ужицу, кад је рекао да је његов партија наставак Титове партије!

Када је тзв. Савезну владу требало да формира коалиција либерала и радикала, према споразуму на Цвети 1886, дошла је делегација Радикала код Јована Ристића, који је требало да буде председник Владе, и донела му имена својих кандидата за министре. Међу њима се налазило и име Андре Николића, каснијег дугогодишњег председника Народне Скупштине и министра просвете, а тада тек гимназијски професор. Ристић им је рекао, да он нема ништа против Андре, напротив; али да ће се он сам осећати непријатно, као министар, у друштву јачих и знатнијих људи, што су Радикали прихватили, и донели ново име. Ко би се усудио да тако нешто каже, почев од 5. октобра!

Тако је 1. јуна 1887, формирана Влада у саставу: Јован Ристић, председник и министар ин. дела; Радивоје Милојковић мин. ун. дела; Јован Авакумовић мин. правде, Алимпије Васиљевић мин. просвете и црк. дела, Сава Грујић мин. војни; Петар Велимировић мин. грађ., др. Михаило Вујић мин. финансија, Светомир Милосављевић, мин. нар. привреде.

Прва половина били су либерали а друга радикали, али сви од реда значајна и заслужна имена, и пре и после тог именовања, људи који су својим радом и способностима, унапређивали и устоличавали Србију, као државу која је постојала и важила као држава.

Онај који познаје српску историју, зна да ни једна влада од 5 октобра, није имала ни једног министра који би могао да се пореди са горњима.

Наведен пример је тек само један, јер су све Владе, без обзира на страначке зађевице и сукобе, ни мало умилни и краткотрајни, биле најпре и увек на челу српских потреба и српских опредељења, за чије су се испуњење борили свим својим бићем, без обзира на своја политичка убеђења.

Да није било тог и таквог националног осећања и тог и таквог подразумевајућег друштвеног понашања, зар бисмо дошли до те моћи и те духовне, моралне и војничке снаге, да срушимо две велике царевине, да нас цео свет слави и поштује, али и да нам подмеће клипове, попут Енглеске, Аустроугарске и Немачке, па и Италије!

Тако су изгледали – стари. А нови?

На срамоту и беду свих оних који умеју да мисле и да јасно виде наше све горе и безнадније стање од 5. октобра на овамо, ми сада постојимо да бисмо нестали, по жељи и потреби наших вековних непријатеља, на чему настоје толики никоговићи и издајници, у њиховој служби, настављачи Титовог србождерског дела.

И тако, крај толиких купљених прозападних политичара, настављач Титове партије, са свим оним што је она значила за Србију и Србе, постао је чак и председник Владе, и као такав,. сасвим природно, довршио Титов потпис на одцепљењу Космета!, чиме се прочуо по свету, па чак постао и кандидат за Нобелову награду!

Оно што је постало разлог и основа његовог самољубља, постало је грдна срамота оних који су се испилели из Шешељевог гнезда, и што се сад, као СНС, путем нових избора, надају да ће помрачити славу Титовог настављача, несхватајући да су се и они, прихватили те неславне улоге, како би добили подршку Европе и Америке, која очигледно за њих нема цену. Добили су је, и од силне среће изгубили су главу, па чак смишљају како да се омиле и немачком господару, и да изврше његов налог да Србе расрбе, да промене њихову националну свест. Какав олош! Требало би их избрисати из списка Срба, па нека се тиме диче, као и сви однарођени примитивци.

Имајући у виду да је све оно што се данас у Србији зове политичарем, лишено сваког урођеног српског хтења, да за своју промоцију и одржање прихватају свакојака непријатељска опредељења, то нам сада расписани ванредни избори, не могу донети никакво решење и олакшање. И то не само зато што нема оних који су достојни бирања.

Кад би нама владао непоколебљив српски национални дух, онолико колико влада Хрватима, Чесима, Мађарима, Словенцима, Аустријанцима њихов… изборна кампања која нам се спрема, могла би чак и да нас забавља, крај свег оног што у немаштини и неизвесности доживљавамо. Шта више, могли бисмо је прогласити а и прихватити, за испољавање бриге оних који су нас довде довели, да нас малко разоноде својим досеткама и ординарним глупостима.

И тако, почели су да обилазе Србију, да би свуда посејали семе својих обећања и убеђења да су само они ти који могу пружити нужни спас. Наравно, при том неће приметити да је тај „спас“, у ствари спас од њих самих, од оног што су они својом неспособношћу устоличили и учинили.

Премијер, који је у свакој прилици, кад се обраћао народу, успевао да буде дрзак и неотесан или чак филистарски духовит, рекао је: „Ови избори нису за избор џелата који ће да убије Србију, већ за оног који ће да је извуче из кризе“. Наравно, није рекао ко је Србију увукао у кризу, али је одмах додао да су избори такмичење, и да ће се он борити да победи, пошто је уверен да је његова странка најбоља… Уосталом, ми лавови, не обраћамо пажњу на демократске комарце!“

А шта је са „Галеником“, са милионима који су се из тог фармацеутског гиганта сливали у СПС (т)? А где другде, кад је председник Управног одбора „Галенике“ био Црногорац, Бацковић, садашњи директор СПС (т)?

У време кад је већ увелико почело да се прича о кататастрофи „Галенике“, и о уделу, у тој катастрофи, кадрова СПС(т) .премијер се управо вратио из Брисела и сазвао конференцију за новинаре. И кад су га они, у једном тренутку, прекинули и питали га, како стоје ствари са „Галником“ и учешћем кадрова његове странке у њој, он се дрско обрецнуо на њих, речима: „Ја вам причам о Европи, а ви ме прекидате са неким маргиналним стварима, као што је „Галеника“!

Шта ће сад да буде, кад је цела ствар, из „маргина“, изашла на видело?

Ништа!

Јер, иако је лична Портпаролка П-п-а и министарка енергетике изјавила, да је Он „човек који много више види, него други“, он неће трошити вид због „Галенике“, као што није ни за друге сличне случајеве трошио, како не би сваки час мењао наочаре.

„Политика“, коју је њена уредница, Смајловић, беспристрасно оценила, као „пристојне новине“, дала је своје две пристојне стране, насловну и шесту, на размншљања о П.п, под насловом „Кад од Вучића све зависи“, са огромном сликом овога стара, који се сваког дана ко зна колико пута слика у новим облекама.

У тексту се нашироко расправља како је тај стар дошао до толике популарности да се не скида са страница, како пристојних тако и непристојних новина, телевизијских екрана и осталих медија? Да ли је то зато што се цела странка иза њега заклања, стичући тиме и поене код самог П.п.-а, које би требало да „уновче“ после сензационалног успеха на изборима, или, пак, он сам својим деловањем ствара свој имиџ.

Тек, нема сумње, хоће се, пошто пото, да створи његов култ личности, која настојања и он сам свестрано повећава. Ту тежњу испољавају и други шефови странака, што је доказ колико примитивизма, толико и незајажљиве потребе за влашћу. Међутим, сви они немају толико наклоњене медије, како их има П.п., што је велики хендикеп за све њих, као и за оне који покушавају да нађу „пристојне“ новине и уопште медије.

У своје време, у Србији је постојао Владин тзв. Прес биро, који је, и покрај закона о слободи штампе, имао неке могућности да поједине незгодне вести по владу колико – толико уколотечи. Данас, пак, не зна се за такву или сличну установу, али су сви свесни да она постоји, јер су све вести, на овај или онај начин, цензурисане, па чак ако некако и процуре, век постојања им је више него кратак.

Па тако је било и са вешћу да су „становници нехигијенских насеља“, скинули, у присуству обезбеђења, пет метара бакреног олука са куће премијера, на Дедињу, и однели. И ником ништа! Обезбеђење није приметило ни скидање, ни одношење, а није се ни рекло да ли је спроведен неки поступак против њихове немараности, која није била баш обична, утолико пре што ти метри олука нису могли бити скинути без велике буке.

У време тог скидања, премијер и министар унутрашњих дела био је на европској безбедносној конференцији министара у Минхену, где је, наравно, држао банку, хвалећи се како је Србија пример стабилне и безбедне државе. Кад оно, ни његова кућа, крај званичних чувара, није безбедна и сигурна, што су, дабоме, остали учесници те конференције већ знали, преко својих обавештајних служби.

Која брука и која срамота!

За коју треба захвалити реченим „становницима нехигијенских насеља“, који су као припадници националних мањина, својом похаром задали премијеру шах–мат! Нека их, ако сме од Европе, прогања и гања! Очигледно, није ни припаднике дежурне полиције смео да потегне. Најбоље што се могло, то је да цела ствар легне. Као да се ништа није десило! Као и толико пута, до сад и од сад.

Утолико пре што је премијер имао да објави пучанству у Србији, да су у Минхену „светски званичници, на челу са америчким држ. секретаром Џоном Керијем, одали признање руководству Србије за постигнуте резултате, веће и значајније него што се очекивало пре годину и по дана, обећавајући велику подршку, ономе што радимо.“ Дакле, препуштање Космета Шиптраима.

Али, П.п више воли конкретне и овдашње поготке, те свог члана Гл. Одбора, хапси јер је у Универзалној банци, као председник Извршног одбора са још 5 чланова, оштетио банку „за најмање 5 милиона евра“.

Има ту једна интересантна и поучна ствар. Наиме, објављено је да је „Управа криминалистичке полиције МУП-а Србије, због сумње, да су оштетили Универзалну банку за најмање 5 милиона евра, привела 5 чланова њеног Извршног одбора.“.

Дакле, реч је о хапшењу „због сумње“, док је Миле Исаков, некадашњи амбасадор у Израелу, јавно сведочио својим текстом у „Таблоиду“, да су Тадић председник државе и Динкић, министар финансија, „опљачкали али у сваком случају оштетили државу за 20 милиона евра, приликом набавке израелског сателита.“

Другим речима, Миле Исаков је дао у руке Криминалистичкој управи конкретан доказ, собом и својим званичним положајем Србије у Израелу, о постојању пљачке односно оштећења државе, за четири пута већу суму, која је још и већа јер се ради о шефу државе и о њеном министру!

И ником ништа! Тј, П.п. ништа не предузима, јер су у питању његови пријатељи, и има да се чека да ствар – застари.

Ових дана пронета је вест да је П.п. помогао Тадићу у формирању његове Нове ДС, што је, наравно, П.п. одмах демантовао, док су неки тврдили да је то био дуг П.п-а према Тадићу, који му је пре 5 година помогао приликом формирања СНС, коју је помоћ Тадић признао у једном загребачком интервјуу.

Другим речима, налазимо се у врзином колу које је тешко и немогуће развезати. Много је актера, и сви са дебелим леђима. Да није тако, зар би толики бивши министри ДС-а мирно пландовали, а о којима су се, до краја њиховог мандата, писале и говориле највеће оптужбе, а у првом реду о њиховој вези са тајкунима, које су чак омогућили. Што није сметало Портпаролки и министарки енергетике, да још једном окити „чашћу“ свог П.п-а „Он је први који је зауставио власт тајкуна.“

Фантазија! Али, није то једина.

Човек који је у своје време, пошто је распродао Србију, отворио кредите у страним банкама, препоручио узимање кредита, што се навелико чинило, да би се кад је наступила права криза, у немогућности да их враћају, терани из станова узетих на кредит, уз распродају свег покућства и осталог путем приватних утеривача судских пресуда… дакле, максимално изложио Србе невиђене беде, сад напада прокламовану штедњу и стезање кајша, тражи да се уместо тога иде на инвестиције и запошљавање, да народ живи и да не трпи“.

Дакле, Динкић! Мефисто са ликом српског политичара.

И да не би остао само Динкић, да додамо још и то да је казао: „У СНС једини способан човек је Вучић!“

То јест, човек који га је поставио за потпредседника Државног комитета за сарадњу са Емиратима, чији је председник, наравно, он сам, П.п.

Пре неки дан Ратко Дмитровић обилазећи Загреб, сетио се да је по белом свету гомила (27) Динкићевих економских амбасадора, који чине само штету држави а никакву корист, и које нико не враћа у земљу, што је министар Мркић, још пре годину дана обећао да ће вратити бар њих седморицу. Али су зато успели да укину, крајем 2013. године, Канцеларију Трговачке коморе Србије у Загребу, која је била у поступку да „отвори врата српским производима у хрватској трговачкој мрежи“. Без икаквог образложења.

Ко су ти људи, који отварају и затварају, која је то мизерија која хоће, својим ништавилом да влада Србијом и да је води у Европу!?

Дошли смо и до празника, до Дана Првог српског устанка, који се, не знамо зашто, слави као Дан државности, што је једна чиста иронија, јер те државности нема ни у једном дану, а камоли из дана у дан.

И ево прилике да се председник државе појави, али – на погрешном месту. То јест, на Споменику незнаног јунака. Забога, реч је о Првом српском устанку, чије се вожд зна, и чији се гроб зна, и близу је памети да се председник државе тамо појави и да тамо ода заслужену пошту устанку и његовом вођи, ком се задивила цела Европа, па и наш Његош.

Не, место њега на гробу Вожда у Тополи појавио се премијер!

Председник Србије положио је венац на Споменик незнаном јунаку на Авали. А у Спомен-књигу уписао је: „Да-нашња Србија вас је достојна, достојна је свих ваших мука и сваке капи крви коју сте пролили за њену децу и тако ће да буде и када нас више не буде”. Аман!!!!

Да се нешто дигну они што су се херојски пошли у устанак да ослободе Српство и Србију и храбро изгинули, и да се сретну са овим што данас владају, сигурно би их са собом повели натраг. Да им покажу да постоји алтернатива њиховој Европи!

Рекао је нешто и премијер,. на гробу Вожда Карађорђа у Тополи:

„ Данас су међународни услови такви, да говоре о томе да Србија мора грчевито да се бори за своје државне и националне интересе. Време у којем смо није време за експерименте с државношћу, већ време да једин¬стве¬но кренемо путем који ће нас водити ка сигурној будућности… Снага народа је била увек у томе да препозна шта је то најбоље за Србију, а то је европски пут, али и очување националних и државних интереса.“

Овакве противречне и неодрживе глупости, треба рећи и издржати на својим ногама. И издржао је!

А онда је отишао у Нови Сад и својим присталицама поручио:

„Ми хоћемо промене и реформе, али оне које неће да поједу људе. Зато вас позивам да гласате за политику која је вратила (!!) углед Србији у свету. Србија мора да иде ка ЕУ, свако ко другачије каже – лаже! Нисам самоубица. И нећу да водим народ да бије главом о зид! Хоћу да они који раде , још више зарађују! Незапослени да добију посао!. Пензионери да имају сигурне пензије. Србија да буде земља вредних и богатих домаћина, земља сигурне будућности за нашу децу која ће се образовати по свим европским и светским стандардима!“

И тај човек је рекао да неће да прича бајке браће Грим, јер су они већ одавно помрли!

П.п је подвио језик и саучесним речима се исповедио: „Нећу да лажем, чека нас стезање кајша!

Биће болно у првој половини године, а после ће већ бити боље“.

На то „болно“, које је чести лајтмотив П.п-а, надовезао се и министар правде, који је обећао, да ће реформе у судству бити – болне, али…

Има једна песма Чајковског која може да послужи као утеха, која се зове: „И болно и слатко“. Ко зна, не би ли је Портпаролка и министарка енергетике могла да запева свом П.п-у а и народу чији је Он предводник, као утеху и као охрабрење..

У сваком случају, та песма више обећава, него „Миљацка“, која зна и да пресуши.

Слободан Турлаков

П. С.

Док смо ово писали, до нас је допрла вест да је у Пољској, Чешкој и Словачкој у више градова, на јучерашњи дан нашег Првог српског устанка, у неколико градова певан и свиран „Марш за српско Косово“.

Хвала им.

Нашој словенској браћи, која нас се сетила.

Објављено 16.02.2014
2006-2014 ©новинар.де

***
***
***

Kosowo jest serbskie – Kosovo je srbija