Вести

Вукица Пурић

На последњој Седници Скупштине Косова и Метохије, одржаној на Сретење, било је нешто мање присутних посланика него иначе,  а по обичају присуствовао је и одређени број гостију. Овај пут као гошћа, на позив Скупштине, из Београда је дошла Вукица Пурић Стевановић.

Припремио: Иван Максимовић / 18.02.2014.

***

Иако је представљала грађанску иницијативу „Никад граница“, она ја за портал Новинар.де говорила и о личним разлозима да присуствује седници ове Скупштине.

„Није питање мотива да дођем, него је за мене част да су ме позвали они који данас једини чувају образ и достојанство српском народу“ укратко је објаснила Вукица.

 С обзиром на све околности и дан који се као празник обележава широм Србије, питали смо Вукицу да ли можда постоји неко друго место на коме би желела да буде.

 „Не постоји ни једно место на које бих радије отишла. Проглашен је државни празник, људи се окупљају, деле некакве награде али морално право да обележавају тај дан на начин који је започео Карађорђе 1804, други немају, да не помињем оне који све то данас руше. Кажу „историја се понавља“ не, она се увек дешава на другачији начин. Околности су довеле до тога да имамо догађаје у те дане. Могу сви да славе, славе су јагњићи или када се у кафани наручује музика али ко може да се поносно поклони праху оца Србије и поносно каже да иде путем којим је ишао Карађоре, то су једино људи одавде“ каже Вукица. Њен лични доживљај целокупног стања ствари је такав да јој омогућава да поређењм догађаја још дубље продре у сам ток и суштину догађаја.

„Увођење привремених мера доживљавам као сечу Кнезова. Кнезове су секле Дахије одметнуте чак и од окупаторске власти. А замислите шта нам се данас догађа, још већи злочин. Да у “слободној земљи“, јер Србију осећам као окупирану земљу, једино место где је слобода јесте овде. Једино овде су људи дигли глас да не паднемо под потпуно ропство“ каже Вукица између осталог.

У време када је готово читав српски народ поклекао пред претњама, уценама и застрашивањима  српске и страних власти, када је подлегао притисцима разних окупатора и њихових службеника, овако чврст став је готово изненађујући. Занимали су нас мотиви и покретачка снага ове храбре Српкиње. Одрастање уз деду Солунца који је све муке преко Албаније сматрао нормалним, уз оца који се борио за слободну Србију на њу је јако утицало али она истиче учење уз своју баку. Иако није била писмена бака ју је научила првим песмама које је наш народ спевао што је данас највише мотивише.

„Мислим да ми у себи носимо Косовски завет и оно што је, мотивисан њиме, Његош написао“страх животу каља образ често“. Ја сам расла с тим „ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога“.

Кад мој народ пати, кад људи блиски мени пате, како мени може бити добро? То је мотив. Нама у централној Србији још нису закуцали на врата али закуцаће и нама. Можда и справом ако будемо ћутали јер грех је ћутати. Овај пламен одавде запалиће оно што људи носе у себи а не могу да не носе. Не може се родити Србин да не зна шта је Лазар рекао, да не зна шта нам се догађало. Може много тога да не зна али ово све зна и у једном тренутку то се буди у човеку и увек се деси Лазар, увек се деси Гаврило Принцип, увек се деси Карађорђе и дешава се и сад. Само је другачије време а Срби овде су једини препознали како се бори“.

„Најдубља“ мисао нам је постала да “не може шут са рогатим“. То је умирујуће, демотивишуће, и та светлоста да може шут са рогатим, која светли одавде, она ће да поврати Србију и да је усправи“. Вукица додаје да је оснивање Скштине АП Косова и Метохије највише што се догодило насупрот свим невољама и нападима којима нас засипају. Баш зато је она у медијима табу тема је је то снага коју има народ. „Ја сам дубоко уверена да је то почетак краја нашег страдања и нашег ропства. Имаће још много тога да се истрпи али ова Скупштина је та која ће обновити Србију којој су образ и част изнад живота“.

Они који себи говоре да морају да уче из своје прошлости Србима агресивно покушавају да промене свест. Вукица је само један пример тога колико је важно сећање на сопствену прошлост. Њен живот са дедом за кога је било нешто нормално прећи пешке Албанију у сред зиме јер се о одбрани Србије радило и живот са неписменом баком од које је научила прве народне песме од Вукице су начинили Српкињу коју ништа не може да спречи да се укључи у борбу за свој народ и државу.

Посебно је важно сећање на речи да је ћутање на страдање ближњих грех јер како рече, можда ће баш због тога непријатељ имати право да закуца на врата Србина у било ком делу државе он живео. Готово да нема сумње да ће врло скоро тако и бити јер непријатељ никада није престао да војнички корача ка Србији.

Стални дописник портала Новинар.Де;

Иван Максимовић, Косовска Митровица, СРБИЈА

Објављено 18.02.2014
2006- 2014 ©новинар.де