Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 24. јануар 2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Девети наставак

“Титове ударне јединице у отсудном раздобљу рата – од јесени 1941. до јесени 1944. – налазиле су се” углавном на територији НДХ – “далеко од великих немачких формација подаље од делова Југославије где је била распоређена главнина немачких војних снага”!

“Титова основна и – једина – уочљива брига – била да до јесени 1944 – осигура опстанак главнине својих снага” – док су “Михаиловићеве снаге све то време активно и упорно пружале отпор немачкој окупацији и експлоатацији земље”!

“Титове формације – постојале су само – на папиру”!

“Тито и неколицина његових сарадника – настављају да удобно живе у једном стану у окупираном Београду” – “jош готово три месеца после немачког напада на Русију” – “и четири месеца пошто је тадашњи пуковник Михаиловић започео свеобухватну и активну борбу против немачког окупатора Југославије из своје прве базе на Равној Гори, у западној Србији”!

***

Детаљни коментар Девети Наставак

(Странице од 118 до 121 – први део)

Поднаслов “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”

Поглавље о Титовом понашању током рата Макдауел почиње дефиницијом коју ће исцрпним образложењима и доказати:

“Општи закључак је да је Тито, од јесени 1941. до јесени 1944, уз два мања изузетка, своју војску држао подаље од делова Југославије стратешки или тактички битних немачкој Високој команди, то јест подаље од подручја где је и била распоређена главнина немачких војних снага”!

Осим тога, како ће доцније доказати, Макдауел такорећи оптужује да ни “Тито ни готово сви његови послератни британски и амерички симпатизери – нису учинили ни најмањи напор да прикрију да је Титова основна, и начелно говорећи – једина – уочљива брига – била да до јесени 1944. и доласка совјетских армија – осигура опстанак главнине својих снага” – што је управо суштинска поента Титовог деловања на супрот Истини – да су “Михаиловићеве снаге, како се може видети у поглављу о генералу Михаиловићу – а на основу доказа које су прикупили и Немци и савезнички обавештајци”, да су Михаиловићеве снаге све то време “активно и упорно пружале отпор немачкој окупацији и експлоатацији земље”!

На супрот стварном учешћу у рату, Тито је међутим “убрзо усвојио и током рата користио потпуно супротан концепт”: “ослањање на стајаћу војску са елитним руководећим кадровима, организовану у такозване ‘бригаде’ или ‘дивизије” – за које су међутим, упркос овим помпезним називима, “наше обавештајне службе утврдиле” да су:

“Такве формације – постојале су само – на папиру”!

Обмана дезинформацијама – није се мењала све док “совјетска Висока команда није узела све у своје руке и почела са њиховом реорганизацијом 1945.” – тек после завршетка рата! Међутим, “током рата Тито је остао привржен својој замисли стајаће професионалне војске, од војника регрутованих за потребе рата, и, у суштини, све више плаћеничке.” Приређивач књиге Мајкл Раденковић, наводи овде да Макдауел под ‘плаћеничком’ – “у овом случају изгледа да подразумева војску у потпуности снабдевену свиме потребним за живот и опстанак своје команде и политичке организације”. Сходно томе, “и немачке и савезничке обавештајне службе су се за време рата и после њега слагале у томе да су поред тих минорних група, Титове операције изводиле његове – ударне јединице – под његовом директном командом” – управо по Титовим директним директивама!

Потпуно “супротно” догодило се “у односу на такозвани ‘општенародни устанак’: “КПЈ је” званично “тврдила да су њена војна дејства против Немаца отпочела јула 1941.”! Међутим, Макдауел доказује да ова тврдња – није тачна – јер се заснива на “два догађаја током тог месеца”, који су, прво – “по својој природи од – прилично малог значаја”! И друго – оба та догађаја одиграли су се “на два различита краја земље” – али – “на основу савезничких сазнања и онога што сам сазнао из немачких и италијанских обавештајних података прикупљених на југоисточном ратишту”:

“Не могу се приписати никаквој Титовој наредби нити акцији његовог руководства”!

Зашто?

Због тога што је “у Црној Гори италијанска окупација изазвала спонтани локални устанак на сопствену иницијативу”! И иако су “месни комунисти учествовали као мали али битан део” – био је то спонтани народни устанак – и исто као што је “отприлике у исто време, у једном сеоцету у Србији, један локални комунистички вођа убио два жандарма” – “све расположиве информације доказују да су и он и народ Црне Горе то учинили”:

“На своју руку”!

Сходно томе, до тада – “потпуно пасивног Тита и његову Комунистичку партију – само неколико сати после општег немачког напада на Русију 22. јуна 1941 – совјетска влада позива да – сместа започну ‘свеобухватну борбу за ослобађења од немачког окупатора’ – а потом “1. јула да – одмах почну војне акције противу Немаца”!

Овде је врло важно истаћи, прво – да совјетске инструкције Титу од самог почетка дисквалификују фашистичка разбојништва и инсистирају на озбиљном рату против Нацизма, и друго – Макдауелови закључци мна супрот помпезним рекламерским изјавама о некаквом Титовом устанку – доказују да се Титова “пасивност наставља” – чак и упркос “хитним наредбама које су стизале од надређених му у Москви”:

“Тито и неколицина његових сарадника – настављају да удобно живе у једном стану у окупираном Београду” – “jош готово три месеца после немачког напада на Русију” – “и четири месеца пошто је тадашњи пуковник Михаиловић започео свеобухватну и активну борбу против немачког окупатора Југославије из своје прве базе на Равној Гори, у западној Србији”!

“Тек средином септембра су се Тито и његов малобројни штаб запутили немачким возом из Београда према околини Ужица, у западну Србију, у близину подручја где су националне снаге у то време изводиле операције против Немаца. Ту је Тито успоставио оно што је назвао својим ‘врховним штабом’ и основао неколико омањих одреда, углавном од чланова Партије из северне и централне Србије… и извео је и неколико мањих напада на немачка транспортна и друга постројења у том крају.”

Међутим… а ово је управо најважнији доказ Истине:

“Британска обавештајна служба утврдила је да је Титов главни циљ у том периоду био да своје људе – инфилитрира међу националне снаге – како би их преузео”!

Шта је заиста битно у овом Макдауеловом сведочењу Истине?

Битан је Титов злочиначки циљ: ‘Инфилтрација’ стварног устанка!

И још је злочиначкије: ‘Преузимање’ стварног устанка!

А пошто је ову битну чињеницу ‘открила’ британска обавештајна служба – и пошто то доцнији догађаји безпоговорно документују – и догађајима током Титовог назови “општенародног“ такозваног “устанка” – али и током читавог рата – меродавна је и искључива чињеница да је баш британска служба – и званчино и незванично – сарађивала са Титом и већ од тада била и најактивнији рекламер Тита – и најподлији обмањивач од самог почетка па све до завршетка рата!

Према томе, ова непобитна чињеница јесте недвојбени доказ да је већ на почетку британска служба – управо дириговала Тита – против стварног устанка!

Устанак под командом Михаиловића је већ постојао и већ је увелико и врло ефикасно деловао у директном рату против Нацизма! Осим тога, родољуби У Србији – али и широм Југославије – били су одлучни да се придруже Михаиловићевом рату против Нацизма и да се жртвују за стварно ослобођење отаџбине!

Круцијалнои је онда питање: зашто је Титов ‘циљ’ био да ‘преузме’ устанак од Михаиловићевих снага – од ‘националних снага’ како је преведен Макдауелов текст?

Да је Тито заиста намеравао да учествује у опште народном устанку против Нацизма… зар онда није једино логично да би се Тито укључио у већ постојећи и у већ увелико ефикасан устанак? Управо… зар се не би укључио у већ захтукали рат против Нацизма?

Међутим: Пошто Тито покушава да ‘преузме’ стварни устанак – према томе и сходно томе – Тито није нити намеравао да дигне устанак нити против Нацизма нити за Ослобођење – јер пошто се од данас зна да њега већ од тада подржавају Британци – према томе њима није стало нити до устанка против Нацизма нити до ослобођења – већ до иснталирања Тита да обави задатак који су му Британци – управо Черчил – поставили још пре почетка рата на простору бивше Југославије!

Иако се може помислити да Британци тада наводно можда нису знала да су Титов ‘комунизам’ и ‘револуција’ – само лажна етикета – иако је много очигледније да ту лаж британци већ тада – јесу знали – онда је очигледно да такође већ тада јесу знали и за блиску сродност тек настајалог Титоизма са тада већ увелико распомамљеним злочинством Усташтва над српским живљем! Према томе, то значи да британска ‘подршка’ од самог почетка рата на тлу бивше Југославије – није била нити рат против Нацизма нити зарад ослобођења – већ зарад успостављања антисрпске усташоизоидне власти над Југославијом по завршетку рата под маском некакве лажне Титове ‘револуције’!

Ово суштинско уклупчење Черчила са Титоизмом и Усташтвом зарад издаје Циљева Победе у рату – током кратког периода такозване ‘сарадње’ са Михаиловићем – Тито консеквентно доказује издајом Михаиловићевих снага и усташоизоидним убијањем виђенијих српских родољуба широм Србије – али – што најзначајније – то доказују и Немци наизглед апсурдним наоружавањем Титове групице – допустивши Титу остварење Ужичке такозване ‘совјетске републике’ – наоружавајући га предавши му фабрику оружја!

Наравно, британски паклени обмањивачки план одразиће се њиховом распомамљеношћу против Михаиловићевих снага поготово од тренутка након што су Тита натерале на бекство из Србије… из чега се чак може закључити да је и апсурдност Титовог бекства из окупиране Србије на територију нацистичке марионете НДХ… управо резултат британског подлог продубљивања Титовог здружење са Усташтвом: јер ће Титова пасивност и његово преживљавање рата бити могуће тек присаједињеношћу са Усташтвом!

Иако Макдауел – не указује на кључну чињеницу да је Титово бекство било на територију НДХ – или је то можда чак и намерна омашка превода – већ Титово бекство након што му није пошло за руком да ‘преузме’ националне снаге Макдауел карактерише ‘поновним сукобима’ – карактеришући Титово бекство као пребацивање “одреда из немачке окупационе зоне у италијанску, на југ и запад Санџака и у Босну” – где Тито остаје “уз два кратка изузетка, до доласка комунистичких снага у Србију крајем лета и почетком јесени 1944 – како би успоставио везу са совјетском окупационом војском” (интересантно је да није преведено ослободилачком – него окупационом!) – на којој је територији Тито “водио рачуна да своје главне снаге држи ако не у самој италијанској окупационој зони у западној Југославији, онда макар у њеној близини” – али – “подаље од немачких војних ефектива”!

Макдауел сведочи да Титова “сопствена документација за новембар и децембар 1941. потврђује да су његови одреди учестовали у мањим сукобима, углавном са локалним квислинзима” – што је управо превара британских доушника с циљем обмане да сакрију Титову координацију па и директну сарадњу са Усташтвом – “али да је Тито имао тешкоћа са својим првобитним следбеницима из Србије” – проблеме уствари са родољубљем Срба у партизанима и њиховом одлучношћу да се изборе за Слободу и Ослобоћење – “као и да прикупи и задржи људство у Босни”! Зато и јесте врло карактеристично да је баш у овом “веома критичном раздобљу” Тито “основао формацију спремну да га следи куда год да крене” – такозвану… “Прву пролетерску бригаду”! Међутим, упркос томе – или баш због тога што смо навикнути да наседамо и Титовим, а поготово и британским дезинформационим илузијама – Тито одлучује “да се са својим штабом и малобројним снагама повуче у тешко присупачне и голетне крајеве између Фоче и црногорске границе – удаљивши се још више од подручја под немачком окупацијом у Србији” – где сакривен – и то “према поратном сведочењу бригадира Фицроја Маклејна – послатог му у својству Черчиловог ратног представника: “Тито – није био узнемираван више од три месеца”! (Јеретик/The Heretic, стр. 134)

Овај запањујући доказ Черчиловог личног промотера фатаморгана о Титу – “односи се управо на време тада успешних, главних немачких офанзива у Русији и Северној Африци – које и британске и америчке и немачке обавештајне службе сматрају вероватно најодсуднијим тренуцима целог рата” док су “за време тог критичног периода намерне и потпуне пасивности Титових комунистичких трупа – националне снаге генерала Михаиловића, упркос тешким губицима – готово непрекидно нападале главне немачке трупе у Југославији и немачке комуникације” – што потврђују “и Савезници и Хитлер лично, као и немачка Висока команда – да су Михаиловићеве снаге и њихова дејства довели до пропасти Хитлерове најамбициозније офанзиве против Русије и Британије на Истоку”!

Овај доказ Макдауеловог Сведочанства Истине јесте најдрастичнији одговор на круцијално питање: зашто је Тито из Србије која је устала у рат против Нацизма за Слободу и Ослобођење – побегао у нацистичку марионету НДХ!

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”.  Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

Наставиће се…

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Девети наставак, странице књиге од 118 до 121 – (први део))

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ТИТО ОДБИЈА СТАЉИНОВА НАРЕЂЕЊА ДА СЕ БОРИ ПРОТИВ НЕМАЦА И ДА САРАЂУЈЕ СА МИХАИЛОВИЋЕМ (први део)

На почетку ове анализе ратних активности и мотива Тита, вођe комуниста Југославије, цитираћу део из једне моје послератне званичне обавештајне сту¬дије под насловом Тито: Отпор или устанак?:

„Да би се утврдило да ли су војна дејства Комунистичке партије Југосла¬вије за време немачке окупације била у бити усмерена на отпор Немцима или, заправо, на побуну против легалних југословенских власти које су током рата, у начелу, подржавала сва три главна Савезника, ваља их сагледати са стано¬вишта времена, простора и циљева. Јасно је да су у некој мери оба та елемента постојала, али мало се послератних посматрача уистину бавило проблемом њиховог упоредног односа и значаја.“

У прегледу Титових ратних активности који следи, применио сам комбина¬цију хронолошког и географског приступа да бих показао где су се и у које време његове главне јединице налазиле током војних операција од јесени 1941. до јесени 1944. Ово чиним зато што су се Титови послератни симпатизери и био¬графи у својим делима у великој мери служили сличним приступом. Анализа њихових ставова потврдиће мој општи закључак да је Тито, од јесени 1941. до јесени 1944, уз два мања изузетка, своју војску држао подаље од делова Југосла¬вије стратешки или тактички битних немачкој Високој команди, то јест подручја где је и била распоређена главнина немачких војних снага. Као што ће такође бити показано, ни Тито ни готово сви његови послератни британски и амерички симпатизери нису учинили ни најмањи напор да прикрију да је Титова основна, и начелно говорећи једина, уочљива брига – до јесени 1944. и доласка совјет¬ских армија – била да осигура опстанак главнине својих снага.

Како би се разумеле и оцениле Титове војне операције, потребно је упознати се са организационим концептом примењиваним током рата на његове главне јединице. У почетку, он је настојао да у циљу субверзије убаци своје људе у већ постојећу војну организацију генерала Драже Михаиловића, врховног коман¬данта свих снага у Југославији лојалних легитимној југословенској влади у избеглиштву. Ове снаге су, како се може видети у поглављу о генералу Михаило¬вићу а на основу доказа које су прикупили и Немци и савезнички обавештајци, активно и упорно пружале отпор немачкој окупацији и експлоатацији земље. Наиме, под притиском огромне кризе која је уследила после првобитног, општег немачког напада 1941, и неуспеха југословенске Високе команде да делотворно употреби регуларну војску, почетни противудар био је у складу са српском војном и народном традицијом оружаног отпора завојевачу. У оквиру те традиције, отпор се ослањао на локалне и регионалне снаге, углавном под помесним вођством. Те снаге одазивале су се на општи позив на мобилизацију на одређено време, али се није сматрало да су обавезне на дужу службу исувише далеко од свога краја.

Комунистима није стога било лако да, зарад субверзије, продру у тако замиш¬љену организацију. После потпуног краха његове подривачке тактике – а вероватно и под утицајем својих професионалних војних саветника, ветерана конвенционал-ног војног деловања комунистичких снага у Шпанском грађанском рату – Тито је убрзо усвојио и током рата користио потпуно супротан концепт: ослањање на стајаћу војску са елитним руководећим кадровима, организовану у такозване „бри-гаде“ или „дивизије.“ Упркос овим називима, наше обавештајне службе утврдиле су да су такве формације постојале само на папиру док совјетска Висока команда није узела све у своје руке и почела са њиховом реорганизацијом 1945.

Пре тога, ни неке „дивизије“ нису имале више од шесто бораца, а њихов начин дејства био је, у ствари, оно што ми називамо „герилским“. Тито јесте, међутим, током рата остао привржен својој замисли стајаће професионалне војске, од вој¬ника регрутованих за потребе рата, и, у суштини, све више плаћеничке. (Под ‘’плаћеничком’’, аутор у овом случају изгледа подразумева војску у потпуности снабдевену свиме потребним за живот и опстанак од своје команде или поли¬тичке организације; прим. приређивача)

Поред тога, захваљујући предратној илегалној мрежи Комунистичке партије, Тито је, током већег дела рата, имао малу и тајну структуру која је у основи слу¬жила као комуникациона и обавештајна мрежа – мада је она, с времена на време, изводила и мање саботаже против Немаца и националних снага. И немачке и савезничке обавештајне службе су се за време рата и после њега слагале у томе да су поред тих минорних група, Титове операције против Немаца, али пре свега противу снага генерала Михаиловића, изводиле његове ударне јединице под његовом директном командом.

Званично, Комунистичка партија Југославије је тврдила да су њена војна дејства против Немаца отпочела јула 1941. Ова тврдња везана је за два догађаја током тог месеца, по својој природи од прилично малог значаја, која су се одиграла на два различита краја земље, и која се, на основу савезничких сазнања и онога што сам сазнао из немачких и италијанских обавештајних података прикупљених на југоисточном ратишту, не могу приписати никаквој Титовој наредби или акцији његовог руководства.

У Црној Гори је италијанска окупација изазвала спонтани локални устанак у којем су месни комунисти учествовали као мали али битан део, и то на соп¬ствену инцијативу. Отприлике у исто време, у једном сеоцету у Србији, један локални комунистички вођа убио је два жандарма, али је све указивало да је то учинио на своју руку.

Дотада потпуно пасивног Тита и његову Комунистичку партију само неко¬лико сати после општег немачког напада на Русију 22. јуна 1941, совјетска влада позвала је да сместа започну „свеобухватну борбу за ослобађења од немачког окупатора.“ Друга порука из Москве стигла је 1. јула и опет позивала југосло¬венске комунисте да одмах почну војне акције противу Немаца. (Milorad N. Drachkovitch, The Comintern and the Insurrectional Activity of the Communist Party of Yugoslavia in 1941–1942, The Comintern: Historical Highlights, New York, 1966, p. 191–94; /Милорад Н. Драшковић, Коминтерна и устаничка активност Комунистичке партије Југославије од 1941. до 1942, Коминтерна: Историја у жижи, Њујорк 1966, стр. 191–94/).

Но, упркос хитним наредбама које су стизале од надређених му у Москви, Тито и неколицина његових сарадника наставили су да удобно живе у једном стану у окупираном Београду још готово три месеца после немачког напада на Русију, и четири месеца пошто је тадашњи пуковник Михаиловић започео све¬обухватну и активну борбу против немачког окупатора Југославије из своје прве базе на Равној Гори, у западној Србији.

Тек средином септембра су се Тито и његов малобројни штаб запутили немачким возом из Београда према околини Ужица, у западну Србију, у бли¬зину подручја где су националне снаге у то време изводиле операције против Немаца. Ту је Тито успоставио оно што је назвао својим „врховним штабом“ и основао неколико омањих одреда, углавном од чланова Партије из северне и централне Србије. Извео је и неколико мањих напада на немачка транспортна и друга постројења у том крају.

Но, британска обавештајна служба утврдила је да је Титов главни циљ у том периоду био да своје људе инфилитрира међу националне снаге како би их пре¬ узео. Када му то није пошло за руком, и после поновних сукоба са националним снагама, пребацио је своје одреде из немачке окупационе зоне у италијанску, на југ и запад Санџака и у Босну. Потом је, уз два кратка изузетка, до доласка кому¬нистичких снага у Србију крајем лета и почетком јесени 1944 – како би успоста¬виле везу са совјетском окупационом војском – водио рачуна да своје главне снаге држи ако не у самој италијанској окупационој зони у западној Југосла¬вији, онда макар у њеној близини, подаље од главних немачких војних ефектива. Његова сопствена документација за новембар и децембар 1941. потврђује да су његови одреди учестовали у мањим сукобима, углавном са локалним квислин¬зима, али и да је имао тешкоћа са својим првобитним следбеницима из Србије, као и да прикупи и задржи људство у Босни. Док је трајало то веома критично раздобље, Тито се коначно одлучио да примени концепт сталних и професио¬налних војних формација, спремних да га следе куд год да крене. Тада је осно¬вана и такозвана „Прва пролетерска бригада“.

Према званичној комунистичкој документацији, до средине јануара 1942, после трајног неуспеха да придобије Босанце за свој покрет, и понајвише под при¬тиском локалних квислинга, Тито је одлучио да се са својим штабом и својим и даље малобројним ударним снагама повуче у тешко приступачне и голетне крајеве између Фоче и црногорске границе – удаљивши се још више од подручја под немачком окупацијом у Србији. Ту, према поратном сведочењу бригадира Фицроја Маклејна, послатог му у својству Черчиловог ратног представника, „Тито није био узнемириван више од три месеца“. (Јеретик /The Heretic/, стр. 134).

Ова запањујућа изјава односи се управо на време тада успешних, главних немачких офанзива у Русији и у северној Африци – које и британске и америчке и немачке војнообавештајне службе сматрају вероватно најодсуднијим трену¬цима целога рата!

Наиме, за време тог критичног периода намерне и потпуне пасивности Тито¬вих комунистичких трупа, националне снаге генерала Михаиловића су, упркос тешким губицима, готово непрекидно нападале главне немачке трупе у Југосла¬вији и немачке комуникације. Као што сам навео у поглављу о операцијама гене¬рала Михаиловића, и Савезници и Хитлер лично, као и немачка Висока команда, потврдили су да су Михаиловићеве снаге и њихова дејства довели до пропасти Хитлерове најамбициозније офанзиве против Русије и Британије на Истоку.

Маја 1942, немачка Врховна команда за Југоисток, смештена у Београду, покре¬нула је и против националних и против Титових снага у западној Југославији…

Наставиће се…

***
***
***

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”.  Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

ФЕЉТОН „СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“ као ПДФ

1 ДЕО СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ 2 ДЕО СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ