Вести

У недавном интервјуу Франкфуртским новинама, Први потпредседник (П.п) је без икаквог устезања добрано изоговарао Србе, свакако на радост Немаца, да би, између осталог, објаснио како је поступно од фанатичног Србина постао Еврофанатик, благодарећи томе што је увидео своју ранију грешку идући за Шешељем.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 23.01.2013

***

Жалио се и како „сви желе да раде у државној служби“, прелазећи преко једне ноторне истине, да су сви ти у државној служби понамештани од стране владајућих странака, и како су се оне мењале на власти тако се и број понамештаних нагомилавао, што је урушио добрим делом државни буџет.

Некада је свака странка имала свој чиновнички пролетаријат, који би са променом странке на власти био замењиван. Сад се то не чини, јер мада су чиновници најчешће скупљани са улице, нису их могли отпуштати кад би њихова странка пала, јер су ти са улице научили колико толико да раде, па су се бојали да њихови, такође са улице, које су морали да уведу у државну службу, не зауставе потпуно рад.

У наставку интервјуа П.п. се жалио како смо „изгубили предузетнички дух и сада морамо да га пробудимо и подстичемо“

Наравно, није поменуо себе, како је због своје неукости био принуђен да доведе четири инострана саветника, од којих ће један сада постати шеф НАТО пакта, што ће свакако имати неких последица по њега и по Србију, ако остане на власти.

„Када је пао Берлински зид 1989, и када се свет променио (?!) . ми, Срби, нисмо схватили шта то значи. Европска идеја је сазрела, али ми то нисмо видели.“

Очигледно да нисмо, јер да смо видели, у том рушењу бисмо назрели стварање велике Немачке, која ће лако и брзо покорити Европу, али и најавити почетак једног специфичног, новог рата, свеједно како се звао, може чак и Трећи светски.

„Данас кажемо да волимо Русију , али наша будућност беспоговорно тежи ка Западу“.

Тек, могло се рећи да ни сам П.п. није схватио шта значи пад Берлинског зида, који је био пре економске, но политичке природе. Благодарећи том зиду (1961) спасла се Источна Немачка, коју је рушио цео Запад на најбестијалнији начин, али која је од 1949, успела, за кратко време, да се попне на седмо место по свом извозу, која је уредила свој унутрашњи живот као ретко која земља, у којој је друштвени стандард био примеран, управо као и културни и образовни живот. Био је велики злочин растурање те и такве земље, која је имала све шансе да створи, у пуном смислу речи и значења, модерну социјалистичку државу.

Није случајно, да се у делу који је некад био Источна Немачка, продају мајице са натписом: „Вратите нам зид, али да буде два метра виши!“

Тиме је све речено.

Али, то не сме да се каже, а биће ни да се мисли. У ствари, јадан је живот свих оних који под туђим диктатом живе и који иду против сопствене крви.

Често се чује и чита – мека окупација, за разлику од тврде.

Међутим, тврда или мека, ипак је ово окупација, ма колико се они, које су попели на власт, трудили да докажу да нисмо окупирани, јер читавим низом решења и одлука доказују, да земља којом владају, нити је самостална, нити независна, већ стварно окупирана..

При таквом стању ствари, нормално је да све ово што се пише и говори, да је то тек замајавање, за једнодневну употребу, судбина намењена лептирима, пошто они и живе само један дан. С људима је теже и непредвидљивије.

Данас, 21. јануара, отворени су преговори са ЕУ, који је дан премијер самохвално прогласио за „најважнији дан за Србију после II светског рата“, а Први потпредседник (П.п) да овим даном „Србија постаје поуздани партнер ЕУ и свих њених чланова“. А било би боље да је П.п. могао да каже да је данашњим даном, ЕУ постала – поуздани партнер Србије, што се неће догодити, докле год ЕУ постоји.

Било је још изјава тог типа. Тако је Филе изјавио да је ово велики дан за Европу, што је једна дрска лаж, чиме се доказује да и Европа располаже са таквим типовима, а не само Србија. Што да не , кад се то исплати.

Уосталом, наша јавност је на све те и такве изливе навикла, па и о причама о радном јединству Владе, свеједно што сваког дана имамо другачије примере. Кад је 24. децембра држан састанак угледних привредника из дијаспоре, са жељом да створе „Удружење привредника српске дијаспоре“ са седиштем у Београду, како би остварили многе пројекате у обнови и развоју привреде Србије, из Владе, која толико галами о обнови и изградњи земље, био је присутан само премијер, који их је, међутим, својим поздравним говором, такорећи, растерао! Износећи тврдњу да српска дијаспора не представља никакав фактор у свету, за разлику од Хрвата, Словенаца, Бошњака, Шиптара… па, према томе, нема ни шта да се од ње очекује. Рекао и отишао са састанка!

Не улазећи у природу овог и оваквог простачког „дочека“, јасно је да ови угледници нису дошли у Србију да би доказали да су фактор у свету, већ да свој зарађени иметак уложе у развој Србије, и да тим својим доприносом постану стварни фактор у обнови своје матичне земље.

Таман посла!

Све друго, само то не! У Србији је фактор од значаја и значења само Запад, чак ни Русија, која нам, такорећи, поклања профитабилни „Јужни ток“, а камоли некакви одбегли националисти, који су ко зна како и на који начин дошли до свог богатства. Они, чак, нису достојни ни двојног држављанства, чије добијање успорава управо Министарство унутрашњих дела, чији је титуларни министар овај премијер, из бојазни да би тиме ови добили право учешћа на изборима, и тако пореметили установљену политичку равнотежу, што и СНС брине, поготову што у дијаспори она важи за странку која је напустила Шешељево Српство. Што је, наравно, истина.

Подсетимо ли се, да су Хрватска и Словенија, одмах, по рушењу комуниста, свима у дијаспори, дали двојно држављанство, па дакле и право учешћа на изборима, што је још један доказ да се Србија није ослободила титоиста и титоизма, оних који су дијаспору, поготову српску, сматрали за националистичку и као такву за непријатеља социјалистичке Југославије!

Међутим, П.п. у интервјуу франкфуртским новинана успео је да се домогне још једне обмане, „Морамо да помогнемо свима, који желе да покрену неки посао“. Или, „Поштоваће се новац оних, који желе да улажу у нашу земљу!“ Повежели се оно што је горе рекао премијер и ово што је рекао П.п. , види се, по ко зна који пут, да Влада ради на више разбоја, и да од сагласности у раду, нема ни говора. Јер, свако ради за свог непосредног газду, чији се новац једино поштује. Не помишљајући да се једино домаћим капиталом Србија може обновити и развијати. Но, њима Србија и није на памети, само власт над њом. Стога су они једино сложни у служењу европским и америчким интересима, од којих и сами живе..

У поменутом интервјуу П.п-а франкфуртским новинама, које га крсте „најмоћнијим човеком у Србији“, што он, као очигледни квислинг, никако није, он понавља да се „држава никога не плаши“, али се зато он лично „плаши нашег менталитета“, призивајући „протестанску етику“, ону која се заснива на раду, штедњи, поштењу, породичном животу, без икаквог луксуза… што и швајцарски филозоф Вебер, кога је он „много читао“, проповеда и подржава.

Са српског становишта, боље би било да је читао Јована Ристића, који је у независности и самосталности Србије, на свим пољима живота и рада, видео гарант њеног развоја, коме није сметао наш менталитет, напротив, видевши у њему основу и извор наше људскости и нашег осведоченог, традиционалног морала. Оно што је 1868, истакао и сам руски министар иностраних дела, кнез Горчаков, у поруци Намесништву кнежевског достојанства: „У интересу Србије треба брижљиво чувати све њене традиције. Корен Србије је у њеној прошлости“

Напротив, П.п. види корен Србије у њеној – будућности, па је тако једном поручио:

„Децу не треба учити прошлости, већ будућности“!

Како се учи та – будућност, то није казао, али свакако у послушности према Западу, њиховим спонзорима.

А пре свега, постати Европљанин, подредити се свим потребама њених главних земаља, из којих су произашла и тзв. европска правила, која су обавезна за све државе које су ушле у ЕУ. Како су прошле у том подређивању и прилагођавању европским узусима, показује садашњост Бугарске, Румуније, Грчке, Мађарске, Шпаније, Португалије, Италије… што се овде никако не помиње, јер им је очигледно то забрањено.

Некада је Брежњевљева доктрина о тзв. ограниченом суверенитету, била жестоко критикована, а данас нема више никаквог суверенитета, он је потпуно укинут. С те стране, П.п је у праву кад каже да се боји нашег менталитета, јер наша историја казује, да се ми никад нисмо одрекли себе. Увек ће се наћи неки Крстимири! Чак и једна Србљановићка стекла је преко ноћи његов комплекс, тврдећи да Фердинанда нису убили српски, већ југословенски националисти. Што је истина, а што она у својој драми, по бечкој поруџбини, није рекла! Ипак, је она, Караџићева сестричина.

Немачко тражење, па и условљавање, да се Срби одрекну своје националне свести, говори више о њима, него о њиховим слугама, који су, под притиском и свакојаким уценама, на то пристали. Отуда, случај Крстимира Пантића, није за прећуткивање и стављање на страну. Има много Крстимира у Србији, па чак и кад једна позната новинарка, ћерка некадашњег великог глумца, Крстимирово исказивање Српства, крсти његовим – падом!

Немачка тим тражењем, показује да није извукла никакву историјску поуку ни из Првог, ни из Другог светског рата, које је управо она изазвала.

Иако је Краљевина Југославија пала за само 8 дана, што је Немачка знала да ће се догодити, ипак је Хитлер на почетку рата, нашао за потребно да подсети војску да улази у земљу у којој су гробови њихових отаца и предака, што је требало да им буде додатни стимуланс, крај најубојитијег оружја и војничке спремности, којима су располагали!

Сви они који се сматрају Србима, знају позадину и основу немачких тражења и условљавања, знају да се Немци и њихови пријатељи, неће смирити док нас физички не униште, али би и они морали да знају и да се сећају, да су то исто мислили и желели, не само током последња два светска рата, па им није успело. Неће ни сада, ма какве квислинге овде проналазили, за које се мора рећи да су далеко већи њихови поузданици, но сви претходни.

У часу кад су те своје поузданике, пошто су испунили читав низ погубних услова по саму Србију, пустили на приступне „преговоре“ у Бриселу, ови су срочили, тим поводом, једно саопштење, којим се тврди да у „Србији постоји широки консензус, друштвени и политички, свих релевантних актера о њеном будућем чланству у ЕУ. Србија потпуно дели вредности на којима је заснована ЕУ“, што је жалосна истина, а што говори о изразитом антисрпству руководстава највећег броја странака, на челу са СНС, СПС(т), ДС, ЛПД. СПО, УРС… дакле, оних који чине и стварају политички живот у Србији.

Благодарећи њима Србија је постала ретко трошна земља, у којој националне установе постоје само по насловима, а никако по раду и доприносу њеном културном, просветном, друштвеном, привредном животу.

Помињу се избори као шанса неког прегруписавања ка спасу, међутим, речени „релевантни актери“ имају само једну идеју да се одрже или домогну власти, по сваку цену, која цена никако не може бити гарант извлачења Србије из кризе, напротив!

Међутим, има једна добра страна у одржавању чак и таквих избора, јер они као сигурно нуде пад премијера и његовог СПС(т), а без њих у власти, добили бисмо шансу да се коначно решимо титоиста и бивше велике Југославије у малој Србији. Одиста, у свим бившим републикама СФРЈ национални карактер владе и државе је евидентан, само у Србији то никако не може, управо и највише због титоистичког СПС–а.

У Црној Гори око 40% становништва изјаснило се да су Црногорци, али у власти држе преко 80% места. У Србији преко 80% има Срба, а Црногораца 3%, док у власти готово да је обрнут однос. И то званично ником не смета, благодарећи претежно СПС(т) и његовом наводном интернационализму. Здравство, Дипломатија, Полиција, Просвета, Унутрашњи послови, Државна управа, Тужилаштво, Судство… и читав низ појединачних функција у јавним предузећима, све то врви од Црногораца, мада има и из других република, и то с правом, јер је Србија наследница СФРЈ, што се види и по задржаним југословенским насловима стотине и стотине установа и предузећа.

Коначно, они који владају Србијом, и ако у њој живе преко 80 % Срба, не усуђују се да их помене као Србе, већ само као – грађане, да не би повредили националне мањине, у чијим матицама, такво понашање ником не пада на памет. Срби и њихова Србија свима служе за подкусур, па се чак помињање Цигана, уместо Рома, сматра за говор мржње.

Једна досетљива женска особа, не желећи да каже да Роми чине банде које обијају трафостанице, због крађе бакра, назвала их је – „становницима из нехигијенских насеља“. Сјајно! Тако би и овдашњи функционери, да би избегли помињање Срба, могли да их крсте – „становницима из (полу) хигијенских насеља“.

И тако, сада ће нас неко време, заглушивати, фанфарама из Брисла (где је леп број „приступника“, да не кажемо – преступника, нашао дугогодишњу високоплатежну заветрину), које ће фанфаре процес Мишковићу гурнути у страну, а највероватније и истрагу око убиства Ћурувије.

Једном је Слободан Јовановић написао: „Код нас се истрага никад не води да би се дознала права истина, већ да би се постигао један одређен политички циљ“, што и сад видимо.

Ето, и сам председник државе осетио је потребу, да се поводом истраге о наркоманији, обрати својом молбом МУП-у :

„Позивам МУП да борбу против нарко мафије спроведе боље и ефикасније, уз високи степен тајности. Очигледно је да информације цуре из МУП –а, и да неко обавештава шефове наркомафије, па они имају времена да уклоне доказе о свом учешћу у организацији промета наркотика. Ни поновљена акција „Гром 2“ није дала резултате које грађани Србије с правом очекују“.

Какав бламаж за Полицију и њеног Министра, који се упорно отима да поднесе оставку, упркос толиких недопустивих пропуста у раду његовог ресора. Наравно, то није само бламаж. Већ и јавна оптужба, не само министра, већ и П.п-а, који су се заједно здушно хвалили преко РТС-а и осталих медија, о епохалном успеху у тој, пропалој, акцији.

Некадашњи вишегодишњи министар унутрашњих дела, Никола Христић, прочуо се и са једном оваквом изјавом: „Полиција је дужна да зна шта ко мисли и шта ради“. А данашњи Министар полиције, не зна ни ко му је кућни пријатељ, а камо ли шта тај мисли и шта ради…!

Да завршимо са франфуртским интервјуом, тј. са П.п-овим оговарањем Срба, истичући тиме каква је мука владати таквим народом, који има „премало одговорности, очекујући да други реше његове проблеме, као да ће решења пасти с неба. Једном речи, који мисли да се држава мора да стара о свему . (Чак и) ако пада снег, држава је крива!“

Каква срећа за П.п-а: не пада снег!

Што значи, он као држава, није крив.

Слободан Турлаков

П.С. Саветница председника,Пак, изјавила је да је „Порука Председника упућена грађанима, а не против Министра полиције!“ Ко би то рекао…?

Објављено 23.јануар 2013
2006-2014 новинар.де

Измењено 24.01.2013
2006-2014 новинар.де
http://www.novinar.de/2014/01/23/vucicu-zasto-ne-pada-sneg.html