logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: TEMA Равна Гора    345 пута прочитано    Датум: 24.01.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

kritikaКРИТИКА ДРАМСКЕ ТРИЛОГИЈЕ РАВНА ГОРА-I део АУТОРА РАДОША БАЈИЋА. Иза нас је премијерно емитовање првог дела драмске трилогије Равна Гора. На почетку серијала, испровоциран низом пропуста, одлучио сам да сачиним списак материјалних грешака које је аутор у свом делу направио. Међутим, након емитовања последње епизоде, тај број грешака се толико нагомилао да их је немогућно ставити у један новински текст. Само суво навођење историјских нетачности захтева читаву једну књигу. Видим да ће неки аутори то и урадити, у чему ће имати моју свесрдну помоћ.

пише Милутин Велисављевић, 23. јануар 2014. ПОГЛЕДИ.РС

***

Зато ће овај текст имати другачију структуру. Он треба да појасни на који се начин разматра одређена историјска тема и који су за то потребни предуслови. Још је славни Леополд Ранке рекао да треба „писати тачно онако како је уистину било“. Све ово гради се на хронологији, која је темељ на који се уграђују историјске чињенице. Ако се занатски захват уради како треба, долази се до више или мање добрих резултата. У овом конкретном случају, потребно је било да аутор проучи литературу и изворе, који су познати и већ одавно објављени, а чине списак од најмање 50-так монографија, синтеза и мемоарских дела до којих је лако могао доћи. Тако сваки аутор улази у време о којем пише. Постаје његов учесник или надучесник који заједно са својим јунацима или ту негде, изнад њих, из прве руке сведочи „како се уистину догодило“. Тако аутор историјског дела постаје камен у одређеном историјском мозаику. За ово је потребно дуго брушење камена да би мозаик постао нетакнут. Дакле, основна два предуслова су време и посвећеност. Добра воља се подразумева. Подоста оваквих примера у нашој историографији и литератури аутор је могао пронаћи. Они су требали да му буду узор у раду.

Ниједно, па ни ово дело, нема црно-белу конотацију. И у њему има нечега вредног и достојног. Похвале за рад у овом делу заслужује Иван Кљајић на одличном миксу звука, што је хронични проблем наше филмске продукције и већ, код Бајића, стандардно добри Предраг Јочић за камеру, која је у овом случају потврдила правило да је добра слика пола режије. Такође треба напоменути очигледно велики труд који је уложила костимограф Весна Теодосић, иако је имала грешака, нарочито код немачких униформи, као и неколико на униформама ВКЈ. Стандардно за наша филмска остварења су добре роле глумаца. На жалост, млађа гарда не показује амбицију да досегне висине својих старијих колега; изванредног и увек новог Лазара Ристовског у улози генерала Боре Мирковића и сјајног Радка Полича у улози потпуковника Рудолфа Укмара. Треба нагласити очигледно велики труд у стварању ликова које су изнели: Небојша Глоговац, Ненад Јездић и Феђа Стојановић, али они нису играли историјске личности које су постојале, већ измишљене драмске ликове које је извајао уметник Радош Бајић. Читав овај ред похвала, као и то зашто ће доле потписани аутор и по добру памтити овај серијал, био је намењен хвали апсолутно фантастичног Ирфана Менсура у улози Владка Мачека. Ово глумачко остварење било је достојно највећих редитеља из великих и озбиљних продукција и достојно је одбранило углед које је српско глумиште некад имало, а данас видимо само његове сенке.

Такође, треба бити поштен и рећи да је личност краља Петра 2, први пут приказана у хуманом облику. Занемарићемо овога пута што је млади краљ помало уплашен, јер је он то понајмање био, од читаве те елите. Достојно је приказано како се двоумио око изласка из земље, иако је ту била непотребна и нетачна реченица из уста генерала Мирковића да „има ко да гине“. Наравно, није се отишло до краја у овом смислу. Није објашњено како је патријарх пресудно утицао на краља да оде. Главни разлог одласка краља Петра 2 из земље је да не би био ухваћен и да не би дошао у искушење да потпише капитулацију. Али, како онда одбранити тезу да је капитулација потписана? Тезу које се комунисти упорно нису хтели одрећи. Видећемо кроз критику овог дела зашто неће да је се одрекну ни данашњи историчари.

Радош Бајић одмах уочава главни проблем сукоба у српском друштву у протеклих седам деценија. То је изразито прокомунистичка, револуционарна и ауторитарна машинерија која своју моћ и друштвено преимућство базира на лажној историји, легенди у правом смислу те речи, да је њихова партизанска војска ослободила и Србију и Југославију. Та комунистичка елита, оличена у својој перјаници, најнедодирљивијој организацији на тлу Србије, која се зове СУБНОР, ни случајно није смела да буде испровоцирана овим серијалом. Бајић овај проблем ставља ad acta на тај начин што понавља по хиљадити пут флоскуле о партизанима. Да би се прилагодио данашњем времену, он их не брани, нити потврђује њихове ставове. Представља их као идеалисте једне стране идеологије. Све друге мантре, пре свега ону највећу, да су они одмах у априлу 1941. године кренули да се боре против Немаца, аутор понавља подржавајући већ одавно утврђене, старе фалсификате, али и измишљајући нове, попут оног да су они повели први покрет отпора не само у Југославији, него и на самој Равној Гори.

Њима су супротстављени они који нису признали капитулацију (које иначе није ни било). И ту се понављају дуго неговане предрасуде. По Бајићу, четници су, у суштини, група очајника која не зна шта ће са собом. Чине је војници који немају куда да оду (ни куће ни кућишта), силеџије разних профила и војници-идеалисти, овог пута изразито десне политичке оријентације. Једино што је другачије је што вођа те „неформалне групе“, која ће прерасти у још један „покрет“, није збуњени циник, изгубљен у времену и простору, како је представљен у правом ремек делу људског и ауторског суноврата званом Последњи чин, који су својевремено потписали Синиша Павић и Сава Мрмак. Овог пута то је један мирни, добри човек, додуше одлучан, али не баш способан и ауторитативан официр, који је себи узео у задатак да диже Трећи српски устанак и буде Вожд након Вожда. А за то нема довољно храбрости, смелости и снаге да би се супроставио ни својим потчињеним официрима, мангупима у сопственим редовима, који ће му, на крају одисеје, и доћи главе. Погрешили су сви који су мислили да је он описивао Љубу Давидовића. Тако је Радош Бајић заправо видео лик Драгољуба Дражу Михаиловића.

Два су питања, дакле, решена. Сада следи оно најважније. Како данашњем народу представити да у самој Србији (мисли се на данашње њене границе – условно) није настао двоструки, но најмање троструки грађански рат, много компликованији и комплекснији од уобичајене, и опште прихваћене погрешне брозовске синтагме – братоубилачки рат. Видећемо кроз само дело како је аутор решио овај проблем заједно са својим саветницима, докторима историјских наука.

Кичму целог драмског захвата названог Равна Гора представља породица Таралић из села Планиница испод Равне Горе. Кроз њу нам је редитељ и сценариста рекао како је видео овај историјски проблем, а главни наратор серијала био је најстарији Таралић. Он је представљен као стари сеоски мудрац, што је познати и стари метод, често коришћен у филмској продукцији.

У првој епизоди Таралићи су представљени као једна растурена породица. Један син је радник у Београду, а други је у војном кадру. Сама кућа Таралића је приказана у сцени када војска пролази поред ње ноћу. Редитељ нам сугерише да је породица већ разваљена због устројства сопствене државе, а највећи симбол државе, његова војска, је представљена као злослутница.

Већ у другој епизоди млада ћерка Таралића не може да иде у Мионицу на шнајдерски курс, зато што је избио рат. Први пут се као кривци помињу и Немци, али не као једини. Таралићи су, по аутору, глупи и заостали. То нам показује на два начина. Прво, куће им се распадају и живе у беди. Тада су биле Куће мале, кречене у бело, а данас у ствари оне изгледају како их је Бајић представио. Друго, по први пут виде авион, и то немачки, који им саопштава да губимо рат. Војни аеродром је пре рата био у селу Дивци, тако да су и визуелно могли да га виде. Ни једно ни друго аутору се не уклапа у концепцију, па прилази „уметничкој слободи“.

На другом месту, први пут видимо и мајора Станковића који брани земљу и не да својим војницима да Хрватима-бегунцима пуцају у леђа. Станковић је изузетно важан лик у овом делу, па ћемо га помно и пратити.

У трећој епизоди Стојан Таралић са братом Светоликом ставља волове у јарам, а његова жена их гледа кроз прозор и прекрсти се од среће. Међутим, Стојан је и даље строг и замишљен. Тако схватамо да између браће постоји неки проблем. Бануше и „леви“ идеалисти и траже пушке, јер „требаће“. Ово је, наравно, чист историјски фалсификат. И то из више разлога. Комуниста тад није било на Равној Гори, у Планиници тада није био учитељ већ учитељица, комунисти су били у савезу са Немцима, војници који су бежали нису лако бацали пушке, односно бацали су их врло ретко, осим у случају заробљавања. Да не причамо о томе да је већ одавно утврђено да ни три одсто учитељског кадра у Србији ни касније 1941. године није отишло у партизане. Стари Таралић тек најављује несрећу: „Неће да ваља.“

Са друге стране, мајор Станковић је од потпуковника Укмара узео пуковску заставу. Дакле, он је први носилац устанка и десна рука пуковника Михаиловића коме предаје ову заставу. Ненад Јездић га игра као човека дубоко мисаоног и резервисаног према свима, па и Михаиловићу. Ту почиње стварање лажног Станковића.

Ево и четврте епизоде где се први пут појављује и пуковник Михаиловић. Жарко Таралић гледа како се заузима Бели двор, и одлучује се на отпор. Јер, побогу, заузет је симбол државе. Наравно да ово нема везе са истином. Комунисти су могли само да се радују оваквом догађају, јер се руши држава, за шта су се они борили од свога оснивања.

Код Таралића у Планиници се близне овце. Опет се ту врте докони комунисти, хоће људи да бране земљу. Стари мудрац нас упућује у даљи развој догађаја: “Кад се овце близне, нека мука долази.“ Причао му деда. Светолик Таралић је тешко болестан. Стојанова жена тера Стојана да га вози у Мионицу код лекара. Он се и даље двоуми. Неки јади га море.

Стижемо и до пете, једне од две кључне епизоде. Станоје Таралић ипак одвози Светолика у Мионицу, али успут налазе доконог учитеља где још доконијем народу држи предавање. Ово се, иначе, у стварности догађало два и по месеца касније, али се то Бајићу не уклапа у динамику. Учитељ и Станоје се отимају око Живадина и Станоје успева да га превуче на своју страну. Следи кључна сцена, монолог који стари Таралић казује својој снаји. Дакле, Бајић нам деклемује шта мисли о Другом светском рату, а у заградама су моје примедбе:“ Тако је то одвајкада… (А после ће доћи Јосип Броз и једино тада нисмо ратовали. Ово је најомиљенија фраза оних који су се дебело нафатирали служећи комунистима. Проблем је што није историјски тачна. Дакле, није одвајкада тако било.) Наше куће су ту на раскрсници, где морају да прођу све велике војске, да нам погазе оранице, да нам поломе воћњаке, да нам покраду стоку… (Бајић преписује из култног јапанског филма Седам самураја, и његове холивудске верзије Седморица величанствених. Цвијић се ту наместио као омиљено оправдање оних који тим војскама воле да служе кад дођу. Чуди што овде није додао другу омиљену њихову флоскулу, реченицу војводе Мишића: “Ваше величанство, војска није крива што нам је престоница тамо где треба да буде караула“. И Цвијић и војвода су за живота урадили дело којим су ове проблеме решили, али је проблем у некима који су их наследили, а то треба сакрити у овом делу јер не одговара Бајићевој „уметничкој слободи“.) …Ништа ми ту не можемо. Ништа се не питамо, ништа не одлучујемо… Можемо само да одлучимо да ли ћемо на Горњаку да сејемо овас или раж, и да чувамо народ, а да ли ће да буде рата одлучују други, безбожници, силни и моћни“.

Ово су кључне речи серијала Равна Гора. Ове речи представљају политички манифест данашње политичке елите. Ниједан Солунац овакву реченицу не би никад изговорио. Срби никад нису били мали народ, невезано за то колика им је држава и да ли је уопште имају, а поготово то нису били тада. И нарочито овако нису мислили тада они који су у једном великом националном надахнућу учествовали између 1912. и 1920. године. Солунци у априлу и мају 1941. године нису дочекивали своје синове и унуке срећни што су се ови тако брзо вратили из рата. Потпуно је било обрнуто. Заогрнути славом победе из претходних ратова, њима није било несхватљиво да се рат изгуби, али им је било непојмљиво да виде капитулизам у очима својих наследника. Тако да су они највише наследницима натурали даљи отпор окупатору, управо зато да би могли да бирају „шта ће на Горњаку да се сеје“, а не да им други то намећу. Колико је ово подло од Бајића види се и по томе што је у серији Село гори а баба се чешља, већ представио једног таквог Србина старог кова, старог кума његове фамилије, кога је одлично одиграо управо отац Радоша Бајића, у сцени кад нови усрећитељи долазе да отму сељацима задругу, која је и настала кад је овом човеку отето имање и убијен отац.

Да би ову тезу потврдио, требало је оне који пружају отпор окупатору, а то је Дража и његови војници, представити на што гори начин. Видимо четнике како су окупљени испред једне куће ноћу. Редитељ нам натура да је то било 21. априла у петак, датума и дана који никад нису постојали. Зашто ово ради? Зато што се у претходној епизоди сцене завршавају са 17. априлом у четвртак, када је потписана наводна капитулација. Пошто нам натура да је петак, то наравно не може бити 25. априла, јер би изгубио седам дана догађаја. Дакле, јасно је да мисли на 18. април. А то је Велики петак. И шта се догађа? Видимо војнике како једу јагњеће печење. Једино Дража пости, значи једино је он православни Србин, а сви остали су хохштаплери. Читав галиматијас са датумима од почетка серијала, Бајић и саветници су направили да би измислили ову сцену. Дража не пости зато што је верник, него стоји замишљен као занесењак великом идејом вође па ни „не зна где су му деца“, иако је он то тада врло добро знао. Важно је да Бајић зна где су му деца. Дакле, војници наравно тада нису мрсили, као ни раније, а ни касније, у току рата, када су били постови, за шта су доказ бројне депеше Врховне команде и надлежних команданата корпуса и бригада.

У сцени у којој разговара са муслиманима, Михаиловић тражи од њих да се међусобно не убијају, јер ће их клупко освета одвести право у истребљење, и пушта их. Овај догађај се заиста и догодио. Али, у сцени му је Станковић сво време иза леђа, размишља, а Бајић нам натура његовим ћутањем и понашањем, да Станковић мисли да је Дража добар човек, али и сумњу у Михаиловића да је неодлучан и да може да води војску кроз овако тежак историјски период. У следећој сцени, Бајић ломи преко ноге, више нема времена за мудровања и мора да потврди задату тезу. Долази до скандалозне сцене клања муслимана од стране четника. Иако зна, а поготово би то требало да знају његови саветници, да никаквог клања које су извршили четници у то доба није било, овај фалсификат је био преко потребан, да би се оправдала сцена са старим Таралићем. Да је ово фалсификат и да су саветници његови аутори, Павловић и Марковић потврђују и сами у интервјуу Блицу, средином јануара 2014. године, када кажу да су неки погроми (стрељања, клања) који су се догодили у каснијој фази рата морали да се убаце у овај део да би се показала сва драматика отпора окупатору. Дакле, они не убацују стварне догађаје, односно борбе Брзог одреда са Немцима и усташама, којих је било сијасет у то доба, него клањем невиног човека, и то намерно из друге конфесије, доказују заправо оно што је горе речено.

Ове две сцене су највећа лаж и брљотина који су измишљени да би се Дражи и његовим борцима укинуо не само легалитет и легитимитет, него и сваки кредибилитет њиховог ратовања.

У шестој епизоди у Мионици апотекар Вукадиновић спасава Светолика Таралића. Да нису имали везу преко старог Таралића ништа не би урадили. Ово је, такође, типично гледање данашњег човека. У то време професионалци, и лекари и апотекари, су се жртвовали у својој професији. Али пошто Бајић није професионалац, он не би овакав серијал ни урадио да не познаје „важне људе“. То је поента ове сцене.

Следи сцена у којој хапсе Јеврејина вуновлачара, тако да ћерка Таралића не може на курс. Окупатори Таралићима укидају напредовање, али нису криви само они већ и жандари који иду са њима. Тиме Бајић „пуца“ заправо на комесарску управу на челу са Аћимовићем. Јевреји тад још нису били прогањани, али је читава сцена потребна за увођење Бајићевог Милана Недића у причу. Ова теза се потврђује и у сцени у којој Аћимовићев агент са Немцима у возу хапси сумњиве особе. Агент је представљен као кретен.

Долазимо до друге најважније епизоде у серијалу. То је седма епизода. Жарко Таралић се враћа кући. Срећа је на помолу. Уводи се у причу Милан Аћимовић, шеф комесарске управе. Одмах је представљен као тотални идиот. У стварности, Милан Аћимовић је био врло способан човек и изразити прагматик. Имао је врло истанчан осећај ко је јачи, што ће показати у даљем току рата. Бајић одмах Аћимовића супротставља Недићу. Недић телефоном зове Аћимовића. На зиду иза његове главе се налази слика Краља Александра. Одмах нам Бајић објашњава ко је наследник славног краља. Креће Недићева жалопојка из пера Радоша Бајића, а у заградама ће бити моји коментари:

„Коме треба остарели српски генерал из војске? (Недић је тад био само две године старији него што је Бајић док прави овај серијал. Дакле, 1. Није остарели, 2. Побегао је са дужности 3. Треба Немцима, јер све његове колеге су већ у заробљеништву). Ја не тражим ништа посебно. Боље је било да сам погинуо у рату (1. Тражи, чим зове, 2. Погинуо није зато што је побегао и оставио Трећу армију којом је командовао на милост и немилост окупатору). Боље би било да сам у затвору. (Објасни нам, Бајићу, зашто није у затвору? Па, зато што му је брат Димитрије Љотић). Могао би да испослујеш са Немцима да виђам своју породицу. Данас је мојој унуци рођендан. (Апсолутно је нејасно што зове Аћимовића, е не Љотића). Даћу своју официрску реч (Ово већ постаје комично – официр који је напустио своју армију, има и официрску реч. Немци су, наравно, глупи као и ми што ово гледамо, па би требало да пристану).“ …Аћимовић му спушта слушалицу (коначно нешто истинито). Снаја од брата му свира композицију свог брата Стевана Хаџића. (Ово је уплив саветника-историчара, пошто су ово за Бајића недокучиве висине). Милан Недић изговара: „Ми Недићи смо посрамљени официри.“ (Нису Недићи посрамљени официри, него је то Милан Недић).

У исто време, у Заовинама, тече вечера Дражине војске. Бајић смањује број официра и војника, и кришом нам намеће да вечеру финансира кафеџија. Поента је у Станковићевом монологу вечито гладном Тарасу (моји коментари ): „Е, бојим се да су црни дани дошли. Црни да црњи не могу бити (Црни су не због окупације, него због мајора Палошевића). Господин је мајор Палошевић. Црногорци чим се роде постају господа. (Прича ли Бајић овде о Војсци Краљевине Југославије или о ЈНА? Станковић јесте био у предратном сукобу са Палошевићем, али због љубоморе. Палошевић је, пре рата, био један од најомиљенијих и најпознатијих официра средње генерације. Био је отмен, паризлија, коњички официр и члан Српског културног клуба). Да се Палошевић пита, ми бисмо покупили све паре из народних каса. Народу је једно ропство довољно, не требају му два (Михаиловић је имао довољно својих пара, које је сместио у „пуковску“ касу ове групе. Још му је додао и Тарас кад је дошао. Сви официри су такође имали новца и Михаиловић није тражио да му тај новац дају, али су заузврат сами плаћали трошкове исхране до Равне Горе. За војнике и подофицире плаћано је из „пуковске“, тј. Михаиловићеве касе. На Равној Гори су сви официри свој новац ставили у заједничку касу, па и Палошевић. Пореску управу у Бајиној Башти хтео је да опљачка Станковић, а не Палошевић, што је био прави разлог да се открије појава Дражине групе на Тари, од стране Аћимовићеве управе. То је и разлог сукоба Михаиловића са Станковићем. Цела ова сцена је била потребна да се оправда измишљени лик Станковића, који се наводно преварио са ким је кренуо).

Таралићи су сви на окупу, али мир ремете Немци и жандарми који хапсе Станоја. Овде се крију две велике подвале: 1. Немци тада уопште нису ишли по кућама да хапсе ни официре који се нису предали, а камоли војнике. Да је било како нам Бајић приповеда у заробљеништво не би отишло 350 000 официра и војника, него најмање 2 милиона. Многи каснији Дражини команданти су дошли родитељима или су били код рођака у селима и мањим местима и као официри, месец-два, водили какав-такав нормалан живот, попут Вука Калаита, Радомира Цветића или Бране Петровића, на пример. 2. Друга је подвала то да су Срби улизице и да су окупаторима издавали своје комшије. 3. Немци тада уопште нису залазили на Равну Гору.

И овде се одмах појављује спасилац комуниста, али је већ бесмислено била шта у вези тога рећи. Пошто су одвели Станоја, његова жена рида на прагу куће, ћерка је теши, а мудри Таралић ћути. Ово је апсолутно немогућа сцена. Старац се понаша као пензионисани машин-бравар из Прве петолетке или Црвене заставе, а не као Солунац. Да је Солунац, ошајдарио би снају што кука за живим човеком, и то уочи славе, а да је она права сељанка тога доба не би ни кукала. Али Бајић о историји нема појма, и он сматра да је свет настао оног тренутка кад је он уживо видео Живојина Павловића.

Епизода осма се догађа на Ђурђевдан. Прво га славе Недићи. Милан се жали како је некада кућа била пуна, а да је сада окупатор све укинуо, једино је остала вера, Бог, крсна слава. Стигао му је и брат, Божидар Недић. На реверу му је орден. Дакле, два Солунска јунака, што и јесу били. Милан помиње и трећег брата генерала Милутина који је у заробљеништву, такође Солунског јунака, и жали што није са њим тамо. По Бајићевој причи, ником и не може да буде јасно што он није тамо. Даље, Милану Недићу није јасно зашто је у кућном притвору. Вероватно је мислио да су Немци одмах требали да га прогласе за Петена. Ускоро ће му Немци то и понудити.

Следи КРЕШЕНДО. Из уста Бајић-Павловић-Марковић Милана Недића (У заградама су моји коментари ): “ Ја сам критиковао одбрамбени план Р-41 (Овде је само питање да ли горе поменути тројац мисли да смо сви ми ментално заостале особе). Сви су мислили да сам луд. Да нису убили Александра у Марсеју, он би ме подржо. (А то је дакле у питању. Правни наследник није Јосип Броз који је, и облачењем, имитирао Краља Александра. Коначно напредак у српској историографији. Али није ни Александров син, Краљ Петар Други. Тројац нам је у то звање управо промовисао Милана Недића. То је исто толико историјски тачно, колико су Павловић и Марковић научни наследници Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића). Како је могуће да се на границама, на хиљадама километара заустави таква сила и брани Југославија. То је и будали морало да буде јасно. Требало је сачувати војску. Требало је са лаким наоружањем да се повучемо у планину, у густе босанске шуме, где би Немци са својом техником могли да обилазе око нас као маче око џигерице (По историчарима горе споменутим, Недић није крив што је направио такав план одбране. Ово је шампионско откриће поменутог двојца Павловић-Марковић. Оволико нису лагали ни њихови узори и професори, комунистички историчари. Друго, планови повлачења у Босну, у више фаза, су постојали, али је војска дебело закаснила у разради, јер их је радила пред сам рат, изгубивши огромно време на Недићеве филозофије одбране. И треће, да су и ти планови били утаначени и спроведени, питање је како би се показали у Априлском рату, јер су издаја у 4. армији и брзина немачког блиц-крига, изненадили и добре познаваоце ситуације код обе војске).

Код Таралића је такође слава. На дан славе свађају се браћа Жарко и Вукадин. Повод за то је комунистички учитељ. Ту је зачетак „братоубилачког рата“.

У деветој епизоди се Станковић умало није поубијао са Палошевићем. Сутрадан ујутро се жалио Перовићу како га нико не слуша, како полтрони напредују, а он најбољи итд. „Потребан сам својој деци, жени“… Па што, човече, ниси одмах рекао о чему се ради? Ови други су сви нежење или су им жене курве. Станковић шаље Перовића да носи заставу са групом, „ако уопште има неке наде“. Бајићев Станковић је великодушан, јер то је ипак његова застава. Војник је и подсећа Перовића да чува заставу. Да му то Станковић није тако строго наредио, вероватно Божа Перовић (касније у рату капетан, који је такође „Црногорац“ али није рођен као господин) је не би тако верно чувао и са њом и погинуо 1945. године. Бајићев Станковић остаје сам, повређен, несхваћен, на ивици суза и нервног слома. У следећем кадру креће сам у супротном правцу од групе. У стварности, мајор Станковић је отеран и то не сам, већ са њих неколико, између којих и са капетаном Дејановићем (али како би Бајић сина извео са Дражом на Равну Гору да га је отерао?) и поручником Мартиновићем, каснијим партизаном, чије филоване мемоаре историчари и саветници користе као главни уџбеник за овај серијал.

Зашто је Бајићу требао овакав мајор Станковић? Он га је описао као храброг, одлучног, мислећег официра, пуног иницијативе који то жели да усади онима око себе. Али, они су недорасли њему, а Михаиловић га ништа не слуша, јер није дорастао улози вође. Јездић га, у овом смислу, игра маестрално. У заједничким кадровима Михаиловића и Станковића, па иако је обично позади, доминира Станковић. Зато Станковић нема шта да тражи, и несрећан је што ни Михаиловић војничку заклетву не разуме као он. Усрећиће се тек у наставку серијала кад буде чуо да је Милан Недић, прави војник, преузео бригу о држави, где ће Станковићеве способности доћи до пуног изражаја. Наравно, ни тада нећемо видети да је растурао Дражину организацију на терену Крагујевачког и Нишког округа, јер што би их нападао кад се четници нису ни борили против Немаца. На примеру Станковића, аутор(и) серијала указује шта су и какви требали да буду официри за време немачке окупације. Обашка што то нема везе са историјским Станковићем, јер кога историја интересује?

Што се Таралића тиче наставља се прича о мудрим старачким саветима како се треба држати рођачких и пријатељских веза и опстати у систему. Старац шаље унука да извуче Станоја из затвора. Не иде унук комуниста јер, дакако, комунисти тада не сарађују са Немцима, него их ови стрељају. И тако оде Вукадин, и тај посао се згодно оконча. Али мира Таралићима нема. Поред фатаморганских Бајићевих комуниста у Планиницу стижу и четници. Недисциплиновани четници узеше без питања да кољу стоку по авлији, а комунци бране приватну својину. (Има наде да и ове лудаке од аутора преживимо. Има – сигурно.) Умало се не побише. Четници одводе Светолика, пошто су само академски официри и не знају да гледају у карту.

У десетој епизоди видимо апотекара Вукадиновића како спасава из затвора Станоја Таралића и локалног свештеника. Довози их са Вукадином до цркве. Радо би он са њима, али не може. Има он познаника и пријатеља и у другим местима, а и тамо су затвори. Зашто је Бајићу требао лик апотекара Вукадиновића? Из истог разлога зашто му је требао лик Станковића. Вукадиновић је цивил, политичар, локално угледни човек, а Станковић војник у администрацији која треба да се роди под вођством Милана Недића. Ова администрација ће по Бајићу спасити Србију од немачке окупације. Нема везе што то није историјски тачно, јер кога више интересује та историја.

Таралићи улазе у цркву где их чекају остали Таралићи. Светолик је такође ту, срећом га четници не приклаше. Били пијани сигурно, па заборавили. Наравно, да Бајић није кренуо у цркву почетком `90-их или можда и касније, он би знао да мушкарци и жене у православним храмовима не стоје заједно. Код Бајића они су џумле, само им клупе фале, па да видимо једну срећну германску породицу. Двери су отворене, не помиње се патријарх Гаврило, но Павле (што нимало није случајно), па им фали само Милан Недић да сви буду једна велика протестантска фамилија. И баш кад смо се надали да ће ући и Милан Недић, бануше комунисти. Један од Таралића, Жарко, држи ватрени комунистички говор и напада на краља који је побегао. Цркву поштује. Излази напоље са друговима, брат Живадин креће за њим, али застаје на вратима цркве. Љуби камен, религија га заустави, али изаћи ће и он. Отићи ће, међутим на другу, десну страну. Стојан плаче, почео је Брозов и Ђиласов братоубилачки рат.

Да ли овакав резултат Бајићевог рада нама показује да се он спремио за овакву компликовану тему? Да ли су историјске грешке у серијалу производ недовољног ауторовог познавања теме или, што би било трагично, очајног познавања историје Априлског рата од стране његових саветника др Момчила Павловића, директора Иинститута за савремену историју, и др Предрага Марковића, вишег научног саветника у истој институцији? На први поглед, на сва ова питања одговор је, на жалост, позитиван. Али, овде се ради и о једном сасвим другом проблему. Нечем наизглед прикривеном, а опет старом колико и сама историјска, или било која друштвена, али и природна наука. Ради се о тешкој политичкој злоупотреби историјске теме ради политичких и државних интереса садашњих елита. Једина је разлика што се у овом случају ради о злоупотреби теме Априлског рата у стратешке циљеве политике те елите, а не у дневно-политичке сврхе.

Након пада Берлинског зида, сведоци смо буђења појма Средње Европе. Мислили смо, наивно, да је Адолф Хитлер последњи изданак те политичке теорије. Мислили смо, наивно, да је Милан Недић последњи Србин поштовалац идеје да Срби треба да буду колонија Средње Европе, илити Немачке. Но, након пада Берлинског зида уследило је ширење ЕУ, а растурање српске творевине зване Југославија, тачно по шавовима како их је по налогу истих исцртао Јосип Броз. Убрзо су Немци почели да узимају водећу улогу у ЕУ, да би је након светске економске кризе из 2008. године и потпуно преузео. У дугој историји немачког државног суфицита, 2013. годину Немачка завршава са рекордним суфицитом. Према овој моћи, преобликује се и слика Балкана. Разваљене и мале државице, траже углавном старе савезнике у великим силама. Бугари, уништени од ЕУ, окрећу се све више Русији, Грци се ослањају на стару Британску средоземну империјалистичку политику, Албанци и Бошњаци искључиво на САД, Хрвати на Ватикан… Овом серијом, чисто политичког карактера, српска културна елита показује да зна шта је чека у додиру са немачком моћи. Немачка то и не крије, јер према Србима води непријатељску и готово расистичку политику. Културна елита је овим серијалом хтела да нам покаже како „мудром и лукавом“ политиком Милана Недића можемо да се извучемо из те ситуације. Није важно што Бајићев Милан Недић није исти онај који је историјски постојао. Важно је оправдати сопствено незнање, слугерањство и битисање у „институцијама система“, јер оне су, као рецимо ИСИ, и створене да „мењају историјску свест народа“. Наравно, то нема везе са историјом, јер су и доктори наука јасно показали да не познају историју, али се добро разумеју у политичку свест и како треба угодити владарима, који ће обезбедити што дужи мандат у фотељама.

Што се тиче Бајића, то је сторија која је већ написана у Новом завету. Само је овог пута видимо у средњеевропском, германском облику, велике, здраве и срећне породице.

Проблем су опет створили ови „недисциплиновани“. Они који још увек верују да постоје веће вредности од фотеља, џипова, Дедиња, шећерлема и слатких глогиња.

Одговор који стиже Бајићу са свих страна где живе Срби, њега је запрепастио. Ни у чему он у суштини није погрешио, осим у једном, а то је да Срби воле слободу. Друго, драже име слободе је – истина.

 

Милутин Велисављевић

 

извор ПОГЛЕДИ.РС.

http://www.pogledi.rs/draza-mi-je-istina/





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo