У нашем, српском народу, уобичајено је да се каже, оног чега се паметан стиди, луд се тиме поноси, што је, нема сумње, наталожено вековно искуство.
пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 26.09.2013
***
Не би се, међутим, могло рећи, кад је реч о хомосексуалном јавном разбацивању, да је ту реч ни о паметном, а ни о лудом, поготову не у српском народу, који је здрав народ, са здравим инстинктима и природним нагонима, код кога оно што раде хомосексуалци и не спада у стид, већ, по здравој памети, једна тешка душевна изопаченост и извитопереност, којој се чак не може указати ни част да се назове болест.
Нећемо се бавити детаљима те изопачености, која је толико гадна, да има чак амбицију да негира оно што је најлепше и најдивније у земаљском животу, а то је – женско чељаде, чија је лепота и јединственост била достојна чак и толиких ратова, знаних и незнаних, али разумљивих Јер, жена је украс света, без ње свет не би вредело ни да постоји, иако га она ствара, али не због себе, већ да његов мушки део има чему да се диви и чему да тежи.
Цео наш живот протекао је у обожавању и слављењу лепих и талентованих жена, и сад, попут Шантићевог Лем Едима, присећајући се свег оног лепог због чега је вредело живети; не можемо а да ту лепоту не вежемо за њих, од њих и ради њих и због њих.
Лепа и млада жена је и Богу била угодна, и кад је решио да има сина, изабрао је такву лепу и младу женицу, коју је, за осећај лепоте која му је даривала на њиховом сусрету, учинио вечно младом и вечно лепом. Одиста, Богородица која држи тек рођеног Христа, и Богородица која га скида с крста, иста је Марија, што су и сви велики сликари и вајари поштовали, узносили и овековечили!
Пред тим величанством природе, што се зове жена, и што је са Највишег места одређено да буде вечита чежња мушког рода, има само један понос достојан човека: ако је успео да својим бдењем дође до тренутка споја са њом. Све остало је ништавно или, пак, безначајно. Поређења, једноставно, нема.
Ово наше доба које је толико тога лепога и узвишенога, уништило, силом зла и моћи, напало је и тај основ живота, прогласивши хомосексуализам не само идејом, већ и праксом, начином живљења, натеравши милионе младих људи да се тој сили покоре, а за узврат им је подметнула да се тим самоуништењем осећаја лепоте, п о н о с е!. Силујући и сам тај појам, да се и он сам стиди, јер су му дали значење које он нема, нити ће икад имати.
Поготову у српском народу.
Десило се, међутим, да су под силином свакојаких понижења, подметања, па чак и проглашења убицама људског рода од свог настанка, успели да нам набаце и хомосексуализам, чак да га прихватимо као сопствени понос!
Тешко је рећи шта је српском народу пало теже, да ли Хашки трибунал, или овај и овакав – понос! Толико је он напао корен нашег народа и његовог множења.
Срећна је околност, ако се то уопште може назвати срећом, они који владају западним делом света, набацили су ту пошаст где год су стигли – силом, поп културом, разривањем свег оног што је у човечанству вековима стварано духом и осећањем лепога, како би сад за ту своју разорну и паклену моћ тражили поштовање и послушност, и чак с поносом прихватили и неговали ту и такву њихову наказност
Оно што се појављивало као појединачна природна извитопереност, као последица мешања полова у једном бићу, сад се намеће као опште правило понашања и живљења, узимајући те несрећне појединце, међу којима је било и правих великана, као примере за углед.
Ствар је јасна, чак и пре појаве светске владе оличене у Трилатерали, која је изазивајући локалне ратове и разне смртоносне епидемије, настојала да смањи становништво света, како би се избегла наводна катастрофа пренасељености. Она то и и даље чини, милиони нестају, али недовољно. И сад су подметнули свету једнополност, како би без ратова и епидемија, сам себе ништио.
Ваљда неће бити велика дигресија, али је морамо поменути.
Ми који високо ценимо председника Путина, били смо ужасно погођени једном његовом недавном изјавом, у којој је рекао, „Ми, Руси, волимо Чајковског, и ако знамо да је био геј!“
Увреда је то за све Русе, а и за саму истину о Чајковском, у чијем су животу три жене имале далеко већег удела, од безброј других у животу редовних мушкараца. Ми који смо се много бавили Чајковским, установили смо да је Чајковски у Татјани, поновио своју жену Миљукову, јер је и Татјана изјавила љубав Оњегину, баш као што је и Миљукова изјавила љубав Чајковском, што је у ондашњој Русији било незамисливо!
Уосталом, Чајковски се никад није званично развео од Миљукове, а има сведочанстава да је управо због те своје извитоперености, у 53. години свог живота, сам са собом свршио! Ипак не треба заборавити да је ретко који композитор успео, својом музиком, да зађе у душу, у бит жене, као Чајковски! Што треба поштовати и узносисти, не само у овој, јубиларној, 120. години од његове смрти.
Наравно, нас не интересује оно што чине западни светски злотвори осталим народима, јер ни ти „остали“ нису се милостивије исказивали према нама, и не само у последње време.„Милостивим анђелом“. Увек су налазили начине како да нас нема и има мање. Иако је Дучић тврдио да „постоји једно српско чудо, које увек чини да испливамо на месту, на ком други чекају да виде како се удависмо “
Нас интересује наше народно, српско биће, које је и због немаштине и разарања свег што смо изградили, дошло и до природне и размумљиве – беле куге, те нас има све мање и мање. А натурањем хомосексуализма, биће нас још и мање.
Да би цинизам био још већи и погубнији, од нас се тражи да славимо ту пошаст. Шта више, да од величине и ширине тог славља, те тзв. параде поноса, зависи и наш улазак у Европу, коју плаћене анкете настоје да учине општом жељом српског обезглављеног народа
И тај срамотни и гадни услов, јавно се исказује, чак и од званичних представника европских држава у Београду!
И шта друго. „Ови“ који чине све да задовоље оне који их држе нама за вратом, под вођством Првог потпредседника (Пп-а), који се обавезује да ће „дати све од себе да обезбеди мир и безбедност за све учеснике параде“, ако буде одобрена (?!), да би потом, другом приликом, рекао: „поздрављам и задовољан сам – захваљујући пре свега СНС-у – што смо тако важне и добре људе успели да уведемо у Владу, који су одмах најавили да ће присуствовати паради, као Главни преговарач Тања Мишчевић и министар за евроинтеграције Ружић.“
Другим речима, њихова вредност се доказује учешћем на „паради поноса“, што може да буде подстицајно и за остале чланове у Влади, како би и они постали – добри и важни!
Ето, шта нам је и кога нам је донела реконструкција Владе, на понос Пп-а!…
Шта се све не ради са овом јадном земљом, која нема ни толико снаге да буде мртво море… Слободан Турлаков.
пише Слободан Турлаков, 26.09.2013
П.С.
А – САНУ, Матица Српска, државни Универзитети… они који би морали да чувају и бране узвишеност и трајност наше националне традиције, наше неизмењиве вековне духовности… злокобно ћуте, без гриже савести… показујући и тиме да постоје само именом, а не и дужним српским чињењем.
Konkretno sto se ovog teksta tice,ovo je briljantno napisano,i moja malenkost,odaje svaku pohvalu G.Turlakovu ovaj put.
… [Trackback]
[…] Read More Information here on that Topic: novinar.de/2013/09/27/uz-belu-kugu-i-crni-ponos.html […]
… [Trackback]
[…] Information to that Topic: novinar.de/2013/09/27/uz-belu-kugu-i-crni-ponos.html […]
… [Trackback]
[…] Read More Information here on that Topic: novinar.de/2013/09/27/uz-belu-kugu-i-crni-ponos.html […]