Вести

Србија има премијера, а има и Првог потпредседника владе (Пп), што подсећа на времена, у којима је у социјалистичким земљама, постојала слична пракса у виду председника владе и првог секретар партије. Кажемо слична, а не истоветна, јер је ондашњи први секретар своју премоћ стицао партијским избором, док је овај Пп, своју неограничену моћ самоиницијативно приграбио, јер не извире ни из ког формално овлашћеног субјекта (на пр. председника државе), сем aко изборне резултате, из којих је СНС озашла као најјача странка, није узео као покриће за ту узурпацију.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков

***

Но и са таквим „тумачењем“, ствари нису чисте, пошто у време свог самоустоличења, Пп није још био председник странке, да би могао да се користи њеном изборном победом, па је тако сам себи доделио речени „мандат“!

Треба рећи, да је ту и такву узурпацију озаконио лично сам премијер, признајући свуда првенство Пп-а, чак и у Бриселу, где се никакав одлучни заокрет или даља предаја, није могла обавити без присуства Пп-а. Наравно и дабоме, премијер је то учинио и чини, својом познатом препреденошћу али и подмуклошћу, те све то трпи и подноси, како би остао Министар полиције, где се према последњим извештајима, свакојаке ствари дешавају, па чак и такве да државни секретар Вукић изјављује да у Министарству главну реч води директор полиције, а да министар потписује све оно што овај реши. Десило се да су у последње време, у јавност продрле многе тврдње управо око тих и таквих „решења“, за која би по правилу морао да одговара онај који формално носи назив Министра унутрашњих дела. Но, он не само да не сноси никакву одговорност, већ га усред тих прича, нигде нема. Он је од Брисела направио своје стално пребивалиште, па и овога пута, кад се цело Министарство из темеља љуља, кад председник Синдиката полиције јавно изјављује да је МУП „почео да личи на криминалну организацију“, он опортуно ћути, како би се преко тога, као и до сада, прелазило и прешло…

Ових дана у хотелу „Хајат“, председник Америчке привредне коморе у Србији Милош Ђурковић, приредио је пословни ручак за привреднике, на ком је присуствовао и Пп.

Откуд Америчка привредна комора у Београду, и откуд да њени директори бивају Црногорац и Црногорка (Маја Пишчевић), и који су то привредници који припадају тој Комори?

Наравно, били су и новинари, што је била прилика да им се Пп обрати и да преко њих обавести свој драги народ, „ког воли највише на свету“, како је рекао, о оном што га чека..

„Биће тешких и болних резова… Реформа јавне управе значи безброј

болних потеза, али и тешких одлука…Зар мислите да неће бити демонстрација када с јесени изменимо Закон о раду, да их неће бити када реформишемо пензиони систем или када окончамо реструктурирање нека јавна предузећа. Наравно да ће их бити, али ми више немамо куд. Морамо да створимо здраву и одрживу економију“.

Лепо. Али зар преко демонстрација до оздрављења привреде?

„Знам себе, знам свој народ и највише га на свету волим. Зато и знам како ћу скончати, зато и хоћу што више посла да завршим, да би неко за 10, 15, 20 година могао да каже, да је неко нешто урадио. Зато ми се толико жури,. Јер знам да ми се толико приближио“ (није казао – шта и ко)…

И шта то значи, пошто зна свој народ, зна и како ће скончати? Да ли он то призива Ђинђићев случај, мада и кад би га призвао не би се тај случај поновио. И то не само зато што га Ђинђић није призивао, већ и зато што се ни данас не зна ко је извршио тај чин!

У оквиру тог сазнања да ће и како ће „скончати“, Пп, чак и пред том театралном опроштајном претпоставком, није се усудио да каже – српски народ! Он као да је док је био радикал, кад му Српство и Срби нису силазили са усана, у међувремену потрошио их не само као речи већ и као суштину, па као европејац, не сме да каже српски, да се не би замерио спонзорима.

Зар и то већ није довољно, за једног човека здраве памети, да схвати у какав је дубок глиб запао, већ се као жури, пре него што сконча, да уради нешто да би се и после 10, 20 година причало о њему и његовом раду!

Све је то – психијатрија и то нема никакве везе са љубављу према „свом народу“, јер тај народ има своје име, које вековима с поносом носи, носио га је чак и кад му се земља није звала Србија!

И пошто се тако обрачунао са ћудима „свог народа“, одједном, после тих лугубре тонова, најављује да очекује „крајем септембра и почетком октобра много добрих и позитивних вести…. које су толико позитивне да ме је страх да о томе говорим па зато ћу да ћутим док се све то не заврши.“

Фантазија! Пошто је најавио да ће крајем јесени и почетком зиме, доћи до демонстрација због владиних „мера“, сад у том истом периоду најављује васкрс, о ком не сме да говори, ма л’ те не, да га не урекне. Уосталом, једном је већ рекао да неће ништа да говори, јер све што је рекао то се касније – изјаловило!

Није заборавио и на утакмицу са Хрватском, поручујући да је она тест за све, да ли држава функционише. Треба да се зна, да је „Србија озбиљна држава са којом нема игре! Они који мисле супротно биће санкционисани јасно и жестоко“, јер је министар унутрашњих дела обезбедио 4.000 полицајаца.

Било, па прошло, али није оно што је битно. Озбиљност државе се не доказује на фудбалском терену, већ на њеној територији! А ње нема, ни од корова! Шиптари најако купују земљу у Топлици, и тако најављују оно што је нови министар одбране Родић рекао: „Космет је највећи безбедности изазов за Србију. Због дипломатске активности и редовне сарадње са КФОРОМ, верујемо да до нежељених сценарија неће доћи“.

А потом?

Откуд све то у Топлици? Пошто су однели некажњено хиљаде и хиљаде кубних метара најквалитетније грађе из тамошњих шума, сад купују земљу нудећи далеко веће цене него што земљиште стварно вреди. Знају ли ти Срби шта раде тим и таквим продајама. Знају ли да продају нашим непријатељима српску земљу? Међутим, питање је да ли су то Срби. Зна се да су 1878. Топлицу населили Црногорци, па су садашњи продавци њихови потомци, напуштајући оно што су од српске државе у своје време добили.

И то се све дешава у атару премијеровог детињства, који ни као министар унутрапшњих дела, кад су Шиптари крчили српске шуме, није прстом мрднуо!

Ту се, господине Пп, доказује озбиљност државе! Ту, где ускоро неће бити нашег живља у Топлици, који се најако исељава, ту треба и морало би да се осети држава, њена озбиљност и њено постојање.

Ипак, свака част министру Родићу, јер је први и једни указао на стварну опасност. Уздајмо се у тог човека, ваљда ће нешто конкретно урадити.

Даље, једна држава може постати и бити озбиљна, кад се ослони на свој стручни, национално стручни потенцијал! Госпођа Пишчевић, из Америчке привредне коморе, брине се да ли ће стране инвестиције моћи да се остваре, ако немамо домаће кадрове са знањем енглеског језика!

Шта то значи?

Ништа друго, већ да нас сматрају колонијалном земљом у којој се може добити запослење само ако се зна језик колонизатора.

А када су новинари отишли, привредници су поставили низ интимних питања Пп-у, између осталог, шта ћемо кад дође до реструктуирања јавних предузећа, са десетинама хиљада радника који ће бити вишак. Не зна се шта је Пп одговорио, поготову што се он бори за повећање запослености.

Међутим, гђа која припада Америчкој привредној комори, није се зауставила само на тим привредним питањима, већ је констатовала, да „најављене измене Закона о раду нису једино што треба урадити. Стабилна економија, тражи ефикасну администрацију и независно правосуђе, али и промену система образовања“.

Шта је на то рекао Пп, не зна се, али се у целини може констатовати.

Гадне су то ствари, јер види се да се са свих страна, под разним фирмама, врше свакојаки диктати, које треба безусловно одрадитри. Како, када и с ким?

Радикали су излепили плакате по Београду, са поруком – Шешељ долази!

Сваком српском сужњу у Хагу, желимо повратак, ма ко он био и ма како се звао, јер смо убеђени да су они сви допали тамошњих тамница, не по ономе што су чинили у одбрани српског народа, јер судство чине српски непријатељи, којима је од стране Запада наложено да доврше непријатељско дело над Србима.

Еј бре! У Нирнбергу је суђено само 20-торици Немаца, одговорних за убиства толиких милиона људи, а у Хагу преко 100 Срба, који су бранили своје право да живе на вековним огњиштима! Зар то није довољно да покаже сву злочиначку хашку „мисију“.

Управо зато, што Шешељ тамнује више од 10 година у Хагу, због говорног деликта, што је јединствен случај у историји светског правосуђа, ми не верујемо у његово пуштање, јер бисмо онда морали да верујемо у америчко извињење српском народу, које никада нећемо дочекати. Није ли Обама пре неки дан не само оправдао, већ и поздравио као корисно бомбардовање Србије 1999!

Све то, наравно, показује и доказује колико Србијом владају издајници, који ни једним својим гестом не исказују оно достојанство, којим су се клели пред изборе (поготову Тома Николић)! Да су мало достојни да владају овом земљом, они би у име државе затражили од Немачке да неодложно и у најкраћем року уклоне Милошевићеву слику из Нирнбершког музеја, где је тај неосуђени хашки оптуженик, стављен у исти ранг са убицама милиона људи! И не само да нису затражили, већ се са њом и даље мажу и лижу, склапајући стратешко партнерство.

Немци су наши вековни непријатељи, звали се Аустријанцима или Немцима, и ту никакво улагивање од стране Србије не може да измени ствар.

Зато и не верујемо да ће пустити Шешеља, који је многом својом паметном речи омеђио однос Срба према свим онима који су имали част да буду наши непријатељи.

Но, кад је реч о Шешељу, треба се замислити над једном другом страшном чињеницом. Док је био овде имао је 81 посланика у Скупштини, кад је отишао, више ни једног!

Ко је тај народ који је некада гласао листом за њега, и ко је тај народ који му сада ни једног посланика није дао?!.

Исти, српски народ! Срамотно, дозлабога!

И сад на челу тог народа, стоји Шешељев политички васпитник! И кад тај говори о својим ноћним морама, ми му верујемо да их има. Али не због српске економије, већ због тог евентуалног Шешељевог повратка. С којим образом да стане пред њега?! Али, ту образа нема и не треба га ни тражити. Жеђ за влашћу је заменила и образ и морал и достојанство, и самог човека.

Он који је себе прогласио за првог човека ове прозападне државе, који се тако и понаша, који је и у реконструисаној влади, игра улогу надминистра и свеминистра, дајући тако изјаве о свему и свачему, као најпаметнији и најспособнији, као газда Србије. Па, ипак, као што је себе прогласио за свезнајућег и најспособнијег, сам је лично признао да је неспособан да управља државом, доводећи за свог личног саветника једног Аустријанца, Гузенбера, и то пред 100. годишњицу Првог светског рата, у ком су Аустријанци толики недужни свет побили, не само у Мачви и Подрињу.!

То би било исто, као кад би јеврејски премијер довео једног Палестинца за саветника у Тел Авив!

Може ли то неко да замисли???

Слободан Турлаков

П.С. Већ смо се навикли на плочу ДСС-а, која се стално врти, и увек иста песма, „Србија пропада на Космету и у Бриселу“, а сада одједном чујемо да су спремни да преузму власт у Београду, у заједници са СНС и СПС (титоиста)… дакле, са онима који су Србију довели до „пропасти на Космету и у Бриселу“, који су распустили косовске локалне Скупштине јер неће да учествују на Тачијевим изборима! Срамота! Брука! Грдна!