Вести

Многи данас симболички представљају два пута пред српску политику: пут Милошев и пут Карађорђев. Један пут би био ратни пут за српске циљеве, а други пут борбе мирним средствима. При томе се заборављају неке важне чињенице а то је:

За Новинар.де припремио Синђелић, 28.08.2013

***

да је Карађорђе напустио Србију у време слома првог устанка (и његови потомци су слично више пута понављали), а да је Милош остао, и то не са намерама борбе за власт како му се данас приписује већ из племените побуде: „Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, ако другојаче нема живота.“ Тако је говорио кнез Милош, и говорио и чинио. Тако је чинио и за време док је изграђиво Србију тј. српску државност. Србију је јачао на сваком пољу, па и територијално. Данашња српска политичка елита у колико истински жели поћи путем Милоша Великог, нека добро проучи његову биорафију, а нарочито дела која су остала иза њега. Остала је Србија већа и шира у сваком погледу од онакве какву је кнез Милош затекао. Да ли је данас Србија и већа и шира иза мандата сваке власти? Кнез није био светац, то сви знамо; али је имао за данашње време завидан ниво побожности. Тако нешто не било на одмет ни данашњим политичким елитама. Какав је био кнез Милош најбоље описује књига „Кнез Милош у причама“, објављена оригинално у више делова почетком девете деценије 19. века, а прештампана у једном свеску између два светска рата. Читаоцима доносимо кнежеву биографију с почетка књиге.

Милош Теодоровић Обреновић, кнез српски, родио се је у нахији ужичкој, у селу Средњој Добрињи, на Теодорову Суботу, 7. марта 1780.

Милошева мајка Вишња прво је била удата у село Брусницу за Обрена Мартиновића, са којим је родила синове: Јакова и Милана и кћер Стану.

Кад Обрен умре, Вишња се преуда у село Средњу Добрињу за Теодора Михаиловића, и са њим роди: Милоша 1780., Јована 1786., и Јеврема 1790.

Отац кнеза Милоша Теодор, кога су обично звали Теша, био је човек веома сиромашан, а кад он (15. новембра 1802.) умре, његовим синовима не оста ништа друго него да иду у најам, те да се хлебом хране, премда је Милош, као јаторнији, и пре, за очина живота, морао ићи у службу.

После више разних газда, у којих је чувао стоку, или надничио, или гонио трговачке волове чак на Јадранско Море, Милош се најми у Добрињи, у свога зета Саве, за кога се била удала његова сестра Стана. У овога човека Милош је служио дуже, али му, најпосле, додија ружна ћуд газдина, па остави ту службу, и побегне у Брусницу, ка свом полубрату Милану Обреновићу, који је дотле прилично био стекао, и почео трговати стоком. И баш у оно време кад ће му доћи Милош, Милан је радио ортачки са Турчином Ћор-Зуком из Бруснице. С овим ортаком Милановим Милош је, доцније, често ишао по селима, те лучио браве.

Срби устану на Турке у почетку 1804., и Милан Обреновић јави се одмах, као један од првих покретача и вођа тога народнога устанка. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан поста војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке.

Уз брата Милана, Милош је брзо добио прилику одликовати се и у бојевима и у пословима управним и судским.

Прича се да је, још 1805., на молбу газда-Николе Луњевице, човека веома уважена, добио од Карађорђа војводски чин, иако је све једнако служио и радио у војводству свога брата Милана.

Године 1807., у нападању на Ужице, кад су Срби освајали неки шанац, Милош допадне грдне ране: пушчано зрно ударило га је више леве сисе, па избило кроз плећку. Сви су мислили да Милош те ране не може преболети; али он, после дванаест недеља боловања и видања, оздрави!

Како је Миланово војводство било врло велико, пошто је захватало три велика округа, то је у њему и за Милоша било свакад довољно посла, а он од посла никад није бежао.

Пред крај године 1810., Милан Обреновић, налазећи се у Букурешту, код главнога заповедника руске војске, као народни депутат, изненада падне у болест и, после неколико дана, умре.

У Србији, међутим, Карађорђе и Младен спремили су били ону реформу коју су објавили на скупштини о Малом Божићу 1811., и по којој су прогласили за војводе којекаквих 70 људи, те тако Србију издробили на 70 малих војводстава, па тиме власт дотадањим великим војводама отанчали.

Највећи противници тој реформи били су Миленко Стојковић и Петар Добрњац.

С овом двојицом слагао се и Милош и, још пре скупштине, писао им је писмо да се држе добро, а, ако затреба, он ће им и са војском доћи у помоћ. То је писмо дошло у руке Карађорђу и Младену.

Скупштина се сабрала у Београду, Карађорђе је пазио Милоша, и желео је помоћи му; зато га је, испитујући како је постало речено писмо, упућивао да се писма одрече, и да кривицу свали на писара. Милош остане при изјави: да је писмо његово, јер је, вели, писар писао што му је он говорио.

Младену, који Милоша није волео, то је и требало.

У скупштинској седници, Младен, као претседник, угледавши Милоша необријана, наједанпут искрљешти очи на њега, и викне:

— Погледајте оно рутаво псето! како је необријано дошло у заседаније!

Милош ђипи на ноге, и већ му ударише сузе.

— Господару Младене, — рече он, — сам знаш да ми је брат скоро умро; зато се нисам обријао, а не што не поштујем скупштину и њена заседанија.

— Бре, ти си парампас; тебе треба обесити о врби што не рађа ништа. У хапс се, кучко, вуци!

И тако Милоша затворе, и ставе под суд. Пресуда би му била рђава. Али, »ми настасмо, — прича Јокић, по коме ово казујемо, — око господара, и кажемо да ћемо сви дати оставке, ако ће Младен тако срамотити војводе!«

Карађорђе постави за војводу свога зета Николу Карамарковића, а Милошу даде диплому да је опет старешина на свим млађим војводама. Но то је тако тек речено, а право Милошево војводство била је само Брусница и 12 села около!

Тако је остало до године 1813.

Кад је настала несрећна година 1813., Карађорђе (20. марта бр. 1237.) постави Милоша за команданта граду Ужицу, и да држи кнежевину Раке Љевајца.

После тога, заповедио му је да сиђе низ Дрину доле ка Лозници.

О Великој Госпођи, 1813., Срби су имали бој са Турцима на брду Брачинцу. У том боју био је и Карађорђе. Сузбивши Турке, Карађорђе сиђе у Липолист, где војводи Милошу да оваку заповест:

— Коекуде, кажу да онамо ва Сави има место и вода Засавица. Иди ти, Милошу, те онде начини шанац да Турци не прођу низа Саву, а на проту Смиљанића у Китогу не смеју ударити!

Милош скине чизме, обује опанке, и остави коња па, са Чупићем, и једно 1000 људи, оде.

Тада је он први ископао шанац на Равњу, између Саве и Засавице. Зато су му после и певали:

Засавица показа јунака:

Таково га призна за таквога!

На том шанцу, тукао се Милош очајнички; али, нестане му џебане, а сила турска навали многобројна, те се је морао повући ка Шапцу.

То је било месеца септембра, 1813.

Српској војсци према Дрини био је тада главни заповедник кнез Сима Марковић.

Милош, дошавши к Шапцу, стане љуто корети кнеза Симу, што није ништа радио да Турци не продру у Мачву, и што је Милошеву војску оставио без џебане, те је морала узмаћи.

— Ћути, од бога не нашао, — рекне Милошу смотрени прота Ненадовић, — зар не знаш да је скоро Мали Божић (кад војводе на скупштини морају одговарати за свашто).

— А зар ти не видиш, — одговори му на то Милош, — да нас, како радимо, Мали Божић неће наћи ни два заједно?

То се догодило у Шапцу.

Ту су тада били: кнез Сима, Лука Лазаревић, Милош Обреновић, Петар Јокић, Вићентије из Кораћице, и прота Мата Ненадовић. На један мах, допаде им глас да је Карађорђе оставио Београд, и прешао у Земун! Они се одмах договоре да Милош са буљубашом Петром Јокићем, и са две хиљаде коњаника, трчи да ухвати Београд, докле још Турци нису стигли у њега.

Али, докле војводе, по тој својој наредби, одаберу коњике, по војсци се разнесе глас: да су Турци прешли Мораву, да су заузели Смедерево и Београд, па још отишли унутра у Шумадију, да робе и пале. Кад таква буна уђе у људе, они оставе топове и логор, па прсну свак на своју страну, да се брину о својим породицама.

Војводе нагну преко Саве, где је коме било прече, а Милош са својим писаром Димитријем, и једним сеизом, обори низа Саву. На Забрежју (ниже Обреновца) нађе Јакова Ненадовића, који је превозио своју чељад и ствари преко Саве.

Ту Јакоз каза Милошу да су Турци узели Београд, да је већ све пропало, него нека ни он не двоуми, већ нека бежи преко Саве, куда су и друге војводе пребегле.

На то Милош одговори овако:

— Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, ако другојаче нема живота. Не могу те то, господару-Јакове, никако послушати!

Било је људи који су хтели и у ове Милошеве речи улити неки себичан смисао. Ти људи греше, Милош се, у овај тренутак, јавља и као најбољи син своје отаџбине, и као највећи јунак међу ондашњим војводама.

Ваља прочитати макар које причање о срџби народа у Србији против оних који су га, како се онда говорило, »завадили са Турцима па га, без заштите, оставили мачу и угарку турском«, и одмах ће се видети колико је, у онај мах, било дражи за Милоша да се чему нада за своју тобожњу властољубивост. И Петар Јокић, и прота Ненадовић, и Сима Милутиновић, са толиким другим паметарима, тврде да је онда Србима у Србији било грозније него што би се пером могло описати.

Срећна у својим последицама, које онда никако ни слутити није могао, ова Милошева одлука на Забрежју биће довека један од најлепших цветова у венцу његових великих заслуга.

Са Забрежја Милош оде у Брусницу, па оданде похита к Ужицу да би, бар у том тврдом градићу, могао очувати непогашен огањ народнога ослобођавања; али, због оскудице у храни и у џебани, мораде и Ужице оставити, па се предати црној судбини која тада притиште сву Србију.

На Св. Николу, 6. децембра 1813., Милош своју мајку, жену и децу пресели под планину Каблар, у кућу некога Ђорђа Љубичића, а сам је мислио држати се планине.

Међутим, Турци уђу у руднички округ. У граду Руднику турске куће биле су готово све порушене још у почетку године 1804. Од тога доба, никаква власт није ни наставала у том граду, него је Брусница, због војводе Милана и, после, због Милоша била средина нахије.

Зато Ашин-бег, са 150 Турака и 20 камила, уђе у Брусницу, и смести се у Милошевој кући, а камиле уведе у школу, где су се српска деца учила!

Већ се није имало куд ни камо. На пољани код таковске цркве, Милош се преда Али-аги-Серчесми, кога је нови београдски везир Куршид-паша био послао да преда и нахију рудничку.

Предајући се, Милош скиде са врата војводску сабљу, извади иза појаса пиштоље, па то све стави пред Али-агу-Серчесму.

Турчин пиштоље одмах врати Милошу, и призна га за кнеза нахији рудничкој; а сабљу његову задржа да је понесе везиру, као сведочанство Милошеве покорности.

О Ђурђеву-дне 1814., Милош своју породицу пресели из куће Љубичића у кућу Марка Матковића. Та је кућа стајала још године 1876.

После неколико месеца, пријатељи нађу Милошу још склонитије место, у кући неког Милована Маринковића, у селу Црнући.

У јесен 1814., учини се онај немир у Трнави, који се прочуо као Хаџи-Проданова буна. Милош је тада много помагао са једне стране да више Срба не би упало у ту буну превремена, кад није било нимало прилике за срећан свршетак, а са друге — уздржавао је Турке да што мање штете учине угушујући ту злосрећну буну.

Непријатељи и овде Милоша криве. Али, рад његов у овој прилици могу правично процењивати само људи широка погледа, који су кадри одвојити оно што се ради по срцу, од онога што се мора да чини по дужности!

Милош је и овде радио и као прави родољубац, и као смотрени државник.

Због тога немира у народу, Милош је морао сићи у Београд. Ту су га Турци задржали готово као таоца.

Из Београда се измакао друге поле месеца јануара 1815. А дотле су већ многи главнији људи из народа у селу Рудовцима били углавили: да се опет устаје на Турке, и Милош да се узме за вођа том новом устанку. Чим је Милош стигао кући својој, одмах су се почели прибирати к њему одабранији људи, те се договарати о новом устанку.

Милош се није одмах примио старешинства у том новом послу. Најпре је много разговарао са свима; мерио је величину посла у који је требало ући; процењивао је чврстину воље у устаника, и кад се уверио да су сви прегли на једно: избавити се, или изгинути, онда је, о Цветима, отишао у Таково цркви, где је било уговорено да се сви вођи састану, као богомоље и причешћа ради. Онде се опет, под таковским грмом, последњи пут договоре, па оду у цркву на молитву. После службе изиђе Милош пред цркву и свему сабору објави: да пристаје на нов устанак, да се прима поглаварства, и, тако, у име божје, отвара нову борбу са Турцима за ослобођење отаџбине.

Ту се закуне он народу да га неће оставити, а народ се закуне њему да ће га слушати.

То је било на Цвети, 11. априла 1815.

Из Такова, Милош се врати у Црнућу кући. Ту обуче војводско одело, наоружа се, па, са својом војводском заставом у руци, изиђе пред дружину и, дајући је у руке Сими Паштрмцу, рекне:

— Ево мене; ето вас — рат Турцима!

Паштрмац одмах пободе заставу у ледину, и под њу стане купити војнике, а Милош се, са писаром Димитријем, затвори у собу писати писма на све стране: да се Срби дижу на Турке, и да бију где год виде зелену стризу!

Народ устане листом.

Сулејман-паша, београдски везир, чим чује за тај нови устанак, одмах одреди Ибшир-пашу, свога ћехају (који се обично и звао Ћаја-паша) да иде са војском и буну угуши. Ћаја-паша удари на село Чибутковицу, те узме у помоћ кнеза Аксентија, са неколико стотина Срба. Та сва војска продре у Чачак. За њом Милош дође на брдо Љубић, на левој страни Мораве према Чачку, и онде се почне утврђивати.

На овом брду Љубићу, после тога, бивали су многи бојеви са променљивом срећом; а кад је Ћаја-паша погинуо, Турци су се збунили, и нагли бежати преко Драгачева ка Сеници. Кнез Милош их је гонио и, на селу Ртима, у Драгачеву, страшно потукао.

После те страшне турске погибије, Милош је узео турске рањенике, жене, и децу, и њих је лепо испратио у Ужице.

Овај човечни поступак створио је Милошу леп глас и међу самим Турцима.

А још пре, док су се Турци држали у Чачку, Милош је са Љубића трчао ка Палежу и ка Ваљеву, те је и та оба места очистио од Турака.

После тога, ишао је на Пожаревац, где је, после крвавих бојева, примио Турке на веру, и испратио их у Ћуприју.

Исто тако, примио је на веру и испратио у Нови Пазар и Турке Карановчане (данас Краљево).

Очистивиши средину земље од Турака, Милош похита ка Дрини, пред Куршид-пашу, који је стајао са великом војском на Бијељини, а овамо преко Дрине био је претурио Али-пашу Никшићкога те начинио шанац на Дубљу, у средини Мачве, и ту се добро утврдио.

Милош, 14. јула 1815., удари на овај шанац, освоји га на јуриш, потуче Турке, и самога Али-пашу зароби, па, почашћена и обдарена, шусти да се врати Куршиду, а сам похита на Мораву пред Марашли-Али-пашу, који је од Ниша ишао на Србију.

Од Вујице Вулићевића, проте Ненадовића и других старешина који су, са српском војском, били на Белици повише Јагодине, Милош дозна какве услове поставља Марашли-Али-паша па да рат престане.

У тај пар, стигне му писмо од Куршид-паше, који га зове к себи на договор.

Да би видео који од ова два турска везира даје Србима повољније угодбе за мир, Милош остави војводу Вујицу Вулићевића и проту Ненадовића да продуже преговоре са Марашлијом, а он се врати на Дрину са намером да пређе у Босну Куршид-паши на договор.

Српске старешине на Дрини, чувши шта Милош намерава, толико се зачуде дрскости његовој, да му Сима Паштрмац овако рекне:

— Господару! Ако ти се мили мрети, попни се, ето, на који хоћеш грм и скочи; а немој сам своје главе носити везиру у шаке! Одеш ли му права си будала!

— Лепо, Амиџа, — одговори на то Милош, сасвим хладно, — али, ако ја одем, свршим народски посао, и вратим се здрав читав, ко ће онда бити будала: ја, или ти?

— Ни ти, ни ја, господару, него везир ако те пусти! И отишао је везиру под шатор! . . .

Са тешком муком избавио се из Куршидових руку, вратио се у Мачву, па оданде одлетео на Мораву.

Марашлија се покаже много мекши: он није тражио, као Куршид, да Срби положе оружје.

— Носите ви за појасом и топове ако хоћете, — рекао је српским депутатима са којима је преговарао, — само будите покорни цару!

И тако Милош са њим углави ове угодбе:

1. Срби пуштају у Београд Марашлинога Ћехају са 7-8 хиљада војника.

2. Српски посланици, са Марашлиним препорукама, иду у Цариград, а Марашлија ће чекати у Ћуприји док се они врате и царски ферман донесу.

3. Српска војска стоји како стоји до доласка фермана; и

4. Марашлија пише Куршид-паши на Дрину да не да Бошњацима нападати на Србију.

Кад су се српски посланици вратили из Цариграда, и донели царски ферман о миру, онда је и сам Марашлија дошао у Београд, те сменио љутога Сулејман-пашу Скопљака.

После тога, Милош и Марашлија уговоре ово:

1. Турци се не мешају у купљење данака; данке српски кнезови купе и предају.

2. Код свакога муселима седи по један српски кнез; без овога кнеза, муселим Србима не може ништа пресудити.

3. У Београду се уређује једна Српска народна канцеларија у којој ће седети 12 кнезова. Ови ће кнезови судити Србима који учине велике кривице. Ако кога осуде на смрт, предаће га паши да се погуби.

Ових 12 кнезова примају порезе од нахиских кнезова, и предају их везиру.

Ето тако, у онај мах, Срби и Турци поделише власт и господство: паша оста господар у градовима над Турцима и муселимима, а Милош у земљи над народом и кнезовима.

Осим тога, Милош је, том приликом, присвојио и Пореч, који је и од старине припадао београдском пашалуку.

Пошто је тако утврђен мир, Милош је отпочео своју огромну радњу, преображајну у земљи и дипломатску у Порте и код рускога двора.

Од тога доба па до године 1839., Милош је Србију (осим градова) очистио од Турака, проширио је државу до граница које је имала 1812., подјамчио је права Србији свечаним међународним актима, завео је редовну војску, уредио судове и управу, отворио школе, расправио одношаје цркви, набавио штампарију, подигао многе богомоље, прокрчио путове и, што је од неоцењене важности, животом и радом својим, улио је у балканске хришћане тврду наду да ће се скоро избавити.

Али, да се вратимо мало назад!

Године 1818., Милош сазове у манастир Враћевшницу народну скупштину, и каже јој да ће за народ бити боље да се врховни старешина налази у Крагујевцу, месту приступачнијем. Скупштина то радо одобри, и он, те године, остави Црнућу, и пређе на обале Лепенице.

Доцније је начинио себи конаке у Пожаревцу, у Београду, и у Топчидеру. И у сваком од тих места седео је понекад, кад је чему била потреба и прилика. Некад опет, докле је он боравио у једном од тих места, кнегиња Љубица са децом живела је у другом, али о великим благим данима не само да је кнез бивао са својом породицом, него је често писао те су му и браћа Јован и Јеврем, са својим породицама, долазила да сви заједно проведу празнике.

Године 1839., не могући владати по уставу, по којем је Порта била врховни суђ српским саветницима, Милош, 1. јуна, даде оставку на корист старијега свога сина Милана, и оде у Влашку, на своја добра.

Од тога доба, до краја године 1858., живео је или у Влашкој или у Бечу, а и путовао је по Европи.

Године 1858., децембра 11., светоандрејска скупштина поврати Милоша опет на кнежевски престо српски.

Ушавши у Београд, престоницу своју, 25. јануара 1859., кнез Милош је, потом, владао до 14. септембра 1860., а тога дана, наиме у среду, у 8 часова и 20 минута јутра, после дуге болести, издахнуо је у свом дворцу у Топчидеру, па је одонуда пренесен у Београд, и врло свечано сахрањен у великој београдској цркви, испод јужних врата у припрати.

Милош је био средњега раста, јака састава, окрушасте снаге, округла лица, омањих бркова; јасна, громовита гласа; брза, кратка говора, а памћења за причу јака: не знајући ни читати ни писати, Милош је често својим писарима сам диктовао писма, која је желео кому писати. Мислио је брзо, много брже него што је могао говорити. Стога би, некад, јурећи своје мисли, тако убрзао језиком да је било тешко разумети шта хоће да каже.

У најтежим часовима, он се, у тренут ока, једнаком брзином, приклањао на добру или недобру одлуку. У њега никад није било дуге двоумице, нити дуга ломљења. Истина, понекад се, доцније, горко кајао, па чак и плакао за ту своју брзину; али, баш она му и јесте помогла да стече онаку власт над Србијом, да буде оно што је био, да буде коџа-Милош!

У говору је често понављао узречицу: Чиниш ‘волико, или Чинећи се ‘волико, као што је Карађорђе говорио: Коекуде.

Имао је општу онога доба навику: псовати уза сваку трећу или четврту реч. Обично је псовао »по матери« .. .« Оца је псовао ређе, »јер, — говорио је сам, — отац плаћа порез«. Али, кад се веома наљути, није штедео ни оца. У великој љутини имао је обичај звиждати. Тада се његов гнев могао излити као лава из вулкана.

Симетрију Милошева лица малко је кварила једна брадавица на левом образу, као омањи орах, и нос, који му је у дну био малко пошири.

Милош је имао велику наклоњеност према лепому полу, али је и у том био необично смотрен. Иначе живео је у свему умерено, врло уредно; ни у чем није миловао па ни трпео расипања. Напротив, врло је марио да стече, и тековину је своју ревњиво чувао.

Нарави је био плахе, али, наравно, повратљиве. Човек од рада, бирао је увек најкраћи пут, макар тај и не био свакад најбољи. Реч, новац, па и саме људе, сматрао је често као средства да дође до циља.

Милош је устајао свако јутро веома рано.

Чим би устао, умио би се, обукао, и онда би се молио богу.

У својој нарочитој соби, која се звала богомоља, он би сам ужегао овећу воштаницу, и привоштио би је за икону.

То радећи, он се обично крстио и говорио почетке од молитве. Момак би му принео кадионицу са жаром, на који би кнез спустио грумен тамњана, па би примио кадионицу те окадио икону, свећу, себе, сву собу, и оне који су ту (обично само који од млађих). Иза тога би кадионицу пружио момку, који се лагацко на прстима удаљи, као и сви други, ако их је ту било. Оставши сам у »богомољи«, и затворивши врата, Милош би се узео крстити и молити овако:

»Ва име оца и сина, и светога духа. Амин (трипута).

Боже, и данашњи красни данче, јутрошње јутарце, и јарко сунашце, помилуј мене грешнога!

Свеци божји, који сте у господа бога свети, вама се молим и поклоним, молите бога за мене грешнога! Свети Петре, Павле апостоле, Марко и Матије, Луко и Јоване — четири ступа јеванђелиста који држите небо и земљу, свима се молим и поклоним, молите господа бога за мене грешнога! Свети оче Николаје, путниче, чудотворче, моје крсно име, помози ми: на путу, на суду, на тамној ноћи, на чарној гори, на мутној води; на уранку, на подранку, на беломе данку, и на сваком страшном месту. Света тројице, јединосушна и нераздељна, буди ми трезвитељница и покровитељница на сваком месту. Свети шестокрили ар’анђеле Михаило, сакрили ме твојим крилом, одбрани ме сваке муке и ђавоље области. Свети Јоване Крститељу, свети Ђорђе великомучениче, свети Димитрије, свети преподобни оче Андреја, свети првомучениче Стеване, свети Василије, свети Теодоре, и вама се молим и поклоним, молите милостивнога бога за мене грешнога! Свети Илија, свети Пантелија, сви у бога свеци, божји угодници, који сте код господа бога: свети анђели, ар’анђели, пророци, мученици, апостоли, вама се молим и поклоним, молите господа бога, милостивнога творца небескога, за мене грешнога. Свемогући, истинити, многомилостиви Саваоте, саздатељу, творче небески, који си и мене створио, управи ме правим путем, научи ме творити вољу твоју: к теби прибегох; не дај смрти без покајања: опомени се у царству небеском и мене грешнога! Сахрани ме, господе боже, убоштине, сиромаштине, беде, мусаведе видовне и невидовне; тешкога дуга, невернога друга; тешкога бољезања и ђавољега умождана (тако); турске силе и братске пизме: сахрани ме, боже, сваке муке ђавоље области. Господе, господе, многомилостиван јеси, подаруј ме добрим здрављем, добром срећом, срећом и напретком, дугим веком; подаруј ми срећне данке, лаке ноћи, од бога помоћи; подаруј ми свако добро за много; окрепи ме, освети ме, омудри ме, и ослободи ме: не одрини, не заборави, не прогневи се, не уцвели раба својега.«

Затим: Свети боже (трипута); господе помилуј (дванаест пута), Оченаш (сав).

После тога:

»Часни крсте, часни посте, благи ‘Ристе, Исусе Христе, сине божји, помилуј мене грешнога. Милостиван јеси, господе: укроти и ублажи царево срце, милостиво на мене грешнога! Молитава (тако) и светих отаца. Простите оци свети и благословите! Бог да прости учитеља (и) родитеља!

‘Валим те и благодарим, боже! (трипут) који си ме извео из тамне ноћи мудра, бодра, ведра, чиста и разумна! Боже ми услиши молитву и прости сагрешенија; прими молитву моју!« (Ово последње само ујутру).

После молитве, кнез доручкује, а затим прима секретаре са писмима, и даје им потребне заповести; даље прима велике чиновнике, и друге који му долазе да што јаве, или заповести да приме.

Иза тога, обично излази на трем, ако и те послове није вршио на трему, и почиње свој суд. Доле, у доњем трему, и пред конаком, обично има доста људи, од којих су неки знани; неки догнани, а неке је дотерала невоља или потреба.

У цркву, на литургију, кнез Милош је ишао сваке недеље и сваког празника. Долазећи увек пре почетка, остајао је свакад до свршетка богомоље. То дуго стајање на једном месту, морало је за њега бити заморно; зато је у цркви, уза свој сто, имао ракљату штаку, на коју би се чешће пазухом ослонио, да се тако одмори, пошто у столу никад није хтео седети.

За ручак и за вечеру обично је звонило звоно, које је висило у мушком конаку у ходнику. По гласу тога звона, Крагујевчани су знали: кад господар руча, или кад вечера.

За млађих својих година, седајући за сто, кнез Милош је обично посађивао себи са десне стране млађега сина Михаила, кога је од милоште звао Мања; до Михаила би најчешће седео архимандрит Мелентије Павловић, па Аврам Петронијевић или Милутин Савић-Гарашанин (кад је у Крагујевцу), за њим кнез Васа, и други који су звани. На левој страни, пак, седео је старији син кнежев Милан; до Милана Димитрије Давидовић, па Амиџа (Сима Паштрмац), и даље који се десе. Доле у заставу, према кнезу домаћину, обично је седао Вучић.

Кнегиња Љубица, особито у раније доба, није седала са кнезом за сто. Она је са другим женама и девојкама служила око стола. Мушка рука, вели један очевидац из онога доба, није смела ништа пипнути око кнежева стола за време ручка или вечере: та је служба била остављена младама и девојкама.

Чим кнез за сто седне, једна девојка, или млада, донела би и ставила пред њега врућу пројицу, или врућу погачу, и на њој струк босиљка сирова или сува (како је кад време).

На кнежев сто износила су се обично ова јела:

1. Сир, крављи или овчји, меки и тврди.

2. Млад лук, ако је младу луку време.

3. Чорба од кокошке, врло добра и врло често.

Месо од куване кокошке донела би која девојка на тањиру кнезу, и он би отсекао по батак, крило, или који други угодни режањ, и пружио би оном кога је хтео тога ручка одликовати. Овако је давао и од оне проје, која му је прво донесена на сто.

4. Чорба од сухе сланине.

5. Паприкаш.

6. Кисели купус са сланином (зими).

7. Гибаница, или

8. Печење (ређе); од печена јагњета најрадије је кнез јео врат.

9. Ћевап (кнез је готово сваки ручак завршивао ћевапом).

Од пића служила се по чаша ракије пре јела, и по сајтљик вина за време јела. Више ништа.

Црна кава, у малим филџанима, служила се после јела заједно са чибуцима.

Кнез Милош је веома миловао да му се донесу првенци од раних кукуруза. И то су му многи домаћини радо доносили, да се похвале својом вредноћом и родном годином. Он би наређивао да се ти кукурузи осуше, окруне, и самељу, па би од тога брашна умешену пројицу најрадије јео.

Кад би кнез имао на ручку каквога одличнога госта са стране, онда је, за време ручка, свирач Кара Мустафа, са својом дружином, свирао у конаку. То је бивало докле кнез није стекао војничку музику.

За млађих својих година, кнез Милош је радо одлазио манастирима на народне саборе, водећи са собом своју породицу и своје доглавнике. У таким приликама, могло се догодити да се, са другим одабраним људима, и у коло ухвати; али, не памти се да је икад запевао; нити је икад у својој кући градио бујна весеља и пијанке.

Кнез Милош није био ловац, није држао керова, нити је марио да иде у лов.

Све што је миловао уловити било је: да оде у кошутњак Код Илине воде, у Крагујевцу, и онде из заседе да убије по кога срндаћа. Више ништа. А гађао је добро, и имао је пушку коју необично хвале сви ондашњи ловци и нишанџије.

Кнез Милош је миловао издевати особита имена људима из своје околине, па је после те људе и звао тим именима. Тако су постала Мања (кнез Михаило), Амиџа (Сима Паштрмац), Баћа (Паун Јанковић, Газда (Тома Вучић), Парлавеја (Алекса Симић, који је дуго био Базрђан-баша, у Београду), Игуман (Јаков Живановић), Крезан (Вуле Глигоријевић), Ћевап-ефендија (Јевта Угричић), Глуваћ (Теодор Хербез), Цугајлија (Илија Гарашанин), а Арсу Андрејевића кнез је звао Ујко! (наравно кад је добре воље).

Док се руча, обично се говори о ком државном питању, које је, у то доба, на реду; или неко казује што је читао у туђим новинама, или прича што из свога живота, или се понекад и шала проводи.

Тек пошто кнез устане, поставља се сто за кнегињу и за друге жене.

По ручку кнез Милош је имао обичај мало прилећи да који часак заспи. И тада се он сасвим ратлише као и ноћу, и легне у намештену постељу. Ако је то бивало у Крагујевцу, у мушком конаку, онда би момци, докле он спава, узели дугачке мотке, за које би привезали мараме и пешкире, и махали би око стреје коначке те разгонили врапце, који, имајући гнезда у коначкој стреји, својим цвркутањем нису ником давали мира.

Уставши од тога краткога спавања, кнез се умије, обуче, и онда се моли богу онако, као и ујутру. После те молитве, ако је време угодно, изиђе на свој трем и седне. Докле му чибугџија доноси распаљени чибук, дотле кавеџија, на сребрну послужавнику, донесе филџане, зарфове и ибрик са куваном црном кавом. То ове покривено је богато везеним и златним ресама поднизаним покровцем. Чибугџија, предавши кнезу чибук, обрне се кавеџији, и дигне онај покровац са послужавника, пребаци га кавеџији преко рамена, налије у филџан каве, удене филџан у зарф, и тако наслужи господару.

Попивши каву, кнез наставља рад, који је радио пре ручка.

Ни множина, ни разноврсност послова, ни озбиљност ондашњих прилика, не сметаху кнезу Милошу некад се слатко и прошалити. Чак се чини да је њему та шала била потребна, као нека врста забаве ради одмора од тешких брига и многих послова.

У кући кнеза Милоша било је разних послушника и, некад, простих комадара, који су се око кнеза налазили, и из његова се мутвака хранили. Данас је тешко свима тим људима казати имена и презимена, јер је сваки био знан и зван оним именом које му је сам кнез наденуо био. Тако се могу поменути ови:

1. Чупа (по имену Стојан), главни кувар господарев, који се још звао и Ашги-баша. Мало је ко и знао да му је име Стојан; сви су га звали Чупа. Родом је био из Турске. Умео је свако ондашње јело укусно зготовити. Судови за кување били су тенџере, а јело се служило понајвише у санима. У кујни је Чупа имао и два помоћника, који су се звали паракувари. Чула је био и велики досетљивац.

2. Арслан, старешина над кападахијама, телесном гардом кнеза Милоша, крупан и развијен човек. Сматрали су га за велика јунака. Зато му је и дао име Арслан, што ће рећи Лав.

3. Шаренгаћа, један измећу кнежевих кападахија, човек за сваки посао. Име му се и не зна.

4. Чаја (Петко), некакав малоумник, који се обично вио око кнежева мутвака и око амбарова. Кнез се са њим много пута слатко насмејао; а причају да је и он кнезу понекад казао у очи неку истину, коју не би смео изговорити многи други.

5. Чиљку, родом из Турске. У месту свога рођења свадио се био са неким Турчином, и убио га. Зато му Турци отсеку оба уха до главе, и затворе у тамницу. Он тамницу провали и утече у Србију кнезу Милошу. То је био човек крупан и необично јак; али је, зар од великога турскога страха, и од претрпљених мука, био малко померио памећу.

6. Луди Јанко, човек онизак, малих брчића, био је такође на господареву комаду. Несташни момци, докле јанко спава, узму те му нечим намажу један брк. Кад се он пробуди, и ухвати се за брк, брк му отладне. Јанко тада трчи кнезу на жалбу. Кривци гледе да су у тај мах подаље од господара. Јанко плаче и јада се, а кнез се љути и прети да кривце све исече. Тада добричина Јанко узме молити да им опрости. И кнез, на таку молбу, све прашта и грохотом се смеје!

7. Игрић, дугогодишњи хајдук, који се предао и стао у службу кнежеву. Овај човек је могао по десет куршума из пиштоља погодити све један у други. Никад није трпео да му ма ко стане иза лећа. Макар са самим кнезом да говори, чим опази да ко има иза његових леђа, одмах се помера, и своја леђа окреће онамо откуд нема никог.

8. Стојко Кавеџија, родом из Турске. У рату руско-турском 1828. године, показао је велико јунаштво, те га је генерал Дибић даривао богатим даром и особитом дипломом.

Овај је једном у Крагујевцу у по дана убио човека, па побегао, и на хату препливао Мораву у Ћуприју ка Турцима. После је опет дошао амо.

Кнез Милош је имао три човека мајстора, са којима је свршавао готово све своје грађевине и мајсторске послове. Та три човека била су:

9. Хаџи-Никола Дунђерин, из Београда.

10. Веса Јовановић, дрводеља, из Крагујевца.

11. Осман Ковач, из Крагујевца.

Од грађевина које је градио Хаџи-Никола Дунђерин, стоје и данас: Београдска царинарница, велика касарна и конак кнегиње Љубице (где је сад Касациони суд).

Мајстор Веса је градио мост на речици Милатовици код Међулужја. Ту је био срезао од дрвета једнога Србина и једнога Турчина, оба гола нага, а готова да гурну један на другога.

Тако је хтео кнез, и Веса му је вољу испунио.

Осман Ковач имао је иза врата гуку, као велика јабука. Он је ковао све што је кнезу требало и јако и фино. И данас се прича да је то био необично вешт ковач.

Осим ових, овде именованих, кнез Милош је имао увек уза се око 50 момака и кападахија, од којих је понекога слао на разне стране, за послове разне, где је кад какву потребу имао да намири.

У љубави, у мржњи, у пријатељству, у непријатељству, у штедњи, у издашности, у власти и ван власти — кнез Милош је могао бити и прав и неправ, и отворен и лукав, и бујан и мудар, и сталан и превртљив, и веран и забораван, али у једној тежњи: у љубави према српском народу, или ближе да речем, у рушењу туђинске власти над Србима, и у дизању српскога васкрса, био је свакад један исти, богодано сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан, никад уморан!

То му је слава нада сваку славу; то му је довољно да искупи сваку слабост, и сваку људску грешку!

Турци су му наденули име коџа-Милош!

Српске новине (године 1860., број 112, страна 436) још док је кнез Милош, издахнувши у Топчидеру, мртав лежао у свом двору у Београду, назвале су га Велики Милош!

Након 37 година и 6 месеца, по одлуци Народне скупштине, 14. јула 1898., изиђе указ, који наређује да се кнез Милош унапредак зове и пише Милош Велики. . .

Нека му је довека хвала и слава!

 

За Новинар.де припремио Синђелић