Вести

Кад је покојни Драган Влаховић, писац књиге Демократска пљачка Србије, у којој је један од главних актера Динкић, поднео кривичну пријаву против њега, обратио се јавном тужиоцу с предлогом, или да хапси њега као клеветника, или Динкића као преступника, овај му је рекао: „Јесте ли ви дошли да ми причате вицеве“. Онда је Влаховић у писарници Тужилаштва, питао шта је било са његовом тужбом, а ови му одговорише – изгубила се! Драган је тада поднео копију… али и са њом се исто десило.

Проф. Др. Слободан Турлаков 08.07.2013

***

Било је то у време Тадићеве владе, у које време је било недодирљивих, али сада је Вучићева, који је, ко зна колико пута поновио и понављао – нема више недодирљивих. Свачији рад је подложан закону! Са државом се нико неће играти.

И сад се појави Миле Исаков, Ђинђићев потпредседник владе, а потом Тадићев амбасадор у Израелу, у време кад је избила позната афера са сателитом, која је касније заташкана, мада је држава морала да плати пресуђену оштету Израелу, у последњем броју „Таблоида“ са личним и необоривим доказима да је држава у том „сателитском послу“ опљачкана са 20 милиона евра. Невелика сума за навике демократских власти, што и није важно, већ механизам саме пљачке, који се примењује, ево, већ 13.-та година.

„Лично сам убеђен да су тај новац поделили Динкић … и Тадић“. Додуше, „не могу да кажем баш да су узели тај новац, али имам доказе да су бар за толико оштетили државу, што је довољан разлог за политичку и кривичну одговорност.“

Другим речима, Исаков је прозвао Вучића да делује онако како је обећао, пружајући му јединствену прилику да се покаже и докаже, на тако високом нивоу, и да бившег председника државе и дугогодишњег министра финансија, регионалног развоја и привреде, учини – додирљивим!

Или ће и Вучић можда, као у своје време јавни тужилац Влаховићу, рећи Исакову, „јесте ли се ви у „Таблоиду“ појавили да ми причате вицеве?“

Само то сад неће моћи. Јер је Исаков као амбасадор у Израелу, био у ситуацији да непосредно прати развој „догађаја“, о ком је „развоју“ упорно извештавао и Тадића и премијера Цветковића, наравно, без последица по актере.

Додуше, није прошло баш без последица. Исаков је смењен и враћен у земљу. Кад је покушао да дође до председника државе, кога је познавао и са којим је био у пријатељским односима од раније, није успео.

Убеђен да чини оно што треба да чини сваки поштен и исправан човек у својој земљи, цео случај је потом изнео у опширном интервјуу за НИН, који, међутим, никада није објављен.

Дакле, ствар је јасна, и за Вучића незаобилазна, ако је тј, оно што је толико пута тврдио, па и сада, прогласио као главни циљ реконструисане владе – борба против корупције и организованог криминала! А ово што Исаков износи у „Таблоиду“, и једно је и друго – и корупција и организовани криминал!!

Наравно и дабоме, не треба сумњати да ће се поновити случај пок. Влаховића, који нам га је лично испричао. Не само нама.

Јер, да је Вучићева прича заснована на искреним намерама, зар би толики главни актери пљачке и корупције, из претходне владе, били недодирљиви. Уосталом, као и толики обрачуни са Ђиласом и ДС-ом, са којим у читавом низу градова и општина лепо сарађују у коалицији, против оних који су им коалициони партнери у републичкој Влади! Све је то само јевтина демагогија, која се сада зове политички маркетинг, којим се постиже високи – рејтинг!

Јадна је ова земља и јадан је овај народ кад им такав талог и такви љигавци кроје судбину! Али, сам је крив, чак највећи је кривац. Постао је средство у рукама оних који су и сами средство српских вековних непријатеља.

Само није се дошло још до видљивог краја, мада је једна руска научница, иначе саветник у министарству иностраних дела, др Паномарјова, пишући о нама, рекла да јој се чини да је један цилус власти са „овима“, докрајчан. Али, док се он докрајчи, имаћемо ми да издржимо још низ лажи, подвала и срозавања.

Мада „ови“ не схватају да је то срозавање и то понижење, њихово а не наше! Они ће као што су дошли, проћи, а народ ће остати.

Ипак, једно је сигурно. Ако овај талог, ови превртачи, остану на власти до идућег Видовдана, Срби ће бити криви за Први свески рат! То је више него сигурно, јер су „ови“ на све спремни, па и да прихвате ту потребу Немачке, у замену за добијање Датума, који сам по себи не значи ништа друго, већ још ко зна колико година „преговарања“ односно умилостивљења Немачке да допусти да у њену ЕУ уђу Срби, они који су их у два светска рата прогонили као победници! Тај и такав бламаж се не заборавља, зато и бивају тако и толико благонаклони и издашни према свима онима који су их помагали и ратовали на њиховој страни, као Хрвати, муслимани, Шиптари… а према нама су суревњиви до неукуса.

Немогуће је објаснити разлоге који „ове“ воде путевима којим иду, наводно, ка Европи. Нема ни један разуман разлог, утолико пре што њихова власт није суверена, већ изборна, а то значи пролазна и привремена. Довољно је сетити се колико су посланика имали радикали, а колико данас имају! Поготову ако се има у виду да су данашњи тзв. напредњаци постали дисидентством од радикала.

Најбољи пример у том погледу дао је Земун. Колико најбољи, толико и жалосни!

Наиме, они који као прогнаници из Босне и Хрватске, благодарећи радикалима, добише плацеве, неки чак и материјал за градњу кућа, у земунском атару, тако да се опет скућише, сад им на општинским изборима, нису дали ни цензус да пређу! Тачно онако, како каже народна пословица, какво ли сам им то добро учинио, да су се тако испизмили против мене.

Срамота и брука!

А ко зна, можда се „ови“ надају да ће пронаћи начине да остану дуго на власти, па тако и да прођу све године до уласка у ЕУ, наравно, ако сама ЕУ дочека своје трајање. Ако се и једно и друго узме у рачун, питање залази у психијатрију, утолико више и темељније што „ови“ показују и доказују да не мисле на своју пролазност, што неизоставно указује на психијатрију!

Ето, помислите само на ту „спасоносну“ реконструкцију Владе, која је само утолико спасоносна, јер се одлажу избори и све оне евентуалије које они самим собом доносе, па тако и нека неугодна изборна изненађења. Али, ако су нас до сада непрестано уверавали да ова њихова Влада добро и тимски ради, као ни једна до сада, да је, као таква, чак постигла оно што ни једна за последњих 20 година није успела, чему онда – реконструкција! То јест, одстрел оних министара и осталој боранији око њих, који су лоше радили?! На ту нелогичност нико се не осврће, и нико не указује, тек на дневном реду је реконструкција, која, по Вучићу, има своју суштину у – промени политике!

Која осионост! И глупост.

Јер тај свемоћни Вучић би морао да зна, ако већ неће да се сећа, са којим су обећањима његови напредњаци добили изборе! И та обећања, у ствари, морали би бити обавеза данашње важеће политике, а да се она не може мењати без нових избора, са обећањима и обавезама које произлазе из те нове и промењене политике! Међутим, тај човек и његови сарадници из коалиције, до сад су толико тога променили и изменили у обавезујућој политици, да могу и ову најављену промену да остваре, без народа и гласача.

Иначе о тој тако темељној реконструкцији, чине се свакојака нагађања, али најпре погађања између коалиционих партнера, мада је вероватније да ће, у свему томе, имати важну реч и одговарајуће амбасаде, поготову што се Дачић хвалио да је ова њихова Влада прва и једина, која није настала у преговорима са амбасадама, па се амбасадама сада пружа прилика да то (евентуално) изостајање надокнаде.

Међутим, без обзира на ту могућност, и ако се та реконструкција сведе само на договор коалиционих партнера, морало би се поћи од нужности која се намеће открићем Исакова, не само у питању око израелског сателита, већ и око Кипра, Националне штедионице и Фонда за развој, о којима је такође, без последица по Динкића, писао у „Таблоиду“ … што дисквалификује Динкића као преговарача, мада не и његову странку. Другим речима, ако и после овога њему буде омогућено да пуноправно преговара, у том случају Вучић сам себе дисквалификује као државног чиниоца, што, иначе, у свакој прилици истиче и подвлачи, па чак и у име тог звања – одлучује и прети…

Узме ли се у обзир да је Вучић неколико пута јавно изражавао чуђење зашто Дачић не скине са себе толике хипотеке, које произлазе из чињенице да је око себе, и сада и раније, окупио људе са криминалном прошлошћу, намеће се питање може ли и Дачић са пуним ауторитетом учествовати у преговорима око реконструкције Владе.

Ко зна, могуће је да се те хипотеке бришу, пред чињеницом да је он потписник бриселског споразума, који је добио толике аплаузе ЕУ и Америке, што га са тим потписом, у по нечем, ставља, испред Вучића, иако је Немачка овога тапшала по рамену, подвлачећи да без његове одлучности не би „отишли толико далеко са Србијом“.

Но, Дачић непрестано увлачи себе у нове и веће дубиозе, и као министра унутрашњих дела и као премијера. Одиста, сем тог априлског потписа, иза њега не стоји ништа што би га красило као министра или као премијера. Напротив!

Прихватајући Вучића као главног координатора свих обавештајних служби, он је прихватио и то да је остао без главног оперативног значења у том министарству, без ког значења је био већ и у Тадићевој влади.. Али исто тако и као премијер, он је био тек и само Вучићев саговорник, који је о свему одлучивао. Његова једина заслуга се односи на одржавање СПС у Влади, са три страначка потпредседника, који га здушно подржавају, као и он њих. И тако лишен прерогатива премијера, он се дохватио Бриселског споразума, као утешним хендикепом, али је и са тим споразумом улетео у ступицу, коју је сам себи наместио, што опет доказује да он није способан за тако високе положаје.

Наиме, бивајући у државној делегацији (са 13 аутомобила) на промовисању Хрватске за 28. члана ЕУ, он се нашао у друштву са Тачијем, те су га хрватски медији усликали у часу кад се раздрагано смејео са Тачијем! Тим поводом огласио се председник полицијског синдиката Глишо Видовић…

„Многе наше колеге положиле су живот за одбрану Косова и Метохије, многи су остали трајни инвалиди који једва преживљавају са бедним примањима, међу нама и данас раде колеге који су рањавани и који и данас имају последице које су задобили у окршајима са терористима и сепаратистима Тачијеве ОВК. Можда су неке наше колеге страдале и лично од руке Хашима Тачија, а јуче у Загребу видимо да се наш министар Ивица Дачић грохотом смеје и ужива у пријатељском дружењу, са њим.

Да ли је наш министар заборавио да је на снази потерница за Хашимом Тачијем, званом Змија? Да ли размишља о томе каква осећања изазива дружење са терористом и шта осећају породице мртвих хероја који су положили живот у одбрани земље? Да ли наш министар размишља о томе шта осећамо сви ми који смо бранили народ са КиМ од тог истог Тачија и његових сабораца?

Овај потез нашег министра је велика срамота и болни шамар свима нама који смо били спремни и живот да дамо за наш народ и нашу земљу. Многи од нас, питају се да ли смо само пиони у игри политичара и колико вреде наши животи?“ – закључује Глишо Видовић.

Може ли бити већег оспоравања једне политичке личности, од подређеног му персонала? То је и теоријски тешко замислити.

Па ипак, он је и даље њихов шеф, који ће им то, првом приликом, показати! Титоиста је то, што је и сам признао у Ужицу, у време предизборне кампање маја 2012!

Просто невероватно! Али, верујући да у Србији има још довољно Титоиста, који ће гласати за СПС, за који је рекао да је наставак Титове партије, он се, на жалост, није преварио. И тако и даље влада и владају, са свим оним погубним титоистичким идејама по Српство, међу којима је пресудна, да ово и није држава Срба, већ свих оних који су били са Титом, и као такви с пуним правом одлучују о судбини Срба, само са становишта добробити СПС–а.

Има ли у некој републици бивше Југославије, да је премијеров саветник за националну безбедност – туђин, па још у вези са криминалцима и корупционашима! Само он није туђин, он је ЕС-ПЕ-ЕСОВАЦ! И као такав, природно припада власти, те само што је дошао у Србију, постаје и потпредседник Црвене Звезде!

Тако је то. Сви су своји на своме, једино је Србија свачија, као што је била у време Тита.

Kaда је 2006, благодарећи Црној Гори, Србија коначно остала сама, она није имала снаге, ни спремности, а ни способности да постане и самостална, јер је успела, вољом властодржаца, да задржи све туђине у свом државном организму, почев од председника државе, министара, амбасадора, уставних судија, врховних судија, тужилаца, директора јавних предузећа… тако да је и даље остала, у малом, Титова Југославија. Наравно, на штету саме Србије, која се штета наставља и продубљује са најновијом влашћу, која упорно, да не кажемо задрто, чини све да Срби не осећају да живе у својој земљи, у сваком случају мање него националне мањине, које преко својих тзв. националних савета, самосвесно доказују своје постојање, за разлику од Срба који, иако чине преко 80% становништва Србије, постоје само као грађани, разбацани по готово стотинак странака и партија! И о каквој будућности овај владајући олош говори народу, и ком то народу говоре, кад не смеју чак ни да га ослове именом, спроводећи тиме захтев Немаца, за промену националне свести Срба.

Лепо је казао Флобер, још пре 170 година: „Будућност је оно што је најгоре у садашњости!“

Уосталом, зар нису на Видовдан из Крушевца „ови“ објавили да је на „данашњи дан Србија променила своје вековно веровање, да је прекинула ток историје и да никада више неће бити разапета између Истока и Запада. Да смо постали партнери Запада, и да смо купили возну карту у једном смеру…“

Такву „прекретницу“ може да смисли само кратка памет са циљем да се додвори Западу, коју, међутим, Запад неће прихватити, јер више верује традиционалном осећању и памћењу српског народа, него трабуњању својих слугу.

Да завршимо ово штиво нужном захвалношћу Милету Исакову, који је својим чланком ставио под Вучићеву осионост, незаобилазни тест, који ако тај човек има моралне органе неће моћи да пређе преко њега.

Али и са једним питањем које је поставио у „Руској речи“, познати руски историчар, Модет Колеров:

„Зашто Русија не примећује да је Србија капитулирала?“

Срећом ту је Руска православна црква, која је после недавног каменовања аутобуса са српском децом издала саопштење у ком је: осудила то каменовање додајући да „овај напад поново ствара сумње о томе, да ли су косметовске власти способне да савладају етничке тензије и дају стварне гаранције за безбедност православног живља“.

Управо у томе је суштина проблема, да ли су косметовске власти способне да гарантују безбедбост Срба, али не само да ли су способне, већ и да ли су спремне да силом подрже гаранцију, уместо што подстичу те и такве изгреде, желећи тиме да натерају Србе да напусте Космет.

Тужно је и стравично, што морамо да констатујемо, да се наша СПЦ није огласила ни поводом реченог каменовања, а ни поводом саопштења Руске православне цркве.

Докле тако?

Слободан Турлаков