Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби 4. јула 2013. приредио је пријем поводом Дана независности. „Нека везе између САД и Србије и даље расту, проширују се и јачају”, поручио је Кирби званицама, којих је било готово 3.000. Пријему је присуствовао државни врх Србије – председник Томислав Николић, премијер Ивица Дачић, председник Скупштине Небојша Стефановић, чланови владе и парламента. И министар за здравље Славица Ђукић Дејановић, министар за културу Братислав Петковић и Сузана Грубјешић, задужена за «европске интеграције».
Никола Н. Живковић; Берлин/Београд; Београд у лето године 2013
***
Такође, на пријему је био заменик помоћника америчког државног секретара Филип Рикер. Присуствовали су и градоначелник Драган Ђилас, бивши министар одбране Драган Шутановац, представници пословних кругова, војске, медија, културе, верских заједница, политичких партија, дипломатски кор. Од познатих личности из спорта ту је био и тенисер Виктор Троицки.
Неколико недеља раније, тачније 12. јуна, у амбасади Русије одржан је пријем поводом Дана Русије (12. июня – День России). Руски амбасадор Чепурин поздравио је преко 2000 гостију. Но, на пријему нису били ни председник Србије Томислав Николић, ни председник владе Дачић, а ни министар одбране Алексадар Вучић.
Овоме није потребан никакав коментар. Чињенице говоре за себе. На основу телевизијских снимака и фотографија, стекао сам следећи утисак у вези оба пријема: «У руској амбасади дошао је српски народ. Атмосфера је била прилично опуштена и пре личила на прославу руско-српског народног весеља. Словом, Срби су се у руској амбасади осећали и понашали као да су у својој кући. Са друге стране, у америчкој амбасади, све ми је деловало некако хладно, вештачки, дрвено. Како су контролисани, прозападни београдски медији јавили, «пријему је присуствовао државни врх Србије». Но, није било ни народа, а ни српског патријарха Иринеја! Окупило се компрадорска класа, дакле, искључиво свет који на овај или онај начин има неке директне материјалне користи од Запада. А они, слава Богу, по мојој процени,не представљају ни десет одсто становништва Србије. Било је мучно посматрати представнике српских власти како се снисходљиво и понизно понашају према америчком амбасадору. Тако неукусно, ропско одношење према представницима САД-а, колико сам могао да видим, видело се на фотографијама, било је непријатно и самом америчком амбасадору.»
Гледајући телевизијске снимке из америчке амбасаде у Београду, некако само по себи дошле су ми у памет речи провереног српског пријатеља, Швајцарца Арчиблда Рајса. Он је у свом прогласу «Чујте Срби!» казао отприлике следеће: «Српски народ је добар, но његова политичка елита не вреди много. Грле се са људима, који су током Првог светског рата починили невероватна зверства над невидним српским цивилима, а истовремено заборавили су своје пријатеље. По српским градовима просе српски хероји са Солунског фронте, са Кајмакчалана, који су године 1918., уз велике жртве ослободили Србију.»
Ако су српски политичари заборавили бомбардовање Србије од стране армије Сједињених Америчких Држава, то, очевидно, није и амерички амбасадор Кирби. Но, тако неукусно се понашао и српски, а потом и југословенски краљ Александар Карађорђевић. Он је 1920. године аустроугарске официре, рецимо Хрвата Кватерника, не само прихватио у армију нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, него му је и дао чин више него што је имао у аустроугарској армији. Тај Кватерник и његови Хрвати, као верни официри бечког цара, године 1915. вешали су по Србији, по Мачви и Срему жене и старце. Године 1941. тај исти Кватерник, као и већина југословенских официра- Хрвата, постали су официри Независне Државе Хрватске и током Другог светског рата починили су један од најстрашнијих злочина у европској историји, побивши, према немачким проценама, око 750 000 српских цивила. Те жртве ни до данашњег дана нема ниједан споменик у Београду и Србији!
Словом, када српској влади затреба повољан кредит да би могли да финасирају буџет, онда трче у Москву, пролевају потеке крокодилских суза и заклиљу се «у вечно руско-српско пријатељство». Они срачунато, лицемерно и цинично злоупотребљавају искрена осећања српског и руског народа. Дође ли, међутим, до расписивања тендера за неке уносне послове, онда српски политичари увек дају предност америчким, енглеским и немачким фирмама. Тако су радили и претходни председник Борис Тадић и његови министри.
Ова српска влада током своје, ево, једногодишње владавине, није само преварила Путина, већ пре свега српски народ. Морси, египатски председник, кажу да је повредио закон и устав земље. Египатски народ, његова знатна већина, устала се, изашла на улицу и присилила армију да га уклони са власти. Српска влада, по мишљењу стручњака за уставно право, рецимо академика Др. Косте Чавошког, урадила је далеко гори преступ од Морисја. Она је починила велеиздају земље, јер се одрекла дела српске територије, – Косова и Метохије, – признала де факто да више не припада држави Србији. Премда је врх српске полиције и војске строго контролисан од стране америчке и британске обавештајне службе, – јер не треба заборавити да је Србија окупирана земља, – верујем да су огромна већина наших официра и полицајаца часни људи, који воле своју земљу, те да ће семожда угледати на египатски пример и тако спасити Србију од сигурне пропасти. Српски народ, међутим, за разлику од египатског, ћути. Најшире слојеве нашег друштва захватило је, – то је више него очевидно, – дубоко очајање, безнађе и малодушност.
На тренутке ми се чини као да је над мојим народом пред десетак година извршена нека врста лоботомије, те да је постао равнодушан и незаинтересован да води рачуна о сопственој будућности.
Никола Н. Живковић; Берлин/Београд; Београд у лето године 2013
… [Trackback]
[…] Find More Information here on that Topic: novinar.de/2013/07/08/prica-o-dve-beogradske-ambasade.html […]
… [Trackback]
[…] Find More Information here on that Topic: novinar.de/2013/07/08/prica-o-dve-beogradske-ambasade.html […]
… [Trackback]
[…] Info on that Topic: novinar.de/2013/07/08/prica-o-dve-beogradske-ambasade.html […]