Вести

Жарко Обрадовић гори и од легендарног реформатора школаства Стипе Шувара

Поводом Предлога закона о основном образовању Тражимо оставку министра просвете, г. Жарка Обрадовића. Актуелни министар просвете остаће упамћен и по непрестаном залагању за увођење латинског писма у образовни систем Србије, супротно традицији и супротно Уставу и Закону републике Србије. После неуставног Правописа из 2010. године, у коме је латиница први пут у историји именована као стандардно писмо српског језика, сада се Предлогом закона о основном образовању покушава да се латиница уведе и озакони и када је реч о школској евиденцији или издавању јавних исправа: ђачких књижица, сведочанстава, уверења и осталих докумената.

Миодраг Којић; 16.06.2013

***

Тако је, чланом 86 предложеног Закона о основном образовању, омогућено да се за званичну писану документацију у школама, осим ћирилице, користи и латинично писмо, што је незабележено у историји српске просвете, али и супротно Уставној одредби (члан 10) „ да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

Чланом 89 предложеног закона је дато за право, онима који то желе, да јавне школске исправе издају на српском језику и латиничном писму. Дакле, ко буде хтео, по својој сопственој вољи и опредељењу, моћи ће да издаје ученицима и сведочанства на латиници. Такав поступак још није забележен у историји писмености овога народа и представљао би пример брисања свега што нас је чинило православним Србима, почев од свете браће Ћирила и Методија, који су први уждили кандило писмености и благослов слова, до светомученика Петра Зимоњића. Оно чиме смо сведочили вековима да смо Срби и да смо деца Светога Саве, предаје се на вољу и лично нахођење и тумачење управним органима сваке школе појединачно, као још један очигледан пример растакања српске свести, духовног бића и идентитета сваког појединца и оног што је најопасније – наставак разарања суверенитета и јединства српске државе.

Никада у својој историји, од настанка српске државности и писмености, није у српској просвети издавано сведочанство другачије, осим на ћирилици. Другачије је било могуће само када је Србија била окупирана, као у време аустроугарске окупације Србије од 1915 – 1918. године.

Да ли својим деловањем и предложеним законом актуелни министар хоће да нам потврди да се и данас наша отаџбина налази под својеврсном суптилном, пре свега духовном окупацијом? Да ли се настављањем овакве политике према српском писму жели продужити даљи губитак суверенитета српске државе и показати да нам ништа није свето и да су затирање ћирилице и даља латинизација и кроатизација општеприхваћен процес урушавања свега националног, зарад неизвесне европске будућности?

Да ли је дошло време за одрицање од наше прошлости и наших часних предака и да ли је почело спровођење захтева о промени колективне свести као што је то јавно, нескривено и недостојно тражено од нас. Ми знамо да „без ћирилице нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби“. ( проф. Лазо М. Костић)

Треба ли подсећати државне структуре на чињеницу да Међународни стандард 12199 не наводи српски језик као језик који користи латинично писмо, и да се све написано на таквој, Гајевој абецеди, бележи у корпус хрватске културне баштине? Да ли министар просвете зна да је латиница коју предлаже апсолутно идентична са писмом суседне државе Хрватске, која управо ових дана улази у Европску унију и тиме свој језик (хрватски) и своје писмо (латиницу-гајевицу) додатно штити?

Супротно другим европским народима, који уз свој језик имају само једно писмо, српском народу се непрестано подмеће теза о богатству са два писма, иако је то основ за растакање нације и представља извор непрекидних подела.

Ако су грађани приморани да Устав своје земље бране од министра просвете и ако морају да непрестано подсећају на историју и традицију свога народа, да троше огромну енергију на жалбе, молбе и протесте, поставља се питање чији је то министар и шта је крајњи циљ таквог деловања. Такав приступ веома ефикасно производи читав низ проблема у очувању савременог идентитета српског народа, коме се језик краде, а писмо деградира системом различитих поступака и мера. Уместо да министар са својим службеницима буде први у одбрани свога језика и писма, у крајњој линији и Устава и Закона ове земље, дешава се да су управо државни чиновници ти који својим деловањем урушавају оно што је вековима и са муком стварано.

Због свега наведеног, сматрамо одговорним министра просвете и захтевамо његову смену, јер су у питању опстанак, не само српске писмености, већ и саме државности нашег народа. У свом захтеву ћемо бити истрајни и доследни, тражећи подршку од свих који држе до личног, као и достојанства свога народа.

За Управни одбор Миодраг Којић, потпредседник

Српско удружење  ЋИРИЛИЦА Београд
11070 Београд,Србија
Др Ивана Рибара 115/Б
063/ 384 – 020 ; 063/ 820 11 71