Вести

Пишем овај текст са претпоставком да се велики број вас неће сложити са мојим виђењем јучерашњег протеста, међутим сматрам такође да ће бити и оних који ће након читања ових редова вероватно размислити о свим дешавањима, јучерашњој представи која беше само једна у низу које се десише за последња два месеца у Србији. И стога сматрам да и поред могућих напада на моју личност је ово моја дужност.

***

Неколико дана пре последњег, јучерашњег протеста, питах једног колегу која је заправо сврха овог митинговања, уколико ће на бину изаћи неколицина људи и казати оно што сви знамо и то онима што то већ знају?!

Направити неколико протеста са истом поруком , са истим људима на бини , истоветним речима, само сваки следећи пут разблаженијим и са још мање покретачке енергије али са доста празних речи свакодневног „кућног“ мудровања о лошој политици, и не може довести до нечег другог сем до још већег народног разочарења и одустајања од било које следеће битке, па макар се она огледала и у броју људи који су дошли на протест.

Унапред ризикујем да ће ме многи назвати пуленом СПЦ, другосрбијанком или ко зна каквим све именима, како то обично бива пре него се и та већина која дели епитете не опамети. Примера ради, док сам на самом почетку ове црвено напредњачке колације писала како ће Николић засенити својим делима све претходнике и да ће се због напредњака морати смислити нова и већа реч као синоним за издају, јер рећи за њих да су издајници делује тако млако и празно да увек тражим бољу и јачу, називали су ме жутим и демократским агентом. Те тако и овај пут полазим већ спремна на бројне критике али и наду да ће се на правилан начин ако не данас, а онда једног дана схватити порука коју желим послати.

Морам рећи да нисам лично присуствовала протесту, али сам подржала на један непосредан начин и његово одржавање и целу ту шараду за народ. Након одржавања претходних , моја процена је била да иако је остављен простор да народ схвати шта се десило и куда нас води ова власт , неће бити неких већих збивања нити ће посећеност бити онолика колико су то можда поједини очекивали.

Претходне две године у Европи, али и у целом свету видели смо грађане Грчке, Шпаније, Италије, Француске, чак и Словеније чијој величини и бројности се и данас смејемо , који су због неколико хиљада отказа и мера штедње палили своје главне градове, сукобили се са полицијом, изазивали такве нереде показујући истински бес и тако стварајући критичну масу показивали својим властодржцима на шта су спремни и колико су озбиљни у својим намерама уколико би се рестрикције наставиле у оном смеру који је на штету одређеног народа.

Да ли је могуће, да док у целој Европи грме немири, док је пола планете захваћено грађанским ратовима где свакодневно неколико стотина па и хиљада људи изгуби живот, у Србији, далеко познатој по пркосу и храбрости и неодустајању од своје земље, данас имамо пар хиљада послушних грађана од којих неки превале и по неколико стотина километара не би ли дошли и послушали неколицину говорника који им кажу оно што су већ и сами знали, успут замоле на пажњи и пошаљу народ кући?!

Шта се дакле дешава?

Уколико је једна влада оваква каква јесте, и поготово данас када је њен смер толико очигледан и сама та очигледност доводи сваког од нас до очаја и само једног питања : Да ли је могуће да не постоји нико ко може ово стање да промени? Да ћемо, док се они на које се ослањамо да нешто промене , мирно слушајући митингаре , полако , као труло месо распадати се и на крају нестати? Да ћемо ради послушности и доброг владања остати без сопствене земље и без свега?

Ту долазим до оног кључног проблема, до сржи свег дешавања које узрокују овакво стање које ће трајати све до оног тренутка када већ очајни појединци не остану сви са по једним бубрегом , јер су други продали да би преживели а новац већ потрошили, не узму оружје у руке и крену да убијају комшије или сваког ко им се у том тренутку учини најкривљи за ситуацију у којој се нађоше.

Значи једини проблем који ми имамо се састоји у томе да :

-Или немамо истинску опозицију,

-Или је та опозиција само гомила кукавица која не сме народ покренути?

Већина вас ће се сетити протеста који се спонтано десио услед проглашења независности Косова од стране Шиптара. Нисам неки присталица рушилачких похода који су се десили тих дана, али не сматрам никаквим злочином напад на америчку амбасаду, пре свега јер је то ништа у односу на злочине које су Американци учинили и даље што чине над српским народом.

Такође бес народа који се тада спонтано окупио, непредвођен ниједном политичком партијом био је прави показатељ народног осећања према политичарима овдашњим али је тада показао нешто што су ти политичари који су управо захваљујући том народу сели у своје фотеље заборавили.

То је управо снага народа, слободна и неспутана ниједном политичком партијом, организицијом , невладином фракцијом , покретом или било каквим сличним видом формалности које одузима сваком појединцу право на слободу и слободну делатност.

Прекретница

Сасвим је могуће да је следећи протест након тога обележио крај народне воље и слободних , спонтаних протеста који су преко потребни овој земљи. Прво веће дешавање након тога био је 10.10. 2010. Године за геј параду. Иако су неке десничарке организације преузеле на себе организацију тог протеста, тог дана је далеко више било слободне воље, накупљеног беса и спонтано скупљене омладине и старијих људи него што је заиста било неке формалне организације. Међутим тог дана је такође замрло спонтано дешавање.

Након година и година „испирања мозга“ нашег народа, и опет немогућности да се дође до оног стадијума који је властодржцима потребан, односно да народ претворе у обичне зауларене овце које су слепо послушне и задовољне сваким окрајком који им се баци, руља се опет ствара.

Међутим губитком индивидуалности али жељан отпора народ наставља да показује свој бес. Властодржци знајући како су дошли до својих позиција, неки од њих знајући и како су већ једном скинути (СПС) користе одређене групације које ће каналисати ерупцију беса кроз мање и добро контролисане протесте као што смо већ имали прилику да видимо у протекле две године. Односно сваки протест који се десио у протекле две године, почео је и завршио се са речима : Будите мирни, не правите инциденте, мирно се разиђите.

Што у преводу значи, захвалимо се властима што су нам и ово дозволили да бисмо имали где да се испразнимо и вратимо кући у јад и беду из које смо и дошли да не променимо апсолутно ништа!

Такође је јасно, као што сам на самом почетку нагласила да је народ очајан, да жељан промене и да га та жеља и немогућност да ишта промени доводи до невероватних фрустрација. На друштвеним мрежема људи више ни не скривају свој бес и може се наћи до танчнина описан начин на који поједине политичаре скраћују за главу. Што је само један у низу показатеља да је овај народ и више него спреман за једну револуцију. Једну народну револуцију која треба и може да изведе велике промене, али се то неће десити са старим мешинама, јер се ново вино не сипа у старе мешине. А те старе мешине јасно је да нити желе да изведу народ на улицу, нити се народ више ослања на њих. А и онај мали проценат који је остао уз њих, јесте ту јер нема ниједну другу опцију.

То је између осталог и један од кључних разлога зашто је тако мало људи присутно на оваквим протестима- сазнање да организатори не желе и не могу ништа да промене , односно да чак ни створена критична маса се неће померити без дозволе оних који су их окупили .

Јучерашњи протест

Вероватно бих све ово прећутала да јуче нисам пратила протест и остала у најмању руку шокирана дешавањима, говорницима и апсолутном несврсхиходношћу јучерашње шараде. Сем крајње негативног ефекта који је постигнут а то је изгледа и био циљ тог дешавања.

Изласком Митрополита Амфилохија на бину и извођењем молитве за упокојење владе , сам протест је изгубио на озбиљности а другосрбијански медији и ова властодржачка структура је само добила разлог више да омаловажи протест и да сваки каснији гест Српске православне цркве којим би стали на страну народа ублажи и демистификује.

Следећи говорник је био крајње дискутабилан, владика Атанасије Јевтић. Чија је помајање на сцени изазвало негодовање и звиждање разочараног народа. Познато је да је након принудног одласка владике Артемија са Космета нестало снаге православне коју је управо он одржавао и недићевским напорима чувао заједно са својим монаштвом, те је појава Атанасија Јевтића, које је кумовао у укланању владике Артемија, у народу изазвала само револт и питање на шта су мислили организатори потурајући оног чији је долазак означио увођење и пропагирање шиптарских докумената, недостојних и непримерених договора с Шиптарима.

Изреволтиран народом, који не гута баш све што му се понуди, па тако ни лажи о владици Артемију чије су име узвикивали видевши Атанасија на бини, он је свој говор почео лажима што је све касније изговорено бацило у сенку а народ оставило без даљих поклика и узвика током целог протеста. Чак и непосредње претње, како неки протумачише оне силне анатеме које бацише на Вучића и Дачића, нису изазвале овације нити задовољство претерано јер нису дошле од оних од којих се очекивало, већ од црвених великодостојника који ништа друго на овом протесту нису радили већ изврашавали задатке којекаквих служби и властодржаца које их и послаше не би ли својим присуством контаминирали Србе са Косова и Метохије, док их касније медији буду са њима поистовећивали и тражили покретање којекаквих тужби и оправдање за даље рестрикције према Србима са окупирних територија.

Следећи говорници који су наступили ништа непознато нису казали. И њихово присуство је изазвало управо очекиване благе реакције које су они још ублажили позивом на мир, и још једном захвалношћу што им је омогућено да дођу и кажу ништа, односно ништа што би изазвало икакву рекацију и икакву промену.

Све у свему и ово је још само један протест за умиривање сопствене савести свих оних који наводно желе неку промену а нису спремни да се даље носе са њом. Шарада, престава и манипулација са свима нама који очекујемо једну револуцију , једно „чишћење“ Србије а добијамо сваки пут само још веће разочарење.

Весна Веизовић