Вести

Био сам на протесту против Бриселског споразума који је одржан 10. маја у центру Београда. Замишљен је као највећи скуп који је у последње четири године одржан у Србији. А што је из свега испало?

Никола Н. Живковић 15. мај 2013

***

Стигао сам мало раније, двадесетак минута пре почетка ове политичке манифестације грађанског протеста, како бих што боље, „из близа“ видео атмосферу, а и саме учеснике и организаторе митинга – и доживех прво разочарење. Телевизијске камере и микрофони опколили су митрополитиа Амфилохија и Косту Чавошког. У њиховој близини мували су се, важно и ужурбано, задовољно се церекајући сами организатори скупа. Препознао сам двојицу и њихова биографија ми никако није улевала поверење да ће овај скуп бити оно, због чега се сам стигао на Трг. У питању су људи који су спремни да служе свим режимима, па и постојећем. Био је то за мене мучан осећај, као да сам изигран од групе мангупа. Осећах се превареним.

Већина присутних стигли су на Трг Републике са најбољим намерама, чиста срца, не би ли видела макар трачак наде за нашу земљу – да Србија најзад постане „нормална држава“. А први корак ка том циљу очекивао сам да неко од говорника спомене формирање српског патриотског блока. Верујем да су и већина присутних жудела за, на пример, овим речима: „ДСС-Радикали-Двери договорили су се да од данашњег дана уједине своје напоре, како би спречили уништење наше државе и српског народа.“ О томе нико од говорниак није казао ни слова. А управо је то био главни разлог да су се људи окупили на Тргу.

Неко од младих организатора овог скупа делио је летке. Ево шта тамо стоји:

„Овде само да подржимо нашу браћу са КиМ и њихов захтев за поштовање Устава, закона и институција државе Србије против споразума и капитулације. Данас Митровица – сутра Суботица! Данас Зубин Поток – сутра Бања Лука! Данас КиМ – сутра Војводина и Република Српска! Стоп капитулацији и окупацији!”

Протест “Остајемо у Србији” на Тргу Републике почео је инцидентом који је окупљене грађане је оставио у шоку. Док је тргом оджвањала химна Србије – Боже правде, на бини је дошло до кошкања између представника Српске православне цркве и представника Артемијеве струје. Артемијев монах Кипијан је био решен да остане на бини, али и да представницима СПЦ сасује у брк шта има. Иако су га склонили, он је још неко време остао крај бине, добацујући митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и умировљеном владици Атанасију.

Почињем са беседом владике Атанасија (Јевтић), јер је он у штампи изазвао највеће полемике:

„На Лазареву суботу убијен је у Бијелом Пољу код Пећи Србин Стефан Церовић. Имао је 72 године. Нађен је од сина свога свештеника и двојице владика – Теодосија и Јована. Као у каналу, тобже пао са моста, а човек седи као да је заспао: на глави капа и наочаре. Очигледно је намештен. Пробијен мали мозак два пута. Сва му ребра поломљена. А на лицу места се види да је човек убијен. Од Шиптара који му је заузео земљу. То је нажалост судбина Срба на Косову и Метохији уз сву фамозну гаранцију НАТО-а у коју верују ова тројица овде, на сликама, тројица који су издајници. Председник Владе говори како је он за реалполитику и за земаљску Србију. Не интересује њега небеска. На жалост, тако је рекао и Ђинђић. На жалост, и Ђинђић је тако рекао. А како је завршио – да оставимо Богу да суди. Шиптари су 1981. запалили Пећку Патријаршију. Довозили су цистерне из Пећи да гасе: празне цистерне, без воде! То је лицемерје које само Европа уме да ствара. Бомбардовао нас је НАТО и говори Расмусен јуче да нису окупирали Косово. А шта је Бондстил? То је, пре свега, окупација српског села код Витине коју су пре тога испразнили комунисти… Ми нисмо против Европе. Али које: оне истинске и човечне, а не ове која нас бомбардује!»

Одмах после тога у провладинним, прозападним, антисрпским медијима, – а они потпуно владају електринским небом над Београдом и Србијом, – бестидно су фалсификовали Атанасијев говор и интерпретирали га по својој вољи. Атанасије уопште није позвао народ да линчује Вучића и Николића, како стоји у саопштењима «невладиних» организација, финансираних из Вашингтона и Берлина, већ само «оставимо Богу да суди». Ова «слободна» штампа није ни словом поменула убиство Србина Стефана Церовића. И зато се исплати прочитати одговор Атанасија:

«A većina beogradskih novina i novinarčića, uz „stručne analitičare” Tucića i Đorđevića, papagajski to ponavlja. Pa čak i iguman Sava Јањић Dečanski.“

Istup vladika na mitingu održanom u petak je „govor mržnje par excellence“, i to je posao za tužilaštvo, kaže ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Žarko Obradović, koji očekuje i adekvatnu reakciju iz SPC. „Tužilac mora da reaguje. Na meni je da kažem da je to skandal i neprihvatljivo, a ostali bi trebalo da rade svoj deo posla“, rekao je Obradović novinarima u beogradskom Domu omladine uoči debate „Razgovarajmo o Evropi“.

Један српски интелекталац поставио је следеће питање: «Да ли је говор мржње када Пешчаник назове председавајућег УН – „наопаким националфашистичким умом“? Могло би се тако помислити, јер ништа у његовом понашању не нуди оправдање за такво именовање: његови поступци нам могу изгледати више или мање симпатични, више или мање користољубиви, више или мање оправдани или сврсисходни, како кад и како коме, али никако нису – ни по једном критеријуму – фашистички. Ако се, међутим, сетимо да је он добио ту ознаку због тога што је омогућио да се „Марш на Дрину“ изведе на светској позорници Уједињених нација, онда ствари постају јасније», Мило Ломпар. Нестанак Србије; http://www.glavaizid.rs/?p=7696 април 25, 2013.

Је ли транспарент „Смрт држави!“ истакнут на јединој одржаној геј-паради представља говор мржње? Је ли спорно да неко проучи држави и њеним институцијама да су мртве? Шта је онда згрешио митрополит Амфилохије и владика Атанасије? Где је ту логика?!

Да се присетимо да је у прозападним београдским круговима владика Атанасије био миљеник када је критиковао Милошевићев режим, или када је нападао владику Артемија.

Од Ђорђа Вукадиновића, главни уредник «нспм.ру», запамтио сам следеће речи: « Каже се „издаја”! Али, не, драги пријатељи: ово је велеиздаја! Ради се о почетку капитулације и државног слома који се неће завршити само са Косовом! Представници тзв. Прешевске долине јачају притисак, а кува се и на северу Војводине.»

Највећу пажњу изазвао је говор академика Косте Чавошког:

«Ја вас питам: како су они могли уопште склапати било какав споразум у Бриселу са самозваном државом косовских Арбанаса, кад наша влада ту државу не признаје?! Дакле, та самозвана држава са становишта нашег Устава и наших законика – правно не постоји. Она је непостојећа и са њоме се никакав уговор не може склопити. Дакле, као што видите, они су нас преварили. Тврде да не признају, а преко папира и уговора ту државу и формално су признали! У уговору пише да ни једна од двеју страна уговорница неће једна другу осујећивати нити ће друге наговарати да то чине на њиховом путу ка ЕУ. Дакле, то је још једна обмана ове тројице велеиздајника! Дакле, драги пријатељи, ми смо суочени не само са велеиздајом, него са једном срамном и перфидном преваром ових наших главара, који иза наших леђа, забијајући нож у леђа нашим сународницима на КиМ, нас непрестано варају и обмањују! И коначно, то смо већ чули, а то не смеју да кажу: они наше сународнике на КиМ терају да више не буду држављани Србије, него држављани самозване државе косовских Арбанаса.»

Ево транспаренте које сам видео: „Косово је Србија“, „Србија, па све остало“, «Ослободићемо Косово», „Српска је само ћирилица“, «Хоћемо Москву», нећемо Брисел», „Увек са вама – Бањалука“.

Председик општине Штрпце Звонко Михаиловић: «Ако Дачић и Вучић верују у гаранције НАТО пакта и Хашима Тачија, нека нам то докажу тако што ће своју децу да упишу у школу са нашом децом, и тако што ће своје мајке и очеве да лече код оних што су нам до јуче чупали срце из недара и продавали српске органе по Европи у коју они толико журе.»

Потпредседник Републике Српске Емил Влајки: «Косово и Метохија, ако сви заједно добро не припазите, може значити коначни рапад Србије! Кад једна земља почне да се распада – распаду нема краја!»

Најзапаженији говор, по мени, поред Чавошког, одржао је митрополит Амфилохије:

„ Неко каже ових дана како црква није она која треба да се бави политиком. Та прича нам је позната од давнина. То је наслеђена прича оних који мисле и који су мислили, а мислили смо да нема више таквих, да они имају монопол над Пећком патријаршијом, монопол над ћивотима светих патријараха српских, монопол над ћивотом светог Стефана Дечанскога, монопол над моштима светог Јоаникија Девичког… Стање садашњег Косова и Метохије последица је бомбардовања, злочиначког бомбардовања НАТО пакта. Да ли се на томе може градити будућност и Албанаца и Срба и свих осталих који живе на Косову и Метохији и у Европи? Јуче је Европа обиљежила Дан побједе над фашизмом и добро је што то ради Европа. Јер, и ми смо запамтили нацифашизам и своје кости уложили у одбрану и слободе и части и достојанства. Само једно није добро: што та Европа, која слави годишњицу побједе над Хитлером, у исто вријеме наставља нацифашистичку окупацију на КиМ. Једна Српкиња, горе негдје према Централној Србији, рече ми прије годину-двије дана: Овде, тамо око Јариња, била сам ‘41. као девојка. И да знаш, владико, ова окупација ми је гора од оне Хитлерове, јер онда сам макар могла да идем на извор да наточим воде, а сад су жицу поставили између мога дома и онога извора. Види се шта се догађа и куд се креће. Све у име демократије и људских права. Жалостив сам што овдје говоримо о онима који су уствари и добили већину у власти у Србији на Косову зато што су сви сматрали да они неће попустити и издати, да неће предати Косово. А њих су управо искористили да они предају у потпишу под притиском, окупацијом и под насиљем, да потпишу нешто што не би ни један разуман човјек учинио и потписао. Има ту неке демонске силе, па се управо на стогодишњицу ослобођења Косова и Метохије отима коначно КиМ и одриче се од костију оних који су себе жртвовали. А тај краљ Никола је спјевао чувену пјесму: Онамо ‘намо да виђу Призрен… То је химна Црне Горе: …да виђу Призрен, та то је моје, дома ћу доћ’. Старина мила тамо ме зове. Ту морам једном оружан поћ’! Његови насљедници сад пјевају друкчију пјесму: Онамо ‘намо… да виђу Брисел, та то је моје – тамо ћу гологуз поћ’! А чујем и од ваших главара да говоре у Србији као да Косово није Србија. Заиста ће поново Србија бити Београдски пашалук. Ако и то буде могла да буде. Ја сам увјерен да ће се Србија исправити и усправити се! И дај Боже да тако буде. И нека Бог и Христос Васкрсли да нама – који једино наду имамо у косовском гробу – да васкрснемо сви заједно и да кроз наше васкрсење васкрсну и они који са нама живе на Косову. И да кроз нас и преко нас васкрсну и Европа и све истинске вриједности. Изнад свега правда и слобода у Европи и у свијету.»

С обзиром на последице Бриселског споразума, број окупљених Срба био је више него минималан. Зашто је мајском минтингу присуствовало тако мало људи? Постоје три фактора. Владајући, прозападни медији потпуно су игнорисали овај скуп. Затим, организатори овог митинга нису очевидно уложили довољно напора, да привуку већи број људи. И трећи фактор јесте деморалисан, сиромашан, апатичан народ. Ова три елемента заједно учинила су да је уместо 50 000 или 100 000 људи, на протест дошло око 8 000.

Дефетизам шире у Србији већ преко једне деценије «невладин» сектор, кога финансира Запад, али и сам врха државе. Тако председник Николић пред телевизијом босанских муслимана, на један беспримерно патетичан, љигав, самопонижавајући начин изјављује да је спреман клечати у Сребрници и тражити помиловање за почињене злочине од стране Срба над Бошњацима! Николић је тиме признао бројку, од 8.000 побијених муслимана. И то у часу, кад српски хашки оптуженици доказима негирају број од 8.000 убијених, и не само они, већ толики међународни! Очевидно је да је Николић урадио по вољи Запада, дакле, оних који су му помогли да постане председник.

Како је Вашингтону пошло за руком да од својих противника направи своје обожаваоце? Мислим да су најближи истини они, који верују да су Николић и Вучић уцењени људи. Вероватно су им власти Сједињених Држава претиле, да ће доживети судбину свога шефа Шешеља ако не пристану на «сарадњу», или српски речено, на издају. Јер како иначе објаснити да тај исти човек се у Њујорку, на седници Генералне скуштине УН, огласио као беспоштедни критичар Хашког трибунала,» који се претворио у суд који кажњава само Србе»?

Појавили су се и први, добри коментари, наравно, не на државној телевизији и контролисаним медијима, већ на сајтовима. Цитирам, по мени, најинтересантније делове тих текстова и то онако, како сам их проналазио на интернет-мрежи:

„Kao što se vidi da će taj pakao na srednji rok usisati i Vučića, Dačića i Nikolića, i Srbe sa Kosova, i sve što mrda u Srbiji. Biće tu, naravno, i dobitnika. Računajući sa sporazumom kao sa bitkom za Madrid puzajućeg srpskog građanskog rata, srpske ološ-elite, peta kolona ovdašnjeg medijskog generala Mole – uz strance, jedini istinski dobitnik Briselskog sporazuma – prestale su da ubeđuju narod kako je taj potpis najbolje od mogućeg i da pred Srbijom otvara vrata budućnosti. Umesto da bude najbolji ili najbolji od mogućeg, on se danas krije iza samo jedne reči objašnjenja – mora. Umesto državne politike, na delu su laž, zastrašivanje i obračun. Novine koje se ovde predstavljaju nosocem evropskih vrednosti najstrašnije mahnitaju, objavljujući, pune ponosa, doušničke policijske dosijee srpskih episkopa, a Srbe sa Kosova opisuju kao okorele kriminalce. Vučić i Dačić, nošeni isključivo kratkoročnim projekcijama, njih dvojica dele i svađaju Srbe sa severa i juga. Amfilohije, gega se na političkoj palubi, pred narodom držeći zaupokojenu liturgiju srpskoj vladi, valjda joj time preteći ekskomunikacijom. Kada o Kosovu isto govore Milovan Drecun i Nenad Prokić, to znači da je, bar privremeno, zajednički jezik pronašao onaj sloj opskurnih ex-radikalskih etnocentrista i prozapadnih isfoliranih mediokriteta. Istovremeno, na mitingu za odbranu Kosova, rame uz rame, govore nepokoreni predsednici opština i vladika koji im je za račun žutih i njihovih stranih prijatelja sa Kosova oterao Artemija. Teško je naći dobru reč za bilo šta što nova vlast radi – od Kosova do ekonomije i kulture – ali je jednako teško naći ime za novu instrumentalizaciju Srba sa Kosova, koja se događala na njihovom mitingu u petak. Ne, Srbija to neće izdržati. Vlast i veći deo opozicije danas radi za interese stranaca, i to bez imalo ideje o sopstvenoj žrtvi, bez imalo vizije da u tom radu makar neke mrvice saspe pred sopstveni narod. Za to vreme, gotovo sve tačke otpora – od Srba sa Kosova, preko, Božemeoprosti, Crkve do patriotskih stranaka i organizacija – jednako beznadežno su instrumentalizovane i pretvorene u korisne idiote. Otuda, posle dve uzastopne prevare (2008. i 2012), Srbija nema nijedan razlog da veruje kako će rešenje za nju doći na izborima, a narod koji ne veruje u takav institut, po definiciji se, ubraja u kategoriju opasnih – najpre za sebe a onda i za vlast – ma koliko trenutno izgledao tunjav, opijen i apatičan. Srbija srlja u raspad. Ima li nade za takvu Srbiju, tako teško suočenu sa slikama raspada? Na kraći ili srednji rok veoma malo. Na duži rok šanse Srbije, međutim, neće biti tako rđave, budući da će svet kome ona, po prirodi stvari i svog položaja, pripada biti sve jači, dok će onaj prema kome su je opredelile politička klasa i ološ-elite biti sve slabiji“, Жељко Цвијановић, 10 мај 2013, www.standard.rs.

Коментар број два:

«Неколико дана пре мајског протеста, питах једног колегу која је заправо сврха овог митинговања, уколико ће на бину изаћи неколицина људи и казати оно што сви знамо и то онима што то већ знају?! Направити неколико протеста са истом поруком , са истим људима на бини , истоветним речима, не може довести до нечег другог сем до још већег народног разочарења и одустајања од било које следеће битке, па макар се она огледала и у броју људи који су дошли на протест. Сваки протест који се десио у протекле две године, почео је и завршио се са речима : Будите мирни, не правите инциденте, мирно се разиђите. Што у преводу значи, захвалимо се властима што су нам и ово дозволили да бисмо имали где да се испразнимо и вратимо кући у јад и беду из које смо и дошли да не променимо апсолутно ништа! Такође је јасно, као што сам на самом почетку нагласила да је народ очајан, да жељан промене и да га та жеља и немогућност да ишта промени доводи до невероватних фрустрација. На друштвеним мрежема људи више ни не скривају свој бес и може се наћи до танчнина описан начин на који поједине политичаре скраћују за главу. Што је само један у низу показатеља да је овај народ и више него спреман за једну револуцију. Једну народну револуцију која треба и може да изведе велике промене, али се то неће десити са старим мешинама.. А те старе мешине јасно је да нити желе да изведу народ на улицу, нити се народ више ослања на њих. То је између осталог и један од кључних разлога зашто је тако мало људи присутно на оваквим протестима- сазнање да организатори не желе и не могу ништа да промене , односно да чак ни створена критична маса се неће померити без дозволе оних који су их окупили. Вероватно бих све ово прећутала да јуче нисам пратила протест и остала у најмању руку шокирана дешавањима, говорницима и апсолутном несврсхиходношћу јучерашње шараде. Изласком Митрополита Амфилохија на бину и извођењем молитве за упокојење владе , сам протест је изгубио на озбиљности а другосрбијански медији и ова властодржачка структура је само добила разлог више да омаловажи протест и да сваки каснији гест Српске православне цркве којим би стали на страну народа ублажи и демистификује. Следећи говорник је био крајње дискутабилан, владика Атанасије Јевтић. Чија је помајање на сцени изазвало негодовање и звиждање разочараног народа. Познато је да је након принудног одласка владике Артемија са Космета нестало снаге православне коју је управо он одржавао и недићевским напорима чувао заједно са својим монаштвом, те је појава Атанасија Јевтића, које је кумовао у укланању владике Артемија, у народу изазвала само револт и питање на шта су мислили организатори потурајући оног чији је долазак означио увођење и пропагирање шиптарских докумената, недостојних и непримерених договора с Шиптарима. Све у свему и ово је још само један протест за умиривање сопствене савести свих оних који наводно желе неку промену а нису спремни да се даље носе са њом. Шарада, престава и манипулација са свима нама који очекујемо једну револуцију , једно „чишћење“ Србије а добијамо сваки пут само још веће разочарење», Весна Веизовић, http://www.novinar.de/2013/05/12/svrha-i-ishod-protesta-u-srbiji-trla-baba-lan-a-selo-gori.html

Коментар број три:

„Да ли шатро-опозиционари и шатро-независни медији, који су једва суздржавали сузе радоснице што је актуелни Тријумвират „испао боље него што су се икада могли надати“? Или ми се стомак највише окретао од шатро-патриота, оне „тихе већине“ грађана којима су пуна уста псовки на рачун „лопова“, „политичара“, „европских бирократа“ и „антисрпске политике“, да би онда погнуте главе гутали све што им сервирају владини телали и добошари у лику „Курира“, „Блица“ или Б92?», Невенко Шкрбић, 12. мај 2013. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/opelo-za-drzavu.html

Коментар број четири:

«Медијски манипулатори представили као скандал у режији митрополита црногорско-приморског Амфилохија и умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија: „Атанасије: Дачић ће да заврши као Ђинђић“, „Протест поражене политике уз претње владика“, „Шокантна изјава митрополита Амфилохија“, „Амфилохије слагао патријарха“, „Напредњаци и демократе сложни: Лоше поруке владика СПЦ“, „Оштре осуде Амфилохија и Атанасија“, „Протест у Београду обележио скандал“. Све ово јасно показује да је значајно отупљена оштрица протеста против бриселског споразума и терен пребачен из Владиног у двориште СПЦ. Уместо да се режим правда због предаје/продаје Косова и Метохије, премијер и први потпредседник добијају шансу да се придигну и храбро покажу како се не боје претњи. Да ствари буду још горе, од „свих изјава и чињења“ Амфилохија и Атанасија оградио се, у своје име и име Цркве, и сам патријарх Иринеј. Једини и прави добитници јесу митрополит Амфилохије и епископ умировљени Атанасије: „Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу прогонитељима“; сада је очито да су се Амфилохије и Атанасије, насупрот двојици Иринеја (патријарху и епископу бачком), залагали за тврђи став Цркве према властима и њиховом предавању КиМ. Амфилохије и Атанасије покупили су симпатије „патриотског“ дела јавности и представили се као истински чувари КиМ унутар СПЦ. Остаје само нада да ће Амфилохије и Атанасије боље чувати Косово и Метохију него што су то (у)чинили са братом им јустиновцем Артемијем», Александар Лазић, 12. мај 2013. http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/da-li-su-arhijereji-spc-pomogli-medijskim-vampirima-da-upokoje-protest-qostajemo-u-srbijiq.html

Коментар број пет:

«Sada je politika Čedomira Jovanovića zvanična politika. Jedini problem u celoj stvari je što njegova stranka nije na vlasti i nije dobila podršku građana, a politika koju je vladajuća struktura ponudila na izborima je dobila podršku i bila je sasvim dručačija. Naravno, sada se medijska lobotomija nastavila i intenzivirala i narod se ubeđuje u ispravnost onoga za šta nije glasao i u bezgrešnost vođa, koje sve više liče na vođu kojeg je opisivao Domanović. I vlast i opozicija koja može da postane vlast su pod strogom kontrolom stranaca a javno mnjenje se manipuliše podsredstvom medija. Sve što se dešava van medijskog prostora faktički ne postoji. U tome je suština, i u tome se krije razlog onakvom izveštavanju o protestu na Trgu. О Amfilohiju su puni novinski stupci i najednom su svi šokirani nečim što nije ni mali deo onoga što je govorio i činio muftija Zukorlić. Pošto ispada da se na severu Kosmeta živi bolje nego u ostatku Srbije, a neki kažu, bolje nego i u nekim zemljama EU, predlažem im da se svi kolektivno presele tamo, i neka uživaju u blagostanju i bezbrižnom životu. A aktivistima vladajućih stranaka, od kojih mnoge igrom slučaja poznajem lično i za koje znam šta su mislili i govorili za vreme i pre proteklih izbora, poručujem da oni predvode te autobuse izgladnelih Srba iz ostatka Srbije na Kosmet pošto nekako uslovi tamošnjeg života zvuče bolje nego evropski, posebno ako čovek pročita neke od „dobro obaveštenih“ naslova dnevnih novina u Srbiji. Кako to da više ima Srba na Kosmetu koji veruju u državu i koji od nje traže spas nego Srba iz ostatka Srbije? Nekako je izgleda najteže „srbovati“ u Beogradu. Nekako nam mrsko, a i sramota nas je. Zato na protest u Beogradu i dođe više Srba sa nesrećnog Kosmeta nego Srba iz ostatka Srbije. Što se tiče šverca i drugih nepočinstava na Kosmetu – iskreno govoreći, imam potpuno razumevanje za ljude koji su ostavljeni na cedilu, u sistemu bez sistema, u getu, koje je napustila država, njena vojska i policija i koji moraju da se snalaze kako bi preživeli. Kada policija i vojska Srbije budu prisutni na tom delu teritorije tada možemo govoriti o nepočinstvima i kršenju zakona Srba sa severa Kosmeta. Dok se to ne desi, najmoralnije bi bilo da svi ućutimo o tome. Država je medijski, obaveštajno, kadrovski, intelektualno, ekonomski okupirana i zavisna, pozicija i opozicija služe istoj svrsi, a javno mnjenje se konstruiše medijima. Narod je izgubio veru u stranke i izbore, stranački aktivisti ne veruju ni u šta sem u korišćenje vladajuće stranke za jačanje ličnog uticaja, zapošljavanje i bogaćenje, a zapadne ambasade vladaju Srbijom. Crkva, kao i sve druge institucije, razara se i spolja i iznutra, i polako sve u Srbiji, svaki segment društva počinje da liči na političku stranku. Danas smo prodali Kosmet, sutra ćemo Republiku Srpsku i Vojvodinu, prekosutra Rašku oblast. Inače, novost je da je Sonja Biserko član komisije pri Ujedinjenim nacijama koja će imati zadatak da istražuje kršenja ljudskih prava u Severnoj Koreji. Ista matrica, isti ljudi. Miljenko Dereta će, kako stvari stoje, postati akademik pre ili kasnije, a i svi njegovi istomišljenici. Tako to biva u zemlji čuda, u državi koja je svačija samo više nije srpska. Zarad kore hleba i pomija prodajemo državu, zarad svakog novog datuma novi deo teritorije, ljude i dostojanstvo, trgujemo ljudskim dušama, kupujemo još koji dan, koprcamo se i mrzimo međusobno. To je danas srpska država, koja će biti sluga novog pijemonta Balkana – Velike Albanije i njenih saveznika, pre svega Hrvatske. Pristajemo na sve. To vam je kao u onom vicu kada u nekom kafiću bogati starac pita mladu manekenku za koliko bi novca spavala sa njim, i nudi joj sto hiljada evra, zatim trista, a ona odbija govoreći da je njegov predlog nečuven. Nakon što joj ponudi milion, ona ga začuđeno upita: „Zar misliš da sam ja prostitutka koja bi prodala svoje dostojanstvo, moral i čast za milion evra za koje nisam sigurna ni da li ću ih dobiti?“„Ne“, odgovori starac, „to da si prostitutka smo već utvrdili. Sada samo pregovaramo o ceni,“ Mилан Дамјанац; 13 maj 2013, http://www.standard.rs/milan-damjanac-trgovina-ljudskim-dusama.html

Коментар број шест:

„Велика moć navalila na Srbiju. I da ona stalno traga za najgorima među nama koji će je zadovoljiti. Kao što su govorili o komunizmu, socijalizmu, sad o kapitalizmu i moderni, sada histerično govore o progresivizmu Evrope. Dok se previđa propast moći Zapada, za njih je to utoliko gore po činjenice. A dobro su je iskoristili i oni i njihovi potomci. I tako se život razlio po Srbiji, ne da bi nešto stvarao, nego da bi parazitirao u svakom sistemu. Dok su 2003. nudili hleb od tri dinara, sada đelićki junački bulazne o dve milijarde investicija u visoke tehnologije. Kakav kič od politike, kakvi vašarski prevaranti mladih žena, i to je šablon, ali i očigledna paradigma naših života iz koje još nismo ni malo izvirili. Da je na skupu bilo 80.000 ljudi, jedina poruka kao i priroda tog skupa je mogla biti da, ako Ustavni sud ne odluči u dogledno vreme, mi dolazimo sledeći put po njih. Оvako dalje ne može,“ MILE MILOŠEVIĆ, 13 maj 2013, http://www.standard.rs/mile-milosevic-propadati-se-moze-beskrajno-ili-jedina-stvarna-ponuda-vlasti.html

Коментар број седам:

«Требало је да сачекамо да Тома – Вучић напусте Шешеља, да разбију СРС и да се одрекну својих радикалских уверења, која су са великим жаром свакодневно лансирали у народ, да прихвате Европу као једину шансу, и да са промењеном памећу опет убеђују народ, како би, коначно, схватио да је „дуго живео у илузијама, да је дошло време да сагледа своје грешке и покуша да отклони њихове последице.“ Али, чак и кад би се све одвијало онако како он тврди, остаје неразјашњено, како то да они који су већ годинама у ЕУ, као Бугарска, Румунија, Грчка, Шпанија, Португалија, Италија, па и Словенија, не беху изложене инвазијама буљака инвеститора, већ грцају у грдним економским проблемима, који су им чак и управо наметнути уласком у ЕУ! Посебно, што су сви они били и остали миљеници Запада, док је Србија сматрана и сматра се оном коју треба непрестано гурати у запећак, све у нади да ће је већ једном уклонити са карте Европе! Вучић је, према сведочењу Бошка Јакшића, у „Политици“, рекао Динкићу да је он један од највећих пљачкаша у историји Србије, што је, нема сумње, истина. Али је он, у исто време, и један од најнеодговорнијих људи у њеној историји, да је свесно и сладострасно уништава. И ником ништа! Уопште, све оно што у Србији влада, толико је морално посрнуло, да их ниуколико не погађа њена судбина. А ми бисмо се питали, чиме је то српски народ заслужио да га оваква несрпска влада представља, али и да опоменемо све Србе да се понашају и раде српски! Само народ у акцији је нација!», Слободан Турлаков, http://www.novinar.de/2013/05/12/najevropljanin-nam-nije-potreban-vec-samo-najsrbin.html

***
***
***

Нада

Излаз је једини у томе да се најзад опаметимо и да видимо како то раде стари, успешнији народи од нас. Свет не стоји на месту. До пре кратког времена Америка је била апсолутни доминантан фактор на светској позорници. Прекретница је настала 10. фебруара 2007. год., када је Путин наступио на «Мюнхенской конференции по вопросам политики безопасности». Путин је тада изненадио Запад, јер је неочекивано жестоко критиковао политику САД-а, или како су то руски коментатори написали, «Путин без „излишнего политеса“ назвал расширение НАТО и американскую программу создания ПРО факторами, дестабилизирующими международную безопасность.» Време неприкосновене америчке хегемоније полако али сигурно пролази. То је наша велика шанса.

Наш проблем не може да се реши ни овим мајским, а ни планираним Видовданским митингом. Он може да се реши упорним, свакодневним радом. Руси то лепо кажу: „Капля камень точит, не силою, а частым падением.» Ваља да у свакој прилици бранимо српско становиште. Тако уосталом раде све друге чланице ЕУ. Да ли и следећих пола века проведемо као таоци којима је наметнут осећај кривице, како је то урадио титоистички режим? Или смо спремни да се боримо као стари, историјски и поносан народ?

Наше проблеме неће да нам решава ни Брисел, а ни Вашингтон. Но, мора да знамо ко су нам пријатељи и ко непријатељи, јер је то суштина политике. Ваља да се изборимо и то тако да се спремимо да ова трка није спринт на сто метара, већ да ће бити дуга, маратонска. Овај митниг ми је пре личио на мефистовску режију, којом је руководио проверени агент провокатор и тако мајсторски изманипулисао и већину добронамерних говорника, као и окупљени народ. Падне ми, док сам са пријатељима одлазио са митинга, на памет мисао једног од јунака у роману Исака Башевис Сингера. Писац готово изумрлог јидиш језика бави се проблемом отпадништва код Јевреја. Као пример узео је лекара, који се одрекао јеврејске вере, покатоличио и отворио лекарску ординацију у једном граду Пољској. Реч је феномену који постоји код свих народа: Говорим о одродима, конвертитима, преобраћеницима.

По сећању записујем Сингерове мисли: „И раније су од нас су отпадали они најслабији, површни, лакомислени и најнеотпорнији, који су обожавали моћне и окретали се против народа од кога су потекли. Увек у историји спасавала нас је вера и слога. Силе зла и најмоћнијег напријатеља нису могле да нас победе. Па неће ни данас.»

Никола Н. Живковић