Вести

Првобитно смо имали намеру да овај текст насловимо: „Тадићевим примером и путем – бедно и срамотно!“ Одустали смо, јер нам се чинило, да тај пут већ прилично дуго траје, са страховитим последицама, а нигде Срба да кажу своју реч о том путу и његовом погубном смеру, од човека од кога су то најмање могли да очекују, гласајући за њега.!

проф. др. Слободан Турлаков 02.05.2013

***

Додуше, било је неколико протеста поводом Бриселског споразума, али с обзиром на његове последице које ће погодити само Србе, број окупљених Срба био је више него минималан, чак толики да су злуради коментатори, и у земљи и ван ње, закључили: Срби су се помирилим са оним што им се догађа!

На жалост, изгледа да је тако.

Оно што је нарочито видљиво, то је што се они који владају нама, уткрују ко ће више и одлучније стати на страну потреба Америке, па тако док се онај гос’н Тома, што је гладовао „рад добра Србије“, на најбестиднији начин исказао спремним да ће клечати у Сребрници и тражити помиловање за почињене злочине од стране Срба над Бошњацима!, дотле његов другар, Вучић, поручује Србима да ова „влада може и пасти, али не и одлука из Брисела, јер је то једина одлука која гарантује будућност – Србије!“

Која бестидност и које додворавање онима који су им помогли да се попну тамо где данас јесу!

Док ово пишемо, и иначе, небројено пута се питамо: чиме и како је Америка учинила ове своје некадашње одлучне противнике због њених колонијалнијих насртаја на Србију, својим послушницима, чак тако и толико да су они постали стварни непријатељи српског народа и српских интереса?!

Постоје ли новци или „нешто друго“ с којима се тако и толико може купити савест одраслих људи, да се више не зна на шта су све спремни!

Еј, бре, док се у Њујорку на седници Генералне скуштине УН, огласио као темљељни критичар Хашког трибунала, који се претворио у суд који кажњава жртве, дакле само Србе… сад са спремношћу да клечи и моли помиловање за злочине српског народа над Бошњацима, председник Николић, повлачи оно што је у Њујорку рекао, и помаже Трибуналу да настави свој крсташки поход против Срба! Шта више, он је на најдиректнији начин прихватио ону фамозну и измишљену бројку, од 8.000 побијених муслимана, и на ТВ БиХ рекао да ће управо због тога клечати и тражити помиловање за Србију! Шта више, поклониће се жртвама злочина, и да ће, у тој намери (и потреби) посетити Сребрницу!

Може ли тај човек, после тих речи, да каже за себе да је при чистој српској свести, да није помрачио умом? У неколико дана две потпуно опречне изјаве, којима се више извинио Америци и њеном Хашком трибуналу, но Бошњацима!

Кажу, како је на председника Николића извршен притисак, да нађе начина да одустане од своје њујоршке оптужбе против Хага и Америке, и он је то учинио, по цену даљих проглашавања Срба за злотворе и убице!

И то у часу, кад хашки оптуженици доказима негирају тај фамозни број од 8.000 убијених, и не само они, већ толики међународни експерти који су походили то стратиште! Другим речима, свесно отежава њихов положај, дајући „карт бланш“ Хагу, тј, Америци, да ради са њима шта хоће, уз његову званичну сагласност. Дакле, Србије!

Другим речима, председник Николић је овим својим иступом потврдио Резолуцију Тадићевог парламента, којом сами Срби проглашавају себе за ратне злочинце! И по угледу на Тадића, који је на загребачкој ТВ рекао да се увек осећа посрамљен, кад год се помене име генерала Младића, и он се сада на БиХ ТВ, обраћа Бошњацима с молбом за опроштај, због српских злочина над њиховим земљацима!

А да ли председник зна да постоји Братунац, да постоје попаљена српска села и побијени њихови српски староседеоци, у околини Сребрнице, да Срби, које он назива Босанцима, имају право на освету, да је не само према хашком искуству, за Србе једина правда – освета!

Али, не вреди опомињати председника, он је кренуо путем свога претходника, чак драстичније и отвореније. А тај пут никако није на правцу српског спаса и српске будућности. Напротив!

И кад се помисли да тај човек има децу и унуке! С којим ће српским образом изаћи пред њих? Треба имати мрачне одважности па учинити тај корак! Јадна српска мајко, кога си све родила!

У часу кад се Тома Николић попео на председнички пиједестал, ми смо написали: „Коначно – Србин!“, оно што су и сви други Срби помисли, добили смо Србина, из срца Србије, за председника државе! А сад, шта сад да кажемо. Верујте, г. Томо, срамота нас је за Вас и за све нас, који смо тако (с правом!) мислили.

Дабоме, не може се рећи да су његови саборци, на нивоу Владе, чинили мање насртаје на Србе и Србију, иако су свима њима пуна уста о будућности и напретку Србије и њене деце! Увек кад то читамо намеће нам се сећање на роман „Господа Головљеви“, на његовог јунака званог Порфирушка ¬– Јидишка, ком ни његова рођена мајка није веровала у његова заклињања. Додуше, у Шчедриновом роману је такав само један, а у овом нашем српском, има их бар тројица, који као да се отимају, ко ће више личити на свој праузор.

Дакле, Вучић – Дачић – Динкић!

Много пута смо писали о њима и о њиховим насртајима на Српство и српски опстанак, али никад толико колико се они сликају по разним медијима, са свакојаким изјавама, да се човек пита, да ли они уопште нешто раде по својим ресорима, сем што се сликају и дају изјаве. А и о једном и о другом могло би се свашта рећи.

Рецимо, о томе како је Дачић дограбио Путинову руку, како је целим својим бићем стиснуо и привукао уза се, и како се јагодицама раздрагано смешио, као мало дете кад хоће да изрази своју љубав и своју приврженост према својим родитељима. Али, није прошло ни неколико дана, а Дачић се већ, по угледу на реченог Порфирушку – Јидишку, окренуо на другу страну, са истим јагодичним осмехом, више и не помишњајући на Путина, кога је чак натерао на трипли пољубац, што се јасно видело на телевизији.

У свом другом професионалном чланку, јер он је по професији дипломирани новинар, Дачић је под насловом „Нема више скривања“! са оном нескривеном иронијом и дрскошћу са којом се, у своје време као портпарол Милошевића, обрачунавао са новинарима, он је толико тога натоварио свима нама, као што је себе нахвалио, да би на крају поручио цркви да се она и даље бори за небеску Србију, док ће он и они за ову земаљску, зашта су и изабрани на земаљским изборима, тј… за Србију у којој ће „бити посла, више путева, школа, болница, књига…задовољних и остварених људи“.

Наравно, ни њему не пада на памет да су он и они изабрани да остваре – промене, које су пуним устима обећавали, да ће бити влада дисконтинуитета, а не наставак свега онога што је Тадићеву владу обележило: „биолошко изумирање Србије, девастирање њене инфраструктуре, уништавање привреде, културе, здравства, школства…“ Забога, па и он и његов СПС су учествовали у тој Тадићевој влади! Шта су они, сви заједно, учинили и чинила да до тога беспућа не дође?

Треба бити осионо дрзак па се користити страницама „Политике“, да би се исказало, бестидно и без апелације, све оно што је он Србима или грађанима поручио, са тезом: „нисмо тражили изговор, већ начин“ и у том склопу, по њему, Бриселски споразум је „почетак краја и крај почетка, да се нађе начин и начини, да урадимо оно због чега смо изабрани!“

Исправније би било рећи – „ради чега“, а не „због чега“, јер се тиме, како је речено, мења смисао реченог.

Но, важније је од тог и тога, да Дачић, као и увек до сада, реченим подваљује, јер по чему би Бриселски споразум решио све оно што се нагомилало као кочница и као крај, са почетком и без њега! Јер је то последица сложног рада свих влада од 5. октобра, по упутствима и налозима Америке и Запада, и пре би се могло рећи да је Бриселски споразум круна свег оног што се постигло у демократизацији Србије, а на путу њеног девастирања, тј, пустошења, уништавања, разарања…

И пошто је тако теоретски објаснио целу ствар и Србима практично показао и доказао да су им у Брислу обезбедили и почетак краја и крај почетака, ипак и за сваки случај је рекао: „Референдум не сме да одложи примену бриселског договора“, чему је јасно назначио и могућност референдума да било шта измени, па и бесмисленост његовог одржавања. Сем да се потроше пар стотина милиона евра, које иоанко немамо.

Вучић, као мање интелигентан и мање осион, покушава да одржи свој рејтинг – најопопуларнијег политичара године – буђењем самислости код „грађана“ и „људи из Србије“, па је у том смеру, умешао и свог сина. Наиме, због претњи да ће му убити оца, син је запретио да ће извршити самоубиство! Јадно то дете, крај таквог самољубивог и властољубивог оца!

Међутим, Вучић, више но други, игра на карту будућности Србије и њене деце, па је у тај „оквир“ убацио и Брисел, који постаје општа поштапица власти и њених чауша.

Да би оправдао Брисел, Вучић је посегнуо чак и за књазом Милошем, да у његовој владавини нађе далеки праузор.

Милош је „знао када треба да се направи разлика између глава и граница и како и колико је потребно сачувати српске главе. Милош је човек који је својим бритким умом, али истовремено и својом строгошћу и одлучношћу, усудио бих се да кажем, најзаслужнији за стварање модерне српске државе“.

Другим речима, по узору на књаза, „који је знао како и колико је потребно сачувати српске главе“, треба „строгошћу и одлучношћу“, и овај бриселски договор спровести, како би се обезбедио „опстанак и просперитет Србије“.

И ма колико да „сасвим разуме“ Србе са КиМ-а, и да „нико није срећан, ни задовољан“ споразумом, ипак важно је запамтити да је књаз Милош знао „како и колико је потребно сачувати српске главе“, па према томе, треба се задовољити са оним „колико“ их Брисел очувава, а на њему и преговарачком тиму је и „како“ их сачувати!

„80 одсто обичног народа, у које рачунам и себе, нису срећни, ни задовољни, помало су тужни, али знају да мора да се живи, да живот тече даље и да људи и те како схватају позицију у којој се Србија налази.

Спровођење Бриселског споразума неће бити ни лако, ни једноставно, јер неки у Приштини покушавају да спроводе оно што није део споразума; оно што су, још раније, били наумили, сада би да спроводе“.

Другим речима, спровођење договора у највећој мери зависи од (ранијих) жеља Приштине, која ма како тумачила и спроводила тај договор имаће подршку Америке, а Србија, која је и до самог договора имала само да попушта и сада ће то исто морати да чини, јер Америка је на Косову и са Косовом!

Не треба сметнути с ума и то, да је и ова влада постала владом, по жељи и хтењу Америке и да ће то бити само дотле, док ради по америчком диктату и на њену корист.

Иако Вучић тврди да нису хтели да „фабрикују истину“, морао би бити свестан да је свима јасно, да је потпуно свеједно да ли је она фабрикована или не, она је таква какву су они прихватли. Какву су морали да прихвате, јер су, како им је рекла шармантна баронеса, њихове каријере у питању!

И док се Вучић и Дачић замајавају Косметом, дотле се осовина Динкић–Зорана Михајловић, обрушава на Бајатовића, генералног директора „Србијагаса“, оптужујући га да његово предузеће има преко милијарду евра дуга! Додуше, нису рекли где се тај грдан новац слио, али пошто је Бајатовић један од потпредседника СПС–а, може свашта да се претпостави, поготову што шеф СПС- а ћути, прави се невешт, као да је то само Бајатовићева ствар! Па чак и да јесте, „Србијагас“ је државна установа, а Дачић је премијер те државе, па би, је л те, морао нешто да гукне! Међутим, ништа! Мукајет!

Кад се помисли да су и Динкић и Зорана из коалиционих странака, које са СПС-ом чине владу, да се њихова „осовина“, од стране Руса, апострофира као противник Јужног тока кроз Србију, што се доказује и тиме да је донесеним законом, уместо да тај ток, како је договорено и обећано, обележи као инвестиција од националног интереса, бива проглашен тек од општег интереса, што није исто.

У тај посао око Јужног тока умешан је и Бајатовић, кога, како се прича, Руси штите, али и он врда, пролонгирајући рок почетка његове изградње, чак још није довршен ни генерални пројекат, а ни завршена лицитација о откупу приватног земљишта, преко кога, тај ток, треба да се разастре!

Дакле, врло замршене ствари, у ком замршењу српска влада преко своја два члана учествује, од којих је један председник странке (УРС), једна потпредседница (СНС) и један потпредседник (СПС)… тј, цела коалиција!А у исто време иде се у Москву, и праве се дугорочни и стратешки уговори! И сад још и Николић треба да се, како кажу, на лични позив Путина, пред њим појави!

Шта рећи, него једна очигледна недораслост за вођење озбиљних државних послова, чиме се још једном показало, да није довољно бити страначки лидер, па на основи изборних резултата, стећи право да се воде државни послови. Они се, истина, воде, али погубно и са грдним неуспесима.

Ето, тај Динкић, иако је био само асистент на Економском факултету, он је себе, са Калашњиковом у руци, прогласио за економског експерта, и као такав иде из владе у владу, већ 13-та година, уништавајући све оно што су претходне генерације створиле!

И ником ништа! Народ га гласао!

У овој „новој“ влади он је донео буџет, с којим се хвалио да је потпуно уравнотежен, иако му је Фискални савет предочавао дефиците и да ће морати да иде у ребаланс, да би се некако извукао, што је он арогантно одбијао, проглашавајући тај државни орган за нестручан и неозбиљан.

Сад, пак кад се видело да је тај Фискални савет био у праву, Динкић проглашава уштеде, како би избегао ребаланс буџета, па у оквиру њих, најављује – „одустајање од неких инвестиција“! А како инвестиције значе и шансу за нова запошљавања, то значи да влада објављује да неће бити нових радних места! Без икакве бојазни по себе и свој опстанак, наравно и Динкићев, који се тако, са тим и таквим „успесима“, већ толике године, шета кроз српску привреду и финансије!

Србија јесте мала земља, са великим проблемима, који се непрестано умножавају и компликују, али она није толико мала колико су ништавни људи који имају амбицију да њом владају! На жалост, избори ништа не решавају, јер увек се намире гласови који омогућавају даље пропадање државе и нације.

Дачић је у свом другом ауторском тексту, рекао да квадратура круга не постоји! Па, дакле, не треба ни тражити његово решење. Али, ако је и тако, они који владају овом земљом већ 13-та година измислили су нешто слично, којим се проглашава нерешивост наше судбине, и они се чак тиме поносе, јер је то све у њихову корист.

И шта сад?

Ако је правде и Бога на овом свету, морао би већ једном да се роди дан, у ком ће се Срби догодити.

Хоће ли то бити 10. мај када би требало да дођу Срби са Космета у Београд!

Или ће их бриселски хероји убедити да су све учинили да Срби на Косову буду свој на своме, под шиптарским законима, и да зато немају потребе да долазе и тиме онемогуће резултате Бриселског договора!

Тек, све више се чује глас, да веће и темељније издаје Срба и српских националних интереса, до сад није било!

Слободан Турлаков