Вести

„Брзо унутра…“

Године 313, цар Константин прогласио је верску толеранцију према Хришћанима, и тиме обуставио њихово прогањање и убијање…
Године 1813, пропаст Карађорђеве Србије…
Године 1913, битка на Брегалници, величанствена победа српске војске над Бугарима, којом је победом освећена Сливница…
Година 2013, пропаст европске Србије

пише проф. др. Слободан Турлаков, 22.04.2013

***

У крајње аргуменованом и сјајном напису Николе Живковића, објављеном у нашем „Новинару“, све је речено о Миланском едикту, а понајвише да Србија нема разлога да слави његову годишњицу, да то славље пре припада Милану и, уопште, Италији. Међутим, они који заговарају и одлучују о прослави тог датума, истичу да је Краљевина Србија и 1913. славила 1600. годишњицу тог значајног датума и догађаја за све Хришћане, па самим тим, имамо и ми обавезу да то учинимо.

Постоји битна разлика између 1913. и 2013, која разлика одлучује да ми немамо разлога да се у то славље мешамо, не само зато што ће оно коштати стотине милиона ову осиромашену и уназађену земљу и непостојећу државу. Та разлика је у томе, што године 1913, Србија није имала искуство које данас има. Наравно, са католичком црквом, која се из петних жила упиње да тој прослави да обележје сопственог славља.

Године 1914-1918, године су погрома над српским живљем, не само у Босни и Херцеговини, већ и у Срему, а и поробљеној Србији од стране Аустро-угарске и Немачке. Стотине хиљаде побијених и прогнаних по аустријским и мађарским логорима, међу којима је било и деце и онемоћалих стараца, дакако и жена. Уз невиђену пљачку материјалних добара, и рушење свега што је било српско. И све то под издашним покровитељством и учешћем католичког клера.

Године 1941 – 1945. године су поновног погрома над српским народом у којима је католичко свештенство на најбестијалнији начин и својим директним учешћем предњачило, дајући пример како треба поступати у ништењу српског бића и српске имовине. Јасеновац, Јадовно, паклено оргијање у православној цркви Глине… и ко зна још колико појединачних злочина по забаченим селима на просторима Босне, које је припало НДХ.

Распад бивше СФРЈ, 1991 – 1995, био је сигнал за католички клер да понови своје погроме над Србима, а кад су Срби устали у своју одбрану, Америка је успоставила Хаг, да доврши оно што ни папа Војтила, својим подстицајним одобрењем бомбардовања Републике Српске, чак и на Ускрс!, није успео да оствари. Другим речима, Хаг треба посматрати и као обрачун католичанства са православљем, што још није истицано, а што се хтело забашурити и тиме што су међу његове судије смишљено убацивани и они који не припадају католичкој вери, али зато припадају онима који извршавају њену вољу и њену потребу.

Хрватска је данас најкатоличкија земља на свету, у њој се и данас врше насилна покатоличење православних Срба, као услов њиховог животног опстанка. То не само да се зна у читавој Европи, баш као што се зна и у самој Србији, али од нас се траже добросуседски односи, које квислиншке демократске владе у Србији, подржавају, не постављајући услов за поштовање српског националног и верског идентитета, оних Срба, који су још преостали у Хрватској.

Ова подсећања на злочине католичанства у последњих 100 година, довољно говоре да ми немамо разлога а ни права да изигравамо неке умоболне толерантне људе, поготову што римска курија чини све да се, прославом годишњице Миланског едикта, прикаже као природони и прави наследник његовог учинка. Напротив! Она, по људским законима, који су једнаки за све, не би имала право ни да се појави у својој надменој назочности, поготову на овим просторима!

Писмо председника Владе Србије

Ми, овим, не желимо да ступимо у било какву полемику са главним организатором ове срамотне прославе у Нишу, извесном Лалету Павловићу, који је, као саветник председника Републике за културу, постао њен главни промотор, која би, по њему, требало Србију да прикаже свету у другачијем светлу, него што се приказала у Милошевићевим ратним походима против осталог дела Титове Југославије! Другим речима, још увек има овдашњих људи, који протурају свакојаке приче о прошлом грађанском рату, приписујући га Милошевићу, а не оном свету, који је Србију приказао и још увек је приказује у том другом светлу! Онако како је то лепо и сликовито дефинисао адвокат Горан Петронијевић: „У Хагу је свако невин, док се не докаже да је Србин!“, што је у немачким новинма преведено: „Јеси ли човек, или Србин!“

На жалост, и поред стравичних искустава са „католичком акцијом“ на овим просторима, која бележе и многе жртве међу српским православним свештенством и архијерејима, данашња Патријаршија се здушно ставила на страну оних који хоће да „поправе“ слику Србије у свету, што је једна велика срамота, мада не и једина. Куда то иде Црква и куда црквени оци воде Српску православну цркву, верујемо да то ни сам Саваот не зна. Тек, колико епископа, толико цркава, мада они, попут данашње владе у Србији, изигравају јединство и сагласност у свему. Чак ако би и било тако, утолико горе по православну паству, као што владино „јединство“ испашта сав српски народ.

Година 1813, у српском сећању, година је пропасти Карађорђеве Србије,

која је после пуних девет и по година херојске борбе, поклекнула пред неупоредиво јачом турском силом, коју су чинили и босански муслимани.

Преломна је то година, која би морала бити у нашој свести и као доказ како је један мали четиривековно поробљени народ, српски народ, смогао снаге, храбрости и куражи да се, без ичије помоћи, дигне против силног отоманског царста, да ослободи територију, коју и данас. после два века, сав свет, чак и они који желе да нас понизе и униште, препознају и признају као српску земљу.

Ми ни данас не знамо са пуном сигурношћу ко је био див јунак Карађорђе, како је успео да буде вожд, признати и слушани, читавог српског устанка, али ако то не знамо, знамо да је било толико оних који су хтели да умање сјај његове блиставе звезде, која је заблистала невиђеним сјајем, утолико блиставије, јер се указала на скоро угаслом српском небу!

Када је 2004. године слављена 200. годишњица Првог српског устанка, извесни Горан Петровић, кога су ове године успели да угурају у САНУ, срочио је, тим поводом, један променадни игроказ, под називом „Скела“, у ком се не помиње ни Карађорђе, ни његове војводе, ни борба на живот и смрт маленог српског народа. Шта више, за ту и такву „скелу“, нико није заслужено наружио писца, баш ни оне велможе, који су присуствовали одвијању те вртоглаве променаде доле–горе по неким каскадама, којом су се мотали познати српски глумци, који су, уз пристојне хонораре, продали своје професионално и српско достојанство, уз учешће и славног хора „Обилић“!

Гадно!

Сад кад треба да се сетимо катастрофе Карађорђеве Србије, биће да ће се наћи многи европејци, припадници „Друге Србије“, који ће ликовати, који ће у њеној пропасти, видети извор свих српских пропасти, све до ове последње која се одвија на наше очи, ових дана!

Наравно, пропаст Карађорђеве Србије неће бити обележена, утолико пре, што ови данашњи властодршци јавно афирмишу своје поклекнуће пред ЕУ и Америком, како би спасли нашу децу од глади и Србију од пропасти, чиме исказују и свој однос према Првом српском устанку, дигнутом против силне отоманске империје, као акт безумља, који они нису хтели данас да понове.

Наравно и дабоме, неће се обележити, а поготову неће се прославити славна Брегалничка битка, јер се ниуком случају не сме чачкати по нашој славној прошлости, која је, а приори, ретроградна. Да се не бисмо поводили за славом српске војске, ми данас и немамо војску, поготову српску, иако је Вучић, тај човек неодмерених речи, обећања и претњи, дозволио себи да, без стида и срама, изјављује да је наша данашња непостојећа војска – понос Србије!

Наравно и дабоме, неће бити обележена ни у Македонији, иако се простор око Брегалнице налази на њеној територији. А Македонија би, кад би знала за истину и правду, требало да у Брегалничкој српској победи види свој спас и своје рађање. Кад кажемо спас, мислимо на Бугаре, који и данас рачунају на њено поседање, које би било далеко отвореније, да у Западној Македонији не бујају шиптарске претензије, које нису без основа, али и ни без отворене америчке подршке!

Међутим, има нешто што се заобилази, а што произлази из арбанашког дивљег, да не кажемо – дивљачког, бића. Наиме, није далеко дан, када ће та природа нагнати Албанце, да се џилитну према својим покровитељима и „доносиоцима слободе“, када ће и Клинтона смакнути са његовог постоља у Приштини, управо онако, као што су се џилитнули према ранијем ослободитељу, Титу, против кога су чак три пута устајали, иако им је он све дао, да истрају у својој мржњи према Србима.

Чудимо се историчару Антићу, том љубимцу свих медија, који у недавном интервјуу у „Печату“, са ауторитетом историчара тврди, да „нисмо интегрисали у Србију Космет и тамошње Албанце, када смо то могли“, мада није рекао – „када смо то могли“, кад они од Призренске лиге, 1878, непрестано желе оно што су добили, НАТО агресијом, 1999, чак и по цену тона и тона осиромашеног уранијума, који су попили за вечнаја времена и као вечнаја памјат! Наравно, то „оплођивање“ земље смртоносним уранијом, земље коју су они ослободили за Албанце, Американци и њихови савезници ће кад – тад платити! Шиптари су народ који умеју да чувају основу своје мржње и да на њој развијају све нову и нову!

Брегаллницу неће обележити ни Црногорци, мада је краљ Никола послао на поприште те славне битке, осам батаљона своје војске са сердаром Јанком Вукотићем, на челу! Чудо једно, али истинито, које је одавно заборављено, свеједно што га је устоличио сам краљ Никола, у име кога данас нови Црногорци толике антисрпске гласове дижу, мада без икаквог основа, јер управо њихови сународници владају данашњом Србијом, више, темељније и судбинскије, но Црном Гором!

Додуше, Ђукановић је признао, а ко зна можда се тиме и подсмехнуо Србији, кад је рекао да су Србију упропастили управо Црногорци. Хвала му, па макар да је то изјавио са ироничним подсмехом. Ми и јесмо заслужили тај и такав подсмех. Није ли довољно присећање да је један Црногорац трагао за српским херојем, генералом Младићем, да би га с поносом предао Хагу, на довршење!?

И тако дођосмо до 2013, двеста година после пропасти Карађорђеве Србије, да у тој години видимо и доживимо пропаст тзв. европске Србије.

Не знамо како, али нам наједном паде на памет мисао: велики кривац за садашње стање у Србији управо је др Војислав Шешељ. Одиста, како тај уман човек, кога красе многа генијална обележја, уз неоспорно српско самосећање, није приметио да се уз његове скуте мота један уљез, који је на све спреман само да се дочепа власти, па, ето, и њега, свог творца, Шешеља, да изда!

То што су се прозвали Српска напредна странка, нема никаквог значаја, јер она није ни српска, ни напредна, већ сабираличка свакојаког политичког и националног олоша, који је похрлио у њу као у своју последњу шансу, да се докопа нечег лукративног, да се извуче из опскурне и обеспокојавајуће анонимности. Једног дана, надамо се, појавиће се списак тих ренегата и пребега и како и колико су за тај свој чин били награђени од стране Шешељевих издајника.

Дакле, 2013! Година која је показала како и колико Србија својим гласом и гласовима, није у стању да протриерише међу собом, да пронађе људе, који су спремни и достојни да брину о судбини српског народа и српске земље. Зато и није чудо што се догодио Брисел, као портпарол захтева Вашингтона и Берлина! Зато и није чудо што нема ко да окупи и поведе народ у одлучан обрачун са ништаријама који су, благодарећи резултатима избора, стекли упориште да се обрачунају са онима који су их довели на кормило! То је оно што се у нашем народу каже: „Не знам што се овај ускопистио на мене, кад му никакво добро нисам учинио!“ Ето, по тој „шеми“ ови који су на власти враћају народу добробит који им је, својим гласом, дао!

И сад се тај Вучић хвали, како му сваког секунда шаљу дигиталне поруке у којима му прете смрћу. Све у нади да ће тиме изазвати самилост код народа, који ће га и даље проглашавати човеком године!

Наравно, све је то бедно саморекламирање,. димна завеса, бенгалска ватра!

У часу кад се чинило да ће се сав народ подићи против бриселског „парафа“, није се скупило ни неколико хиљада гневних и осрамоћених, што је могло да покаже Коштуници на какву је подршку спао! Једна лепа и сензуална женица, Мила Алечковић Николић, која је саму себе прозвала Чучук Станом, једном храбром одлуком, да свој стан стави на располагање активистима „Двери“, показала је како се мора реаговати и показати властима да су оно што јесу – издајници! Онемогућила је Дачића да се разастре београдским маратоном, чак тако и толико да га није могао ни – отворити! Наиме, из њеног стана у краља Александра улици, огласио се, у име „Двери“, Владан Глишић са јасним и језгровитим оптужбама лично Дачићу, а потом су кроз прозор пустили један транспарент, на ком је писало: „Ми бранимо Србију“, и онај који ју је издао, да би остао у милости ЕУ и Америке, морао је посрамљен да напусти трибину!

Тако се то, Коштунице. ради! Акције, акције, а не дисертације на тему спаса Србије и њеног националног достојанства.

Шта ће се сад десити? Ништа! Све ће бити како је планирано и како је потребно нашим непријатељима! Пронађени су они који ће ради „ Датума“, који је једна обична смицалица, и даље урушавати Србију, која ће и даље ћутати и на свакојаке начине се довијати да преживи. Јер Датум, не значи како онај монструм Динкић труби, куљање европских инвестиција, јер да их тамо има на лагеру, зар би Румунија и Бугарска били тамо где јесу? И не само оне, већ и Грчка, и Шпанија, и Португалија, коначно и Словенија!

Ћутање је изгледа постало једини говор нашег народа, ког су свакојаким понижењима извргли, да нам не вреди ни присећање оне славне књаз Милошеве регуле: „Ако народ галами – притегни, а ако ћути – попуштај!“ Ипак, има и неких охрабрујућих гласова, као на пример, глас оног часног Србина, Раденка Недељковића, начелника округа Косовске Митровице, који, пре неки дан, рече: „Ово је тренутак да се врати достојанство Србији и српском народу!“

Много тога је говорено како је Косово – Србија, али никад се као сада то није показало. Лепосавић, Звечан, Зубин поток и део Косовске Митровице, све што се на северу Космета осећа српским, данас се окупило у Митровици да јасно и одлучно каже овима у Београду, да не прихвата њихов Бриселски параф, а ни издајничку сагласност Владе са њим! Тај окупљени српски народ са својом поруком, за тренутак је спасао српски образ. Дај Боже, да истрају!

Многа су искушења пред нама, која ће, може да се деси, бити неутралисана неким повољнијим ветровима из Америке и са Запада, како би се народ уверио да је „потпис“ значио оно, што човек са наочарима са прозорским стаклом, непрестано понавља – брига за будућност Србије и њених грађана!

Кажемо, може да се деси, утолико пре што је њима више стало до Космета, него до Шиптара. Бондстил! Бондстил! Бондстил!

Ипак, да препоручимо Вучелићу, који се затрчао па у прошлом броју свог „Печата“објавио Вучићеву слику са натписом:

ЧОВЕК који је рекао НЕ!

Да се колико – толико извади, нека понови исту слику, али са новим натписом:

УЉЕЗ који је рекао ДА!

Слободан Турлаков