Вести

Драги Владимире, протекло је већ готово три године, када сам ти последњи пут писао. Истина, чули смо се преко скајпа, а разменили смо и туце кратких меил-порука. Но, право, подробно писмо упутио сам ти, ево, сада видим, у лето 2010.

пише Никола Н.Живковић 22.04.2013

***

Очекивао сам те у Србији минуле, 2012. године. Ти си, на жалост, у последњем тренутку морао да откажеш долазак у Београд. Ова чињеница обавезује ме да у овом писму будем подробнији, како бих ти што верније могао да опишем како се заиста живи у Србији. А истовремено да ти, – а то је била и твоја молба, – на тај начин олакшам одлуку: да ли да се после вишедеценијског боравка у Јужној Америци вратиш у родни крај или не? Ако сам те добро разумео, почетком 2014 долазиш у Београд. До тада ћеш наравно знати, да ли у родни крај долазиш као туриста или на аеродром «Никола Тесла» слећеш «без повратне авионске карте».

Као што знаш, ја сам се пре, ево, близу три године решио на тај корак. И који су моји утисци? Бићу кратак. Ни у једном тренутку нисам пожалио да сам се вратио у Србију. Исто тако је истина, да је стање у нашој земљи далеко горе, поразније, страшније, него што сам у првих неколико дана и недеља по доласку у Београд, године 2010., могао да видим. Но, исто тако има предности живљења у Србији, које у први тренутак нисам могао да уочим. Живот у једној земљи, у једном граду састоји се од наоко ситних, безначајних, свакодневних ствари, а управо оне чине живот мање или више сношљивијим, пријатним, па и јевтинијим.

Архитектура

У том погледу Берлин ме размазио, јер мало који град у Евопи може да се мери са немачком метрополом. Град је по много чему и данас онакав, како га је Црњански у «Ирису Берлина» описао тридесетих година прошлог века: вероватно је најзеленији у Европи. Поред мог берлинског стана налази се језеро окружено боровом шумом. Метропола је иначе богата језерима, каналима, парковима и шумом.

А Београд? Често понављају речи једног странца, чини ми се да је био архитект: «Ова престоница Балкана јесте најружнији град, а зауизма најлепши положај на свету.» Као и у сваком претереивању, тако и у овом има, чини се, много истине. Београд је 1945. имао око две стотине хиљада становника, а данас има десет пута више. Он се данас проширио на четири стране света, но није ми јасно зашто београдски архитекти толико мрзе српски главни град. Гледам делове Београда који су изникли за последњих две или три деценије. Када стигнеш, показаћу ти Чукарицу, Калуђарицу, Ђерам пијацу, Бањицу, Миљаковац, Миријево. Нигде нема ни педља зелене површине, дрвета, дечјег игралишта, или парка. Око нас царује бетон и ружне вишеспратнице, до којих се стиже уским сокацима, који као да су грађени у 19. веку. А кроз ове уличице тутње свакодневно аутобуси и камиони! Боже, колико презира према људима који ту станују су показали људи који су пројектовали тај град! Човек који живи на петнаестом спрату оваквог здања, – пре касарне него зграде за ставовање породица, – мора да пропешачи и километар, па и два, да би видео, рецимо, неку воћку и цвату. У том погледу Београд је типичан за земље трећег света: богати станују на Сењаку и Дедињу, а преосталих 95% становништва у сивим, ружним бетонским солитерима, Једина утеха за рају: градски превоз у Београду стоји мање од једног евра, око 70 центи. У Берлину преко два евра.

Тротоари

Зна се чему они служе. Ово се поштује само у строгом центру града, па чак ни ту не у потпуности. Чим се одмакнеш од Теразија или Булевара краља Александра, видећеш да су тротоари претпрани паркираним аутомобилима. Не преостаје ти друго већ да део пута пешачиш улицом. Е, мораш добро пазити да те на пагази неки бесни џип са затамњеним стаклима или камион. Добро, људи немају где да паркирају. Ово разумем, но није ми јасно зашто се паркирају тако да је пешак присиљен да сиђе на улицу и тиме доводи у опасност сопствени живот. Верујем, кад би постојала контрола, па да кажу возачима, паркирајте тако на тротоару да ипак остане места и за пешаке.

Возачи

Нисам нигде видео лошијих шофера од српских. Када то кажем, не мислим да лоше возе, већ да уопште не поштују ни минимална правила који се само по себи разуме и придржава сваки возач у Западној Европи. Понашање наших људи за воланом је опасно и бахато. И још нешто. Што има беснија кола, то шофер очевидно мисли да је мање обавезан да поштује остале учеснике у саобраћају. Пример, уобичајно да се ауто пропусти када улази са споредне улице у главну. Овде то правило не важи. Тако човеку не преостаје друго него да се «гура» и да буде дрзак, јер само тако може да се креће по београдском асфалту. Скреће десно и мало коме пада на памет да постоји жмигавац. Словом, по култури у саобраћају верујем да нам нису равни ни нека црначка племена у Африци, до чијег села је тек јуче стигао асфалт.

Саобраћај

Обишао сам свих пет континената и ниједан град не може да се мери са Берлином у погледу градског саобраћаја. Наравно, ово важи и за остале велике немачке градове, као што су Хамбург, Минхен или Франкфурт. Ван Немачке то су можда још једино Москва и Париз. Берлин има изграђену густу мрежу подземне и надземне железнице, која те брже превезе са једнок краја града на други, него да возиш, рецимо, «порше». Са друге стране, Београд је једини милионски град у Европи, које нема метро.

Пол Пот

Престоница је пренатрпана, а истовремено многи делови земље, нарочито југ и исток Србије, потпуно су опустели. Тај проблем се, наравно, не решава камбоџанским, полпотовским путем. Морамо урадити све да се Врање, Ваљево, Врбас, Лесковац, Лајковац, Сурдулица, Србобран, Бела Црква или Куршумлија изграде тако, да млади људи живе ту где су и рођени, односно да се изграде станови и отворе нова радна места. Прозападни ДОС није ништа урадио за дванаест године своје владавине да се оваква ситуација измени. Недавно се један мој познаник вратио из Пирота. Рођени је Београђанин и никада раније није боравио на југу Србије. Каже, када су видели како људи тамо бедно живе, да им је дошло да плачу. Па о томе нису никада видели ниједну емисији на београдској телевизији. РТС има новаца да шаље своје репортере у Мексико, Парагвај или на Нови Зеланд, али немају интереса да пошаљу екипу и да сниме филм о Белој Цркви, Књажевцу, Врању или Куршумлији!

Контрола

Аутобуси су често претрпани путници, но мени некако у већини случајева пође за руком да нађем место и да седим. Контроле су ретке. У Берлину је то најпростија ствар. Двојица, а најчешће тројица контрола те љубазно замоле да напустиш метро или аутобус и онда ти остаје избор: или да одмах платиш казну од 80 евра, или да ти преко судије за прекршаје пошаљу рачун? Но, у том случају ти «због бирократских трошкова» поскупљује казну за око двадесет одсто. Постоји разуме се и трећа варијанта – одбијеш и прво и друго, дакле, не желиш да напустиш аутобус (или метро). Возач јавног превоза одмах стаје и чека долазак чувара јавног реда. Нико се не буни. Путници стрпљиво чекају на својим седиштима. Онда преко мобилног позову полицију. Но, сваки гастарбајтер брзо ће да научи да је овај избор и најскупљи.

Ево како се цела ствар одвијала јуче пред мојим очима у београдском аутобусу са Трга Републике до Богословије. Жена стара око четрдесет година, измученог, прерано избораног, испијеног лица, одбија да плати. Настаје расправа. Контролор: «Ви немате карте, дакле, морате платити или да изађете из аутобуса.» Путник: «Нећу да платим, јер сам јуче чекала пола часа на аутобус, а прекјуче чак педесет минута.» Контролор: «Госпођо, ако би се сви понашали као Ви, онда ће путници ускоро морати да чекају и сто минута. Сем тога, и сви други путници у аутобусу су исто толико чекали, па ипак имају карту, а само Ви немате.» Проблем се решио тако, да је путница извадила «бус-плус» карту и тако платила 72 динара. Словом, ствар се исплати за људе, који не плаћају, јер ће око петнаест пута да се возе бесплатно, а само ће једном морати да плате. По мојој процени, наиме, од десет до петнаест вожњи наиђе свега једна контрола. Једном речју, овај систем кажњава савесне и поштене, а награђује «досетљиве» и лопове. Испричао сам ти овај случај, јер тако у Србији мање више функционише и све остало. Дакле, држава не постоји, не постоји закон, ред и систем, већ се све решава «од ока» и све зависи од добре воље или самовоље службеника.

Клима

Пођимо од неких предности нашег престонице. Не мала предност Београда над Берлином јесте – време. У Србији има далеко више светлости, сунца и клима је пријатнија него у Немачкој. Но, ово нам је од Бога. А што је од људи, то сва преимуђтво, изгледа, припадјуа људима са севера Европе.

Гимназија

Београд нема само повољну климу. Он поседује премимућства, кога често нису свесни ни сами станоивници града. Рецимо, Филолошка гимназија. Налази се одмах испод пијаце Зелени венац. Моја кћерка Драга недавно је четири недеље боравила у Београду. Студира трећу годину на Берлинском универзитету музику: певање, клавир и виолина. Као будући гимназијски професор, обавезна је да три пута хоспитира. Два пута мора да то уради у Немачкој, а једном је дозвољено да ту обавезу заврши у иностранству. Драга је изабрала Београд. Директор школе и професори прихватили су је веома срдачно. Што је њу изненадило, била је изуетна висока квалитета предавања. Драга, рођена у Берлину, где је завршила и основну школу и гимназију, рече, да тако добре гимназије вероватно нема у Берлину, а можда ни у Немачкој. Просто није могла да верује, да и такве лепе, позитивне појаве постоје у Србији. У том одушевљењу написала је и писмо својој професорици у Берлин. Преносим га у целости:

Gesendet: Mittwoch, 13. März 2013, um 22:06 Uhr; Betreff: Praktikum

Драга госпођа Мајер (Liebe Frau Mayer), хтела сам да Вам пре свега саопштим, да сам савршено одушевљена Београдском гимназијом („mitteilen, dass ich absolut begeistert bin von dem Gymnasium hier in Belgrad.“). На Београдској филолошкој гимназији ђеци могу да уче осам страних језика: енглески, француски, руски, немачки, италијански, шпански, кинески и јапански, а поред тога латински и старогрчки. Ученици обично изаберу енглески као главни и, на пример, руски и шпански као други или трећи страни језик. У свакој групи налази се од пет до највише дванаест ђака. На шест стотина ученика долази сто професора. Какав луксус! Извињавам се, да сам Вас у овом писмо затрпала са много информација, но ја носим у себи толику количину изванредних утисака, да ми је потребно времена да их доведем у какав-такав ред. Много срдачних поздрава из пролећног Београда.“

Чујем да је такође и Београдска математичка гимназија на нивоу који далеко прелази просек Ервопске уније. Штампа је јавила да су се наши млади математичари управо вратили са светког такмичања, где су освојили велики број признања и медаља.

Старачки дом

Прошле недеље био сам са мојим другаром Милошем у једном старачком дому који се налази недалеко Младеновца. Посетили смо његове родитеље , који овде бораве већ више од годину дана. Отац је навршио деведесету! Поседује савршено памћење. Недавно је Милошева жена, иначе Американка, била такође у посети. Каже, да је овај старачки дом на нивоу бољих америчких. Тако сам ти, ево, набројао две ствари, – гиманзију и старачки дом, – које се «српске, а светске», како то каже једна реклама.

Цене

У мом непосредном комшилуку постоји кројачка радња. Постава моје кожне јакне се толико исцепала да сам је морао сасвим обновити. То сам и урадио. Цена је износила око десет евра. Веома сам задовољан радом мог београдског кројача. Као да сам добио нову јакну. Пре него што сам напустио Немачку, питао сам за исту ствар два кројача, чије радње се налазе недалеко мог берлинског стана. Један је тражио тридесет и пет евра, а други педесет.

Неких две стотине метара од мог београдског стана налази се обућарска радња. Дао сам му да ми порави ђон од ципела. Нерадо бацам ствари, а нарочито не ципеле. Толико су се обликовале према мојој нози, да ми се чини као да ходам бос. Словом, уопште их не осећам. И овде је однос цена био један према четири, односно цене у Србији су за такве поправке повољније од немачких не за тридесет осто, већ су три или четири пута јевтиније. Обућар је и сарач, па сам код њега поправио каиш, или, како ми мајстор сам рече «опасач».

Кад сам већ код цена, много тога је овде скупље него на Западу. Пола килограма италијанских шпагета у берлинским продавницма, на пример, могу да нађем и за пола евра, а у Србији стоје двоструко више. Исто важи и за маслиново уље: из Грчке или Италије за упола је јевтиније у немачким продавницама, него у београским. Техничка роба, – као фрижидери, компјутери, – незнатно је скупља у Србији, али када се знају какве су овде плате, онда је то, разуме се, друга прича.

Србију спасава пијаца. Воће и поврће, месо, сир, шљивовица и хлеб знатно су јевтинији него Немачкој. Пошто си и ту љубитељ српских вина, могу да те обрадујем, јер сам пронашао неколико изванредно добрих винских подрума. Почињем са севера Србије, са Палића, недалеко Суботице, нашао сам два приватника који држе питка бела вина. У Сремским Карловцима купио сам већ више пута црно вино «мерло», у подруму «Код Опалића». Он има и одлично бело вино «рајнски ризлинг». Но, до сада најбоља вина сам нашао у централној и источној Србији, у Жупи, село Ратаје и у селу Потркање, поред Књажевца. Тврдим да су ова вина по квалитетиуравна најбољим европским винима.

Демографија

Када се возиш уздуж и попреко Србијом прво што уочаваш јесу – опустела села. Само Београд и гробља расту. Демографски проблем мора постати најважније државно питање. Становништво нам је све старије, а деце све мање. Ко ће, дакле, да заради пензије ако немамо младе људе? Срби изумиру. Словом, ако не решимо тај проблем, онда сви остали племенити задаци постају бесмислени. Без деце Србија нема будућност.

Пољопривреда

Једну од ретких грана привреде која би већ сутра могла да постане мотор целокупне економије представља пољопривреда. Ово тврде и домаћи и страни стручњаци. Држава мора да издваја далеко већа средства за село јер ми овде можемо да конкуришемо на европском тржишту тиме што би постали синоним за производњу здраве хране. Какво је стварно стање на селу?

Једна од најчешћих речи које чујеш у Србији, на београдском асфалту, јесу – «мафија» и «банда». Колико сам приметио људи се, а нарочито млади, највише жале на «жуту банду». Одеш у прво село, рецимо, у смеру Смедерева, пољопривредници се жале на «увозну мафију». Рецимо, сељак је држао плантажу јабука, педесетак свиња и испричао ми следеће: «Док је био Слоба имао сам рачуницу да држим свиње, а посејао сам и три хектара кукуруза, а сем тога сам унајмио још три хектара и посејао шећерну репу. Када су 2000 године на власт дошли «демократе», радио сам на граници издржљивости. Онда је дошла година 2009. морао сам да продам све свиње, јер су Борис Тадић и његова влада увезли јевтино месо из Европске уније. Тај Брисел има закон, да месо из замрзивача, ако му прође рок, а још је употребљив, дају га за упола цене сиротињи са Балкана: Бугарима, Румуника и нама. Тиме постижу да се њихова роба ипак прода, а истовремено наша домаћа месна индустрија уништава. Да нема Руса који ми откупе скоро све јабуке, начисто бих пропао. А наша власт навалила, па хоће у Европску унију. А коме ћемо тамо да пропадамо наше јабуке? Дошли су избори и ја сам гласао за Тому. Имам 66 година и не памтим тако лошу власт у Србији, као она између године 2008. и 2012. Борис Тадић је, читам у новинама, уништио све: ссело, рпску индустрију, дипломатију, здравство, рударство. Сада је већ девет месеци на власти Тома и његови. Нешто је истина боље него под Тадићем, али је то све још далеко од доброг. Да ти ја нешто кажем. Србин је добар човек, али има најгору власт. Она се изгелда труди да уништи ову земљу и овај народ. Очекивао сам, да ти будем искрен, да Вучић ухапси Бориса Тадића и његове мафијаше, но на моје велико разочарење, они се и даље не само слободно шећу по Србији и свету, него и даље држе РТС. То не ваља. Па и сви моје комшије су гласале за Тому! Како може неко да покраде државу, а да за то никоме не одговара? Тако се не може да иде напред.»

Графити

Пре неки дан прошетао сам Дорћолом. Прођох поред цркве Алаксандра Невског. Одмах до храма јесте чувена Прва београдска гимназија, а на њеном каменом белом зиду могао сам да прочитам велики графит: «Ја нисам Југословен, већ Србин». Замишљам, да га је написао ђак трећег или четвртог разреда гимназије. Дакле, неко ко има седамнаест или осаманаестгодина. Било како тај ме је графит силно обрадовао. Ова млада генерација, која не памти Југославију и титоизам, инстиктивно осећа да нешто није у реду са нашом државом. Са друге стране, штампа, телевизија и радио непрестано говоре у Југославији, приказује старе партизанске филмове из брозовог времена. Ево, «РТС», као главна телевизијска станица, када говори о прогнози времена, обавезно спомиње какво ће бити време у Сарајеву, Загребу, Сплиту, Љубљани. Овако извештавају и све остале телевизијске станице у Србији. Гледам „HRT“. Својим гледаоцима дају искључиво прогнозу за подручје Хрватске. Сем тога, њихов јавни сервис се зове „HRT“ – Хрватска радио телевизија, док се наша зове «РТС» – Радио телевизија Србије, а то, разуме се, није исто. Прва сугерише да је реч о националној телевизији, а друга – грађанској. Постоји Хрватска железница, а ми имамо Железницу Србије. Тамо «ХВ» – Хрватска војска, а овде «ВС» – Војска Србије. И зато није чудо да су, на пример, хрватски футбалери мотивисани, јер се њихов савез зове Хрватски ногометни савез, а «наш» – Фудбалски савез Србије. И тако бих могао да набрајам у недоглед. И све земље у нашем окружењу поседују националне институције, дакле, националне државе, сем српског народа. Пројекат грађанске државе не постоји ни у једној земљи Европске уније. И Немачка и Француска, на пример, државе су немачког, односно, француског народа. Тако им стоји у уставу.

Избори

Сви моји познаници и пријатељи гласали су у другом кругу председничких избора за Тому Николића. Нико за Бориса Тадића. Шта се променило за ових, ево девет или десет месеци владавине Народњака и Социјалиста По српским градовима и даље царује хрватска латиница. По мојој процени, мање од десет одсто имена кафана и дућана исписане су српском ћирилицом. Само пекаре и погребна предузећа држе српску ћирилицу. Стиче се утисак да је још увек на снази наредба аустроугарских окупационих власти из године 1915., по којој је била забрањена употреба ћириле. Ако неке фирме раде са иностранством написи треба да буду, како је уобичајно у свету, прво на „домаћем“, дакле, српском, а затим на енглеском. Конкретно, главне улице у Београду ваља да имају називе на српском, на ћирилици: „Улица Балканска», а затим „Стреет Балканска“. Ако наша фирма продаје црно вино на јапанском тржишту, онда да стоји, на пример, „Српско црно вино“ и „Serbian red wine“. Тако то раде све европске државе.

Када покушате на хотмеилу, јахо, џмеил, или било којој другој великој фирми да пишете меил-писмо, српски, на латиници, показаће Вам се знак, да је то „Croatian“, дакле, скренуће Вам пажњу да пишете «хрватски».

Медији

Ништа се није променило ни у медијима. РТС и даље прави емисије, као да заступа интересе Хрватске и титове Југославије. О другим телевизијима да и не говоримо. Не само да нико од уредника и новинара РТС, РТВ или Б92 није смењен, већ ти медији и даље наставаљају да говоре језик мржње против српског народа! Зашто Тома Николић и Александар Вушић нису променили главне и одговорне уреднике најважнијих медија у Србији? Одговор на ово питање немам, но знам да ће због тога да можда изгубе следеће изборе.

Сабахудин Грухоњић, председник новинара Војводине, написао је неколико чланака који, по мени, имају елементи, где би јавно тужилаштво могло да подигне оптужбу да шири расну мржњу и нетрпељивост према једном народу, према Србима. Нашао се, колико ми је познато, само Миодраг Зарковић, који је сасвим оправдано напао Сабахудиновов нацистички испад. Ево што Сабахудин Грухоњић пише о Бањалуци: „Od grada u kojem su nekada živjeli svi, pretvorio se u etnički čistu naseobinu, gdje me, pogotovo ovi mlađi, čudno gledaju kad kažem da se zovem Dinko. U takvom gradu, u kojem žive samo jedno, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji. Sem pred kamerama Radiotelevizije Republike Srpske, javnog servisa svijetle koljačke tradicije!“

И гле чуда. Против Зарковића се се дигли сви медији од «Данас» и «Време», па до «Политике» и «Блица». Чак га је напала и Љиљана Смајловић, за коју сам веровао да је новинарка, којој је стало до објективног информисања јавности.

Кад смо већ код медија, сви моји познаници ми причају да је најгора стање било од 2000. године до маја 2012. Док су у време владавине Слободана Милошевића постајале «невладине» организације финансиране од стране Запада, те новине као «Време» и «Данас», који су несметано настављали да критикују власт, када су «жути» преузели власт, угасили су све опозиционе листове. Такав мрак у погледу слободе штампе виђен је само у доба владавине комунистичке титове диктатуре. Но, пошто је «ДОС уживао пуну подршку Запада, критика из Вашингтона и Берлина у погледу слободе штампе потпуно је изостала, јер најзад то су ипак «њихови».

Видим, да се у српској јавности последњих неколико година појављују три или четири особе, које се представљају као «експерти за Немачку», а њихово знање је о том великом европском народу, колико видим, веома је скромно, површно, па и штетно по српске интересе. Зашто? Шире слику о Немачкој, каква она то није. Ја јесам за то да сарађујемо са Немачком на свим пољима, а нарочито на научном и технолошком нивоу. Има дивних Немаца, појединаца, који веома трезвено, па и са симпатијом гледају на Србију. Но, немачка политичка елита је већ сто и педесет година непријатељ српског народа. У свим кључним историјским тренуцима немачка политичка елита била је против Срба: године 1878. на Берлинском конгресу Беч и Берлин били су против српских захтева; тако је било и године 1908. поводом Анексионе кризе. Немачка је била против нас и 1912./13, године 1914, 1941, 1991, године 1999, а она је то и данас. У овим кључним годинама, које сам управо споменуо, наши непријатељи били су и Енглези и Французи. Зато «споменик захвалности Франсуској» представља споменик српске глупости, инфантилности и срамоте. Но, Немци су нам опасни, јер су економски најјачи у Европи, а ту своју привредну моћ вешто користе да прошире и свој политички утицај, рецимо, тиме, да дају стипендије младим српским студентима, који ће касније постати нека врста модерних јањичара. Уморио сам се, објашњавајући многима, да је њихово питање «а да ли се слика Срба у Немачкој мења», детињасто и смешно. Велике државе не мењају своју слику преко ноћи. Њихови интереси су вековима константни. Прича њихова «па Немци и Французи су у прошлости ратовали, а сада су пријатељи» једноставно није тачна. Нису они никакви пријатељи, већ их је Вашингтон натерао да политички сарађују, а међу та два народа не постоји никакво пријатељство. И прота Матеја Ненадовић и Иво Андрић упозоравали су нас, да Немци јесу и остају наши непријатељи.

Водећи медији и данас су поптуно у рукама «жутих». Тако је РТС, «Политика», «Блиц», «Данас», «Б92» и остала братија почели да кукају шире панику, како одбијањем ултиматума из Брисела и Вашингтона, да потпишу уговор са «владом из Приштине» прети Србији да се врати у «мрачне деведесете године». А то само показује, до ког степена су поједини новинари и политичари изгубили сваки смисао за здраво расуђивање. Јер који се политичар у Европи и свету може да залаже за то да се његова сопствена држава понижава, а од дела његове територије да се ствара нова држава? Чин разарања сопствене земље и велеиздаје представља се као врхунац државничке мудрости. Да се то само код нас може да догађа, велика заслуга припада «слободним медијима» и «невладиним» оерганизцијама, који примају новац из Вашингтона, Лондона, Париза и Берлина. Сви миљеници Запада нас убеђују, како је све изгубљено. Да шире дефетизам, то могу да их разумем. Најзад, за то су и плаћени. Но, како рече један песник: Ако смо заиста изгубили Косово, шта онда од нас траже да потпишемо «са Приштином» Бриселски договор?

Језик

На телевизији, радију и у редакцијама листова увести лекторе који ће пазити да се чува и негује српски језик. Такве институције постоје у многим европским земљама, а за Немачку, Француску и Хрватску знам сигурно да постоје. Очевидно је да неко смишљено и систематски спроводи осиромашење и уништавање српског језика. Непрестано се провлаче речи као „билатералан“, „едукација“, „верификација“, „асоцијација“, „транспарентан“, «апликација», „дојам“, када постоје сасвим добре старе словенске, српске речи „обостран“, „образовање“, „проверавање“, „удружење“, „јасан“, «примена», „утисак“. Оваквих примера има на стотине. Нисам језички чистунац и разуме се да се не противим употреби страних речи. То не раде ни Немци, Руси, Шпанци а ни други бројнији народи од нас. Само се противим пракси наше телевизије и штампе, која иде у другу крајност, где се сасвим запоставља српски језик.

Сви преводи страних књига такође морају да су, по угледу на Европу, на ћирилици и стандардном српском, дакле, на екавском. Немци, Хрвати или Италијани, рецимо, имају дијалекте којима једва могу да се споразумевајају међу собом. Ломбардијски и напуљски, кажу познаваоци, много се више разликују него српски и бугарски. Да би се могли споразумевати, Италијани имају тоскански као стандардни књижевни језик. Слично вреди и за немачке дијалекте – хохдојч је стандардни језик не само Немачке већ и Аустрије и немачке Швајцарске. Неки су погрешно схватили слободу, па у Београду, на пример, објављују превод са немачког на ијекавски, источнохерцеговачки. То, наравно, има везе са понашањем црначких племена из Африке, али не и са европским понашњем. Рођењем сам ијекавац и много волим да кажем „лијепо“. Када човек ствара литерарна дела, онда је то, наравно, допуштено. Волим Михаиловићев „Петријин венац“, писан моравским дијалектом. Но, када се објављују службени државни списи, преводи, или најаве спикера са РТС, онда морамо да се понашамо као и остале државе из Европске уније. Пиши, говори и преводи једним, унифицираним, стандардним језиком. Тачка.

Српски језик, на жалост, почео је да се дели на више географских целина. Тако су се негде средином 19. века Хрвати одрекли свог „херватског“ кајкавског језика (и чакавског) и за свој стандардни и књижени језик прогласили српски, „Вуков“, ијекавски, какакв се говори у Источној Херцеговини. После Другог светског рата босански муслимани, језички и етнички у огромној већини Срби, одбацили су назив „српски“, те су свој језик прозвали „бошњачки“. Нешто слично догодило се и са македенским, а, ево, сведоци смо да се то покушава урадити и са „црногорским“ језиком.

Нормална држава

У аутобусу, на улици, у кафани, на пијаци често сам чуо управо ове речи: «Ма ми не тражимо нешта више, али ни мање од других. Хоћемо да имамо нормалну државу и да нас третирају равноправно са осталим народима Европе и света, а не да беже од нас као да смо заражени од куге, колере и сифилиса!»

Ни Титов режим, чини ми се, није био толико омрзнут од народа као владавина Бориса Тадића. То се види и по изборним резултатима. Током изборне кампање на располагању Бориса Тадића стајао је целокупан државни апарат. Тома Николић није имао ни стоти део стредстава ДС, па ипак је победио. Био је то плебисцит народа не «за Тому», него против једног од најнеспособнијих режима, које је владао Србијом за последњих сто година. Ако је само десет одсто истина од оног што сам прочитао о одлукама владе Босиса Тадића, био би то у свакој нормалној држави довољан разлог да се против њега и чланова његове владе покрене поступак због наношења непроцењеиве штете дражви и српском народу. По ком основу је, на пример, Борис Тадић, у име Срба из Хрватске одустао од тужбе против Загреба и Хрватској је поклонио српску имовину, чија вреднсот се процењује на неколико десетина милијарди евра? Како је ДОС могао да предложи Скупштини Резолуцију о Сребреници? Шта је са тајкунима и њиховој финанскијској помоћи ДС? Боис Тадић и његова влада омоуићиала је да хрватска роба преплави српско тржиште. Исто је и са словеначким фирмама. Колико српских производа могу да се купе у хрватским маркетима? Бирачи очекују да се покрене процес Бориса Тадића и његових министара, јер су питање Косова и Метохија пренели из надлежности УН у Брисел, а да при томе нисмо конзултовали нашег јединог истинског савезника – Русију. Тек сада, када смо добили шамар од Немаца, сетили смо се Москве.

Библиотека

Недавно је у Београду боравио немачки политичар Крихбаум и онако, нимало дипломатски, казао потпредседнику српске владе, да од уласка Србије у ЕУ нема ништа, док Србија не испуни… Овакву «искреност» је пре неколико година показао и немачки амбасадор Цобел. Ни Крихбауму, ни Ангели Меркел, а ни једном немачком политичару не пада на памет да се сете 6. априла 1941. «Политика» доноси текст о томе, али пише да је Народна библиотека срушена у «нацистичком бомбардовању». Вероватно, да се не замере Берлину. Нове «демократске» власти после октобра 2000 укинуле су 6. април као Дан библиотекара Србије. Исто тако смо деценијама говорили о «усташким злочинима», а избегали смо да говоримо о «хрватским». Све само да се не замеримо. Читам Енциклопедију Британику и тамо лепо пише да су «Немци бомбардовали Кавенрти». Дакле да исправим «Политику»: пре 72 године у немачком бомбардовању до темеља је спаљена Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу.

Зашто се бојите, новинари «Политике» и државни службеници да кажете истину? Немци, а не нацисти, убијали су нас године 1915., и 1941. и 1999., а данас то раде уз помоћ давање стипендија, «техничке помоћи», изградње грађанског друштва» и шта се све не досете! Зашто српска штампа шири лажи о протеклим историјским догађајима? Немци су 6. априла 1941. убијали не само људе, него и памћење српског народа. Што не позовемо Меркел, да дође на згариште Косанчићевог венца, у Крагуејвац, али и Јасеновац? Јер без немачке помоћи, Хрвати не би могли да створе један од најстрашнијих логора смрти и историје Европе. Зашто да нас уче људској правди и слободи они, који су вековима били симбол терора и тираније?

СПЦ

Наша, СПЦ, налази се у озбиљној кризи. Делом је то резултат глобалних промена. Васељенски патријарх из Цариграда води политику која је очевидно усклађена са интересима Ватикана и Запада. Тако, једини аутентични представник, који може да се одупре оваквој погубној политици Цариградске патријаршије, јесте Руска православна црква. И наша је једина шанса да се вежемо за Москву, за РПЦ. Невоља је у томе, што је наша Црква доживела, као и наш анрод, геноцид. Прво су је осакатили Хрвати, тиме што су 1941-1945. побили најспособније српске монахе и свештенике. Овај покољ над српским свешентвом наставили су титови комунисти. Тај губитак осећа се до данас. СПЦ била је присиљена да именује «по кратком поступку» нарочито нове владике. Ово је вршено често и ван добрих обичаја. Дакле, епископи су именовани, а да нису довољно времена провели као искушеници и монаси. Начин на који је епископ Артемије смењен не служи на част СПЦ. Надаље, наводим пример владике херцеговачког Григорија. Спомињем њега, јер се он јавно истакао, тиме што је давао исхитрене, лакомислене, незреле и штетне изјаве за хрватске медије, али и за србофобични «Б92». Позвао је, рецимо, Караџића да се преда Хагу, премда зна какав је то суд. За Андрића је изјавио да је Хрват. Да је читао «Дух самопорицања од Ломпара, видео би да је Андрић не само српски писац, већ да се он и декларисао као Србин.»

«Невладин» сектор

Он је већ две деценије ван контроле српске државе. Нико нема право да контролише њихове финасијске токове. А та пракса на снази је до данас. Решење видим у руском сценарију. Руска Дума је прошлог лета одобрила закон по коме невладине организације (НВО) које се баве политиком и добијају новац из иностранства, добијају статус „страних агената“. Сви они, чија средстав не потичу из Србије, треба да се прогласе за «стране агенте». У пракси то изгледа овако. На телевизију позову, рецимо, адвоката Срђана Поповића, Верана Матића, Наташу Кандић, Соњу Бисерко или Соњу Лихт и водитељ емисије их представи као «стране агенте». То је поштено.

Друга Србија

Непоштено је да се представници «невладиних организација» представљају као «друга Србија», јер она не постоји. Постоји само једна Србија, која је осиромашила, уморна, али у којој постоји жеља да је се најзад оставе већ једном на миру и да живи као и сви други. Изражена у бројкама, та Србија представља, рецимо, 90 осто становништва, док «друга Србија» не верујем да броји више од петнаест процената грађана Србије. Треба стати на крај са досадашњом праксом да медији, као у протеклих десетак година, шире идеје које су сасвим недеморатске, а да се приказују као „друга“ или „боља“ Србија. Они су, уз помоћ Запада узурпирали власт и последњу деценију имају монопол над медијима. Словом, они су не само србофобични већ и недемократски јер игноришу вољу већине. Морамо да наступамо борбено и бескомпромисно када су у питању витални интереси наше нације. Зар је нормално да десет година у Србији некажњено делује телевизија која шири идеје о Србима какве су пропагирали Хитлер и Павелић? А такође имамо и усташку странку у Србији које је и даље присутна у српском парламенту. Таква ситуација не постоји ни у једној земљи Европе и света. Толеранција према тим људима значи вршити насиље над већином грађана ове земље. Словом, задатак нам је да се власт и јавни медији врате у руке српском човеку. О томе је већ одавно писао Јеврејин и српски патриота: «Стране силе нису заинтересоване да помогну српском народу, већ да га униште. Што се тиче Срба, једна група представља 90% српског народа и она је верна Отаџбини, краљу и народу. Друга Србија представља ни једну десетину народа, служи туђинским интересима, није се освртала на српско страдање. Њихов циљ је да уз помоћ окупатора влада Србијом», Станислав Краков: «Милан Недић», књига друга, Београд 1995, стр. 7.

Конзервативна, десна Србија

Она не постоји у Србији. А када се појаве први зачеци таквог покрета, онда се такве покрети демонизују од стране «невладиног сектора» као «нацистички». Најуспешније и најбогатије државе Европе и света не само да имају конзервативне странке већ су у многим државама оне и на власти, као што је то у Великој Британији или Немачкој. Без постојања идеологије не може да постоји ни озбиљна нација. У Србији је од 1918. године владала идеологија „југословенства“, а од 1945. „титоизам“. Обе идеологије су се компромитовале, јер су биле пројекат који је супротан интересима српског народа.

Енглез

Пре неког времена у Србији је боравио мој дугогодишњи колега, енглески новинар Клајв Фримен. Он је вишедеценијски дописник из Немачке за неколико енглеских листова. Када сам са Клајвом стигао у Београд, просто су се такмичили да му испуне сваку жељу. Он то никако није могао да разуме. Тако једне вечери, када смо у ресторану нашег хотела најзад остали сами, запитао ме потпуно збуњен:

«Никола, ја Београђане, те твоје Србе не разумем. Када су Немци бомбардовали Лондон, – а ја то добро памтим, јер сам рођен 1931. године, – ником Енглезу не би пало на памет да се потруди и да са Немцом говори његовим језиком. А ја овде доживљавам нешто што моја памет не може да разуме. Просто се сви гурају да ми стисну руку и да са мном причају енглески. Ја знам да су енглески пилоти, после америчких, предњачили у бомбардовању Београда и Србије. То је, по мени, знак одсуства сваког самопоштовања. Извини, што ти то, Никола, морам да кажем, али ти си мој вишедеценијски пријатељ и ја мора да ти саопштим што искрено мислим. Како очекујеш да те други поштује, када ти не показујеш ни најелементарниеј знакове достојанства и самопоштовања!»

Слично се догодило ових дана, о чему је писао Иван Максимовић:

«Намера једног Британца, Кевина Шенона, да препешачи Србију пренета је у свим медијима! Има ли заиста икакве помпе у пешачењу? Ја је не видим. Хоће да прошета, Боже мој, нека шета. Четрнаест година после бесомучног, зверског и демонског бомбардовања Србије, имамо једног припадника из народа који је у бомбардовању предњачио – Британца, који кезећи нам се у лице пешачи Србијом “с краја на крај”! Још срамније за нас он је за своје пешачење нашао спонзоре у самој Србији! Међу најважнијим спонзорима истиче се “Туристичка организација Србије” која је организовала ову “студијску посету Србији” и платила све трошкове пута! У Бачкој се сретао са представницима градске власти, дакле државних институција, са људима из света културе који су га водили у обилазак Петроварадинске тврђаве, затим остатка града. Ни речи о томе да ли му је ко саопштио да је баш тај мост кога је препешачио срушен током бомбардовања у данима када он шета Србијом. Дакле, шта и ко смо ми у читавој причи?»

Цигани

На београдским улицама данас је уочљива присутност Цигана, или како то данас медији кажу – «Роми». Толико их сигурно није било пре десет година. Недавно сам једног припадника те етничке групе, који је протеклу суботу свирао трубу под мојим прозором, питао да ми објасни, да ли је он Циганин или Ром. Ево његовог одговора: «Србине брате, немој да ме зајебаваш. Какав море Ром! Ја сам Циганин.» Лоше је одсвирао «Ђурђевдан», – Циганин иначе, колико сам видео, нису добри музичари, – но, он ми је био изузетно симпатичан.

Слика два. У четвртак сам седео са друштвом у «Мажестику». Било је топао, пролећни послеподневни дан. Столови су били измештени на тротоар. За три сата, колико сам седео прошло је поред нашег стола три скупине Цигана. Један је продавао часовнике, други мараме, а трећа је држала на рукама бебу и просила. Ова трећа била је наметљива и непријатна. Буквално се увалила у тањир гостима из Исланда и келнер је имао муке да је отера. Онда је кренула до стола, који припада полсастичарници «Мали принц». Дошла је до једног младог заљубљеног пара. Момак јој је махнуо руком и тиме дао јасан знак да јој неће дати ништа. Циганка га је изненада десном руком, – у левој је држала бебу, – ухватила за врат, са очевидном намером да му истргне златни ланчић са врата. Млад, снажан момак био је толико изненађен, а затим и бесан, али Циганка је одмах, у самоодбрани, ставила испред себе бебу. Веома мучна сцена. Девојка је момка зауставила и смирила да не крене на Циганку. Да ју је којим случајем, у самоодбрани, момак ударио, верујем да би у свим београдским и светским медијима стајало «Срби тероришу јадне Цигане.»

Слика три. Возим се таксијем од Центра до Звездаре. На неколико места таксиста је возио као скијаш у слалому, јер није било шахти. Ево што ми је испричао: «Наш један колега је видео, како је група Цигана синоћ око поноћи стигла са трициклима, извадили шахту и почели да беже. Неко их је вероватно ухватио у крађи, јавио полицији. Органи реда су веома брзо дошли и – још брже отишли. Полиција је просто казала, да су Цигани «заштићени боље од белих медведа и да им је забрањено да пишу прекршајне пријаве против њих. Они стоје под директном заштитом «невладиних», америчких организације, а оне су у Србији, очевидно, моћније и од Томе и од Вучића.

Филм

Гледао сам недавно један наш филм. Он је очевидно био рађен за потребе Запада. Новац су дали Немци, а име режисера је Зоран или Горан Паскаљевић. А можда се зове Маскаљевић? Реч је о безначајном филмском остварењу. Види се да је човек свачији, само не свој: самољубив, агресиван, досадан, али чврсто решен да филм направи према жељама немачког продуцента. И наравно био је политички коректан, јер су Срби и овде „зликовци и нацисти“. Тако он копира неталентоване немачке колеге, који од године 1945. педантно истражују „зло и сопственом народу“. А од тога уопште не живе лоше. И нека домаћа и међународна награда им је загарантована.

Сличан филм гледао сам пре неколико година. Заборавио сам име режисера, али сам запамтио име филма. Зове се „Турнеја“. Реч је о београдским фулирантима, који глуме као да су рођени у Кембриџу или Харварду, па су се, ето, случајно нашли у Босни. Овде срећу свакакав чудан, њима потпуно туђи свет, неке „брђане са смешним патријахалним погледима на живот“. Но, када се зна, да глумци долазе не из Хамбурга или Лондона, већ са Дорћола, Карабурме, Борче и Жаркова, – а уз то, да су им ако не најке и очеви, онда баке и деке из те „проклете авлије“, дакле, са Романије или Козаре, – човек за такве не може ништа друго да каже, већ да су у питањи најобичнији преваранти, дрипци и олош. Потпуно по истом рецепту пишу неки људи књиге, а зову се „српски писци“.

Откриће

Највредине што сам за ове три године пронашао су – људи. У овој малој Србији од свега седам милиона становника, живи невераватно много интересантних, обдарених, вредник и четитих људи. Реч је о математичарима, сликарима, економистима, полиглотима, пчеларима, правницима, виноградарима, писцима, универзитеским професорима, чобанима, монасима, певачима изворних српских народних песама. Но, њих нећеш видети ни на једној телевизији. Највише сам их упознао на Славама и случајним сусретима, рецимо у конаку неког забаченог српског манастира. Или сам прочитао њихове изјаве или текстове. Ево нека од тих имена: Благоје Г. Бабић, Срђан Воларевић, Иван Миладиновић, Јања Гаћеша, Милош Милојевић, Владислав Б. Сотировић. Нико од ових српских писаца није био послат да представља српску књигу у свету. А сваки од њих је бољи од оних, који су нас, на пример, представљали на недавно одржаном Лајпишком сајму књиге.

Прелиставање београдске штампе

Препоручујем ти да читаш не «познате», «тиражне», већ мале, «опскурне», јер се само у њима, – као и сајтовима, – може да нађе и по зрно истине. Наиме високотиражне медије контролишу или ДС или СНС, или су плаћени од стране Запада. Почињем са «Таблоидом» од 11 марта 2013.

Први прилог потиче из пера Милована Бркића:

«Od prevrata 5. oktobra 2.000. godine, na vlast je u Srbiji došla grupa fukara i probisveta koji su, prvo, debelo naplaćivali svoj, navodni, opozicioni odnos prema Miloševićevom režimu, a kada su došli na vlast, poput roja skakavaca, nasrnuli su na imovinu, pljačkajući banke, fondove, rasturajući, na bestijalan način sva uspešna preduzeća, koja su odolela i sankcijama.

Priznajući da je njihov narod genocidan, da u svakom Srbinu čuči Džek Trbosek, ulagujući se komesarima iz Evropske unije, mafija oko Đinđića je, iz, navodno, geopolitičkih razloga, prodavala strateška preduzeća, za male pare i milionsku proviziju. Điniđić je surčinske, veterničke i zemunske mafijaške grupe, promovisao kao biznismene, a oni su bili ološ najgore vrste, koji su u njegov kabinet nogom ulazili. Đinđićev naslednik Boris Tadić, učenik Dobrice Ćosića, najgore hulje koja se rodila u srpskom rodu, započeo je najstrašniju i najsuroviju pljačku Srbije. Poput Pol Pota, koji ekonomski zgazio Kambodžu, iselio gradove, uništio škole, bolnice i sve građane proglasio logorašima, a trećinu sunarodnika pobio, Tadić je, koketirajući sa evropskim komesarima, opisujući svoj narod i njegovu istoriju ružnim rečima, uspostavio je najcrnji vid diktature: porobio je medije, sva radna mesta stavio pod partijsku kontrolu, surovo uništavajući banke, poljoprivredne kombinate, i pljačkajući donacije, kreditne linije. Novoj vlasti ostavio je svog učenika Miodraga Rakića da sa njom rukovodi i upotrebljava je kao toalet papir. U odbranu kapitulacije javili su se mafijaški novinari, poput Milovana Drecuna, Dragana Buljoševića, Boška Jakšića… Oglasio se i Bojan Pajtić sa svojom pederskom i lopovskom družinom, sa predlogom Deklaracije o Vojvodin, koju će doneti na dan osnivanja NDH-a!»

Цитирао сам ти овај подужи текст, јер верујем да он верно одсликава опште, већинско расположење нашег друштва. Ђинђићу народ не може да опрости, јер је 11. маја 1999. у Декларацији, заједно са Ђукановићем, подржао америчко бомбардовање Србије, јер је на Видовадан испоручуо у Хаг председника Србије Милошевића, јер је Хагу казао за Шешеља: „Водите га и немојте ми га више враћати у Србију“, јер је учестовао у медијској демонизацији против Срба после октобра 2000, јер је имао везе са Земунским кланом. Данас једна од највећих булевара на Новом Београду носи његово име! Убеђен сам да за највише десет година тај булевар биће преименован у Булевар Милице Ракић.

Шаљем ти, без коментара, писмо које је упутио Алекса Мијаиловић, пољппривредник из Рушња:

«Kod većine stanovnika današnje Srbije lepotu življenja nadvladala je odvratnost življenja. Neverovatno je šta su sve te generacije doživele i preživele. Kao da su se na Boga gađale kamenjem. Preživele su: ratove pri raspadu Jugoslavije, propast piramidalnih banaka, sankcije, bombardovanje od strane NATO – pakta, gorko razočaranje prevratom od 5. oktobra 2000. godine, tranziciju, tj. povratak najvulgarnijeg kapitalizma, i privatizaciju kojom je totalno uništena domaća ekonomija, već drugu deceniju mekanu okupaciju zemlje od strane Zapada. Siromaštvo, glad, nezaposlenost, neisplativost bavljenja bilo kakvim privatnim poslom, nepravde u neuređenoj državi, ukidanje mnogih čovekovih prava, kao što su pravo na lečenje i pravo na školovanje, vređanje nacionalnih osećanja i nacionalnog ponosa Срба од стране београдских медија. Овде danas lepo žive samo političari. Данас се odvratnost življenja odnosi na sigurno više od polovine stanovnika Srbije. Zbog njene masovnosti i samoubistva su u Srbiji poprimila masovan karakter. Po javno objavljenim, obelodanjenim podacima u sredstvima informisanja u maloj, jedva sedmomilionskoj Srbiji se u proseku svakog dana dogodi po 6 samoubistava! Srbi svoje crkve grade tako da su one obavezno okrenute ka istoku, ikone svojih Svetaca obavezno stavljaju na istočne zidove svojih kuća i stanova, a takođe su im i groblja obavezno i prepoznatljivo okrenuta ka istoku. Dakle, i za Srbe može da se kaže da je to narod izlazećeg sunca tj. da je to narod okrenut Istoku. Zato može bez preterivanja i da se postavi sledeće pitanje a to je: koje su to budale koje pokušavaju u poslednje vreme da nama Srbima ko golubima okrenu glave za 180 stepeni te da preko svojih leđa i guzica gledamo samo prema Zapadu? Izlaz iz katastrofalne situacije u kojoj se današnje srpsko društvo nalazi, društvo koje je obolelo od smrtonosne bolesti koju smo nazvali odvratnost življenja, je samo jedan i on glasi: VERA U BUDUĆNOST, a nju ne poseduju, te ne mogu ni da nam je daju škrti, starački narodi zapadne Evrope. Nju takođe ne poseduje ni jedna jedina sadašnja politička stranka niti politički pokret u Srbiji. Onaj ko bude ponudio našem celokupnom narodu, a ne samo odabranim pojedincima veru u budućnost, i ko ga bude ubedio u to da je ona sasvim realna, i da je ostvariva u praksi, spasiće državu Srbiju i njeno stanovništvo od totalne propasti“, Aleksa Mijailović, poljoprivrednik, Rušanj

И следећи текст Николе Влаховић,а чини ми се, верно одсликава атмосферу у земљи. Наслов његовог прилога гласи „Време за потеру“ и ево што ту стоји:

„Дошао је тrenutak da računi budu položeni pred narodom u čije ime su vršena prekrajanja istorije, i prodavano ono poslednje što jedan narod ima-jezik, ime, pismo, ponos i dostojanstvo. Trgovina državnom teritorijom nije jedino što su pojedini srpski političari bili spremni da učine kao ustupak radi neizvesne budućnosti u neizvesnoj Evropskoj uniji. Ministarstvo pravosuđa, kojeg je vodila ministarka Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen su ilustrativan primer režimskog pravosuđa, koje je pokretalo i politički motivisane procese. Visoki savet sudstva, kojeg je vodila Nata Mesarević, stvarao je uslove za provođenje takve politike u pravosuđu. Време је да се сви ти људи ухапсе!“

За реч се јавио и економиста Бранко Драгаш:

„Za prva dva meseca 2013. bez posla je ostalo 9.210 ljudi. Izračunato je da 150 ljudi ostaju bez posla svakog dana. Taj trend će se nastaviti. Prošle godine je ostalo bez posla više od 170.000 ljudi. Tako se nezaposlenost popela na preko milion ljudi koji su radno sposobni i koji mogu da rade, ali nemaju gde da rade. Posebno je tragično što 51,2% mladih do 30 godina nema posao, što je 207.000 ljudi. Čitava armija mladih ljudi u najboljim godinama ne rade. Kada će nam biti bolje? Kada prestane da se laže i krade. Kada građani ne budu glasali za političke skotove, nego kada na čelo dođu najpošteniji i najvredniji ljudi. Kada će se to desiti? Kada doživimo potpuni slom. Kada ćemo doživeti potpuni slom? Ubrzo. Kada? Kada više ne bude novih kredita. Srbija se zadužila od 2004 za 9 milijardi evra, do marta 2013. oko 27 milijardi evra. Gde je taj uzeti novac? Nema ga. Pojeden je kroz budžet i opljačkan od stvarne političara i tajkuna. Preko spoljno trgovinskog deficita od 2001. do marta 2013. odlilo se preko 68 milijardi evra? Kroz privatizaciju je ukradeno 25 milijardi evra. Preko nameštenih tendera je država opljačkana za 15 milijardi evra.. Gospodo, siromašni smo jer su nas banditi na vlasti i tajkuni pokrali. Koji je izlaz? Političari, njihovi ekonomisti i režimski novinari kažu da moramo da se zadužujemo. Slave da su dobili nove kredite. Bolesni ludaci! Banditi koji su puni para i nije ih briga za budućnost ove države i naroda.Narkomanu povećamo dozu narkotika da bi ozdravio. To neće izlečiti ovisnika. To će ga – ubiti! Za državu koja se nekontrolisano zadužuje to znači da će – bankrotirati! Šta će se dogoditi? U jednom trenutku nećemo više moći da vraćamo uzete kredite. Poverioci će nas blokirati. Počeće da nam uzimaju preostalu imovinu za male pare, jer zbog toga nam sada daju kredite. Nije moguć sistem u kome će raditi u proizvodnji 350.000 radnika, koji će izdržavati 600.000 ljudi u javnim preduzećima i državnoj upravi, 1,7 miliona penzionera i 1,1 milion ljudi u neproizvodnim delatnostima.“

Нисам економиста и, разуме се, немам могућности да проверим тачност ових података, но ја верујем да су Драгашеве процене прилично поуздане. Следећи текст написао је Никола Влаховић:

„Centri za socijalni rad u Srbiji više liče na kancelarije pogrebnih zavoda, a socijalno ugroženi građanin koji stigne do ovih ustanova, može u najboljem slučaju da dobije saučešće zbog stanja u kome se našao. Vidljiva je sve veća beda na ulicama gradova i sela, a tu su i „grupni portreti“ mase beskućnika. U međuvremenu, i ove zime (2012/2013), armija sirotih, bez prava na lična dokumenta i socijalnu pomoć, spavala je u napuštenim vagonima, šahtovima toplovoda, ruševinama kuća i na svakom pogodnom mestu koje bi ih makar malo zaštitilo od studeni i padavina. U Leskovcu je, takođe prošle godine (4. maja), došlo do podele socijalne pomoći u svrhe predizborne kampanje, pa je istraga u Centru za socijalni rad pokazala da su Romi bili „ciljna grupa“, i da im je podeljena velika količina novca namenjenog socijalnim slučajevima, kako bi glasali za dotadašnju „demokratsku koaliciju“. Beda i nemaština naterali su preko pola miliona ljudi da traže pomoć u centrima za socijalni rad. Jedan od bivših radnika Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, (inače, psiholog po struci), ovako je objasnio razloge opšteg haosa u ovoj ustanovi: „…Plate su nam iste, a obaveze sve veće, većina nas nema drugih prihoda, pa ispada da sirotinja dolazi da traži pomoć od sirotinje!“.

Аутор следећег текста јесте мајор Горан Митровић:

„Najavljena borba protiv korupcije, i po navodima Informera, izgubila je smisao, jer se istraga vodi i okreće oko samo tri sporne privatizacije i dve firme. Nema više nikakve sumnje da je najavljena borba protiv korupcija i kriminala smišljena prevara onih koji su unapred znali da imaju zadatak da zaštite najorganizovaniju i najbestijalniju pljačku u istoriji Srbije, koja je izvršena pod kapom Demokratske stranke i njenog predsednika Borisa Tadića. Već dve godine Tabloid uporno opisuje pogubni uticaj Miodraga Rakića, bivšeg šefa kabineta bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Ovaj anonimus, iz Tadićeve pačje škole, postao je najmoćniji čovek u državi zahvaljujući činjenici što se Boris bavio ličnim životom, i promocijom u inostranstvu, prepuštajući Miodragu Rakiću, šefu svoga kabineta, da kao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, dakle kao tehničko lice, stavi pod svoju šapu službe bezbednosti i srpsku policiju! Direktori Vojnoobaveštajne, Vojnobezbednosne i Bezdonosno informativne agencije i direktor srpske policije Milorad Veljović, pozivani su, uz ponižavajući proceduru kod malog skota da dobiju zadatke da prate i špijuniraju viđenije građane, novinare, bankare, biznismene i političare, i da njihova dosijeea neovlašćeno njemu predaju. Da podsetimo: Miodrag Rakić je godinama reketirao svakog za koga je od policije bio obavešten da ima novca. Ko nije platio odmah je po njega dolazila policija! Smatrajući da može da radi šta god poželi, Miodrag Rakić je bio najčuvanija osoba u Srbiji, posle Borisa Tadića. Po nalogu Aleksandra Vučića, Miodraga Rakića i danas čuva četa vojnih policajaca. Zahvaljujući neutoljenoj želji da vlada Srbijom, kao detaširani agent ministarstva spoljnih poslova SAD-a, Miodrag Rakić, sa obezbeđenjem pod punom ratnom spremom, sastaje se sa starim društvom – Snežanom Malović, bivšom ministarkom pravde, Miljkom Radisavljevićem, tužiocem za organizovani kriminal, Svetislavom Đurovićem, načelnikom Službe za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije! Na istom mestu, u istoj kafani. Mafija ima navike! Nema nikakve istrage koja bi utvrdila otkuda Mirku Cvetkoviću, bivšem direktoru Agencija za privatizaciju, (kome su većina privatizacionih ugovora poništeni), i bivšem predsednika Vlade Srbije toliki novac. Takodje niko ne zna otkuda Bozidaru Djelicu 13 miliona evra? Od plate? Uz saglasnost i pokriće rukovodstva Srpske napredne stranke Dragan Đilas je i dalje gradonačelnik Beograda, koji nastavlja da bolesno pljačka sugrađane sa pozicije gradonačelnika. Više od milijardu i dvesta miliona, koliko ih je nabrao Đilas, ne privlače pažnju ni specijalnog tužioca Radisavljevića, ni istražnog tima za borbu protiv kriminala i korupcije. Po nalogu Miodraga Rakića zabranjeno je policiji istraživanje pljački Ministarstva odbrane i bivših čelnika, ministra Dragana Šutanovca, njegovog kuma Ilije Pilipovića i saradnika. Na opšte zaprepašćenje javnosti i vojnih službi bezbednosti, direktor SDPR-a Jugoimport, bivši udbaš Stevan Nikčević, organizator ubistva novinara Slavka Ćuruvije, amnestiran je i postavljen za državnog sekretara u ministarstvu za trgovinu i turizam, kao kadar SNS-a! Ova zloćudna amnestija pokazala je svu zločinačku spregu vrha SNS-a i bande iz Demokratske stranke, koju predvodi Miodrag Rakić, njen potpredsednik. Ministarka pravde je sa svojim ljubavnikom tužiocem Miljkom Radisavljevićem, preko načelnika SBPOK-a, Bate Đurovića, zemljaka Darka Šarića, Malovića i Radosavljević dobili su od ovog bjelopoljca novac za kupovinu stana u Vašingtonu. Da se sklone u stan koji su im kupili oni koje oni, navodno, proganjaju! Pod posebnom zaštitom je nova žena Borisa Tadića. Nedavno je dnevni list Kurur objavio tekst o Borisu i Tijani Anđelić. Tijana je rođena je 20. oktobra 1977. godine u Beogradu. Tijana je, kao kadar Demokratske stranke postavljena za direktora Lutrije Srbije! Opelješila je državnu lutriju za stotinu miliona evra. Početkom prošle godine Tijana Anđelić se porodila u Rimu! Rodila je dete Borisu Tadiću. Ambasadorka Srbije u Rimu Ana Hrustanović, bivša portparolka Borisa Tadića u ministarstvu odbrane Srbije, dok je on bio ministar, koja je bila takođe Borisova ljubavnica, koju je on utrapio sinu bivše gradonačelnice Beograda Radmile Hrustanović za ženu, organizovala je Tijanin porođaj, i posetu Borisovu bolnici u Rimu. Troškove porođaja platila je Ambasada Srbije u Rimu! Boris je upisan kao otac deteta. U štampanom izdanju tekst o vanbračnoj zajednici Borisa Tadića i njegove bivše učenice nije se pojavio. Uništen je ceo tiraž, a tekst na sajtu Kurira bio je do podneva, sledećeg dana. Kurir kontroliše grupa oko Dušana Petrovića, koja je htela da pokaže pravo lice bivšeg Gospodara Srbije. Većinu medija u Srbiji Miodrag Rakić i dalje kontroliše.

Да ли ће Вучић да дигне тужбу против Бориса Тадића, јер је оштетио Социјално осигурање Србије, тиме што је сасвим из обести платио својој жени порођај у иностранству? Где је излаз за Србију? Милан Маленовић решење види у исландском моделу, јер „odbijanje poslušnosti Evropskoj uniji je za Srbiju jedini izlaz ne samo u finansijskom sektoru. Ti isti evropski „mudraci“ su do ivice bankrota već doveli Grčku, Kipar, Portugaliju, Italiju, Irsku i Španiju, dok narednih nedelja red dolazi na Sloveniju i Maltu. U celokupnoj evro-zoni zdravu privredu imaju jedino Nemačka, Austrija, Finska i Holandija, kao i maleni Luksemburg, a sve to govori o „uspešnosti“ metoda ozdravljenja koji se nude Srbiji.“

Једна од ретких истинских слободних места, поред коментара на сајтовима, јесу писма читалаца. Шаљем ти, ево, ово из РФЗО-а:

„Pismo grupe zaposlenih u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO). Pozdravljamo želju Tabloida da raskrinka mutne poslove Republičkog fonda za zdravstveno osiguranja (RFZO) i zato molimo redakciju da objavi i sledeće. Naime, na radnom mestu šefa kabineta generalnog direktora RFZO, više od jedne decenije radi Nada Antić, inače penzionerka sa završenom gimnazijom, i prima platu -fakultetsku! Novi direktor Momčilо Babić se oglušio i o izveštaj državne revizije. Gospođa Antić se ponaša kao da je fond njena prćija, jer se tu odomaćila (ukupan bilans, više od 40 godina!), pa je i svog sina namestila na mesto načelnika. Naše pitanje je: da li je završena srednja škola i penzionerski staž, preporuka za nezamenljivost gospođe Antić, ili je to možda prijateljstvo sa gospođom Vericom Lazić, kao glavnim šaptačem direktora Momčila Babića? Inače, Lazićka je po struci stomatolog i danas poseduje najvažniji kvalitet- istu partijsku knjižicu kao i Babić, ali je po potrebi bila partijska koleginica svih vladara u zadnjoj deceniji. Kao zamenik direktora kontrole, sigurno će napredovati, a da niko ne pita šta zna.Verujte nista, bar mi zaposleni to znamo. Pravnicu, Natalija Radulović, iz Kliničkog centra Srbije (KCS), dovela je bivša direktorka Svetlana Vukajlović i dodelila joj stan na volšeban način. To svi zaposleni u fondu znaju. Direktorka filijale Beograd, Danica Radosavljević. Zaposleni u filijali Beograd rade pod konstantnim stresom zbog bezobzirnog ponašanja i Radosavljevićke i jedva čekaju da joj vide leđa nije dovoljno ni to stoje udomila svog sestrića, Nikolu Pandrca, na mesto zamenika direktora za javne nabavke sa završenim privatnim (čitaj kupovnim fakultetom). To je onaj dečkić koga je opisao jedan drugi list kao osobu koja upravlja milijardama. Ako može predsednik sa diplomom privatnog fakulteta da upravlja državom, zašto ne bi mogao Pandrc da upravlja milijardama, naročito uz svesrdnu podršku tetke. Gospođa Radosavljević je postavila za svog pomoćnika Anđelku Radenković, koja je oko izgradnje kuća na Kosovu popila krivičnu prijavu koja je zataškana… SPS i SNS, koji se bori protiv korupcije Lola Matić. Njena kvalifikacija je to što je zakonita žena Verana Matića. Zaposlila se u zavodu kada joj je muž palio i žario u TV B92 i promovisao Vukajlovićku koja je završila u зatvoru…Svi znaju da godinama ne radi ništa. Jao, jadni zaposleni. Naš strah je opravdan. Negde je pisalo da je Babić falsifikovao stručne radove.“

Одабрао сам ти, ево, неколико такстова из наше штампе. Шаљем адресе, по мени, најбољих српских сајтова: standard.rs; pecat.co.rs; slobodanjovanovic.org; glavaizid.rs; srpskilist.net; borbazaveru.info; dverisrpske.com; fakti.org; magazin-tabloid.com; beogradskiklub.com; novinar.de; nspm.rs; vidovdan.org.

Овде можеш да нађеш политичке и економске анализе, геополитичка размишљања и есеје, који по својој квалитет и оригиналности одговарају највишим европским стандардима. Ти аутори представљају стварну елиту овог народа.

И гле чуда! Аутори који пишу за ове сајтове, уопште их нема на српској телевизији и у штампи. Нико их не позива. Да је тако било у време владавине Бориса Тадића, то је и теби сасвим разумљиво и јасно. Али да стање и данас, после наводног „преокрета“, то је сасвим неразумљиво. Било како, уместо да се српској јавности поводом неког питања представе најумније главе које имамо за одређено подручје науке, културе и политике, гледаоци су присиљени да слушају увек иста лица, чија је једина особина – да немају што да кажу. Они ми личе на оне извежбане псе великог руског физиолога Ивана Петровича Павлова. Његова теорија о условним рефлексима веома ми личи на учеснике београдских телевизијских „округлих столова“. Поставиш му питање, на пример, о „бриселским преговорима“ и гледалац већ тачно зна, какав ће одговор да чује.

Разуме се, да ја не могу да тврдим да су сви подаци изнети у овим новинама тачни. Оно што, међутим, могу да кажем да ми објављене чињенице изгледају «веома вероватне». Како сам дошао до оваквог закључка? Веома једноставно. За последњих година провео сам много времена разговарајући са људима из свих слојева друштва и слика коју сам ти преписао из «Таблоида» и великој мери се поклапа са мојим личним утисцима. Почињем са последњим текстом, где се говори да је опште позната прича о «korupcijи Lolе Matić. Njena kvalifikacija je to što je zakonita žena Verana Matića. Zaposlila se u zavodu kada joj je muž palio i žario u TV B92 i promovisao Vukajlovićku koja je završila u зatvoru. Svi znaju da godinama ne radi ništa.“

Како би се та ствар завршила, да се то догодило у Немачкој? Сви водећи медији буквално би опседали ту фирму, не би ли од запослених сазнали што је у овим тврдњама истина. Крај би био јасан. Уколико би се тврдње новинара показала тачне, онда не само да би Лола Матић или дисциплински одговара због тога што је примала за наше услове фантастично високу плату, а ништа не ради, већ би вероватно била избачена са посла. А њен муж Веран Матић би морао да поднесе оставку на место шефа ТВ – Б92. Исто би тако прошао Момчило Бабић, Верица Лазић и сви остали, ако се, наравно, покаже, да су оптужбе на рачиун тих људи сасвим оправдане. Но, код нас, очевидно, не постоји ни слобода штампе, а ни независно судство. А што се уместо тога догађа? Видим из претходних два броја „Таблоида“, не само да им се ништа не догађа, већ је њихова позиција боља него што је била у време владавине Бориса Тадића. Како је то могуће? У доба Бориса Тадића сва руководећа места у државним фирмама припала су члановима његове странке или странке Чеде Јовановића. Данас су већина тих људи просто прешла у Томину странку СНС или у Дачићев СПС. Како ради нека влада најбоље се види не толико по потезима које вуче у «великој политици», већ управо на овим «малим» примерима. Рецимо, како се могло да догоди, да на место генералног директора РФЗО дође лекар Момчило Бабић? Како је власт Томе и Аце могла на то место да постави човека са таквом политичком, компромитирајућом каријером и који, најзад, ускоро треба да оде у пензију? Да ли је Бабићева једина препорука, јер је «лечио Тому»? Што на тако важно место није постављен ванпартијскијски човек који има четрдесет, а не више од педесет година? Не само због Бриселских потписа, већ пре свега због оваквих потеза знам да ни Николић, а ни Вучић не желе да у земљи стварно дође до пре потребних озбиљних промена.

Цео посао у свим државним фирмама и министарствима обављају, – ја их зовем – „пепељуге“. Реч је о особама које су добиле посао захваљујући знању и раду, често нису чланови ниједне политичке странке, а у хијерархији заузимају средње и ниже положаје. Они чине око једну четвртину радне снаге, а раде за преосталих 75 процента запослених. Премда на њима почива сав рад институције, могу да замислим да их једна Светлана Вукајловић или Момчило Бабић нису се удостојили ни да их поздраве у ходнику, јер оне су само „пепељуге“, иза којих не стоји ни министар, ни директор „Б92“, већ само њихово знање и поштени рад. А то разуме се, сасвим је смешна особина за наше генералне директоре и министре. Разуме се, да има изузетака, но оне су тако ретке, да се на такве људе гледа као да су пали са друге планете.

Где је решење? У банкроту. Ово мислим најозбиљније. Имам пријатеља Грка. Манолис му је име. Он ми је то убедљиво и лепо објаснио. Каже, да су исто тако радили и грчки политичари. Изборе освоји, рецимо, «Пасок». Својим присталицама подели привиегије, велике пензије, радна места. Тамо где у Немачкој за одређени посао ради пет чиновника, у Грчкој тај исти рад обаваају двадесет службеника. Све се плаћа из државне касе. Док једног дана «Тројка» из Брисела није утврдила да је Грчка – банкротирала. У томе видим једину добру страну уласка Србије у ЕУ. Јер ће онда, на пример, у РФЗО, две трећине радника одмах бити отпуштеан, и то из простог разлога јер апсолутно ништа не раде. Зато и кажем, да је једини спас за Србију – банкрот.

Замишљам дете које је са одличним матурирало на Београдској филолошкој или математичкој гимназији, а после тога такође у рекордном року са десетком да је завршило факултет. И сада се оно пријави код Славице Ђукић-Дејановић, Драгана Ђиласа, Светлане Вукајловић, Томице Милосављевића, Момчила Бабића, Наде Пецаљ или Лоле Матић. Пред њима стоји најобдаренији Срби, будућност наше земље. Ако би се уопште удостојило да их и приме на једну минуту! Добили су већ са 17 година награде као сјајни математичари и сада виде, да овде, у њиховој земљи нико није заинтересован за њих, за њихово знање. Ти партијски и државни функционери имају паметнија посла. Размишљају, где ће да иду за викенд у „шопинг“: да ли у Рим или Париз? Обдарен си физичар, програмер или си полиглота? Па то овде никога не занима. Могу да си замислим и ову сцену. Секретар министра овако се обраћа студенту одликашу: „Већ ми три пута долазиш на врата. Немој да ме више досађујеш. Ево ти авионска карта до Берлина, Бостона или Сиднеја. Можда такве лудаке требају странци?“

За крај ти остављам ову причу. Ристо Кубура је пре десетак година посетио Берлин. Тада сам га видео први и последњи пут. У Таблоиду број 282. прочитао сам следеће:

„Bolest je zatekla Ristu Kuburu, pesnika, putopisca i sportskog novinara RTS-a sa sedamdeset hiljada duga, na trista adresa. Bolest je posledica petnaestogodišnje strave, prepune prošenja, uzimanja novca na kamatu, novca isključivo za hranu. Uprkos svemu, glad je bila svakodnevna, u sadejstvu sa sudskim pozivima, nameštenim procesima, potpunim gubitkom dostojanstva i neiskazanim duševnim bolom. Takvo stanje dovelo je do bolesti i tromesečnog boravka na Hematologiji, Onkologiji i u Spinalnom centru ortopedske bolnice na Banjici. Nekoliko meseci Rista je bio sam u kolicima. Zaposlen na RTS-u, a nakon sudskog povratka na posao, posle nekoliko dugih godina sporenja, raspoređen je za anketara u Centru RTS-a na Zvezdari, nije primao platu. Setile su ga se kolege, a tekst u Presu, pokrenuo je akciju preko Udruženja novinara Srbije, za prikupljanja pomoći. Kubura je beskrajno zahvalan kolegama novinarima, ali i Ninu Brajoviću, koji je sve to pokrenuo. Nedavno je u Torontu organizovano i humanitarno veče. Od straha od gladi njegove prodice, još je veći strah od poštara, koji kako Risto u šali kaže kod njega zvone najmanje tri puta, uručujući mu tuže za neplaćene komunalne račune.“

У мом писму има нешто и светлости, али претеже суморна слика. Србија је у блату, уморна, гладна, а већина људи изгубило је наду да ће после Томе бити боље. Као што видиш, углавном сам избегао да ти пишем о «великој политици». То уосталом можеш да прочиташ у новинама, на теелвизији, преко сајта и радија. Хтео сам да ти пружим слику не «из авиона», већ како изгледа свакодневни живот на улици, пијаци, на радном месту, у градском превозу. О «великој политици», ако сакупим снаге и нерава, писаћу ти у следећем писму. За сада само ово. Видим да су избори постали сасвим бесмислени. Све постојеће политичке странке, – сем можда ДСС, СРС и Двери, – потпуно су изгубиле свако поверење код бирача, барем које ја познајем. Шта ће ти избори, када владајући државни кадар прелази из једне странке у другу, као што неки мењају ципеле или мобилне телефоне? Дакле, овде може да помогне само «тројка из Брисела», или још боље, ако се «дигне кука и мотика». Можда би «Двери» могли да изведу ту револуцију. Њихова парола «сви су исти», сада видим, уопште и није претерана.

Да ли сам те овим писмом уплашио? Долазиш у Београд, али са повратном авионском картом? Када разговарам о тој теми, некако ми прво падају на памет речи великог руског писца. Провео је много година у Сједињеним Државама, у Вермонту, не својевољно. Но, никада није изгубио наду да се врати у своју вољену земљу. Ево што он каже:

«Я боялся дожить в Вермонте до смерти или до последней телесной слабости. Умереть — я должен успеть в России“, Александр Солженицын: «Угодило зёрнышко промеж двух жерновов»; Вермонт, Март — апрель 1994.

Можда је ово, ипак најјачи аргуменат, да се ипак вратиш?

 

Никола Н. Живковић

tabloidmagazin@gmail.com