Вести

Вук:“Љубим руке ваша екуменистичко-масонска светости…“ Прокић: „Ћут бре..!“

Не сумњам да су сви гледаоци последње емисије „Утисак недеље“ били крајње изненађени, а већина од њих ( нас) и веома пријатно, новом интелектуалном снагом водећих кадрова демократске странке.  Да се не лажемо, ни претходна постава жуте олигархије није била претерано интелектуално јака, али је бар поред докторских титула поседовала елементарно знање и општу културу,  познавање српског језика , бар што се тиче падежа и нису  измишљали називе нових земаља.

за новинар.де пише Весна Веизовић 20. март. 2013

***

Ма колико год да смо сви ми уживали гледајући доктора Шапића како сам себе поткопава са сваком новом реченицом, а осим себе и целу преосталу скупину демократске странке, остаје нам да се запитамо да ли је могуће да човек који се води као један од најимућнијих на Балкану, Драган Ђилас могао преко ноћи да изгуби разум и да шаљући своје полуписмене послушнике у ударне политичке емисије до те мере деградира своју странку да више личи на гнездо лоботомираних шарлатана него на какву озбиљнију политичку опцију.

Звучи крајње невероватно да би човек који је поред политичке каријере, успео да изгради и маркетиншку империју, коначно докопавши се места председника странке сада чинио све што је у његовој моћи да је доведе и до банкрота и уништи.

Но, ако се погледа уназад неколико година и ако се присетимо и саберемо догађаје који су претходили стању демократске странке у ком се сада налази, видећемо да ништа није случајно а да је свему претходио добро разрађени план њеног „уништења“.

Још на средини мандата претходне власти, било је јасно да популарност демократа опада међу народом. Да је прича о Европској унији која је имала успеха почетком владавине демократа сада већ излизана и да народу немају ништа ново понудити што би могло побудити њихово интересовање. Са друге стране требало је испунити план запада и признати Косово, задатак који не да би им одузео већину политичких поена, већ би их вероватно  заувек склонио са политичке сцене у Србији.

Већ тада су у јавности први пут се појавиле спекулације о пројекту демократске странке, тада названом „Пројекат Јеремић“. Наиме млади и перспективни политичар у сталном „сукобу“ са најлибералнијом струјом странке предвођене још тада Драганом Ђиласом, био је у очима појединих аналитичара једина светла тачка еврофанатичне демократске офанзиве.

Насупрот послушних министара, посланика и чланства, млади и амбициозни политичар био је једини демократа „који мисли својом главом“. Тадићев гимназијалац, годинама уназад је и поред патриЈотских екцеса који нису дозвољени у демократској странци, ипак узнапредовао до најмлађег министра иностраних послова, функцији захваљујући којој је остварио и светску дипломатску каријеру у Уједињеним Нацијама. Ако се зна како функционише страначки систем и на који начин се кажњава непослушност и својеглавост какву, наводно,  поседује Вук Јеремић, овакав успон у каријери раван је немогућој мисији, или што свакако није случај закону изузетка.

Дакле знајући на који начин су дошли до власти, демократе већ унапред смишљају стратегију страначког круга, игру позиције и лажне опозиције, и од Вука Јеремића западно демократске марионете праве новог младог лидера.  Човека „који мисли својом главом“, са стеченим политичким искуством и још важније повезан са светским политичким врхом, супротних ставова од већ оклеветане лоповске структуре бивше власти, склон изливима „национализма“  и сада већ далеко супериоран у интелектуалном смислу над чланством „распаднутих“ демократа.

Међутим ако на страну ставимо да је млади Јеремић само по оцу Србин а да му је порекло крајње дискутабилно, односно да поред љубави према Србији он истиче и да је врло поносан на своје претке због којих је недавно и одликован.

Пре неколико дана Јеремић је примајући одликовање израелског амбасадора у Србији, у име својих предака Нурије и Девлета Поздерца који су као партизани у Другом Светском рату спасили неколико Јевреја из логора и тако заслужили признање свог народа, изјавио да је „неизмерно поносан на своје порекло и своје претке који су у Другом рату устали против злочинаца над Србима и Јеврејима.“

Уз  комунистички орјентисане  породице са мајчине стране, у младости је и сам Вук Јеремић био члан социјалистичке партије Србије. Те тврдње које је изнео један новински лист потврдио је и његов отац Михајло Јеремић који је у време владавине Слободана Милошевића био генерални директор „Југопетрола“. Сем њега, велики број социјалиста је такође потврдио његово чланство, ипак наводећи да о томе нема материјалних доказа.

Поред порекла младог политичара такође је врло занимљиво и његово образовање. Наиме у својој званичној биографији Јеремић је навео да је дипломирао теоријску физику у Лондону, а затим одбранио докторску дисертацију из области квантативних метода у финансијама, истовремено радећи као финансијски аналитичар у три европске водеће банке. Све до 2000. И демократских промена које га доводе у Србију где бива постављен за саветника министра телекомуникација Савезне Републике Југославије, а од јуна 2003. године за саветника за евроатлантска питања министра одбране Државне заједнице Србија и Црна Гора.

Од тада његова каријера иде вртоглавом узбрдицом, међутим подаци који су наведени у званичној биографији су крајње невероватни, сем уколико не лаже за број година или није развио способност астралне пројекције што је мало вероватно.

Наводећи његове званичне податке, преузете са са сајта демократске странке, извесна Валентина Шекарић на свом блогу износи врло занимљиве чињенице и закључке :

„Дакле, човек дипломирао физику (евентуално са 22 године старости), радио у банкама 3 године као запослен на пуно радно време (пошто је то услов за упис на Харвард у наведену школу), у међувремену „припремао докторску дисертацију” и магистрирао Јавну Администрацију на Харварду до 25 године. Да ли је то, уопште, могуће???
Ако је под идеалним условима завршио физику са 22, радио 3 године пуног радног времена у банкама тада је већ имао 25 година. Како је онда могуће да је до 25 године већ и магистрирао на Харварду?!! Можда услов од 3 године радног искуства за њега није важио? Ако није, чиме је то заслужио да тај услов за њега не важи? Мада, можда је и могуће да је то нечим и заслужио.
Знате ли још некога сличног на планети земљи који је служио војни рок на позицији саветника Министра Одбране?!“

Јасно је да нашим политичарима није потребно искуство из било каквих области да би преко ноћи постали стручњаци за одређену област, поред Вука Јеремића одличан пример је и Млађан Динкић који је без иједног дана радног стажа у привреди,  преко ноћи постао стручњак за економију, своје неискуство је нажалост показао и на делу затворивши све фирме у Србији неуспелим приватизацијама и оставивши тако преко милион Срба без посла и прихода.

Сем порекла и образовања које да се закључити су крајње мистериозни, не треба заборавити ни какву је политику водио овај политичар пре него је почело остварење пројекта Јеремић илити нова лажна опозициона странка.

Већина садашњих грађана Србије који заведени новопатриотским ставовима Вука Јеремића, су или брзо заборавили претходне изјаве и дела или су исувише млади да би пратила целокупна дешавања и његове трансформације које се дешавају већ по утврђеном правилу, односно потреби.

Недавно је након  ослобађајућих пресуда хрватским генералима, које су потресле не само нашу јавност, већ цео свет, Вук Јеремић у најмању руку изазвао скандал. Он је оглашавајући се на Твитеру поводом пресуда, изразио очигледно незадовољство речима :

„Све што сам одувек мислио о „хашкој правди“, након данашњег дана нема више разлога да се формулише политички коректним језиком“.

Најављујући затим, спектакуларно заседање седнице УН поводом тих неправедних одлука и срамоте која је учињена над српским народом. Наравно да од свега тога није било ништа, осим што је Јеремић у заборавном народу дигао себи рејтинг „до неба“.

До тог тренутка Јеремић је увек наглашавао да верује том међународном суду правде и сам безмало пута обећавао хапшења и привођења наших генерала, наводећи да су њихова привођења Хашком трибуналу и наш пут у Европско друштво.

„Чињеница је да се у Сребреници догодио стравичан злочин и да треба да буде осуђен јер је љага на образу народа“ , једна је од ретких искрених изјава младог политичара муслиманско – јеврејског порекла. Толико о објективној политици коју је водила демократска странка, где су истурали Бошњаке да у име свих Срба признају злочине који се никада нису десили.

И да се затим исти ти наводни Срби, попут Јеремића зачуђују када суд сам демантује своју објективност и не само србски народ, већ цео свет увиди да је његово деловање на политичкој основи а да је једина функција сатанизација Срба, тада ти политичари достужу врхунац свог лицемерја са патриотским фразама које поделе са широким народним масама а од којих остану само речи..

Може ли „Марш на Дрину“, фотографија са шајкачом и неколико твитова да ставе под тепих сву досадашњу политику коју је водила демократска странка, а из чије политике је најбоље профитирао Вук Јеремић?

Мало је познато да је Јеремић највећу подршку у својој кандидатури за генералног секретара у УН имао од Мартина Шлафа. Контраверзног аустријског бизнисмена, против кога се је поднето неколико пријава међународном суду правде због подстицања на рат и снадбевања хрватских оружаних снага оружјем.

Међутим, поред подршке Русије коју је имао током кандидатуре, највеће заслуге за ово ангажовање треба да да самом себи. Међу објављеним депешама Викиликса рапортирање Вука Јеремића о свему и консуалтације (наређење) са страним амбасадама нису никаква тајна нити новост. У једној депеши стоји начин на који је Јеремић, тада министар спољних послова Србије, виде и понудио решење Косова :

„У исто време Јеремић је истакао да је жеља председника да траже решење за отворена питања из 2010 и рекао да Србија треба да буде од помоћи, на пример, за добијање Косова. Званичници на табели у међународним форумима и у односима са обичајима и судским питањима на Косову. Његово решење за Косово за учешће на међународним скуповима било је једноставно, он је рекао: Представник УН би требало да буде присутан и изговори једну реченицу кратког увода. Поред тога Јеремић је изјавио да Србија може да прихвати једноставне плочице са именом и презименом али без државних ознака. Јеремић није понудио детаље како је видео царине и правосуђа и казао да је то питање министарства Косова.“

О Црној Гори је навео да има најбоље мишљење и да Црну Гору види као најближег сарадника Србије. А о Сребреници је имао и посебну напомену:

„Јеремић је навео да је амбасадор половини Бошњака и да је имао родбину убијених у Сребреници.“

Дакле, то су само неки од детаља богате биографије овог политиканта који се након кратке паузе и светске политичке каријере враћа у Србију. Дали ће бити остварен пројекат „Јеремић“ остаје нам да видимо. Но овакве појединости не треба сметнути са ума, порекло, политичко ангажовање и дела требало би да нам говоре далеко више од празних речи са којима се стичу само политички поени а лаковерни Срби срљају само у још већу пропаст.

Докле више да бирамо између лоших и мање лошијих. Потребан Нам је Наш избор, избор нових могућности а не рециклирање, поновно коришћење одпадака у производном процесу.

пише Весна Веизовић