Вести

Прима ли Европска унија у своје чланство РХ или НДХ? Је ли нова држава која том савезу свечано приступа 1. Јула, испунила строге бриселске критеријуме још 1941, 1991. Или тек ове 2013. Године? Да ли је Брисел задовољан миразом који му доноси будућа чланица заједнице – корпом пуном националне мржње и погажених права Срба? Свеједно да ли се ради о онима који су протерани, онима који су се вратили или онима који се никуда нису ни померали из Хрватске.

20. 03. 2013. 12: 00х | Пише: Милка ЉУБИЧИЋ

***

Ако су услов за чланство у ЕУ изјаве званичника попут оне да је Хрватска само за Хрвате, а да су сви остали тек гости у њој, онда је Ружа Томашић, заступница у Сабору, заиста прави избор за будућег посланика те земље у Европском парламенту.

Ако газда хрватског фудбала Здравко Мамић, од миља звани Мамињо, под притиском политичке елите и уз претњу затвора полиже сва говна којима је пре неколико дана засуо Србе, да ли је то, по ЕУ стандардима довољно да би му се опростило?!

Хоће ли, упркос извињења Србима, покајник Мамињо код свог министра спорта Жељка Јовановића и убудуће уместо осмеха видети „очи из којих излази крв“, али се тиме више неће јавно хвалити?!

Јесу ли нападнути православни богослови из манастира Крка „учесници сукоба“ са Хрватима, досељеницима са Косова у Кистање, како су то пожурили да оцене полиција и медији (па се после кориговали) , или је реч о жртвама физичког насиља које су претукли припадници већинског народа?!

Из мржње. Етнички чисте.

Када госпођа Томашић, „ружа хрватска“, повратница из Канаде, иначе позната и по спремности да погине у бици против враћања ћирилице у средине са већинским српским становништвом, јавно оптужи бившег саборског заступника др Војислава Станимировића да је четник и да је лично слао у смрт Хрвате на Овчару, а да на то, осим хрватског премијера Зорана Милановића, нико од званичника у Загребу не реагује, како се такав говор назива у Бриселу?

Да ли је држава која ништа од тога не кажњава, кукавичка, да ли нема политичке снаге, да ли јој фале правни механизми? Или је можда мудра јер зна да ће и без санкционисања вербалног злочина (није процесуирала ни ратне) бити примљена у бриселско друштво чистунаца?!

Уосталом, зар је било која хрватска власт, па и ова актуелна, социјалдемократска, показала вољу да, ако ништа друго, макар заустави спрдњу са оном усташком крилатицом претвореном у пројекат „Србе на врбе“?

Не, напротив, савремене усташе су се разиграле па сада дописују: „Нема врба кол’ко има Срба, нема везе може и на брезе“. Фали још само да то неко „углазби“ па да онда из свег гласа запева Марко Перковић Томпсон. Најпре на стадиону у Максимиру, а потом диљем Хрватске. Сваког дана, све до свечаног пријема у ЕУ.

Уз Томпсонове корачнице могла би да буде приказивана и „Битка на Неретви“ Вељка Булајића, хрватског редитеља са српским именом и црногорским презименом.

Оног који је успео да најпознатијем, најгледанијем и најскупљем југословенском филмском пројекту, направљеном пред више од четири деценије, обезбеди хрватски предзнак.

Тако ће они који се, како је то неко приметио, спрдају са идеологијом и државом коју „Битка на Неретви“ представља, баштинити баш тај ратни филм.

Ризикујем да ме због оваквог „приступа проблему“ на ред позове нова звезда Демократске странке, ватерполиста, доктор неких наука и председник општине Нови Београд, Александар Шапић. Онај који је пре неко вече јавно замерио Вуку Јеремићу што се усудио да прозива Загреб за етничко чишћење Срба.

То је, вели Шапић, истина „али је питање да ли нам то одговара или не“. Зна дечко како се иде у ЕУ.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/300497/Ruza-hrvatska