logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Иван Максимовић    445 пута прочитано    Датум: 14.03.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Не знам да ли је свако јутро уз РТС овакво али ово данас је било заиста орвеловско. У неко доба јутра, нисам био претерано оптерећен временом па и не знам тачно када, али почела је емисија на коју сам обратио пажњу најпре из сличности свог животног позива. Говорио је неки вајар о скулптури свог сабрата вајара.

Текст и фото: Иван Максимовић, Звечан, Србија 13.03.2013

***

Да ме прича боље веже убола ме је потпуно у жижу мојих интересовања. Скулптура о којој се говорило настала је по фотографији, то је било нерскидиво везано за оно чиме се најдуже бавим. Таман кад сам помислио да не може дубље – десило се! Фотографија је снимана у Пријепољу (за њега ме једино у овој причи ништа не веже) а на фотографији је мајка са своја два сина. Сви старији људи. Она седи у средини док су синови сваки са по једне стране. Са стране посматрача прво седи један син, по имену Лука, затим мајка (чини ми се да се звала Љубица) а сасвим десно други син Алија! Ово је заправо била прича о мајци која је имала два сина од којих је један примио ислам а други остао у својој вери, Православној. Све заједно учинило је да нисам могао да обавим ни најосновније потребе док не одгледам ову емисију.

Аутори емисије су се заиста потрудили да “ископају” све релевантно за ову причу. Музеј у Прокупљу је покренуо иницијативу за преношење овог мотива са фотографије у скулптуру која је постављена испред музеја па се пролазници свакодневно срећу са њом. Она је јак симбол братства и повезаности српског народа кога је одвојила најљућа потреба за преживљавањем и очувањем породице па су се једни “снашли” тако што су променили веру и прешли у ислам. То се десило и Луки, односно његовом брату Алији који, иако је прешао у ислам и до краја живота на глави носио чалму, редовно је обилазио своју мајку и породицу без икаквих устезања а мајка је и једног и дугог примала баш као мајка сина. Њихове потомци су се временом удаљили, односи су захладнели али су аутори ове емисије оживели сећања и опет повезали људе. За потребе емисије једни су одлазили код других, међусобно разговарали и присећали се прича о догађају које су слушали од старијих. Приповедања о томе како је Алија постао то што је постао врло су различита али симболика остаје јака. Свако од тих сећања заиста јесте једна од прича како је неко прешао у ислам па тако превазилази не само Полимље већ заиста јесте, како директор музеја рече “пресликани Блакан”. Ипак радост која се осећала у тим изненадним сусретима и поновном сретању истоплеменика потеклих од једног човека и жене била је искрена и јако дирљива.

Ту ноту приче искористили су РТСС*-овци да гледаоцима изманипулишу и поведу их путем безумља. На самом крају емисије, приказујући скулптуру испред музеју у Прокупљу, “свилени” глас старије жене, наратора приче, говори како свака вера позива на љубав и да се дијалог (не помиње се али се интензивно сугерише екуменски дијалог) може успосавити уз поштовање најосновнијих људсих права и да сви можемо бити једно(?). За то време камера зумира средиште скулпутуре, док са Лукине стране креће слика корица Новог завета а са Алијине Курана и оне се, док водитељка наглашава љубав и међуверски дијалог, преклапају на коленима мајке у средини и ту постају “једно”.

Будући и сам вајар и фотограф а живећи у средини где се “међуверски дијалог” води већ деценијама па Шиптари муслимани Православним Србима реч из грла извлаче ножевима, заиста разумем многе аспекте ове приче.

 

Управа музеја се одлучила на овај корак који и није смео остати заборављен али, чини ми се, пре из потребе за очувањем мира над Полимљем услед све фанатичнијих испада муслимана рашке области. Бојим се да ће тај апел, каквих је деведесетих било неколико у Приштини и осталим деловима КиМ, остати тек лепа идеја која је збижила неколико људи, потомака једне фамилије. Можда ће у вихору који наилази, подстицан издајничком политиком српских власти у Београду, неко од тих људи другима спасити живот. Од лепих сећања често потичу и племенита дела. Уметнички, такође је пројекат веома јак. Данас гледано, фотографије мајке са синовима је чисто документарна, а пренета у најтрајнији тродимензионални медиј и пластично представљена народу, на најбољи начин опомиње и подсећа. Вајар је за материјал изабрао гранит којим шаље још једну поруку о “непролазности љубави и правих вредности” како сам каже. Неко је на РТСС-у, ипак, истрениран да то сажваће за мрачне потребе и да многе душе поведе погрешним путем.

Ипак, Господ као највреднији домаћин и пастир, никада неће оставити своје стадо незаштићено и без путоказа. То се и сада десило. Великом брзином  по завршетку те емисије почела је друга “Задња кућа Србија” аутора Милана Поповића. Данашња прича је била о Брусу и делу који се креће уз административну линију са Косовом и Метохијом, буквално почиње речима “половином 15-тог века турци у Турску одводе преко 50.000 људи и жена (Срба) из околине Крушевца а посебно са Копаоника. Велике жртве однели су српско турски ратови па и српско – бугарски рат. Балкански ратови, као и Први светски, однели су преко 1.000 жртава. У Другом светском рату прави геноцид десио се у копаоничком селу Крива река када је октобра ’42-ге немачка казнена експедиција убила на зверски начин 312 људи а касније у Блажеву побили мештане и уништили 39 домаћинстава”. Ове речи аутора подвучене су сликом каква најбоље приличи. Ноћ, снегом завејана планина, Србин на коленима који се осењује крсним знаком и онда креће негде кроз мрак, снежне намете и беспуће у коме је до данашњих дана… Вреди одгледати ову али и сваку другу причу из опуса “Задња кућа Србија” не само због овога већ због нареалнијег преношења живота какав јесте. Већина тих људи, чија се територија делом граничи са Рашком области, потиче са Косова и Метохије. Коме није јасно какве намере имају наратори “љубави” док се за злочине над Србима на Косову и Метохији нико није покајао, нико није одговарао па се још и ретки привођени за које се зна да су починили злочине – ослобађају као недужни и невини и исплаћују им се дневнице за дане проведене у ропству? Заиста прегшт “љубави и правде” овога света.

 

Као да су се покајали због ове емисије о Србији и српским селима, или је “тек” таква програмска шема али након ове “Задње куће” бесомучно се, један за другим, пуштају делови кратког трајања “Беорад, вечити град” у коме се (баш да ми неко објасни зашто) говори једино о страдању Јевреја. О томе како су Јевреји вековима прогањани широм Европе, у Немачкој готово од сваке власти спаљивани, посебно под Хитлером. Чак се питају јесу ли они жртве мрачним и паганским “боговима” које је фашистичка (каква је над Србима до данас) Немачка оживела након што је раскрстила са “климавим хришћанством”. Укратко, један за другим делови “Београда, вечитог града” говорили су само о мучењу, прогону и ужасима над Јеврејима који су “као учени и културан народ” (термини које се више не користе али овде сасвим сигурно имају једини циљ представљање Јевреја као нечег јако доброг и најбољег човеку и са најнижим образовањем који би ове термине разумео недвосмислено) радо примани широм Европе све до појаве Мартина лутеранца који их је протеривао, гонио убијао а то преузео и “свети” Ватикан. Наравно, ту Јевреји јадикују како они нису низашта криви, како они нису никога натерали да ратује за њих, како су они неправедно приказивани као зеленаши, дерикоже, бескрупулозни отимачи плодова туђег рада и како они нису ти који економски држе свет у шаци. Просто да се сам Сорош и Медлин Олбрајт запитају јесу ли они Јевреји или су у заблуди? Нису у заблуди, Јевреји су. У том историјском интермецу који, понављам, носи назив “Београд, вечити град” не помињу се Срби ни једном једином речју. Ни као заштитници, ни као прогонитељи (то никада нисмо ни били) па чак ни као комшије у Србији. Не помиње се народ чији је главни град Београд иако је баш недалеко одатле у Јасеновцу страдало 500 хиљада Срба, 40 хиљада Рома а Јевреји су тек на трећем месту са 33 хиљаде страдалих. Кажем “тек” а није за потцењивање ниједна жртва али то потцењивање подразумева умањење значаја а овим се дефинитивно умањују односно ни не помињу српске жртве.

Попут скулптуре испред музеја у Пријепољу која немо сведочи један тренутак и ни секунд пре или после фотографисања тог призора , минут о страдању Срба под турском и осталим окупаторима па и даља прича о српском селу делује и јесте просветљење за све који би олако ушли и прихватили причу о међурелигијском дијалогу. Прича о дијалогу се не “просипа” онима који знају куда који пут води. Она има за циљ да причом о свету који би живео у љубави и једној вери привуче неупућене, неодлучне, незаинтересоване. Да омасови уништење и поробљење света. Тада ће за многе бити касно да се врате на прави пут јер ће њихове стазе бити дебело ограђене а они привођени на ропство уз јаку стражу и под страхом. Оне који иду правим путем на крају ће прогонити и имати од земаљских власти право сви да их прогоне и убијају “мислећи да тако службу Богу приносе”. Биће лако изгнати оне који не желе да уђу у “свеопшту љубав” и лажни мир. А прогањани биће, већ и данас јесу, сви они који верују у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова;… И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави,… и У једну свету, саборну и Апостолску Цркву. Једну, никако више! Никако савез са иновернима, неверницима, сектама, идолопоклоницима и паганским демонима који се лажима служе у својој борби а знамо ко је отац лажи. Свако ко не жели да буде или остане у заблуди, што значи помрачењу свести, нека иде за Господом јер Он је “пут, истина и живот”. Нема разлога за страх ако се право верује јер је Он и данас показао и испунио своје обећање које нам је дао “и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века” нека је и минут, више је него довољан. Па ко има очи да види нека види.

Ово запажање нема и не би ни смело да има одвраћање од других који нам не желе зло. Према онима који нам истоветно пропагирају добро а непрестано чине зло нека за почетак будемо обазриви а након тога да правилно реагујемо на њихова и дела и недела. Сваког човека да гледамо, по предању св. Јустина Поповића, “прво као носиоца лика Господњег у себи, који смо сви по рођењу примили а касније греховима својим прљамо” и да издвојимо човека од греха у њему и грех да презремо, никако човека. Том човеку смо ми можда једина прилика за спасење, по промислу Божијем. Баш како један од “учесника” у једној од емисија “Задња кућа Србија” рече: “Као што су мој прадеда, чукундеда, променили веру за једну њиву тако ја хоћу да се вратим у Православље” на питање аутора да ли ће и он учинити то ако му нешто дају он одговара “не мора нико ништа да ми да. Способан сам, зарадићу за мене и породицу”. Никада се не зна када ће ко пожелети да се обрати али то мора сам, ми само да животом сведочимо Истину. Да примимо сваког јер “оно што сте учинили сваком од ове моје најмање браће, Мени учинисте” рећи ће Господ на Страшном Његовом суду. То је љубав за човека непојмљива а о љубави можемо учити само од онога ко је за читав људски род, иако Бог, обукао трошно људско тело и дао се да га распнемо да би положивши Себе за жртву нас бедне спасао. Од Њега и ниоткога више! Све остало је кварно учење и обмана којом се водимо у пропаст и огањ вечни. Јер нас Свети оци уче да је Православље једини пут који води у спасење. А борба за поробљење душа је данас велика и можда јача него икада. Ето, не пропушта се ни једна прилика да се не проба нека обмана.

О тешком времену, боготпадији у коју срљамо, одлично сведочи својим обмањивање телевизија која обмањује а напада баш оне најмалађе припремајући пут за коначни долазак поробљивача целога света. Не емитује се таква емисија тек онако у преподневним сатима. У време које је некада било резервисано за “школски програм”. Сасвим је јасно како нас и за шта “информише и едукује” јавна кућа, тј., сервис Србије.

Али без обзира на промишљеност и труд нечастивог ми нећемо имати оправдања јер имали смо прилику да Истину сазнамо. Сазнали смо је и дан данас имамо, иако тек једног епископа у истини, али сасвим довољно да не пропаднемо само ако то не желимо!

………………………………………………………………….

*РТСС-овци – (поређење природе извештавања и поступања са фашистичким злогласним СС јединицима иако је ово много опасније јер одвраћа и убија душе, не само тело).

 

Текст и фото:

Иван Максимовић,

Звечан, Србија



Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 1 week ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
Клетва: Трећи део
Клетва: Трећи део
Posted 4 weeks ago

Ко заслужује да оптужи коју кривицу... Баш на дан када су наслови Freak-измишљотина, 12 августа 2018 преплавили америчку јавност измишљеном фатаморганом да су наводни “контра-протестерс надмашили по броју наводне беле-националисте”…

Клетва: Трећи део
мртво море
Mртво море
Posted 1 month ago

Другог јула ове године, сведоци смо још једног немилог дагађаја, боље рећи новог скандала који, по ко зна који пут, потреса СПЦ, а то је физички обрачун епископа милешевског Атанасија…

Mртво море
Клетва Други део
Клетва – други део
Posted 1 month ago

Раскринкавање Лажи - Раксринкавање Зла: Раскринкавањем вуновлачарења! "Take pride in being the bureaucrat, for clerks rule the world...” This Rule is representing the perfect canvas of political imagery of unfathomable…

Клетва – други део
Бранко Драгаш МРЖЊА
Бранко Драгаш: Мржња
Posted 2 months ago

Зашто Србе мрзе? Неки разлог мора да постоји. Данас је сасвим јасно да је мржња према нашем народу отворена. На Вемблију се осећала у ваздуху мржња Британаца према Новаку. Зато…

Бранко Драгаш: Мржња
Клетва лажне вести
Клетва лажне вести
Posted 2 months ago

The Everlasting Curse of the Freak News. “Оглупи народ”, и “спречи помињање прошлости да не би дискредитовала садашњост.” (“Make the people ignorant”, and prevent the “use of the past to…

Клетва лажне вести
Прича о Борку, кога је држава заборавила
Прича о Борку, кога је држава заборавила
Posted 2 months ago

У 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја јер нема кредита на свом:

-Брате мој,знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи…

Прича о Борку, кога је држава заборавила
Комунистичка слика рата у Југославији је обичан мит?
Комунистичка слика рата у Југославији је обич…
Posted 2 months ago

Гледам како на комунистичким страницама стално иде прича о некаквој националистичкој ревизији историје, о ширењу псеудоисторије, о повампиреном четништву и слично. Не, другови, није ту посриједи никаква ревизија историје, већ…

Комунистичка слика рата у Југославији је обич…
Поклоничко путовање у Русију
Поклоничко путовање у Русију
Posted 4 months ago

Вратила сам се из Русије у недељу увече, 13 маја где сам била две недеље на поклоничком путовању, обилазећи руске светиње са руском црквом из Торонта.. Пут ме је много…

Поклоничко путовање у Русију
Тихи талас Православља на Тихом океану
Тихи талас Православља на Тихом океану (ФОТО)
Posted 7 months ago

Један од ретких православних Филипиница које сам упознао овде у Даету је брат Атанасије (Ромуло Б. Темплонуево). Има 70 година, а већ 20-ак како је крштен. Док је живео у…

Тихи талас Православља на Тихом океану (ФОТО)
PreviousNext





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo