Вести

Гробарске заврзламе

Није баш по протоколу, гос’н Тома је сад председник државе, али пошто се ради о потреби препознавања себе из времена кад је био само гос’н Тома, мања је грешка, да не кажемо увреда, ако, за овај трен, оставимо по страни ту обавезујућу титулу, него да је употребљавамо.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков 14.03.2013

***

Иако је тешко препознати оног обичног гос’н Тому у овом, који је сада званична личност, који путује по свету, виђа се и рукује са толиким званичним личностима, слика се са њима, са руком у руци и обавезним срдачним осмехом… Истина, нисмо га видели да се љуби са тим личностима, као што је претходни председник обичавао, и са мушкима и са женскима, како би сусрет изгледао блискији и успешнији.

У она времена о којима бисмо да говоримо, гос’н Тома је много пута исказивао жељу да он и његова странка освоје власт, да би тада показали како треба Србија да се достојанствено и без додворавања и улагивања односе према свим саговорницима, посебно према званичним личностима ЕУ, да поштујући себе, обавезују и оне, са којима ступају у службене контакте, да и они њих поштују. Посебно је истицао да Европа и Америка морају да знају да не постоји и неће постојати ни једна влада у Србији, која ће признати независност Космета, посебно подвлачећи да Космет не може бити цена уласка у ЕУ, што и сада истиче.

Наравно и дабоме, лакше је било бити гос’н Тома, него председник Николић, јер све оно што је говорио и обећавао могло је бити у служби освајања жељене власти, што и јесте био разлог напуштања радикала и оснивања СНС. Кад су кончано, то жуђено настојање и хтење, постали реалност, и кад се гос’н Тома преобразио у председника Николића, много тога се изменило. Председник, што је сасвим природно, постао је свестан тежине и обавезности својих речи. Постао је званично лице, онај који оличава државу Србију, што је тек у трећем покушају успео да оствари.

Та околност, требало је и могла је да буде и нека врста припреме, спремања за тај високи положај, што је могло да значи да је већ у себи изградио став по многим питањима, које је током времена могао да уочи, а свакако је уочио, као полазиште свог будућег председниковања, које ће га одликовати и разликовати од претходника. Управо због тих разлика и тих одлика, у њему мора да је и расла жеља за тим положајем, да се њом обележи и препоручи историји свога народа. Поготову што је гос’н Тома човек из народа, који је живео са њим и делио његову судбину, од малих ногу, кроз толике перипетије.

Међутим, десило се, а и показало се, да се гос’н Тома није баш одмах исказао као припремљен за тај положај, мада је истог часа прекинуо са својом фунцијом у СНС, чији је кандидат на изборима био, постајући тако председник свих Срба и осталих грађана који живе у држави Србији, што је био један од битних квалитета новог шефа државе, за разлику од претходног, који се временом преточио у свемоћног диктатора, уз помоћ свог шефа кабинета, Микија Ракића.

То, да тако кажемо, несналажење у тој високој функцији, могло је имати и имало је свој извор, у коалиционој влади која је уследила, поготову што је Вучић са којим је напустио радикале и основао СНС, требало да буде први чинилац у извршној власти, пошто је СНС победила и имала највећи број посланичких места. Но, било је незгодно и несаветно да без обзира на ту победу, СНС припадне и место премијера, па је место премијера припало СПС-у, као друго пласираном на изборима, те је тако настала трочлана коалиција, са УРС- ом, која никог није могла да обрадује, већ и зато што су СПС и УРС били чланови и претходне коалиције, чинећи са ДС-ом владу која је пуне четири године владала државом.

Управо та околност у многоме омета чист рад ове владе, јер она никако није нова, па самим тим њени бивши чланови не могу да се сматрају ослобођени од свега онога што је претходну владу обележило онако како је обележило, што је и био разлог њеном паду и силаску са власти.

СНС, који игра у овој влади, крај тих дежурних чланова коалиције, улогу ДС-а, никако да схвати то двојство, што се и у недавном саопштењу СНС јасно види, у ком се обрушава на ДС, тврдећи „да су: „стручњаци“ ДС – пљачкали грађане, пустошили државну касу, и од Србије направили земљу незапамћене несигурности“, питајући ДС „да ли стварно мисли да од њихових кадрова постоје гори?“

Даље, СНС сматра да да је „Драган Ђилас права слика демократске тајкунизације Србије, и да је он, користећи политичке привилегије, за само неколико година, створио бизнис империју, а својим богатством и данас се смеје у лице осиромашеним и опљачканим грађанима Србије.“

„Срећом време које је ДС узалуд потрошила грађанима Србије, далеко је иза нас. СНС је та која враћа наде, чинећи максималне напоре да Србија коначно постане модерна уређена, економски снажна држава.“

Нека нам буде дозвољено да се мало касније осврнемо на речено саопштење СНС-а, да бисмо наставили причу око положаја председника Николића, у овом галиматијасу.

Наиме, речена старо-нова влада, никако није погодовала председнику Николићу, поготову што је из ње стрчао нови председник СНС-а, Александар Вучић, који је у својству и првог потпреседника владе, и министра одбране, именован и за шефа – координатора свих обавештајних служби, доводећи председника Републике, у немогућност дефинисања његовог понашања.

Одиста, с ким да сарађује, да ли са номиналним председником Владе и министром унутрашњих дела, или пак са првим потпредедником, који се веома ауторитарно поставио, с обзиром да је његова странка победник на изборима, што му је давало неоспорно првенство. Али, како, кад је он шеф странке, коју је до скора водио управо председник Републике, па би испало, да су њих двојица владајући државни тандем, заобилазећи Дачића, као премијера. И тако се створило једно хибридно тело: (трочлани) тзв. државни врх, заобилазећи Динкића, који је својим УРС-ом омогућио (и) ову владу и као такав мора бити и он у том „врху“. Додуше, Динкић се не буни, њему је довољно што је сва привредна и финасијска политика искључиво у његовим рукама, а та околност га чини далеко најважнијом личношћу у држави, и то не само зато што се непрестано, готово папагајски, понавља, да је оживљавање привреде, директивни услов изласка из кризе, која подрива земљу и све њене будуће планове.

Дакле, све у свему многе недоречености, па и противречности карактеришу ову ново-стару владу, што у постојећој спољнополитичкој ситуацији знатно отежава положај саме државе.

Питање Косова и Метохије избило је у први план, поготову што су и сам председник Николић, а и влада, изјавили да признају све раније договоре у Бриселу, о којима нико живи, сем реченог врха, ништа не зна, али осећа да је била кардинална грешка што је признато оно што је Тадићева влада, као експонет ЕУ и Америке, прихватила и на шта се обавезала. Наравно и дабоме, да би свој положај ојачао и учврстио на Западу, без обзира како ће се то одразити на државу Србију.

Уместо да је открила све то што је Србију оробило и везало јој руке у односу на Запад, и да на тај начин обележи Тадићеву владавину као изразито антидржавну и антисрпску, чиме би поспешила окупљање па и мобилзацију српског народа, па самим тим ојачала своју преговарачку позицију, ова влада је капитулирала објављујући континуитет, који је могао и требало бити срушен резултатима избора, па, дакле и падом Тадића и његове владе. Шта више, признавајући континуитет и настављајући „преговоре“ који иду на штету српског народа, могло би се рећи да их је Тадић изиграо. Наиме, видећи да ће бити онај који предаје Косово, он се повукао, и насанкао своје наследнике да они то учине!

Вучић који се сада бави и спољном политиком, путујући у Америку, Немачку, Лондон, и сада у Брисел, тужним и плачевним, али и удворичким гласом, саопштава „људима из Србије“ да – договор о Косову неће бити добар по Србију!!! Зар тај човек, кога Немачка жели да има као активнијег у дијалогу владе са Приштином, јер је он „носилац свих активности у влади“, не може да помисли нешто што је близу памети сваког разумног човека: зашто се онда преговара, ако ти преговори неће бити добри по Србију!?

По повратку из Лондона он чак крајње бестидно и аморално, гласно размишља: „Нико не може да порекне нашу добру политичку вољу да испунимо оно што смо обећали!“

Ма ко сте ви, господо? Ко вам је дао та овлашћења? Јесте ли их добили од Скупштине, коју до сада нисте ни једном речи обавестили како се одвијају ствари. И шта сте то – обећали?

Кад је реч о обећањима, колико су их дали својим гласачима, и које су овако глатко преварили! Која су обећања за владу важнија и обавезнија, да ли она што су дата народу или оним белосветским нашим непријатељима, који сви до једног раде на томе да Србе и Србију истерају са Косова!

И онда, на захтев Америке, да сва тројица (Председник, премијер и први потпредседник) дођу у Брисел, да обећају испуњење бриселских одн. албанских захтева, они послушно одоше да обећају оно што им је наређено.

Не само што тај тзв. трочлани државни врх, формално никаквим законом, а још мање Уставом, није предвиђен, већ он и није у могућности да смишљено, одговорно, успешно и јединствено делује у корист Србије и српског народа. Напротив, свако вуче на своју страну. И док председник Николић, ко зна зашто озарен, саопштава да је Приштина попустила, да је чак могућ споразум за десетак дана, дотле Дачић, само 12 часова после Николићевог оптимистичког излива, изјављује да смо далеко од споразума, што је и Тачи потврдио – нисмо попустили!

А (Господар) Вучић мудро ћути! Он који је сав у речима, крије се од новинара, како не би демантовао оно што је већ рекао, да неће бити ништа добро у договору са Приштином! Да се не замери онима који у њега полажу наде!

Све то и још толико тога другога, показује и доказује једну неоспорну неспособност у управљању државом, на корист њеног народа. Међутим, показује и доказује и једну нечувену, да не кажемо чудовишну, заљубљеност, између осталог, чак и у своје дипломатске моћи. Крај званичног министра за инострана дела, који би морао бити бар присутан грађанин за време свих ових „преговора“, њега нигде нема, или га има у Лаосу или негде другде, да би се из блиских извора СНС сазнало, да је Мркић на списку министара за одстрел из владе, јер се, наводно, председнику СНС, Вучићу, нису свиделе неке његове изјаве, што наравно не смета да се изјављује да влада добро и усаглашено ради!

Кога то обмањују? Ако добро ради, чему онда реконструкција владе, која

би као требало да замени непотребне превремене изборе.

У свему томе види се једна празнина у Уставу, који даје мала овлашћења Предсенику Републике, али омогућава растројство владе код оваквог и сличног распореда гласова на изборима, поготову код тзв. пропорционалног система, по ком посланици постају зависни од партијских лидера, па су у власти владајућих гарнитура.

Другим речима, потпуно пат позиција, а са њом се не може владати једном државом. Поготову у оваквој ситуацији у којој се Србија налази, како на унутрашњем, тако и на спољњем плану. Нисмо далеко од помисли да се управо то и хтело!

И како сад, с којим образом да стану пред владу, шта да јој кажу, и какву реконструкцију могу да спроведу они, који су сами унели раздор међу собом.

Председник државе је отпутовао у Белорусију, да тамошњим резултатима (призивом инвеститора у Србију) прикрије или заобиђе свој бриселски дипломатски чин, који је, истини за вољу, најављен и признат већ Повељом илити Резолуцијом, у којој је српски север Космета уистини предат Албанцима, тиме што се српске институције уклапају у косовске законе, а остало је још само да се прегањају да ли ће им остати бар извршна власт, коју могућност Албанци, уз сагласност Америке, у потпуности одбацују!

Да не испадне да прећуткујемо Коштуницу, који се сада, истини за вољу, први пут у свом политичком животу, разиграо и разџилитао, мада су све то само речи, које само повећавају тираж листова. У овој ситуацији потребна је акција, на окупљању свих патриотских снага, које ће тим окупљањем спознати своју снагу а и свест, да их ненародне владе од 5 октобра до данас, нису успеле да умртве и маргинализују до нулте тачке, када могу да раде шта год хоће на штету Срба, да би очувале своју власт, са свим оним што она доноси.

Срби морају постати одлучујући фактор у разрешењу свега онога што се већ вековима збива између њих и Албанаца, Шиптара, Арбанаса, Арнаута… Међутим, данашња ситуација је таква да је одлучујући фактор Америка, која није случајно подигла огромну базу Бондстил, као одскочну даску за будући испад према Каспијском базену.

То је незаобилазна чињеница, у којој су Албанци њихов послушни и беспоговорни извршни орган. А шта би друго могли да буду?

За нас,пак, за наше добро, морали бисмо бити као један у одбрани оног што је једина наша могућност. А то је деоба Косова по Кипарском моделу. Албанци то неће, неће ни Америка, ал нећемо ни ми оно што они хоће! Нема преговора, који ће ма какви да су, бити на нашу штету.

Не треба сметнути с ума, на даље проширење албанских апетита, које храни и подстиче Америка. Кад смо ми у питању све је могуће. Ми имамо само једну могућност, окупљање народа, не дозволити изродима и туђинима, који су заузели све виталне функције наше српске државе, да раде са нама што им налажу њихови спонзори.

Наравно, то је лако рећи, али треба чинити све да се дође до тог степена јединства народа, да је то и лако остварити.

Да се вратимо оном што смо обећали, саопштењу СНС о владавини ДС-а, мада смо остали у оквиру те владавине, јер се она исказивала, још како и колико, и у питањима око Космета.

Ми у свему делимо мишљење да је претходна влада опљачкала и осиромашила наш народ. Али, ту тзв. тајкунизацију омогућила је влада, њени министри, и ако је СНС сигурна у оном што је очигледно, чему онда лов на последице, а не на узроке ! Како је могуће да Мишковић, без судске пресуде, седи у затвору, а они који су му омогућили да постане и буде Мишковић, у слободи зидају куће и баве се оснивањем нових партија и странака!

Како је могуће да они који су били дужни да спрече ту и такву тајкунизацију, нису вршили оно што им законска овлашћења омогућавају!

Како је могућно да министар унутрашњих дела, који је први и најважнији заштитник државе, који зато и има сву власт у својим рукама, да он прелази преко свег видљивог, да би сачувао постојање владе и свог СПС–а у њој, и свог првенства лидера те странке, којом крајње ауторитарно и беспоговорно влада! Коначно, зар та странка није могла, ако је чистих руку, да покрене свог лидера, да у интересу и угледу саме странке, врши строго и ригорозно своју дужност!

То су кључна питања, у које улази и наводна Ђиласова бизнис–империја, од које је много опасније бесомучно задуживање Београда у подизању једног баснословно скупог и у исто време, непотребног моста! Између осталог…

Зашто се Вучић, који је неоспорни аутор овог саопштења СНС-а, није присетио и осталих партнера ДС-а у власти, што и њих, макар, морално није учинио одговорним.

Али, тада би се поставила и оправданост њиховог учешћа у овој новој влади, коју, по том саопштењу, чини само СНС, који, „својим максималним напорима, враћа наду у модерно уређену и економски снажну државу“.

А шта раде СПС и УРС?

Све су то рањива питања, из којих се Вучићев брод не може извући неоштећен. Поготову кад се знају његови подужи пријатељски односи са Микијем Ракићем, који је био не само десна рука Тадићева, већ и обе и најсигурније руке, под чијом су влашћу били многи органи, на челу са директором полиције, Вељовићем, који је опет постављен на исти место за следећих 5 година, што није могло без Вучићеве сагласности, па чак и протежирања. Наравно и дабоме, у договору са Ракићем, који има неку чудну моћ да бива континуитет Тадићеве срушене владавине.

Ми познајемо многа пријатељства, која су ишла и до самоуништења, али једно овакво пријатељство као што је Вучићево и Ракићево, не може бити без кобних последица по Вучића. Нема сумње да се иза тог пријатељства, крију и неки други разлози, можда чак и уцена, тек Вучић је гурнут или је сам себе, у својој похлепношћу за влашћу, гурнуо у то гротло, извршавајући све оно што се у длаку поклапа са Ракићевим ранијим потребама

Ко зна није ли речено саопштење СНС-а, у ком се обрушава на ДС и његовог лидера Ђиласа, покушај цепања тог пријатељства, с обзиром да је Ракић други човек новог ДС-а? А ко зна, можда је Ракићу потребан тај напад на Ђиласа.

Све је могуће.

Тек, требало би да председник Николић прижељкује гос’н Тому, да изађе из зачараног круга који га онемогућава да буде оно што је хтео у троструком атакирању на положај председника државе.

Није му лако, али ни Србима, који су у његовом пењању на трон полагали многе српске наде…

Слободан Турлков