Вести

Чувени српски песник, прозни писац и дипломата, херцеговачки Требињанин, Јован Дучић, поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

***

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа. Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена. Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови било у оквирима нових Југославија или пак некаквих Европских Унија и томе слично.

На овом месту доносимо једну песму о Хрватима Јована Дучића која много боље од било ког хисториографског списа говори о повесној суштини хрватског бића, али и о његовој будућности:

Песма о Хрватима

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољимa родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача.

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карађорђe твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском  си камом пузио по блату,
С крволоштвом звеrи, погане хијенe,

Да би мучки удар с леђа дао Брату,

И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала стaрих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамењем срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и  љуће опет да ти  скује,

Чију ли ћеш пушку обесит о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.

Јован Дучић

На крају бисмо само додали опаску да је председник САД-а Теодор Ф. Рузвелт 1944. г., дакле још пре завршетка рата, изјавио да су Хрвати дивље животиње и да као такве немају право да након рата живе у било каквој својој националној држави већ у резерватима и то под присмотром међународне заједнице.

______________________________________

Владислав Б. Сотировић

Независни истраживачки центар – „Распето Косово“

http://www.crucified-kosovo.eu

vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu